Отправлено: 03.11.09 21:16. Заголовок: ЈУНАЦИ ЖИВЕ У НАШИМ СЕЋАЊИМА ЗАУВЕК

4.11.2009/
Улица руске славе
http://www.srpska.ru/article.php?nid=3075
Московска улица Бољшаја (Велика) Ординка... Хиљаде Московљана журећи том централном магистралом Замоскворечја (део Москве на супротној обали реке Москве од Кремља) највероватније и не слуте због чега је та улица чувена и славна. Заиста, године су пролазиле, улица је мењала свој облик, пролепшавала се, читавом дужином обрастала кућама, дворцима, светим Божјим црквама... Заувек је сачувала сећање на оне славне и трагичне догађаје који су се у њој одиграли пре скоро четиристо година.
Почетком 17-ог века, у доба Смутње, 24. јула 1609. године пољски хетман С. Жолкевски стиже пред Москву и зауставља се код села Хорошево. Бољари-самозванци, преотевши пуну државну власт, у ноћи уочи 21. септембра 1610. г. пуштају у Москву 8.000 пољских војника хетмана Жолкевског који заузимају Кремљ, Китај-град, Бели град и Новодевички манастир... Читавом земљом тумара војска интервената-освајача и разбојника, пљачкајући и убијајући житеље Московске државе. Изгледа да тој сведозвољености никад неће доћи крај. Преостаје само уздање у чудо Божје. И такво се чудо, молитвама руског народа, заступништвом Пресвете Богородице, преподобног Сергија Радоњешког и свих руских светаца, и десило.
По читавој земљи започиње народноослободилачки покрет у циљу што скоријег протеривања освајача и престанка Смутње. Душа родољубивог порива руског народа постаје Патријарх Гермоген који у својим посланицама пуним смерности али истовремено и чврстине, позива војни сталеж, козаке и обичне сељаке да одлучно устану у одбрану Вере православне и Руске Отаџбине. Када освајачи патријарха Гермогена бацају у тамницу, његово дело настављају Троице-Сергијевски и Кирило-Белозерски манастир, шаљући у градове своје грамате с позивима на уједињење и «велико стојаније (одбрану)» против непријатеља.
До пролећа 1611. године настаје Прво земско ополчење (народна војска локалне самоуправе) чији основ чине грађани из Калуге, Туле, Рјазања, племићи и «бољарска деца», козаци. На чело те народне војске стају у то доба чувени рјазањски војвода Прокопије Љапунов, кнез Димитрије Трубецки и козачки атаман (старешина) Иван Заруцки. Међу ратницима је и млади зарајски војвода Димитрије Пожарски. Прво ополчење већ у марту 1611. године стиже пред Москву; чим се приближило, у граду се спонтано диже устанак који пољски окупатори окрутно гуше. Град је претворен у задимљене рушевине. Земско ополчење 23-24. марта 1611. године опкољава Москву. Љути бојеви воде се на Сретенки (Д. Пожарски), од Јаузске капије до Трубе (П. Љапунов), на Воронцовом пољу (И. Заруцки и Д. Трубецки). Током тих бојева тешко је рањен Димитрије Пожарски кога хитно отпремају на лечење у његову очевину код Суздаља.
Почетком априла на јуриш је заузет Бели град, а у јулу се Пољаци и седмобољарштина (влада у чији састав су ушла седморица бољара који су се затекли у Москви у тренутку свргавања цара В.И. Шујског јула 1610.г.) успешно сатерују у Кремљ и Китај-град. Покушаји Пољака да пробију блокаду не доводе до успеха, али ни ополчење нема снаге да заузме Кремљ. Услед заваде међу вођама ополчења, козаци 22. јула 1611. године убијају П. Љапунова. Војни сталеж већином напушта Москву, у којој остају само козаци (око 10.000 људи).
Рекло би се да је све готово. Ипак је Господ послао Русији човека чији је позив допро до душа и срца свих правих Руса који страсно желе ослобођење своје Отаџбине од сурових пољских агресора. Тај човек је обичан грађанин Нижњег Новгорода, говедар Кузма Мињин. Он се септембра 1611. године обраћа грађанима ватреним говором: «Православни људи, помозимо Московској држави, не жалећи своје животе, и не само животе – продајмо своја газдинства, жене и децу заложимо и замолимо некога да нам руководи. Колика ће захвалност бити свима нама од Руске земље за то што тако мали град као што је наш покреће тако велику ствар».
Тридесетогодишњег кнеза Димитрија Пожарског на Мињинов предлог позивају на положај главног војводе. Он није ишао да се клања странцима. Слава о јуначком подвигу кнеза током московског устанка у пролеће 1611. г. стигла је до Нижњег Новгорода.
Пожарски не прихвата одмах предлог, пристаје да буде војвода под условом да му сами грађани изаберу помоћника који би руководио благајном ополчења. И Мињин постаје «изборни човек све земље». Тако на чело другог земског ополчења долазе два човека које је народ изабрао и дао им пуно поверење.
Стварајући земску војску, њени организатори су се обратили граматама с позивом многим градовима. Оне су биле сличне посланицама које је по читавој земљи слао патријарх Гермоген. И те су посланице пронашле своје примаоце – мноштво народа, поверовавши Мињину и Пожарском, долази у Нижњи Новгород и приступа ополчењу. У борбу против освајача заједно са Русима устају и други народи Поволжја – Мордвини, Маријци, Чуваши...
Баш ту на обалама родне реке
Пожарски с Мињином прикупља чете.
Сви дадоше Отаџбини од срца:
Ми – Руси, и Чуваши, и Маријци
И сви ко један заклесмо се славно
Да своју Москву странцима не дамо
– написао је песник Миклај Казаков у 20-м веку.
Ополчење из Нижњег Новгорода креће у поход почетком марта 1612. г. и месец дана касније стиже у Јарослављ. Почиње «јарославско стојаније» током кога је ополчење наставило да прикупља људство. Образује се привремена влада – «Совјет (веће, савет) све земље», стварају прикази (управе, министарства), Ковница новца где се кује руски новац. У Спасо-Преображенској саборној цркви Јарославља освећене су заставе ополчења.
Под заставе Пожарског и Мињина окупила се у то доба велика војска – преко 10 хиљада људи из војног сталежа, до 3 хиљаде козака, преко хиљаду стрелаца (стајаћа војска) и мноштво сељака-војних обвезника. Део тих снага послат је на север ради пружања отпора Швеђанима, део је распоређен по гарнизонима у разним градовима, део је употребљен за борбу с разбојничким одредима Тушинаца, недалеко од Москве.
У другој половини јула 1612. године, када се сазнало да се Ходкевич креће према Москви, ополчење се упућује према Тројице-Сергијевској лаври где његове вође почињу преговоре са козацима. Међутим, ни тада није усаглашен заједнички став.
Пред Москву 24. јула стиже први одред ополченаца под командом војвода М.С. Дмитријева и Ф. Левашова. Он се, према упутству, поставља у засебан шанац код Петровске капије, не улазећи ни у какве односе са Трубецким и Заруцким. Уосталом, последњи је неколико дана касније побегао, и с њим је отишао најпустоловнији део козака. Пред Москву 2. августа стиже други одред под руководством кнеза Д.П. Пожарског-Лопате; тај одред се утврђује код Тверске капије, такође одвојено од козачких логора.
Примивши од кнеза Трубецког вест да се хетман Ходкевич с многобројном војском и залихама приближава Москви, а козаци намеравају да напусте опсадну војску, кнез Пожарски схвата сву опасност даљег оклевања. Налазећи се у том тренутку код Тројице-Сергијевске лавре, он одлучује да пожури према престоници да би спречио Пољаке да уђу у град и допреме непријатељском гарнизону потребну помоћ. Пожарски сместа упућује војводу кнеза Василија Ивановича Турењина као претходницу, наредивши му да заузме положај код Чертољске капије, а затим и сам креће за њим са старешином Мињином, управником имања лавре Авраамијем Палицином и читавом војском.
Приближавајући се престоници, ополченци су се сместили да преноће код реке Јаузе, пет километара од града. Сачекавши их, Трубецки предлаже Пожарском да се споје у једном логору, али овај одбија. Сутрадан ополченци, стигавши до Арбатске капије, тамо праве логор. Раније приспели одреди заузимају положаје од Петровске до Никитске и Чертољске капије и Алексејевске куле. Тако се дуж западних зидина Белог града стварају нови и јачају стари положаји, што омогућава сузбијање напредовања непријатеља са Смоленског пута.
Пожарски 21. августа издаје заповест извиђачима да открију правац кретања Ходкевича. Сазнавши да хетман прилази Москви од Вјазме, он почиње да се припрема за пружање отпора.
Бројност руске војске код Москве, укључујући козаке Трубецког, износила је 8-10 хиљада људи. Један део су били козаци (око 4.000) и стрелци (до хиљаду њих), други део – племићке чете коњаника и сељачко-приградска ополчења. У Ходкевичевом одреду је било 12 хиљада људи; Кремљ је бранио пољско-немачки гарнизон од 3.000 људи. Најпоузданији део Ходкевичеве војске чиниле су коњичке чете шљахте (пољско ниже племство). Пешадију (до 1.500 људи) чинили су мађарски, немачки и пољски ландскнехти-професионалци; сем тога, под командом талентованог војсковођа налазило се и до 8 хиљада украјинских козака. Интервенти су Русе надмашивали не само по бројности, већ и по наоружању и војној вештини. Међутим, морално преимућство било је на страни Руса.
Ходкевич се зауставља код Поклоне горе; сутрадан прелази реку Москву код Новодевичког манастира и приближава се Чертољској капији. Ту против њега креће Пожарски. Трубецки, који је на другој обали реке, код Кримског двора (недалеко од садашњег Кримског моста), моли Пожарског да му додели пет чета коњице, обећавајући да ће ударити на непријатеља са друге стране. Не слутећи превару, Пожарски предаје под команду Трубецког своје најбоље коњичке јединице.
Рано ујутру 22. августа ополченци и Пољаци замећу дуготрајан бој код Арбатске и Чертољске капије. Поподне непријатељ почиње да надвладава. Међутим, Трубецки не жури да помогне. Немоћан да даље одолева снажној хетмановој навали, Пожарски наређује коњаницима да сјашу. Замеће се жестоки окршај, али Руси убрзо почињу да попуштају. Видећи то, чете које су раније послате Трубецком, не чекајући наредбу хитају у помоћ својима. Њиховом јуришу се придружују четворица козачких атамана из пукова Трубецког. Управо је то омогућило да се одбије хетманова војска, одбаци преко реке Москве и нанесу јој се велики губици. Покушај опсађеног гарнизона да изврши испад из Кремља према Чертољској капији, у позадину ополчења, такође нема успеха.
Ноћу Ходкевич покушава да допреми провијант у Кремљ, али Руси преотимају непријатељску комору; уосталом, 600 хајдука (коњица састављена од племићких слугу) успева да се пробије до опседнутих кроз Замоскворечје које је било у «зони одговорности» Трубецког. Управо ту је одлучио да се убудуће пробија Ходкевич; рачунао је на несугласице у руским редовима, а такође на слаба утврђења која су град у том правцу штитила. У складу с новим пољским планом, за који Пожарски некако сазнаје, обе стране врше прегруписавање својих снага.
Главнина ополчења се помера на југ и заузима позиције по обали реке Москве. Сам Пожарски је на Остоженки, спреман да сваког трена прегази реку да би пружио помоћ угроженим местима. Његове војводе су смештене дуж Земљаног града; по рову према Земљаном насипу који штити прилаз престоници с југа распоредили су се стрелци са два топа. Трубецки са козацима, изашавши из логора, заузима положај у источном делу Замоскворечја, у Лужницима. Козаци заузимају шанац на споју Ординке и Пјатницке (код Климентовске цркве) који штити пут од Серпуховске капије до Пловећег моста (веза Замоскворечја с Китај-градом).
Пољски логор се прво налази код Поклоне горе, а затим код Донског манастира. Ходкевич са залихама у зору 23. августа поново креће од Сетуње према престоници; Пожарски, који је делом заузео положај код цркве Илије Обичног, делом на месту бившег Дрвеног града, креће на непријатеља.
Пресудни бој започиње у зору 24. августа. Ходкевич изводи последњи покушај да се пробије у Кремљ. Предходница пољске војске је требало да пробије пут заштитници са комором. У сусрет непријатељу креће руска коњица и неколико сати одолева његовој навали. Онда хетман у бој уводи све своје снаге и потискује коњицу; Пољаци отварају ватру на ров у коме су смештени стрелци. Под навалом непријатеља, стрелци су приморани на повлачење.
Освајање утврђеног Земљаног насипа представља несумњив успех Ходкевича. То му је омогућило да у град уведе 400 кола намирница за опсађене. Комора се сместила недалеко од цркве св. Великомученице Катарине на Вспољу.
Последњи хетманов успех представља пробој Мађара Грајевског и запорожаца Зборовског у Замоскворечје и заузимање Климентовског шанца. Пољаци истовремено врше испад из Кремља и такође стижу до шанца. Међутим, непријатељу не успева да се одржи на заузетим положајима.
Без обзира на успехе хетманове војске, Руси не подлежу паници. Њихово повлачење уопште не личи на бекство. Ополченци заузимају погодне јаруге, јаме, шипраге корова, скривају се у рушевинама зграда да би наставили борбу. Утврђивање на новим положајима одвија се стихијски, често на иницијативу самих бораца и млађих старешина.
Предосећајући неминовну катастрофу, вође ополчења овлашћују кнеза Димитрија Лопату да позове управника имања Авраамија и налажу му да наговори козаке да крену у борбу. Авраамију успева да обави тај задатак, и козаци који су се налазили на другој обали реке код Никитске цркве, крећу за саборцима. Два ополчења Трубецког и Пожарског, спојивши се, нападају с обе стране непријатеља код Катарининске цркве. Крвав бој је завршен тако што Руси заузимају утврђење код Климентовске цркве, освајају комору, док су браниоци шанца побијени (само је Мађара погинуло 700). То је била прекретница у бици с пољско-литванским интервентима. Одатле се војска Ходкевича повукла до цркве св. Катарине на Бољшој Ординки, до своје коморе.
Када се смркло, Мињин даје сигнал за противнапад. Узевши са собом коњичког капетана Хмелевског са триста племића, прелази реку Москву и зауставља се преко пута Кримског двора где се налазе две чете непријатеља. Мињин им наноси бочни удар и они се, не сачекавши судар, дају у бекство према пољском логору. Газећи једни друге, чете уносе пометњу у редове других јединица. Притајена руска пешадија такође прелази у противнапад. Козаци, који се налазе на супротној обали, одлучно прелазе реку и подржавају своје. Та демонстрација силе је довољна да Пољаци напусте не само утврђења Земљаног насипа, него и свој логор, оставивши комору са шаторима, заставама и разним залихама. Многи ополченци желе да крену у потеру за Ходкевичем, али их вође мудро убеђују да «у исти дан не могу бити две радости». Застрашени хетман се повлачи ка Донском манастиру и Врапчевим горама, а сутрадан ујутру одлучује да се сместа врати у Литванију.
Тако је у бици 22-24. августа војска хетмана Ходкевича, која је покушавала да се споља пробије у Кремљ, била до ногу потучена и претрпела тешке губитке. Учесници народног ополчења су у бици испољили масовно јунаштво, а њихови руководиоци – високо умеће командовања и личну храброст. Та победа је одлучила судбину непријатељских гарнизона у Кремљу и Китај-граду, и они су 22-26. октобра (4-8. новембра по «новом» рачунању времена) 1612. године положили оружје. Москва је била ослобођена.
Ослобађање Москве од Пољака послужило је као добар подстрек за почетак васпостављања руске државности и општенародно покајање за грехе због којих је Господ нашој Отаџбини послао доба смутње. Тако је 1612. године отклоњена реална опасност губљења државне независности, која је нашој држави од 1605. године претила. Започео је препород и јачање државе. Државе, за коју су проливале своју крв хиљаде знаних и незнаних руских јунака. Та крв је између осталог проливана и на Бољшој Ординки.
Путниче који својим послом журиш том улицом! Заустави се! Одај пошту јунацима што 1612. године на том месту падоше. Макар 4. новембра...

