Отправлено: 14.07.11 20:45. Заголовок: ЖАЛ ЗА СРБИЈОМ

ОРЛОВИ НАД ”СВЕТОМ”


Орао сломљених крила лебди над светом земљом,
милион пута до сада Царство је платила главом,
Сада се жуте вране сладе са њеним телом,
Распродаја је у току због шаке безвредне славе.


Све српски свеци на небу, метаније чине пред Христа,
И звекет симандра њише уздахе пуне бола,
Негде тамо на земљи продају земљу свету
Душмани своје деце, крај крвавог ћошкастог стола.


А Србија се стисла ко’ шака збуњеног соја,
Док младост напушта села и јури у земље стране,
Тражећи вредност у ничем, без корена и почетка,
Не знајућ’ да тако сече, дечици својој гране.


Свуда мук и тишина, мрак нам сапео очи,
Не видимо над собом небо, ни јунаке Царства што јашу,
Нас земљи нови вуци прождиру стада бела,
А евнуси уместо сабље за појас пера пашу.


По земљи вождова газе наказе срамног знања,
И распродају свету за шаку пролазне славе,
Више не јашу јунаци по земљи Христовог Царства,
тамо се настрани блудом и срамотама хвале.


Са Метохије хуче звона, препуна молитве тихе,
Мук светиње ветрови носе у глуве бесчасне ноћи,
Док црни орлови кљују у јуначке косовске груди,
Српкиња мајка чека, јединца што неће доћи.


Клечим пред Тобом Христе, мука ми усахла речи,
Гледам где ратници просе за мрвицу скривајућ’ ране,
Празне им очи од јада, без руку милости моле,
Док Савино свето семе развлаче жуте вране.


Оно што видех кроз сузе кида ме мучи и пече,
У Србију јањичар нови довлачи блудна весеља,
Кад згасне пред иконом жижак, то није само вече,
Нег’ нова припрема Христос за грешнике распела.


Нека ме браћо, првог разапну на ране светој
И нека ме бичују, туку наносе боли и муке,
Мање ме тако боли него сломљен да гледам,
Како Србију свету развлаче паганске руке.


Борис Стапарац

 Отправлено: 09.03.13 17:56. Заголовок: http://www.youtube.c..

 Отправлено: 26.03.13 19:44. Заголовок: Бомбардујући Југосла..

Бомбардујући Југославију НАТО је „исправио грешку“ генерала Ајзенхауера
Вера Жердева, Тимур Блохин

26.03.2013, 19:42

югославия НАТО югославия

Фото: EPA
Мултимедијална конференција за штампу амбасадора Србије у Русији Славенка Терзића, посвећена годишњици НАТО бомбардовања 1999. године, одржана је у Москви.

У оквиру конференције за штампу представницима руских медија приказана су два краткометражна документарна филма. Први – Злочин НАТО-а против Србије 1999. године избор је видео материјала на којима су забележене разорне последице бомбардовања: рушење зидова државних установа, рушевине на месту стамбених зграда, аутомобили у пламену, рањени и убијени цивили. НАТО војници се поносе својим суперпрецизним оружјем – па није ваљда да пилоти бомбардера опремљених по последњој речи технике нису могли да разликују војно складиште од скромне приватне куће, колону војне технике од колоне путничких возила? Интересантно, да ли неко од њих ноћу сања кошмаре?

Други филм Злочин без казне сведочи о погормима који су се десили на Косову у марту 2004. године. То је видео материјал праћен минималним коментаром: набрајају се називи насеља и разарања која су нанели учесници погрома: тако је у Призрену за два дана, 17. и 18. марта 2004. године било спаљено осам православних цркава, једна црква у близини града била је минирана. Манастир Светих Архангела подигнут још у 14. веку, учесници погрома су покрли и спалили на очиглед немачких „миротовраца“ који нису сматрали да је потребно да се мешају.

Погроми су захватили читаво Косово. 900 особа је било пребијено или тешко рањено, албански екстремисти су уништили 935 српских, ромских и ашкалијских кућа, разорено је или потпуно уништено 35 објеката Српске православне цркве, из шест градова и девет села били су протерани сви становници неалбанских националности. Шта је то ако не геноцид?!

По подацима Бироа за Косово и Метохију у погромима је учествовала 51 хиљада људи. На кривичну одговорност није било позвано ни једно лице. Зашто?

Ова питања се намећу сама по себи већ скоро десет година. Она су постављена и на конференцији за шампу. Амбасадор Терзић је одговорио на њих не толико како дипломата, колико као историчар:


Преузмите аудио фајл

Амбасадор је такође подвукао да су погроми неалбнског становништва 2004. године, пре свега Срба, били директна последица НАТО агресије 1999. године.

На сајту наше редакције објављени су линкови за филмове Злочин НАТО-а против Србије 1999. године и Злочин без казне, приказане на конференцији за штампу. Ко има очи да види!