Извори: «Сто великих битака». Москва, 1998.
Сајт војне катедре Московског државног института електронике и математике

Сергеј Пахмутов

 Отправлено: 12.11.10 00:16. Заголовок: Православная душа Ге..

Православная душа Георгия Жукова

Станислав Минаков
субота, 08. мај 2010.
(Фонд стратегической культуры, 6.5.2010)

6 мая православный мир отмечает день святого Георгия Победоносца, образ которого мы видим на гербе Москвы. В 1945 г. этот день стал одним из последних дней в страшной 4-летней войне с фашистской Германией. Пасха 1945 г. пришлась на 6 мая, праздник великомученика Георгия. Главным полководцем Великой русской Победы стал соименник святого — маршал Жуков.

***

О маршале до сих пор спорят. Одни считают его выдающимся военачальником всех времен. Американский военный историк Мартин Кайден писал: «Жуков был полководцем полководцев в ведении войны массовыми армиями двадцатого столетия. Он нанес немцам больше потерь, чем любой другой военачальник. Он был чудо-маршалом. Перед нами военный гений». Другие утверждают, что военные операции Жукова сопровождались неоправданно высокими потерями, отмечают тяжёлый характер маршала.

Оставим критические суждения о военных и человеческих деяниях выдающегося полководца суду истории. Нас интересует другое. В декабре 2011 г. исполнится 115 лет со дня его рождения, и в канун 65-летия Великой Победы, в день памяти святого Георгия, думаешь о духовной стороне жизни прославленного маршала, какой она предстаёт в книге воспоминаний дочери героя М. Г. Жуковой «Маршал Жуков. Сокровенная жизнь души».

Георгий Константинович Жуков родился 19 ноября по старому стилю (2 декабря по новому) 1896 г. в деревне Стрелковка Малоярославецкого уезда Угодско-Заводской волости Калужской губернии в семье крестьян Константина Артемьевича и Устиньи Артемьевны Жуковых. Устинья Артемьевна, в девичестве Пилихина, была родом из крестьян деревни Черная Грязь, что недалеко от Стрелковки. Как и многие местные женщины, она занималась извозом, была физически сильным человеком, перетаскивала пятипудовые мешки, унаследовав силу от своего отца, который, как вспоминали очевидцы, мог поднять лошадь.

Константин Артемьевич был подкидышем, его взяла в младенчестве из воспитательного дома, который находился в Москве (сейчас там располагается Академия ракетных войск стратегического назначения имени Петра Великого), вдова Аннушка Жукова. От нее и пошла фамилия. Ни отец Георгия Константиновича, ни он сам так ничего и не узнали о своей родословной. В 1892 году Константин Артемьевич обвенчался с Устиньей, венчал их священник Василий Всесвятский. Он же и крестил младенца Георгия на следующий день после появления на свет. Нарекли младенца в честь святого великомученика Георгия Победоносца, римского полководца, принявшего мучения и смерть за исповедание веры Христовой.