 Отправлено: 28.03.13 20:36. Заголовок: http://rus.ruvr.ru/2..

http://rus.ruvr.ru/2013_03_28/Vozmozhno-nikakogo-Tito-ne-sushhestvovalo/

А был ли Броз Тито?
Иосип Броз Тито Югославия © Фото: ru.wikipedia.org

Часть наследия Иосипа Броз Тито извлекут из сейфов Народного банка Сербии. Адвокаты предполагают, что там будут его последние президентские зарплаты, авторские гонорары за книги, золото и украшения

До сих пор важнейшие свидетельства эпохи - документы, стенограммы - доступны далеко не в полном объеме. Складывается ощущение, что после смерти Тито почти на все, связанное с ним, было наложено табу. Даже на воспоминания.

- Сербские власти вскроют банковские сейфы Тито спустя 33 года после его смерти

Тома Фила, адвокат вдовы маршала Йованки Броз, рассказывал, что в середине 80-х немецкие издатели предлагали колоссальные деньги за ее мемуары, но когда Фила закончил телефонный разговор с ними, ему сразу же позвонили из югославских “компетентных органов” и настоятельно посоветовали отказаться от затеи. А недавно в Белграде госпожу Броз ограбили, и в ее окружении отмечают, что она обеспокоена пропажей “важных документов”. Каких – неизвестно.

Сербский историк Перо Симич, автор первой полной биографии Тито, предполагает, что, возможно, причина бесконечной конспирации в том, что живы идеологические наследники вождя, у которых есть причины не раскрывать реальную картину процессов, происходивших в стране.

Тайны начинаются, что называется, с первого крика младенца Иосипа, родившегося в 1892 году в семье хорвата и словенки, рассказал Перо Симич в интервью "Голосу России".

- В архиве Тито нельзя сделать фотокопию его свидетельства о рождении. Что за тайна? Ведь уже тридцать лет прошло, как он умер. Дело в том, что, согласно разным источникам, у Тито - 16 дат рождения, и эта копия очень важна, она могла бы дать более достоверную информацию, чем все гипотезы. Кроме того, отмечу, что документы Тито хранятся в архиве Югославии, а вот аудиозаписи – совершенно в другом месте, в музее истории Югославии.

- В чем важность этих пленок?

- Они бы могли пролить свет на многие политические решения Тито, повлиявшие на судьбу Югославии, а потом - как выяснилось - и Сербии. Одно из таких событий произошло в 1966 году.

Тито должен был принять политическую делегацию Косова и Метохии, предполагалось, что встреча состоится в Белграде. Однако за несколько часов до назначенного времени решено было, что встреча пройдет в резиденции маршала на Брионских островах, и что в разговоре не будет участвовать председатель ЦК Союза коммунистов Сербии, хотя коммунисты Косова формально входили именно в этот союз.

Единственная заметка, касающаяся этой беседы, гласит: "разговор не стенографировался" - и восклицательный знак. Мне подумалось, что восклицательный знак - это сигнал, я стал искать фотографии этой встречи, и на одной из них обнаружил микрофон, лежащий между Тито и лидером коммунистов Косово. Это значит - разговор был записан. Я высказал это предположение в архиве, где хранятся документы Тито. Мне ответили неопределенно, скажем так, не подтвердили, но и не опровергли.

Опровергнуть и нельзя, потому что процедура известна: любой официальный разговор Тито фиксировался. Но в архиве мне сказали, что пленка с этим разговором с косовскими коммунистами, вероятно, существует, но, может быть, пострадала в ходе бомбардировок 1999 года. Однако, согласно данным военных, архив в ходе агрессии НАТО не пострадал.

- Часы Тито выставлены на аукцион

- Итак, о чем говорил Тито с политическими представителями Косова - неизвестно.

- Именно после этой беседы сепаратистское движение в Косово расправило крылья. Уже в 1968 году из названия автономного края исчезает “Метохия” (“метох” - греческое слово, означает "церковная земля"). В лозунгах демонстрантов открыто звучит требование отсоединения Косова от Сербии и присоединения к Албании. Перед выступлениями тайная полиция и служба госбезопасности собрали все необходимые сведения, сообщили руководству Косова, но оно ответило - за это отвечаем мы, это не ваша забота. И уехало на празднования 25-летия AVNOJ (Антифашистское вече народного освобождения Югославии) в боснийский город Яйце.

В этот момент в Косово прошли акции протеста, а Тито провел в Яйце пресс-конференцию и призвал не преувеличивать масштабы произошедшего, что значило своего рода амнистию зачинщикам, хотя это была первая демонстрация в поддержку развала Югославии.

Далее, в 1968 году, делегация из южной провинции настаивает на том, чтобы край назывался Социалистический автономный Край Косово. Руководство Сербии ставит под сомнение политические мотивы этого требования, Тито отвечает буквально следующее: “Это еще не требование самостоятельности”.