***

В Костроме живет ветеран войны Василий Иванович Сорокин, который так вспоминает встречу кандидата в депутаты Верховного Совета СССР Маршала Советского Союза Г. К. Жукова со своими избирателями, воинами одной артиллерийской части в Германии в январе 1946 года: «Я… хорошо вижу безмолвный, полный внимания строй. Солдаты ловили каждое слово полководца, смотрели на него до жадности влюбленными глазами. И не успели объявить об окончании встречи, как Георгия Константиновича тут же «взяли в окружение, в плен». Защелкали фотоаппараты, каждому хотелось быть поближе к маршалу, попасть в объектив и запечатлеть себя на память. Некоторые при фотографировании даже обнимали его, а он стоял невысокий, коренастый, в маршальской полевой форме, смеясь, шутил, острил и просил: «Выпустите меня, пожалуйста!» На это уже не строй, а толпа отвечала возгласами “ура!” и бурей аплодисментов. Все попытки офицеров построить и увести солдат успеха не имели. Все были приятно возбуждены, взволнованны и простительно недисциплинированны. Такой неподдельной, искренней любви и преданности больше мне видеть не пришлось. Я тогда со всей ясностью ощутил, что значит Жуков для народа».

Сегодня ведутся споры о верующей душе Жукова. Сам он на эту тему ни с кем не говорил. Но Казанскую икону Божией Матери, по свидетельству архимандрита Иоанна (Крестьянкина), с собой по фронтам возил. По рождению своему и воспитанию маршал был православным человеком, как православны были его солдаты. Душа человека — великая тайна, к которой окружающие могут только лишь прикоснуться. Духовная жизнь сокрыта от глаз людских. Тем более жизнь людей, совершивших великие деяния.

В Киеве есть чудотворная Гербовецкая икона Божией Матери, которую маршал Жуков отбил у фашистов. Один человек рассказывал, что в начале войны Жуков прислал в их деревню под Нарофоминском машину со священником, чтобы окрестить всех детей... Священник из села Омелец Брестской области в письме к Жукову, поздравляя его с Победой, пожаловался о том, что все колокола с церкви были увезены оккупантами. Вскоре от маршала пришла посылка весом в тонну — три колокола! Колокола висят там и по сей день. А прихожане хранят письмо маршала… В народе живут такие истории – и это не случайно…

В страшные дни битвы под Москвой многие вырезали портрет Жукова из газет и вешали в переднем углу со словами: «Жуков нас спасет, на него вся надежда...» И эта надежда многих и многих людей оправдалась. В одной из своих проповедей архимандрит Кирилл говорит: «Надо отдать должное руководству страны, которое воздвигло такого гениального полководца, как Жуков. В прежние времена Господь воздвигал для России Суворова, Кутузова. В наше время Георгий Жуков — это была милость Божия. Мы обязаны ему спасением».

Во время битвы под Москвой маршал не спал одиннадцать суток подряд. Человеческому организму, даже очень крепкому, такое не под силу... Гвардии капитан Н. Р. Нелипа, поздравляя Жукова с шестидесятилетним юбилеем и награждением четвертой медалью Героя Советского Союза, писал: «Я, офицер запаса, гвардии капитан медслужбы, в суровые дни битвы под Москвой работал в одном мехкорпусе, и мне случалось наблюдать Вашу самоотверженную, бессонную по ночам работу. Тогда я удивлялся, насколько организм человека мог выносить такое нечеловеческое напряжение, и все же Вы всегда были свежи и бодры».

…Сейчас на тот факт, что Пасха 1945 г. пришлась на 6 мая, праздник великомученика Георгия, обращают внимание часто, но вот письмо, которое пришло в 50-е годы: «Дорогой Георгий Константинович! Поздравляю Вас с избранием в депутаты Верховного Совета нашей Родины — самой России! Как мы все рады, что наш любимый маршал, защитник русского народа, теперь в Правительстве. Когда бы были колокола в церквях России, мы красным звоном поздравили бы Вас. Когда Берлин взяли, недаром Георгия Победоносца день на Пасху был. День Вашего Ангела! Старинный русский праздник. Как бы хотелось Ваши именины устроить на этот день. Георгий Победоносец дракона уничтожил, и Вы, Георгий, уничтожайте драконов нашей жизни... За вас мы молим Бога каждый день — да даст Он Вам здоровья, мудрость, силу на радость жизни нашей, победу над врагами... Ваша избирательница, одна из миллионов русских женщин».

Архимандрит Тихон (Шевкунов), наместник Сретенского монастыря в Москве, как-то сказал: «Георгий Константинович Жуков поистине великий человек, без которого судьба нашей страны и судьба каждого из нас была бы другой. Его можно назвать последним истинным русским генералом. Потом были люди в военной форме, были, конечно, и генералы, но это — последний, который делал то, чего ждали от него Бог, народ и его совесть. Именно в этот день я хочу пожелать, чтобы в России появился еще один такой человек, хотя бы один. Насколько нам нужен такой человек сейчас! Верую и надеюсь, что по молитвам Церкви и бесчисленного множества молитвенников за его душу Господь упокоит душу воина Георгия в Небесном Царствии. И он сам будет молиться за нас и за наше Отечество, как могут это делать люди, сподобившиеся быть при жизни сотрудниками Божиими, а именно таким был и человек, которого мы сегодня поминаем. Вечная ему память!»

Станислав Минаков (Украина)

http://fondsk.ru/article.php?id=3003<\/u><\/a>

 Отправлено: 03.11.09 21:17. Заголовок: 3.11.2009/ Обращение..

3.11.2009/
Обращение Кузьмы Минина к нижегородцам



Мужие, братие, вы видите и ощущаете, в какой великой беде все государство ныне находится, и какой страх впредь, что легко можем в вечное рабство поляков, шведов или жидов впасть, через которое не токмо имения, но и живота многие уже лишились и впредь наипаче все обстоятельства к тому.

А причина тому не иная, как от великой зависти и безумия, в начале между главными государственными управлениями, произшедшая злоба и ненависть, которые, забыв страх Божий, верность к Отечеству и свою честь, и славу предков своих, един другого гоня, неприятелей Отечества в помощь призвали, чужестранных государей.

Иные же различных воров, холопей и всяких бездельников, царями и царевичами имяновав, яко государям крест целуют. А может, кто еще турецкого или жидовского для своей токмо малой и скверной пользы избрать похочет? Которые, вошедши уже в Москву и другие грады, с обе стороны побрали казну так великую, чрез многие годы разными государями собранную, растащили.

Однако же ослабевать и унывать не надобно, но призвав на помощь всещедрого Бога, свой ревностный труд прилагать и согласясь единодушно, оставляя свои прихоти, своего и наследников своих избавления искать, не щадя имения и живота своего.

Правда, может кто сказать: что мы можем сделать, не имея ни денег, ни войска, ни воеводы способного? Но я мое намерение скажу. Мое имение, все, что есть, без остатка, готов я отдать в пользу и сверх того заложа дом мой, жену и детей, готов все отдать в пользу и услугу Отечеству, и готов лучше со всею моей семьею в крайней бедности умереть, нежели видеть Отечество в поругании и от врагов в обладании.

И ежели мы все равное намерение возъимем, то мы денег, по крайней мере к началу, довольно иметь можем, а затем, видя такую нашу к Отечеству верность, другие от ревности или за стыд и страх помогать будут. И, ежели сие так исполните, то я вас уверяю, что мы с помощью всемогущего Бога можем легко большую, паче всех богатств, спокойность совести и безмерную славу себе и своих наследников присовокупить, врагов погубить и невинно проливающих кровь нашу захватчиков усмирить
http://www.srpska.ru/article.php?nid=12814

 Отправлено: 03.11.09 21:22. Заголовок: /4.11.2009/ Споменик..