В 1977 году, за три года до смерти, он говорит лидерам союзов коммунистов Сербии и двух автономных образований в ее составе – Воеводины и Косова, что в области народной обороны (составная часть армии СФРЮ, резерв ВС - прим. ред.) автономии должны иметь те же права, что и республики.

Вот почему важно открыть все данные, зафиксировать на бумаге все сохранившиеся аудиозаписи. Потому что во многих документах, найденных мною в архиве Тито, каждый абзац завершается многоточием. Значит, там может содержаться информация, по каким-то причинам подвергшаяся цензуре.

- Слон Тито пережил хозяина на 30 лет

- "Заигрывание" югославских коммунистов с сепаратистами началось задолго до вышеописанных событий.

- Еще в 1928 году на четвертом конгрессе в Дрездене Коммунистическая партия приняла документ, в котором говорится, что Югославия - продукт Версальского мирного договора, положившего конец Первой мировой войне, что ее необходимо разделить на отдельные государства - Хорватию, Словению, Македонию. В 1934 году коммунисты заявляют, что право на отделение от Югославии имеют даже два нацменьшинства, кстати, оба проживающие на территории Сербии – венгры и албанцы.

Эту идеологию партия реализует на практике, сотрудничая с сепаратистами и всеми, кто до Второй мировой войны мог помочь в осуществлении главной цели - развале Югославии, потому что в отдельных частях разрозненного государства им легче было прийти к власти.

Кокетничанье коммунистической партии Югославии с сепаратизмом начинается с полемики ее лидера Симы Марковича с Иосифом Сталиным в 1925 году (Маркович призывал к борьбе против правящего режима Югославии, Сталин раскритиковал программу коммунистов и предлагал в качестве альтернативы федерализм советского образца – прим. ред.) и продолжалось вплоть до окончательного распада страны в 1992 году.

- В сербской столице ограблен дом вдовы югославского лидера Тито

- А может быть, никакого Тито вообще не было? Осенью 1913 он был призван в австро-венгерскую армию, весной 1915 года - ранен, и есть теория, что он погиб в вихре Первой мировой. Ну а "следующий" Тито был специально создан для Югославии Коминтерном.

- Все эти спекуляции основаны на двух австрийских документах, в которых Броз записан как "военная потеря". Но в ходе войны, если определенный период с бойцом нет связи, любое государство причисляет его к таковым. Тито был ранен, перевезен в монастырь на Волге около города Свияжска, где пробыл 13 месяцев. На этом и основана теория, что настоящий Тито погиб, а нам "подсунули" другого.

Думаю, что КГБ, как одна из сильнейших разведывательных служб мира, знала бы об этом. Да и Сталин, рассорившись с Тито в 1948 году, наверняка использовал бы эти данные. Просто нам трудно смириться с мыслью, что человек такого скромного происхождения и образования (5 классов начальной школы, работал слесарем в мастерской), сыграл такую важную роль в истории XX века и во многом обманул наши ожидания.
Тимур Блохин,
Й. Вукотич

 Отправлено: 09.05.13 21:35. Заголовок: Прослава Дана побед..

Прослава Дана победе у време капитулације
Ратко Паић

9.05.2013, 15:46

Парад Победы Москва Парад Победы День Победы ветеран День Победы

Фото: РИА Новости
У Србији се, барем по садржају главних штампаних и електронских медија, тешко може закључити да је данас 9. мај – Дан победе којим се у целом свету обележава датум када је коначно сломљен фашизам у Другом светском рату.

У новинским насловима се може прочитати све о најситнијим и најбизарнијим детаљима из живота маргиналних учесника ријалити емисија, разни трачеви са естраде, као и спортски резултати нижеразредних лигашких такмичења, али најмање од свега се може сазнати о најважнијем догађају у досадашњој људској историји, а то је управо Дан победе.

Иако је у Београду испаљен свечани плотун са Калемегданске тврђаве у част тог догађаја, а биће и положени венци на споменике, јасно је да се ради тек о симболичном и за јавност прилично невидљивом прослављању дана када је коначно уништена чудовишна нацистичка идеологија. А најбољи пример таквог игнорантског односа према том датуму је јутрошњи дневник првог програма Радио-телевизије Србије, у коме је читав прилог о обележавању Дана победе трајао увредљивих десетак секунди.

Стога се поставља питање због чега је то тако, и зашто Србија, која је била једна од највећих жртава нацизма, те која је дала свој велики допринос тој победи, сада на тако скроман и недовољан начин обележава величанствену победу Савезника над Силама Осовине?

Нешто мало помпезнија прослава Дана победе је последњих година уприличена једино приликом посете руског председника, када је централна свечаност из Сава центра директно преношена на телевизији и када су билборди широм Београда данима раније подсећали на долазак тог празника и на његов непролазни значај. Међутим, после тога је сећање на 9. Мај поново пало у медијски заборав, а државни органи који би требало да одржавају успомену на њега, баш се и нису показали као идеални поштоваоци Дана победе.