/4.11.2009/
Споменик Мињину и Пожарском

http://www.srpska.ru/article.php?nid=1823

Споменик Мињину и Пожарском био је први споменик у Москви подигнут не у част господара, већ у част народних јунака. Ево како, по речима савременика, споменик у свом програму описује сам аутор - Иван Петрович Мартос: “Грци и Римљани су како у наукама и уметностима, тако и у успесима оружја, дизали својим људима споменике, и преневши потомству њихове подвиге у величанственим ликовима, самим тим овековечили и сопствену славу. И наша Отаџбина диже доста споменика таквим изузетним људима, таквим бесмртним јунацима чија би љубав према Отаџбини задивила Рим и Грчку”.
И када је 1803. године искрсло питање прикупљања прилога за споменик Мињину и Пожарском, Мартос је сместа приступио стварању споменика.
Покретачи постављања споменика били су чланови напредног Слободног друштва љубитеља словесности, наука и уметности. Исто друштво је предложило да се на челу композиције будућег споменика постави народни јунак Кузма Мињин. У часопису “Лицеј” за 1803. г. читамо: “Природа, повинујући се свевишњем и не обазирући се на родослове, успламти крв за племените подвиге како у простом сељанину или пастиру, тако и у првостепеноме царства. Рекло би се да је могла удахнути родољубиву снагу у Пожарског; међутим, њен одабрани суд беше Мињин... такорећи руски плебејац... Ту је он био прва делатна снага, а Пожарски... беше само оруђе његовог генија”. Та идеја је била блиска Мартосу, а Мињинов лик заузима главно место у његовој композицији.
Гравира првог модела споменика објављена је 1807. г. Мартос, као ни Козловски, није одмах постигао своју коначну композицију, али њене основне црте, основно решење, изражено је већ у првом нацрту. За рад на споменику Мартос сачињава програм у коме су Мињин и Пожарски приказани као ослободиоци Отаџбине од страног јарма: “... наша отаџбина диже доста споменика таквим изузетним људима, таквим бесмртним јунацима чија би љубав према Отаџбини задивила Рим и Грчку. Ко је од стародревних славних јунака одважношћу превазишао Мињина и Пожарског? Петар Велики је посетио Мињинов гроб и одао пошту праху тог великог човека, назвавши га ослободиоцем Русије. У то злосрећно доба када су вероломни Пољаци провалили у руску државу и чак овладали самим Кремљом, када су сви напори да се земља ослободи тог срамотног јарма остајали узалудни и када су све снаге биле спутане успесима страних насилника, тада је Козма Мињин разбуктао велику намеру спасавања Отаџбине на самом рубу погибељи. Превазишао је све препреке, жртвовао за свеопшту добробит сву своју имовину, моћним позивом свога срца тргао клонули дух својих суграђана, сликовито им приказао невоље Отаџбине и својим неодољивим примером запалио у свима срчану жудњу за ослобођењем. Прилози су убрзо почели да пристижу, сви су драге воље прилагали све, чак и одећу, само да се сопствена војска што пре одупре дрском непријатељу. Тада је Русија опет уздигла своју дотле оборену главу, њени синови се пробудише после дуге обамрлости, са свих страна почеше да се окупљају ратници да би пали славном смрћу за Отаџбину, и Мињин је на чело те неустрашиве војске поставио Пожарског. Димитрије Пожарски, још увек у ранама које је нешто раније задобио у боју са Пољацима и побуњеницима, заборави своју немоћ, потисну своје телесне патње снагом свога јуначкога духа, устаде на челу суграђана што се са свих страна слегоше у његову војску, крете на Москву, потуче непријатеља, ишчупа своју несрећну Отаџбину из његових окрвављених руку...” Тако је замишљао Мартос приступајући раду на споменику. Да видимо како је изгледао први пројекат.
На строгом правоугаоном постољу приказане су стојеће фигуре Мињина и Пожарског. Мињин је у опасаном хитону (врста одеће старих Грка), у огртачу, испруженом левом руком показује на Москву. Пожарски је у хитону, у снажно узлепршаном огртачу, у римском шлему, високо подигавши штит, у силовитом покрету хрли напред, демонстрирајући своју спремност да се бори са непријатељима. Обе фигуре композиционо обједињава мач који јунаци држе. Мињин је у тој композицији смиренији и статичнији од Пожарског чија је фигура нагнута напред у динамичном пориву. Огртач који се отпозади вијори истиче покрет. На постољу је смештен барељеф на коме су приказани Новгорођани који “приносе отаџбини свој иметак”. Са десне стране мушкарци се повијају под тежином прилога, слева жене на коленима прилажу украсе. На другом барељефу смештеном на задњој страни постоља приказана је сцена победе кнеза Пожарског над непријатељима.
Без обзира на видну разлику тог пројекта од коначне варијанте, у њему су већ назначене основне црте опште замисли. Премда је ту Мињинова фигура решена статично, ипак му је у композицији дата главна улога, улога онога ко позива на подвиг. Обе фигуре су међусобно повезане као и у коначном пројекту. Та веза је одмах запажена и у штампи је истицано да “мач спаја групу и показује јединство великих осећања и намера”. Идеја заједништва свих слојева становништва када је реч о спасавању Домовине у то доба је била посебно блиска напредном делу друштва, и Мартос је у својој композицији одразио.
Теме барељефа су сачуване и у потоњем пројекту, али ће, видећемо, даља поставка фигура бити другачија. Ту је композиција још увек претрпана сувишним ликовима, није обједињена заједничком радњом. Важно је истаћи да је барељеф са прилозима Новгорођана смештен управо на предњој страни, а барељеф посвећен Пожарском  на задњој. Тиме је Мартос подвукао не само Мињинов значај, већ и улогу у ослобађању Москве. У наредним решењима је задржан и првобитни облик постоља.
Тако је нацрт споменика саздан. Међутим, разговори о његовом постављању су затихнули. Најзад Новгорођани 1808. г. опет постављају питање подизања споменика “на истом месту где је Мињин предао народу сву своју имовину и тиме подстакао надметање својих суграђана”. И онда другог маја 1808. године председник Академије уметности даје налог “за израду неколико пројеката за споменик којим племство и грађанство Нижегородске губерније жели да обележи подвиге грађанина Козме Мињина и бољарина кнеза Пожарског и подношење у краћем временском року”. У конкурсу учествују скулптори Мартос, Прокофјев, Демут-Малиновски, Пиминов-старији, архитекте Томон и Михајлов.
Новембра 1808. г. одобрен је Мартосов пројекат пошто је “... Мартосов гениј најсрећније и истанчаним делом својим најбоље од свих извео споменик Спасиоцима Русије”.
Првог јануара 1809. г. обзнањено је свенародно прикупљање прилога и по читавој Русији су разаслате гравире с приказом одобреног пројекта “да дотични буде познат свим житељима Русије”. Тај гравирани цртеж се знатно разликује од првог пројекта и по својој композицији се малтене подудара с коначним решењем споменика.
Мужевна Мињинова фигура доминира у споменику. Енергичан је гест десне руке којом показује на Кремљ. Мињинова одећа се поједностављује, огртач је одбачен, хитон подсећа на руску кошуљу. Још није пронађен лик Пожарског: његови покрети нису уверени, уместо силовите устремљености појавила се извесна пасивност. Заборавивши “своју немоћ”, Пожарски се придиже с постеље да би се одазвао Мињиновом позиву. Одећа Пожарског остаје античка, али је његов штит са приказом нерукотвореног Спаса већ ближи руском. Средиште композиције као и у претходном пројекту представља мач на који се ослањају и Мињин и Пожарски. Постоље остаје пређашње, а композиција барељефа се знатно преиначује. Она постаје лаконичнија, поједини ликови нестају, појављује се нова скупина  отац са двојицом синова. Читав споменик стиче снажније и јасније родољубиво звучање. Касније, током рада на моделу, долази до нових измена, нових тражења ликова, али је композиција углавном заснована на том пројекту из 1809. г.
До 1811. г. већ је прикупљен довољан износ за почетак рада на споменику. До тог времена већ је одлучено да се споменик постави у Москви на Црвеном (тачније: Красном) тргу, а у Нижњем Новгороду да се постави обелиск.
Израда малог модела започела је 1812. г. “у оно време кад је предстојала велика ствар - поновно спасавање отаџбине слично ономе кад су Мињин и Пожарски пре равно двеста година спасавали Русију”. Природно је што је посао на изради споменика одмицао прилично полако, и тек 1815. г. је завршен велики модел који је Мартос јавно изложио.
Занимање за стварање споменика било је јако велико, али је после ослобађања Москве од Наполеонове војске немерљиво порасло. Периодична штампа није само објављивала белешке о току рада на споменику, већ му је посвећивала посебне велике чланке. Тако часопис “Весник Европе” специјалан чланак посвећује изливању споменика у бронзи што је поверено чувеном ливцу Академије уметности В.П. Јекимову. У чланку се подробно говори о начину ливења, о окупљању великог броја гледалаца, о сјајном завршетку изливања, при чему се истиче да је Јекимов био међу првима који су почели да фигуре изливају исцела а не у деловима.
Изузетан догађај представљало је превожење споменика воденим путем из Петербурга, где је изливен, у Москву преко Нижњег Новгорода које је потрајало од 21. маја до 6. септембра 1817. г. Због претовара споменика начињен је предах од неколико дана у Нижњем Новгороду. Тим поводом је часопис “Син Отаџбине” писао: “Никакво перо не може дочарати какво је одушевљење настало међу житељима не само Нижњег Новгорода него и читаве тамошње покрајине с појавом чувеног споменика у тамошњим водама... грађани Нижњег Новгорода оба пола и свих узраста слегали су се од јутра до вечери код бродова да виде овај споменик чувен по предмету, вештини израде и величини својој”.
До фебруара се радило на постављању споменика који је најзад 20. фебруара 1818. г. био свечано отворен. Све новине и часописи извештавали су о том догађају.
Орила се музика, парадним маршом пролазиле су гардијске јединице. Не само кровови околних зграда, већ су чак и Кремаљске зидине биле начичкане људима. Свеопште одушевљење и свечана атмосфера приликом отварања споменика објашњавају се не само темом сродном општем родољубивом расположењу, већ и мајсторством скулптора коме је успело да то расположење оваплоти у ликовима својих јунака.
Споменик је постављен насред Црвеног трга окренут према Кремљу и унеколико ближе ка низовима дућана који су постали његова позадина (1931. г. споменик је премештен код саборне цркве Василија Блаженог).
У својој коначној варијанти споменик је постао идејно садржајнији и композиционо јаснији и строжи.
Мињинова фигура потпуно преовладава у композицији. Заувек се памти његов позивајући гест. Подигнута рука не толико позива Пожарског, она као да је испружена читавом народу, диже га на борбу. Мужевном лицу, премда својим цртама подсећа на Зевсово лице, ипак коса ошишана у облику печурке придаје обележје руског сељака. Хитон с везом по ивици подсећа на руску кошуљу. Енергично обликован торзо и широки корак читавој Мињиновој фигури придају снагу и поуздање. Пожарски који се још увек није опоравио од рана, седи на постељи. Његова је фигура у античкој одећи унеколико неодлучна, она је уопште Мартосу мање успела, али је основни покрет јасно изражен: он се Мињиновом позиву одазвао. Пожарски у једној руци држи штит на коме је приказан Спас, а друга му је на мачу који му Мињин пружа. Као и на гравири, мач је средиште композиције и повезује обе фигуре, символички успостављајући њихово јединство. Предњи барељеф је унеколико измењен: постао је лаконичнији, фигура је мање и њихово тумачење изражајније. Барељеф је подељен на два дела. Здесна скупина мушкараца приноси обилате прилоге, а слева су жене. Скупина жена је у поређењу са првом варијантом постала још изражајнија. Клечећи, жене не само просто пружају своје драгоцености, већ као да их складним покретом руку полажу на олтар Отаџбине. Позе жена су значајне и свечане. Њихова одећа је античка, али Мартос уводи и руски мотив украсивши им главе кокошњиком (народни украс попут дијадеме).
Пажњу скреће скупина иза женских фигура у којој је приказан отац са двојицом синова. Омиљени Мартосов ученик С.И. Гаљберг који је вајао главу оца дао јој је црте сличне портрету свога учитеља. Изгледа да је то учинио зато што се Мартосов син 1812. г. борио у Кутузовљевој војсци. Средиште барељефа попуњавају прилози сложени на земљи. Над барељефом је натпис: “Грађанину Мињину и кнезу Пожарском благодарна Русија лета 1818. г.”. На другој страни постоља је барељеф посвећен победи Пожарског над непријатељима. Барељеф је такође подељен на два дела - на једном су приказани руски ратници, смирени и мужевни, на челу са Пожарским чији коњ гази непријатеља, а на другом - група Пољака бежи, ужаснуто се осврћући на победнике. Ипак, тај барељеф је Мартосу мање успео од предњег, мањка му напетости и изражајности толико својствених његовом стваралаштву.
Споменик Мињину и Пожарском спада у она дела која приликом разгледања с разних тачака гледишта постепено откривају свој идејни смисао. Још издалека јасно се оцртава обрис споменика, и прво на шта обраћамо пажњу је високо подигнута Мињинова рука, његов позивајући гест. Када прилазимо ближе, пред нама у пуној висини израста мужевна фигура Мињина који позива Пожарског да устане с постеље и стави се на чело народне војске. Узбуђеним погледом устремљеним напред и покретом руке која узима мач, Пожарски као да се одазива позиву. Ако се споменик обиђе са друге стране, може се видети да Пожарски, ослањајући се руком на штит, као да се придиже у сусрет Мињину. Са задње стране се јасно виде на мачу укрштене руке Мињина и Пожарског  символ чврстог јединства обојице јунака. Дакле, изванредно композиционо решење читаве скупине чини је изражајном са сваке тачке гледишта.
Велика је Мартосова заслуга у томе што је језиком класицизма успео да упечатљиво изрази одважност и снагу Руса.

Српска.Ру

 Отправлено: 04.11.09 21:54. Заголовок: 04 ноября 2009 г. 0..

04 ноября 2009 г. 02:06
Кремль. Высокое разрешение

Сегодня Россия отмечает День народного единства. Более четырех веков назад воины народного ополчения под предводительством Кузьмы Минина и Дмитрия Пожарского освободили Кремль от польских интервентов. О тайнах, которые хранит древняя резиденция русских царей, смотрите в документальном фильме.

http://www.vesti.ru/videos?vid=248236

 Отправлено: 16.02.10 00:58. Заголовок: Милунка Савић-Најодликованија жена ратник на свијету

Како време одмиче у Србији је све више оних који верују у истинитост онога што је о Србима и нашој отаджбини написао Арчибалд Рајс, саборац српских ратника из Првог светског рата. Овај знаменити Швајцарац по љубави према Србији и српском народу био је већи Србин од многих Срба, а у својој чувеној књизи "Чујте Срби" готово фотографски је описао менталитет српског народа. Део те књиге као да је написао према судбини Милунке Савић, српске хероине из Првог светског рата и најодликованије жене у историји ратовања, а после рата заборављене јунакиње која је себе и много усвојене деце издржавала чистећи београдске кафане.
Успомену на ову храбру жену, српску Јованку Орлеанку, данас од заборава једино чувају њен унук Мирослав (55) и праунук Владимир (27) Савић, власници кафане "Конак Милунке Савић" који се налази на делу Ибарске магистрале између Чачка и Мрчајеваца.


<и>Ратовала под именом Милун

Када је започео рат против Турака 1912. године Милунка Савић је на превару, под именом Милун, у мушком оделу и ошишана као мушкарац, стала у строј српских ратника и непрекидно је ратовала све до краја Првог светског рата.
- Остало је записано да се Милунка прославила као бомбаш Дринске дивизије, као борац на опсади Скадра, као бомбаш Другог пешадијског гвозденог пука, по томе што је преживела голготу преласка српске војске преко Албаније и што је приликом пробоја Солунског фронта ванредно добила чин пешадијског наредника и постављена за командира јуришног вода. Да је Милун, заправо, Милунка Савић, откривено је тек после њеног првог рањавања - прича детаље из херојских дана Милунке Савић, њен унук Мирослав.


НЈихова жеља је да баби и прабаби подигну споменик у бронзи какав заслужује и да реконструишу кућу у селу Копривица код Јошаничке Бање у којој је рођена и до ратних дана живела. Споменик висине преко два метра већ је направљен у гипсу, али његово изливање у бронзи ће потрајати јер је Савићима за то потребно око 10.000 евра.
- Своје бабе Милунке, рођене сестре мог оца, сећам се изузетно добро јер ми је било 19 година када је умрла. Баба Милунка је рођена 1889. године у кући у селу Копривица у којој сам рођен и ја и у којој се вазда говорило о Милунки као великом ратнику и велкој жени, а запамтио сам и многе приче о њеној младости, ратовању, правичности и хуманости. Била је изузетно јака и физички и духом те је могла, како су причали у селу, да све сеоске послове ради боље него петорица јаких мушкараца - прича Мирослав Савић.


<и>Потомци сами подижу споменик

Потомци Милунке Савић имају жарку жељу да обнове и домаћинство у селу Копривица у којем је рођена српска Јованка Орлеанка и да пред њеном родном кућом поставе споменик у бронзи достојан њеног доприноса српском народу. Међутим, Савићима је то за сада само жеља док, како кажу, финасијски не ојачају, а да моле неће, као ни њихова баба и прабаба, никога.


Ратна херојства Милунке Савић потврђена су многобројним одликовањима међу којима су две Карађорђеве звезде са мачевима, сребрна и златна медаља за храборост "Милош Обилић", споменица ослободилачких ратова од 1912. до 1913, албанска споменица, споменица ратова за ослобођење и уједињење и највиша одликовања Француске и Русије које се додељују странцима. Остало је записано да је Милунка Савић најодликованија жена ратник у историји ратовања, а приликом уручења француских одликовања пред њом су у знак поздрава спуштене заставе прослављених француских пукова из битака код Аргоа, Лијежа, Вердена и Марне. Ово одликовање лично јој је уручио генерал Франш д'Епере, командант Солунског фронта.


- Део бабиних одликовања се налази у музеју у Бегораду, а нека су, на жалост, покрадена. Међутим, када су прошла ратна времена и када је баба Милунка одбила да се пресели у Француску, како јој је било понуђено, уз образложење да је "она српска мајка и да мора да остане са својим ратним друговима", држава је полагано почела да је заборавља. Између два рата живела је оскудно у свом изнајмљеном стану негде на периферији Вождовца, а од своје скромне пензије је издржавала своју ћерку Милену, коју је добила са неким Црногорцем у браку који је кратко трајао, и три усвојене ћерке. Кроз њену кућу је прошло још и око тридесеторо деце из села Копривица које је одшколовала и извела на пут. Из тих разлога ова хумана и храбра жена даноноћно је чистила Хипотекарну банку и још неколико београдских кафана и стојички подносила све недаће заборављеног ратника.


Тек много година после Другог светског рата, на иницијативу Пека Дапчевића, који је Милунку Савић изузетно поштовао, добила је 1972. године стан, али само годину дана од усељења је умрла и сахрањена. Опет на инсистирање Пека Дапчевића и Виктора Бубња, у Алеји великана - причају о својој баби и прабави Мирослав и Владимир Савић.
Од рођења Милунке Савић протекло је равно 120 година. Да је Милунка живела и да је ратовала за неку другу земљу, вероватно би годишњица рођења најодликованије жене у историји ратовања била обележена на достојанствен начин и не би се сећање на њу свело на један једини споменик подигнут у Јошаничкој Бањи.

 Отправлено: 24.03.10 22:42. Заголовок: У споменен на покојн..

У споменен на покојног хероја Зорана Радосављевића
Tesin I. 24.3.2010. 20:55

Без радара на авионе џелата србског народа .

Зоран Радосављевић, мајор пилот РВ и ПВО ВЈ ..

Родјен је 26.02.1965.године у Приштини, од оца Светозара и мајке Радојке. Има сестру Снежану. Није био ожењен. После завршетка основне школе наставио је школовање у Ваздухопловној средњој војној школи “Марсал Тито” у Мостару, као ушеник 19.класе. Потом је био питомац Ваздухопловне војне академије у Задру , коју заврчава 1987.године са одличним успехом, као пети по рангу, са звањем пилот ловац.

У току војничке каријере постиже запажене резултате и као један од најбољих пилота завршава преобуку за авион МиГ-29, 1992.године. Паралелно са радом завршава постдипломске судије на смеру за ваздухопловну навигацију Саобрацајног факултета и 11.јуна 1998.године стиче звање магистра техничких наука. Припремљуну докторску дисертацију није стигао да одбрани на факултету, одбранио ју је на небу своје Отаџине с највечом могућом оценом.

Извршавајуци борбени задатак на авиону МиГ-29, у одбрани бивше СРЈ од варварске агресије НАТО-а, погинуо је 26.марта 1999.године у 17,12 часова у рејону Лознице.

Сахрањен је на гробљу Лесће у Београду.

Указом тадашњег председника СРЈ ,за херојски чин одликован је Орденом за храброст, а наредбом команданта РВ и ПВО је унапрећен је у чин мајора.

Последње речи овог храброг српбског пилота упућене његовој мајци која га је због страха да се више неће вратити жив прекоравала због одлуке да полети и брани Отаџбину Србију су биле :"морам, мама, шта је човек ако изгуби отаџбину"

Име Зорана Радосављевића данас носи главна улица у Батајници, једриличарски клуб у Нишу који је основао његов пријатељ Дејан Милосављевич, као и најбројнија регата која се одржава сваке прве недеље септембра на црногорском приморју.

Светска српска заједница прогласила га је српским витезом за изузетне заслуге учињене за добро свеукупног српског народа.

Оно што још фали је да се овај српски пилот и херој и званично уврсти у листу хероја србског народа и државе Србије .



Нека му је слава, хвала и вечни помен.