Постоји неколико мишљења због чега је то тако, а најчешће се помињу они – да је то у ствари био датум када је у Југославији на власт дошла комунистичка партија, а има и оних који вероватно мисле да ће запостављањем тако значајног догађаја придонети успостављању савременог европског јединства између некадашњих носилаца нацистичке идеологије и њихових жртава. А такође постоје и они који на тај начин желе да умање руски утицај у Србији, с обзиром да је управо Русија, односно тадашњи Совјетски Савез, несумњиво био највећи појединачни фактор који је допринео победи у Другом светском рату.

У сваком случају, шта год да је разлог таквом потцењивачком односу према Дану победе, остаје чињеница да нема ни новинских текстова у којима би се на насловним странама честитао грађанима тај изузетни датум, а нема ни телевизијских станица на којима би ударни термини били посвећени детаљном присећању на узроке, ток и последице Другог светског рата.

Уосталом, можда је баш такво стање нормално за данашњу Србију, с обзиром да би заиста било контрадикторно да се на помпезан и врло достојанствен начин прославља Дан победе у време капитулације, како многи грађани описују актуелни Бриселски споразум, а нарочито они којих се то највише тиче, дакле сами Срби са Косова и Метохије.

А поменутим споразумом се суштински признају управо оне границе и циљеви које је током Другог светског рата хтела да наметне хитлерова Немачка са својим сателитима. Подсетимо, тада је Косово било отргнуто из српских, то јест југословенских државних оквира, исто као и Санџак и Војводина, који се, чудне ли коинциденције, и данас тресу по тим истим шавовима.

Према томе, мора се признати да стварно не би било логично да држава организује велике манифестације поводом победе над фашизмом, а да у исто време, скоро целих 70 година касније, тихо признаје или се барем прећутно саглашава са тековинама те исте побеђене стране.

И зато, ако је на балканским просторима изостала примерена прослава Дана победе у њеном пуном обиму, онда грађанима који истински желе да се подсете тог датума и да га свечано прославе, није преостало ништа друго него да макар на другом програму српске државне телевизије одгледају пренос традиционалне војне параде на Црвеном тргу у Москви, где се такви значајни датуми, изгледа још не заборављају.

 Отправлено: 12.05.13 11:56. Заголовок: НАТО је систематски..

НАТО је систематски и немилосрдно уништавао нашу земљу

Константин Качалин

12.05.2013, 11:14
http://serbian.ruvr.ru/2013_05_12/NATO-je-sistematski-i-nemilosrdno-unishtavao-nashu-zemlju/
Током дугогодишњег рада у Београду спријатељио сам се са изузетном породицом Зорана Младеновића. Има дивну супругу Снежану, кћерку Јовану и сина Вука. Током натовског бомбардовања Србије и Црне Горе, Зоран је помагао снимачким екипама руске телевизије.

Заједно са дописницима и сниматељима био је у „врућим тачкама“ и видео све, што се тада дешавало у Београду и по целој земљи. Као и милиони Срба, преживео је доста трагичних и језивих тренутака. У мом дневнику остале су забележена његова сећања.

Када је 24. марта 1999. године почело бомбардовање нашег главног града, прва бомба је пала поред зграде, у коју сам стално ишао на тренинг. Људи су истрчали из зграде са повицима: „НАТО бомбардује Београд“. Али ми се нисмо уплашили и наставили смо тренинг. Највише ракета и бомби пало је на Стражевицу. Овде су се налазиле јединице наше војске. Биле су смештене испод земље, зато је НАТО непрекидно, током целог дана и ноћи бомбардовао овај део града. Нису успели да се пробију до тунела.

Супруга ми је била тада у другом стању, страховао сам за њу. Одвезао сам је колима код рођака у село. Али натовска авијација је и тамо бомбардовала. Био сам принуђен да Снежану пошаљем у Будимпешту. Није хтела да иде из Београда, али сам је ипак убедио. Заједно са женом је отпутовала и 8-годишња кћерка.

По повратку у Београд почео сам да радим са дописницима из Русије. То су бити репортери телевизије - Првог канала, НТВ, РТР - возио сам их по целој земљи. Више пута смо били на Косову, у Црној Гори, обишли смо целу Србију. Тако да сам својим очима видео шта су натовци учинили са мојом земљом. Након завршетка бомбардовања вратили су се жена и кћерка, и неколико месеци касније добио сам сина, Вука.

Живот и здравље смо сачували. Изгубио сам плац, 25 ари, који сам купио на црногорском приморју Јадрана. Управо на те крајеве, Луштицу у Црној Гори, бачене су бомбе са осиромашеним уранијумом. Сада је тамо загађено земљиште и сва вода, то је опасно по живот. Авијација НАТО је неколико пута бомбардовала тај крај, и све је тамо прекривено прашком осиромашеног уранијума. Има га тамо на неколико генерација. Уплашили смо се за здравље деце и отуђили плац.

Знам неколико комшија, који нису успели да продају ту загађену земљу, који су након 1999. године оболели. Мој комшија, Србин, избеглица из Хрватске, још 1995. године, када је заједно са 300 хиљада других напаћених Срба је протеран из Хрватске, све су му одузели. 2000-те године његов синчић је оболео од леукемије. Лекари нису успели да га спасу. Дете је умрло. Неки људи су страдали, јер су у куће довлачили делове ракета. Ракета са уранијумом. Накнадно су сазнали шта је то у ствари. Било је касно. Болест и смрт. Има настрадалих и међу војском, која је вршила деконтаминацију терена. Неких нема међи живима.

На моје питање, зашто је авијација НАТО тако немилосрдно бомбардовала јадранску обалу Црне Горе, да ли тамо било војних објеката, који су могли бити за њих циљ, Зоран је одговорио веома једноставно, али тиме одговор није посатао мање језив.

Тамо је била шума, планине, море и мала и веома чиста плажа. Ништа више. Два авиона А-2 једноставно су бацили сав терет - авионске бомбе, касетне бомбе на овај простор. Није јасно због чега, можда су проценили да је опасно даље летети и ослободили су се терета и вратили на своје носаче авиона.

 Отправлено: 14.06.13 15:08. Заголовок: http://static.politi..

 Отправлено: 14.06.13 15:08. Заголовок: http://static.politi..

 Отправлено: 03.08.13 10:13. Заголовок: Породично злато се ..

Породично злато се продаје за храну као у време рата
Ратко Паић

2.08.2013, 12:38

бедность милостыня помощь бабушка пенсионерка Греция кризис


© Flickr.com/Christos Tsoumplekas (Back again!)/cc-by-nc

Пре неколико дана је Влада Србије обележила годишњицу свог рада, и представила је јавности резултате које је постигла. Иако је том приликом наглашено задовољство са постигнутим учинком, у то исто време се у држави појавило нешто што никада раније није постојало, осим једино у време ратова, окупације и најгорег сиромаштва.
Наиме, у последње време у Србији се појавило на стотине нових откупљивача злата, у којима осиромашени грађани у очајању продају оно последње што им је остало – породично злато и накит.

У Србији, али све више и у околним земљама, због невиђене економске кризе и незапослености, на брзину је отворено изузетно много радњи које се баве откупом златног прстења, огрлица, сатова и другог накита. Тим послом се сада баве многобројне златаре, залагаонице и мењачнице, па чак и фризерски салони, продавнице мобилних телефона и пекаре, а у њима грађани продају своју последњу имовину да би могли да плате храну, рачуне и дугове.

Мада не постоје званични подаци о количини откупљених драгоцених метала, сви се слажу у оцени да се ради о великим количинама. Иначе, у златарама у Београду се незванично може сазнати да сваког дана откупе по неколико килограма злата.

А само у строгом центру Новог Сада недавно се појавило десетак специјализованих радњи за откуп злата, које се баве искључиво са тим послом, док их је на ширем подручју града још много више. Они су смештени у обичним киосцима и раде по принципу залагаонице.

Нажалост, све то неодољиво подсећа на сцене из ратних филмова попут „Повратка отписаних“ и „Балкан Експреса“, у којима је приказан Други светски рат, када се у окупираном Београду, на црној берзи, храна од сељака плаћала златним прстењем.

Толики пораст залагаоница у земљи говори више од било каквог коментара економских стручњака и сликовитије од било каквих статистичких података. То значи да је животни стандард пао на толико низак ниво да грађани, суочени са несташицем новца и посла, више немају никаквог другог избора осим да распродају своје сопствене успомене – наслеђени накит од родитеља и родбине, златне привеске са крштења и бурме са венчања.

Па ипак, и поред тога што у огласима доминирају управо рекламе за откупљиваче злата, јер се на насловним странама таквих новина они рекламирају буквално у сваком другом огласу, чини се да то није једна од важнијих тема у осталим штампаним и електронским медијима.

Једноставно, у другим медијима се радије говори о неким лепшим стварима. На пример, преноси се изјава председника Владе у којој се дословно оцењује да је «jедан од наjвећих успеха Србије у протеклој години отварање преговора о чланству у Eвропској унији, као и то што jе Србиjа постала земља о коjоj се лепо говори у свету».

А ако желите да сазнате како се обични грађани сналазе за куповину хране и плаћање рачуна, мораћете да узмете огласе у руке. Само у њима пише колико ћете добити динара за последњи грам злата који сте од некога наследили.

 Отправлено: 18.10.13 09:59. Заголовок: Паника у невладиним ..

Паника у невладиним организацијама у Србији
Игор Гојковић

16.10.2013, 12:48

Сербия Белград вид город

© Flickr.com/m.a.r.c./cc-by-sa 3.0
Због буџетске кризе САД стопирано финансирање НВО у Србији. Поједине већ траже паре од ЕУ, а и Влада Србије их помало дотира из буџета.