 Отправлено: 02.05.10 22:09. Заголовок: ХЕРОЈ МИЛЕНКО ПАВЛОВИЋ

У уторак,4.маја навршава се 11 година од смрти потпуковника Миленка Павловића,једног од хероја рата против НАТОа. Да подсетим оне који не знају, Миленко је тог кобног дана, буквално извукао из авиона млађег пилота Драгана Владисављевића, који је добио наређење да полети, иако је била процена да је на небу чак 100 агресорских авиона! Миленко је полетео уместо њега и одлетео у легенду.

http://www.rts.rs/page/stories/ci/story ... D0%B0.html

Ова тужна годишњица ће бити обележена на неколико начина. Данас је у Павловићевом родном Грнијеву поред Осечине,планирано постављање меморијалне поставке у Народном музеју. Централно обележавање ће бити 4.маја са почетком у 12часова, низом манифестација у Ваљеву,али и целој Србији. Занимљиво је покретање и петиције, коју у уторак у 12 часова испред ТЦ"Пирамиде"организује ДСС, да једна улица на Новом Београду(чији је Миленко био становник)добије улицу по његовом имену.

Да се подсетимо још једне српске срамоте...

цитата:

Odnos prema heroju - državna sramota Od porodice pilota pukovnika Milenka Pavlovića država je zatražila da vrati trista hiljada nematerijalne štete. Zatražili su kusur od smrti. Od krvarine. Vrhovni sud je procenio da je njegova smrt preplaćena. NIN 11. maj 2006 Komandant puka, pukovnik Milenko Pavlović zamenio je na zadatku dežurnog pilota i uzleteo na “migu 29”, da brani nebo iznad Valjeva, ali su ga NATO avioni pogodili iznad njegovog rodnog kraja. Valjevci su prvo mislili da je pao NATO avion, da bi kasnije saznali da je stradao Milenko Pavlović 1. Aerodrom Udbina u planinama Like. Soba u kojoj spavaju piloti. Na vratima sobe neko je oštrim, muškim rukopisom napisao: “PILOTI NE UMIRU, ONI SAMO ODLAZE I NE VRAĆAJU SE.” 2. Nešto posle podneva 4. maja 1999. godine oglašena je uzbuna u 204. lovačkom avijatičarskom puku na aerodromu u Batajnici. Komandant puka, pukovnik Milenko Pavlović zamenio je na zadatku dežurnog pilota i uzleteo na “migu 29”, da brani nebo iznad Valjeva, ali su ga NATO avioni pogodili iznad njegovog rodnog kraja. Valjevci su prvo mislili da je pao NATO avion, da bi kasnije saznali da je stradao Milenko Pavlović. 3. Prema svedočenju Živana Grujičića, pogibija je izgledala ovako: “Najednom je nastao neviđen kovitlac NATO agresorske eskadrile. Svih šesnaest aviona se dalo u odstupnicu. Šesnaest super letilica ustuknulo je pred jednom našom letilicom, u uzlaznoj vertikali bežalo u visinu pred vitezom na migu 29. Takvo herojstvo, jedan protiv šesnaest, retko beleže stranice istorije sveta, a Valjevci su toga dana gledali tu nesvakidašnju istoriju, koju će zapisati i vreme i večnost za nezaborav. 4. “Našao se usamljen tamo gde nije smeo biti sam. Moralo je biti onako kako smo planirali. Onako kako smo godinama vežbali. Prekasno sam shvatio njegove reči. Da bar pokušam da ga sprečim da ne pohrli u susret svojoj sudbini. Izbor je bio njegov. Hrabar, odvažan onako kako priliči na ponos potomcima. Dao je život braneći naše nebo, svoju Podgorinu”, priča pukovnik Mirčeta Jokanović Jokan u “Ludoj kući”, kafani na kraju grada, gde nije sramota zaplakati za prijateljem i otadžbinom. 5. A opraštajući se od prijatelja potpukovnik Dragan Nedeljković Šaki rekao je: “Poslednji put sam ga video 30. aprila te nesretne godine. Besneo je rat. Na pitanje kako je, kratko je odgovorio: “Kao i svi ostali, samo mi se ovo čekanje odužilo. Četvrtog maja 1999. bio sam u dežurnom timu na operativnom centru. Grupa NATO aviona sejala je smrt po Valjevu i okolini. Sa aerodroma u Batajnici poleteo je “MIG 29”. Odmah sam mu prepoznao glas. Nije više bilo čekanja. Upustio se u neravnopravnu borbu, braneći rodnu Osečinu i Valjevo. Pratio sam bez daha putanju našeg lovca na radaru. U jednom trenutku, nisam mogao da poverujem, elektronski odraz “MIG 29” nestao je sa ekrana.” 6. Veliki je pilot Milorad Pavlović bio. Na takmičenju iz GRBZC (gađanje, raketiranje i bombardovanje zemaljskih ciljeva) u okviru celog Ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane, Milenko je osvojio prvo mesto. Tada je bio proglašen za najboljeg pilota Lovačke avijacije. 7. Penjem se putem od Osečine prema Gornjem Crniljevu. Nisam znao ni gde su Osečina ni Gornje Crniljevo. Deset kilometara od Osečine. Tražim kuću časnoga starine Milorada Pavlovića, oca pilota Pavlovića. U centru sela izložen avion. Svi znaju priču o pilotu koji je na trenažnim letovima znao da se spusti iznad sela i podseti seljake dokle se može stići. Deset kilometara je prelazio đak pešak do osnovne škole. Po snegu i kijametu. Slušao zavijanje vukova u prtini koju su pravili najjači dečaci. Kad je postao pilot dolazio je u svoje selo. Uzimao je godišnji odmor da pomogne ocu u kosidbi. Bio je veliki lovac. Sećaju se kako je jednim metkom ubio srndaća u trku. Sad lovačko društvo nosi njegovo ime. 8. Ovih dana svi su se setili pukovnika Pavlovića. Od porodice pilota zatražili su da vrati trista hiljada nematerijalne štete. Zatražili su kusur od smrti. Od krvarine. Vrhovni sud je procenio da je njegova smrt preplaćena. Interesuje me samo koliko dobije porodica izraelskog vrhunskog pilota koji pogine braneći svoje nebo. Kolika je krvarina američkom pilotu? Ko je taj koji određuje kolika odšteta pripada za ljudsku glavu. Ko donosi takve odluke? I da li imaju stida. Ili su prezauzeti privatizacijom vojne imovine, ta “stoka bezrepa”, kako ih je nazvao jedan kolega. Svi ljudi sa kojima sam pričao bili su zgranuti, zgađeni. Srbija nikad više neće ratovati. “Radujte se ratu vojnici, o braćo moja, jer mir će biti gori.” glasi jedna stara nemačka vojnička pesma. Ko to hoće da do kraja ponizi ovaj narod. Zašto nam ne saopšte da smo okupirani. Da je vlast podeljena, ti feldmaršali i mali upišani Nedići. Sve ove godine sam očekivao da ćemo biti okupirani ali nisam očekivao toliko malih Nedića, toliko kandidata za Nedića koji nisu zaslužili da Nediću kišobran nose. Odlukom Vrhovnog suda Srbije, iznos od 500 000 dinara koji je pripao sinu Srđanu, umanjen je na 450 000 dinara. Wegov brat Nemanja, od 600 000 treba da vrati 150 000, a odšteta koja je pripala roditeljima Miloradu i Radmili, je umanjena na 350 000. Deset godina sam se vukao po ratištima za našom vojskom. Tuge i jada se nagledao ali ta besramna odluka dezerterskih mastiljara prema porodici junaka i ratnika me je pogodila lično. Osećao sam se poniženim i besnim dok sam se peo tražeći kuću. 9. Ispred kuće spomen-česma sa pilotovim likom. Da ga se sete kad se umivaju. Da ga se sete kad god popiju kap vode. Kad žuljevite, težačke, svete ruke peru. Dočekuje me časna starina Milorad. Ne može suzu da zaustavi. “Kao da su ga ponovo ubili. Kome je bilo potrebno da nas ponizi. Ja imam pet unuka. Kako da se sada radujem, kako da ih u vojsku pratim. Branio sam mu da ide u avijatičare. Čovek je rođen da hoda po zemlji, ne da leti.” Ovo je kuća tuge. U Milenkovoj sobi uniforme su poređane i ispeglane. Pegla ih majka. Slike i tuga. Diplome i priznanja. Pokazuju mi osamljen jablan. Pilotov jablan. On mu je služio kao orijentir kad je nadletao iznad zavičaja. 10. U nedelju idem kod supruge i sinova pilota Pavlovića u novobeogradski dom. Otvara mi najmlađi, Nemanja. Nemanja je imao nepunih deset godina kad mu je otac poginuo. Petnaest dana po očevoj pogibiji od stresa mu je opala sva kosa i obrve. Tu je i Srđan, momčina, student, čija je soba puna maketa aviona koje je on sklapao zajedno sa ocem. “Nemam šta da vam kažem. Veliko poniženje. Bol i poniženje. Država ne želi da shvati ko je bio moj otac.” Supruga Slavica priča: “Šest godina suđenja je trebalo da dobijemo presudu za nematerijalnu štetu. Ni tada nisu uplatili pare. Tek kad je četvrti sud blokirao račun Ministarstvu odbrane dobili smo novac. A onda, posle godinu dana, dosudio je Vrhovni sud da moramo da vratimo pare. Sedam dana nakon toga stigao je nalog za izvršenje. Samo što se nisam šlogirala kad sam dobila rešenje. Advokat je poslao dopis u kojem traži da se obustavi izvršenje dok ne dobijemo novac za materijalnu štetu. Sramno je to što traže da vratimo novac i cenjkaju se oko toga koliko vredi glava moga muža. Veća je odšteta koja je isplaćena onima koji su bili nepravedno pritvoreni u akciji Sablja, nego za život koji je moj muž dao braneći otadžbinu. Sad nam traže da vratimo trista hiljada jer je Vrhovni sud procenio da je našoj deci, Srđanu i Nemanji, i roditeljima Miloradu i Radmili, koji su izgubili sina, mnogo isplaćeno na ime obeštećenja za nematerijalnu štetu. A što se tiče suđenja za materijalnu štetu, ono traje već sedam godina. Sad se vojska ponovo žalila. Zbog toga što smo navodno kupili mnogo crnine.” 11. Poslednje vesti: “U slučaju porodice Pavlović, formalno podneti predlog za izvršenje će biti povučen” kaže Mile Romčević, načelnik Direkcije za imovinsko pravne poslove Ministarstva odbrane. 12. Član 216 Zakona o obligacionim odnosima: “Ne može se tražiti vraćanje neosnovano plaćenih iznosa na ime naknade štete zbog povreda tela, narušavanja zdravlja ili smrti, ukoliko je isplata izvršena savesnom pribaviocu.” Nebojša Jevrić

 Отправлено: 31.05.10 21:48. Заголовок: Погинуо херој рата с..