Буџетска криза САД која траје већ две недеље и која је на принудни одмор послала више од 800 хиљада запослених у америчкој државној администрацији и зауставила плаћање многих америчких пројеката широм света, изазвала је праву панику у такозваном цивилном сектору у Србији, због очекивања блиске пропасти гомиле такозваних невладиних организација, које је финансирала баш Влада у Вашингтону.

Управо зато је једна од тих београдских филијала америчке администрације – Фонд за хуманитарно право, брже-боље док још има пара, поднео прошле недеље кривичну пријаву против шест официра и више припадника Војске Југославије и Полиције Србије за наводно убиство 78 Албанаца са Косова у селу Краљане код Ђаковице, током Нато бомбардовања Југославије 1999. године.

Да ли ће ови проамерички и проалбански борци за људска права успети да поменуту тужбу финансијски спроведу до краја, за сада је немогуће прогнозирати, али је чињеница и да је приближавање Србије Европској унији довело до тога да су и у очима Брисела невладине организације у Београду поприлично изгубиле на значају. Тим пре, јер је Европска унија на себе преузела посао директног притискања власти у Београду, што је некада био главни посао овог такозваног „цивилног“ сектора.

Највише пара је са Запада ушло у српске невладине организације деведестих година када су заједно са Вашингтоном рушили Слободана Милошевића, али и после двехиљадите када је вршен притисак на власт и јавно мњење ради безусловне сарадње са Хашким судом, косовске независности и уцена на путу ка ЕУ.

Све је то у међувремену завршено за време две последње владе Србије, па данас такозвани невладин сектор има све мање посла, а и посредници између њих и америчке и европске администрације, такозвани донатори, углавном су напустили регион и преселили се у друга кризна подручја.

У невладиним организацијама кажу да ће њихова главна адреса убудуће бити Европска унија, а поједине од њих попут РЕКОМ-а, не скривају да их већ и директно финансира Европска комисија.

Међутим, шокантно делује чињеница да је управо за функционисања ових проамеричких и невладиних организација окренутих евроинтеграцијама, из буџета Србије која грца у дуговима, нечијом одлуком ове године издвојено 27 милиона динара ( 237 хиљада евра ).

Србија нажалост нема руски модел по коме су све организације које се мешају у унутрашњу политику земље и примају новац из иностранства обавезне да се декларишу као организације којима стране државе плаћају политичко деловање у Русији.

За утеху је чињеница да више од половине НВО у Србији никада није добијало новац из иностранства, али се због лошег имиџа њихових колега доста урушио значај невладиног сектора који се бави хуманитарним активностима, и управо због тога хуманитарци не желе да их поистовећују са оним организацијама које се баве такозваним људским правима, а њихови лидери уз помоћ иностраних финансијера отворено политиком.

Данас многе од западом финансираних НВО једини спас из сопствене финансiјске кризе виде у евентуалној промени курса власти у Београду када су у питању Косово и Метохија или пут ка ЕУ. Међутим, то им за сада и није неко реално решење, јер пошто тренутно у Србији и власт и опозиција отворено спроводе оно што им траже досадашњи финансијери цивилног сектора са Запада, сасвим изгледа нелогично да је Запад спреман да још једном некоме плаћа посао, који је неко други већ бесплатно, или за мање паре завршио.
http://serbian.ruvr.ru/2013_10_16/Panika-u-nevladinim-organizacijama-u-Srbiji/

 Отправлено: 04.11.13 17:46. Заголовок: http://www.youtube.c..

 Отправлено: 17.05.14 09:52. Заголовок: http://www.youtube.c..

http://www.youtube.com/watch?v=UtWofLA6ysc



http://www.youtube.com/watch?v=fpad7C51bfM


Одна из белградских улиц
http://www.youtube.com/watch?v=kFW9EkKiX7s

 Отправлено: 09.09.14 12:20. Заголовок: Robert De Niro - May..

Robert De Niro - Maybe I am a Serb

 Отправлено: 09.09.14 12:25. Заголовок: http://www.youtube.c..

America's Veterans The Serbian People Are Heroes!

This was the largest rescue of American lives from behind enemy lines in American history. Heroic Serbia, Our Ally http://www.byzantinesacredart.com/blo... http://www.dojgov.net/kosovo_watch02.htm Richard L. Felman (May 29, 1921 -- November 13, 1999) was a distinguished officer in the United States Air Force who flew combat missions during World War II and the Korean War, receiving 27 awards and decorations over the course of his military career. Felman was born in the The Bronx, New York City. He was the son of American-born David and Dora, a Jewish immigrant from Poland. He had one brother, Irwin, born six years earlier. At the age of 21, Felman enlisted in the U. S. Army Air Corps on July 24, 1942 and became a master navigator. In early 1944 he was assigned to the 415th Bombardment Squadron, 98th Bombardment Group, 15th Air Force stationed in Lecce, Italy as a Second Lieutenant flying B-24s. His "Liberator" bomber, "Never a Dull Moment", would live up to its name. In July 1944, Felman's B-24 was hit by German ME-109s and 10 of the eleven-man crew bailed out from 18,000 feet over the Yugoslav hills. Felman was later awarded the Purple Heart for his service during the plane crash. The Americans, led by Felman, landed in central Serbia. Serbia, at the time, was a Nazi Germany-occupied territory, but controlled by the Chetniks, a resistance movement led by Draža Mihailović. The Chetniks protected them from the Germans, despite the fact the Germans burned the nearby village of Pranjani in retaliation, killing around 200 women and children. Felman and his men stayed safe with the Chetniks, and were airlifted out of Serbia on August 10, 1944. Felman became friends with Mihailović and his Chetniks, as did the other Allied airmen who had been gunned down over Serbia in the same year. Over 500 downed US airmen survived because of assistance from the Chetniks. Felman was personally decorated twice by King Peter II of Yugoslavia, first with the Royal Order of Ravna Gora, Yugoslavia's highest military decoration in 1946. The Chetniks were defeated by the end of the war. Due to unrelated war crimes, Draža Mihailović was accused by the Partisans in 1946. Felman and 21 others in April 1946 petitioned Harry S. Truman and the U.S. Government to be allowed to go, at their own expense, to Belgrade and present their testimonies to the jury on Mihailović's trial. They were denied by the State Department, because the U.S. had befriended the Communist Partisans in the latter stages of the war, and did not want to disrupt their relations with the Communist Yugoslav government that was created post war. Despite Felman's insistence, he was not able to reach Belgrade. Mihailović was found guilty of high treason, executed and buried in an unmarked grave on July 17, 1946. Because of his efforts, Mihailović and his organization, on the recommendation of General Dwight D. Eisenhower, were posthumously awarded the Legion of Merit by President Truman for their contributions to the Allied victory and the rescue of American airmen from behind enemy lines. The Legion of Merit is the highest award the U.S. can give a foreign national, Felman continued arguing that Mihailović and his Chetniks should be honored for their rescue of US pilots. In 1970, he went on the Congressional Record pressing for legislation for a statue on Capitol grounds honoring General Mihailović. In 1976 and in 1977, the bill was introduced into the Senate by Strom Thurmond and Barry Goldwater. However, the legislation died in the House because of the aforementioned U.S. policy towards Yugoslavia. It was reintroduced over the next decades several times, but failed each time. Richard Felman retired from the United States Air Force in 1968. In 1995, for the 50th Anniversary of the VE Day, Major Richard Felman returned to Serbia after 50 years, accompanied by his wife Mary Anne as well as Captain Nick Lalich and Lt. Col. Charlie Davis. He was met on the mountain of Ravna Gora by 50,000 Serbian people who gave him a thunderous ovation. Felman died at the age of 78. He was survived by his wife Mary Anne and his brother Irwin. He had no children. On November 13, 1999 he was laid to rest at the "All Faiths Memorial Park" in Tucson, Arizona

 Отправлено: 19.11.14 19:43. Заголовок: http://www.obraz.rs/..

http://www.obraz.rs/?p=1745

 Отправлено: 30.10.15 00:47. Заголовок: Отворено писмо пр..