Погинуо херој рата са НАТО

Пензионисани пилот Слободан Перић (49), који је својевремено преживео обарање свог "мига" којим је кренуо на 120 непријатељских авиона током НАТО бомбардовања 1999. године, погинуо је у суботу нешто после 22 сата у саобраћајној несрећи која се догодила у месту Горње Црниљево, недалеко од Ваљева.
Перић је, како су "Вестима" потврдили у МУП-у Србије својим "фијатом кампањола" слетео са пута, ударио у бедем, преврнуо се и на месту остао мртав. Према незваничним информацијама, несрећни човек, враћао се из лова.
За једног од најбољих српских авијатичара, познатог по херојском лету током бомбардовања, шира јавност чула је пошто је са колегом и најбољим пријатељем Зораном Радосављевићем "миговима" напао стотинак НАТО авиона. Оба "мига" погодиле су ракете, Перић је успео да се катапултира и спасе, али је Радосављевић погинуо. Говорио је да му је тада у мислима био двогодишњи син Лука, који га је молио да не иде.
Иако је пао на територију Републике Српске, то није био крај мукама храброг пилота. Заробили су га Срби из села Трнава, уверени да су ухватили америчког пилота. Пуно се помучио док им је објаснио да је "њихов", али је касније цео догађај препричавао као анегдоту.
"Нисам знао ко су (Срби или муслимани). Да сам почео да бежим, сасекли би ме. Сви су имали 'калашњикове'. Одлучио сам да им се јавим и викнем: "Здраво, момци!" Сви су стали. Пришао ми је најхрабрији и тражио документа. Нисам их понео. Ознаке ВЈ на комбинезону не помажу. Пита: "Ко си?"
- Шта сад да му кажем?! Не знам да ли су Срби или муслимани. 'Наш сам!" - кажем.
- Који наш - питају.
- Србин! - одговарам.
- Види агресора, мајку му... Зна српски! - добаци неко из групе.
- Шта имаш у џеповима? - пита главни.
- Извадио сам пиштољ, а он каже: "Јес, наш пиштољ, ЦЗ-99!" Други ми у џепу нађе 200-300 динара и виче: "Јес наш. Да је Американац имао би више пара!" И тако сам се спасао по други пут - испричао је после рата Перић.

У авион "да га жеља мине"


Трагична судбина пилота Слободана Перића хтела је да преживи обарање његовог авиона, али не и кобно слетање аутомобила.
После авионске несреће говорио је да је највећи страх у животу осетио када се катапултирао и ишчекивао да ли ће се његов падобран отворити или не. После тога, више није сео у "миг".
Ипак, и после пензионисања, како је говорио, имао је обичај да понекад, да га "жеља мине", седне у авион неког од колега који раде на спортским аеродромима и "провоза круг, два".



Трагично страдали пуковник, први пут је за команде авиона сео 1976. године. Пензионисан је 2004, како је умео да каже, у "пуној физичкој снази и у време када је највише знао о авиону". Кад је остао без посла, неустрашиви пилот, посветио се другој својој страсти и почео да пече ракију у свом родном селу Звалаке, поред Лознице.
Тамо је саградио најмодернију дестилерију, а с оцем је узгајао најбоље шљиве у Србији. И на том пољу ређао је само успехе, постао је познат по производњи шљивовице под називом "стари визет", за коју је добио двадесетак најзначајнијих светских и домаћих признања.
Слободан Перић иза себе је оставио супругу Веру, ћерку Мају (18) и сина Луку (12).


Није дошао по фотографије


Слободан Буца Перић скренуо је пажњу шире јавности када је РТС покренула документарну серију о страдању српских пилота у НАТО бомбардовању. Храбар, речит и страствен Буца је био право откровљење. Без околишења причао је о тим страшним данима када су он и његове колеге слати да се с неисправним радарима супротставе америчким ловцима.
Његова каснија одисеја да у лице скреше надређеним генералима како су у сигурну смрт слали најбоље пилоте, била је мучнија од оне када су га агресорски ловци оборили преко Дрине, а Срби из РС држали на нишану не знајући чији је.



О занимљивом, бурном и одважном животу Буце Перића писале су и "Вести" које су причу о њему објавиле на две стране у рубрици "исповести".



Нажалост, по породичне фотографије које нам је дао за потребе текста никада није дошао, а управо смо ових дана намеравали да га подсетимо на њих и да још једном украдемо прилику за разговор са човеком који се никада није предавао. Ни на небу ни на земљи.

НЕКА МУ ЈЕ ВЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА!

 Отправлено: 18.01.11 10:05. Заголовок: ЖУКОВ Георгий Конста..

ЖУКОВ Георгий Константинович
Георгий Жуков произведен в маршалы

Портрет

Победа в Великой Отечественной Войне

ЖУКОВ Георгий Константинович (1896-1974), Маршал Советского Союза (1943), четырежды Герой Советского Союза (1939, 1944, 1945, 1956). Участник сражения на р. Халхин-Гол (1939). С 1940 командующий войсками Киевского ВО. В январе июле 1941 начальник Генштаба заместитель наркома обороны СССР. В Великую Отечественную войну проявил себя как талантливый полководец, сыгравший важнейшую роль в разгроме немецко-фашистских войск в Ленинградской и Московской битвах (1941-42), при прорыве блокады Ленинграда, в Сталинградской и Курской битвах (1942-43), при наступлении на Правобережной Украине и в Белорусской операции (1943-44), в Висло-Одерской и Берлинской операциях (1944-45). С августа 1942 заместитель наркома обороны СССР и заместитель Верховного Главнокомандующего. От имени Верховного Главнокомандования 8 мая 1945 принял капитуляцию фашистской Германии. В 1945-46 главнокомандующий Группой советских войск и глава Советской военной администрации в Германии. С марта 1946 главнокомандующий Сухопутными войсками и заместитель министра Вооруженных Сил СССР. В том же году отстранен от должности И. В. Сталиным. С июня 1946 командующий войсками Одесского, с 1948 Уральского ВО. С 1953 1-й заместитель министра, с 1955 министр обороны СССР. В октябре 1957 освобожден от обязанностей министра по распоряжению Н. С. Хрущева, в 1958 уволен из Вооруженных Сил. Автор книги «Воспоминания и размышления» (1-е изд., 1969; 10-е изд. дополнено по рукописи автора, т. 1-3, 1990).

 Отправлено: 24.09.11 20:50. Заголовок: Руси и Швајцарци ода..

Руси и Швајцарци одали данас пошту храбрости и истрајности руских војника, који су ратовали под командом војсковође Александра Суворова
24.09.2011, 21:10

Руси и Швајцарци су одали данас пошту храбрости и истрајности руских војника, који су ратовали под командом војсковође Александра Суворова. Они су учествовали у чувеном прелазу руских снага преко Алпа у Швајцарску 1799. године у време рата против Француске. На месту чувених битака – у клисури Шеленен близу швајцарског града Андермат одржане су свечане акције, посвећене 212. годишњици тог похода. Представници обе стране су положили венце код стене, где је исклесан споменик-крст од 12 метара.

 Отправлено: 25.10.11 22:17. Заголовок: /24.10.2011/ У СЛАВУ..