Отворено писмо премијеру Вучићу поводом избегличке кризе
Миомир С. Наумовић петак, 25. септембар 2015.
Господине Вучићу,
Овим путем желим да изразим своју дубоку узнемиреност и огорченост поводом Ваших поступака за време избегличке кризе.
Дубоко сам убеђен да Вам се никада у животу не бих обаратио. Међутим, овде се ради о великом проблему државе Србије и о великом проблему пред којим се налази српски народ.
У свом животу нешто сам научио у вези с миграцијама, а нешто сам научио и о геополитичким проблемима. Једном сам прочитао у новинама да сте Ви добро проучили Макса Вебера. Ја сам студентима предавао о Максу Веберу. Додуше, само неколико година. Написао сам и понешто о њему. И данас се питам шта сте Ви то, господине Вучићу, научили од Макса Вебера. Питам се и да ли Ви добро разумете шта значи реч демократија, и да ли знате да о кључним стварима треба добро да саслушате стручњаке и детаљно проучите мишљење народа ове веома напаћене државе. Макс Вебер је описао функције државе. Државе постоје већ неколико хиљада година да би народи који су их створили у њима живели безбедно и кројили своју будућност по својој вољи.
Обраћам Вам се јер сам недавно у новинама прочитао да више од 60% студената нишког Униврзитета планира да, по дипломирању, напусти Србију. Тај податак сам, додуше, знао јер ме је то занимало. Верујем да Ви за то не знате. С друге стране, Србија је све више преплављена реком избеглица и стичем уверење да Ви, заједно с комплетном политичком екипом која Вас окружује, не знате да се на испараван начин поставите према том проблему. Необавештеност, површност, добре намере, и још много тога што одликује нашу политичку елиту, неће бити никакво оправдање за зло које ће се догодити српском народу. Талас избеглица неће се зауставити у наредним месецима. Неопходно је да одговорни људи у Србији схвате шта је Запад планирао, како се зла будућност не би десила. Млад сте човек и вероватно се не сећате да су само десет дана након смрти Јосипа Броза Тита, скоро сви часописи на Западу објавили мапе по којима ће се поделити СФР Југославија. То се догодило. Очигледно је да Ви и група људи око Вас уопште не схватате законе који важе у Европи. Они не крију своје планове. На жалост по Србију, једино Ви не разумете шта су њихови планови. Недавно сте казали да ћете штитити европске вредности и од самих Европљана. Ваше изјаве показују да Ви уопште не знате шта је Европа, јер да то знате, знали бисте да су приче о европским вредностима написане ради замајавања необавештених, а да у Европи постоје само интереси и ништа осим тога.
Пре неколико година Запад је одбацио концепцију мултикултурализма. О томе су се изјаснили најважнији политичари Европе. Прочитао сам да Ви с њима почешће ћаскате, па бисте могли мало и о томе да продиваните. То је њихово полазиште за све акције у вези са избеглицама. Због тога је Запад почео да ограђује управо државу Србију. Запажам да не разумете планове држава које нас окружују. Не знам због чега нисте схватили зашто Мађарска затвара своју границу са Србијом. Руководство Бугарске већ је послало војску и оклопне јединице на границу с Македонијом. У склопу европске стратегије за питање избеглица увелико се траже простори за њихово трајно насељавање. Ти простори већ су пронађени ван Европе. Један од планова је да се стотине хиљада избеглица населе у равницама Украјине. Други план је трајно насељавање избеглица у српском простору. Садашња политичка елита Украјине жели да што тешње сарађује са Европском унијом, па ће се, вероватно, у том правцу, једним делом решавати проблеми избеглица. Међутим, Србија није Украјина. На жалост по српски народ и Србију, наши политичари настоје свим силама да се допадну Европској унији. Има у томе и много срамотног и непотребног додворавања, као и непромишљених и штеточинских поступака, али о томе није сада реч.
Ви нисте оспособљени да предвидите шта ће се догодити Србији. Народ, по ко зна који пут, немоћно и са зебњом посматра непрекидне политичке грешке које се праве. Сваки паметан Србин плаши се наступајуће будућности. Она ће, највероватније, изгледати овако:
1. У Србију ће за неколико месеци доћи најмање 150.000 избеглица. Најмање;
2. Србија ће бити изолована оградама и војском са свих страна;
3. Србија ће бити проглашена безбедном земљом за избеглице;
4. Европска унија даће новчану помоћ за привремени смештај избеглица у Србији. Вас ће, господине Вучићу, тапшати по раменима и обећавати да ће ускоро отворити неко од 150 поглавља за пријем Србије у ЕУ;
5. Политичка елита Србије убедиће народ да од (привременог) насељавања избеглица може да буде само користи;
6. У каснијем року, привремени смештај избеглица неприметно ће прерастати у трајни смештај. Србија ће постати земља коначног пресељења избеглица. Избеглице ће, од Европске уније, добити куће, насеља и све потребно, а наши политичари добиће мало похвала и мало новца;
7. Европа ће градити фабричке погоне за избеглице у Србији. Упошљаваће се само избеглице и нико други;
8. Србија је земља са старачким становништвом. Све озбиљне демографске прогнозе говоре да ће до 2050. године Србија бити умањена за најмање милион људи. Дотле ће се избеглице бројчано увишестручити;
9. У врло догледној будућноси држава Србија биће испресецана насељима у власништву избеглица;
10. Већ 2050. године у парламенту ће бити изгласано да су језици избеглица једнако вредни као и српски језик, а покренуће се и поступак за формирање нових покрајина. Избеглице из разних држава, по принципу окупљања, неће желети да живе неомеђене. Добиће своје школе, администрацију и полицију. Србе за то нико неће ни питати.
Господине Вучићу, дубоко сам убеђен да Ви због бриге за туђе народе и залагања да Србија уђе у Европску унију, заслужујете велике награде и признања. Верујте ми, много ми је жао што та признања никада нећете добити од српског народа. То што сада радите, српски народ од Вас никада није тражио, нити очекивао.
Надам се да ће ово писмо бити повод да се Ви, и екипа професионалних политичара око Вас, добро замислите и договорите како да се све наведено не догоди. Ако Вас је неким случајем ово писмо изнервирало, онда нисам погрешио када сам, гледајући Ваше патње за време поплава које су се недавно догодиле у Србији, закључио да Вама није место у српској политици и да би и за српски народ и за државу било најбоље да Ви нестанете из политике.
Наглашавам да се ово моје обраћање односи на Вашу политику према избеглицама и да није покренуто никаквим политичким мотивима јер ја сам само забринути Србин, грађанин државе Србије.
Љубазно Вас молим да сачувате ово писмо. Будућност не можемо да избегнемо. За свој народ треба понешто и да учинимо.
У Нишу 19. 9. 2015.
Аутор је професор Филозофског факултета у Нишу