/24.10.2011/
У СЛАВУ У ЧАСТ РУСКЕ ВОЈСКЕ ПОВОДОМ ДАНА ОСЛОБОЂЕЊА БЕОГРАДА 20.ОКТОБРА 1944. ГОДИНЕ

Један од основних и најјачих постулата историјског моралног кодекса руске војске и њених официра дивно је истакао генерал Драгомиров следећим заветним императивом који гласи: „Спасти част Русије, образ отаџбине и не посрамити руску земљу. То је идеја светог војничког братства од чега ничег узвишенијег на земљи не може бити. ”
Том етичком и моралном кодексу славе и части руске војске у поводу обележавања 66. годишњице учешћа јединица Црвене армије у победоносним заједничким борбама са јединица Народно-ослободилачке борбе у Београдској операцији 1944. године, посвећујем овај чланак.
Битну улогу у друштвеном развоју руског друштва је играла његова војска. Отуда се као саставни део духовне културе руског народа јавља руско-етичка мисао, која се у руској војсци исказивала у виду војно-етичких погледа, односно војно-етичке мисли. Она се значајније почела испољавати у епохи раног феудализма са карактеристичним православним поимањем света.
У то време су се појавили основни „кодекси части” који су били и прва најзначајнија систематизација елемената тадашње војно-етичке мисли. Ти кодекси су били саставни део кнежевских ратних правила која су се односила на дружине руских кнезова. На тај начин је развијено руско племство имало своје кодексе части у којима су се јасно одређивале морално-правне норме међусобних односа, и односа феудалаца у опште према владару и феудалном систему у целини.
Током двоиповековне борбе руског народа против татарских угњетача и двовековне борбе са турском најездом, у војсци и народу су се нагомилала бројна ратна и војничка искуства за неписана борбена правила. Она су снажно утицала на формирање „ратничких навика руског војника”. У тим провереним и доказаним правилима искристалисали су се војнички обичаји и традиција који су чинили основу за теорију војног морала, односно војничку етику. Кроз тако дугу слободарску и богату војничку ратничку праксу, уз напредак и развој феудалног друштва и јачања и ширења Русије, учвршћивали су се кодекси части у руској војсци.
На том плану посебно је био значајан успех руских просветитеља који се осећао и у одређеним борбеним правилима за време владавине цара Петра Великог. То су: „Стројево правило” 1695., „Припрема за бој” из 1708., „Војничке вештине” из 1714., „Правило службе” из 1716. и „Правило морнарице” из 1720. године.
Познато нам је да је Петар Велики поставио најснажније темеље руске државе при чему је посебну пажњу посвећивао војсци. У њој је инсистирао на силовитости удара, борбености, нападном духу, пожртвовању, брзини престројавања, издржљивости и верности. Нарочито је инсистирао на правилном формирању војничке личности и његовог непоколебљивог понашања у боју.
Управо у време Петра Великог, у пуном смислу значења, створени су појмови: отаџбински интерес, свенародна корист, војнички дуг, част, национални понос и одважност.
С друге стране, официрски корпус, односно официрски кор царско-руске војске, имао је врло развијен култ војничке части који је пренесен и на кадетски корпус, односно војне академије. Професија официра је у великом броју случајева била породична. Углавном су највиша места у војсци имали носиоци многих кнежевских, грофовских, баронских или других титула. То су уједно биле познате руске породице племства током више стотина година. Оне су проносиле дух отаџбинског, националног, војничког, витешког и аристократског.
У моралном васпитању официра и војника значајну улогу је имало религијско васпитање које се истицало кроз појмове патриотизма, војничког дуга, војничке части, поноса и јунаштва. Такав дух су јачале многе велике руске војсковође од којих су Александар Суворов и Михаил Кутузов су изразити примери. Оба су били велики верници који су схватали моћ православне вере у руској војсци.
Квалитетно нови систем моралног васпитања у својим јединицама је унео Александар Суворов. Он се заснивао на следећа четири елемента: љубави према отаџбини, одговорности, части и националном поносу. Суворов је посебно значајан за руску војску јер јој је завештао дух непобедивости и части који се дубоко укоренио у бићу руске војске и народа. Тај непобедиви дух и слава Суворова остали су присутни у подсвесним дубинама велике душе руског народа, чекајући свој тренутак уколико буде потребно Матушки Рисији, да васкрсне у лику и делу новог Суворова. Уосталом, то је и Суворовљев писани завет руским официрима када им је поручио да следе његов пример.
Први и најбољи ученик и војсковођа из те Суворовљеве школе је био Михаил Кутузов. Њему такође припада значајна улога у развоју војно-етичке мисли у којој је инисистирао на идеји верности и пожртвовања за отаџбину. Војнички дуг је схватао као обавезу не само пред народом и отаџбином, већ пре свега пред Богом и царем. Ово по њему представља „централну, моралну особину руског војника.”
Кутузов је сломио освајачко - пљачкашки поход Наполеона на Русију. Он је допринео његовом краху, и као војсковође и као цара. У делу његове заповести за гоњење Наполеонове војске се истиче: „...У бекству непријатељ оставља коморе, диже у ваздух сандуке са муницијом и баца драгоцености из опљачканих божијих храмова....угасите непријатељском крвљу пожар московски.... Војници! Потрудимо се да то извршимо и Русија ће бити нама задовољна .... Идемо напред, Бог је са нама, пред нама разбијен непријатељ. Нека иза нас буду тишина и мир.”
Током Првог светског рата у Русији се догодила позната Октобарска револуција. У њој је дошло до унутрашњег грађанског рата који је однео милионске жртве. Ови страховити губици, прије свега у аристократији и интелигенцији руског народа, нанели су му огромне и ненадокнадиве последице.
Након Октобарске револуције у Црвеној армији војничкој части се прилазило на другачији начин. У новоформираном официрском кадру се потискују остаци корпоративног, православног и национално-патриотског духа официрске и војничке части. Цео систем моралног васпитања старешина, војника и јединица добијао је нова и моћна атеистичка и идеолошко –политичка усмерења и вредности.
Обрачуни са неподобним, сумњивим и неповерљивим старешинама није престајао. Најбољи руски врхунски маршали и команданти, и још на хиљаде официра ће бити ликвидирани непосредно пред почетак Другог светског рата. То ће толико ослабити руски командни кадар да ће Црвена армија нарочито током 1941. године из тог разлога имати веома велике губитке.
Но, и поред свега тога, славна Црвена армија ће зауставити немачку војску пред Москвом и сломити је у Стаљинградској битки те тако направити прекретницу у Другом светском рату. У тим тешким али величанственим биткама славу и част некадашње царско-руске војске наставиће славна Црвена армија.
Потпуним поразом немачке војске на Источном фронту Црвена армија ће своје велике победе из Другог светског рата овековечити и крунисати освајањем Берлина. Делови те огромне и победоносне војске из 2. и 3. Украјинског фронта учествовали су заједно да јединицама Народно-ослободилачке војске Југославије у операцији за ослобађање Београда октобра месеца 1944. године.
Након Другог светског рата развојем совјетског социјалистичког друштва, интензивно се радило на даљој непрекидној изградњи моралне активности свих грађана у духу посвећености идеји комунизма у оквирима Савеза Совјетских Социјалистичких Република и целој социјалистичкој заједници. На том плану припреман је и састављан у виду кодекса један нови скуп одговарајућих моралних вредности који ће представљати „синтезу комунистичких наравствених вредности”.
Тако је, као посебан скуп правила моралног понашања и владања, створен „морални кодекс градитеља комунизма”. У њему су дате основне карактеристике кодекса комунистичког морала. Цео кодекс упућивао је и позивао на: преданост ствари комунизма, љубави према социјалистичкој домовини, љубави према социјализму, и призива ка формирању човека-творца, човека градитеља, и човека-војника, спремног да у сваком тренутку приступи заштити комунизма.
Кодекс је био подељен у четири групе од којих је једна посвећена принципима који карактеришу и одређују моралне особине личности. Тежиште је дато на части, праведности и моралној чистоти; једноставности и скромности у личном и друштвеном животу; узајамном уважавању у породици и бризи о васпитању деце; о противљењу неправди, паразитизму, нечасности, каријеризму и грамзивозти.
Свакако да су ови морални кодекси по својој природи значајно истицани у војсци СССР, нарочито у оним елементима где се инсистирало на вредностима које су за војничку част значајније. На тај начин све се више кроз официрски корпус реафирмисала и официрска част, јачао значај војске и уздизала њена војна моћ осамдесетих година прошлог века на ниво највеће војне силе на свету.
У последњих петнаест година Руска држава је прошла један буран и доста тежак друштвено економски, привредни и политички процес чије се последице у одређеном степену и даље осећају. Део тих тешкоћа подносила је и њена војска. Оно што је ново, је чињеница да се на примерен начин раскинуло са идеолошком државом и политиком, и да се у целовиту духовну обнову руске нације и војске укључила и Руска православна црква. Тако је црква као облик духовне религијске свести поново ушла у касарне и јединице руске војске.
Али, оно што је најважније истаћи јесте чињеница да су у руској војсци сачуване основне духовне и култне вредности официрске и војничке части. И поред тешкоћа са којима се данас успешно носи Руска Федерација и њена војска, те духовне и култне вредности части, добијају на замаху и постају моћне по узору на најсветлије војничке традиције Царске Русије, Совјетског савеза и великог руског народа.
Док се говори о етичкој вредности руске војске, некако се намеће питање какав је етички основ војски са Запада? За упоређивање та два аспекта рата, могу да послуже дух и дела Суворова и Наполеона.
Суворов је ратовао око четрдесет, а Наполеон око двадесет година.
Суворов нема ни једну изгубљену битку, док је Наполеон имао више тешких пораза - од Березине па до Ватерлоа.
Наполеон је маштао да освоји свет, постане цар и прогласи се богом на земљи, а Суворову је био идеал слава и част Русије и руске војске, и служење Богу, руском народу и цару.
Суворов се из рата у Италији и Швајцарској враћа у Русију као победник. Наполеону после Ватерлоа више нема помоћи.
Суворов је сахрањен уз највеће почасти које су му Русија и њен народ приредили. Наполеон је кроз ратове које је водио нанео човечанству до тада невиђена разарања, страдања и пљачке, због чега је протеран из цивилизације на пусто оство Света Јелена где је умро и сахрањен. Морао је и име да промени у Никола.
Суворов је са војском делио све тешкоће и суровости војничког и ратног живота, живећи изузетно скромно. Наполеон је живео луксузно, чак и када му је војска била у расулу.
Наполеон је војничке походе користио за пљачке и изношење националног блага из освојених земаља. Суворов је ратни плен сагледавао другачије и према њему се односио по ондашњим војничким обичајима.
Наполеон није нарочито волео религију, и није много марио за њу. Суворов је био дубоко и искрено религиозан човек и тај православни дух је на изванредан начин афирмисао у својим јединицама.
Међутим тај морални дух запада Наполеоновог типа, имао је одраза и у новијој ратној пракси, конкретно у агресији НАТО на СРЈ 1999. године. Ова агресија 19. земаља НАТО на челу са САД током последње године другог миленијума, била је по речима руског писца и професора Александра Зиновљева: „...несумњиво, једна од најсрамнијих страница историје западног друштва.“ Ово потврђује и сатанистичка намера тих агресора која је била оличена у изјави француског генерала Жофреа команданта авијације НАТО где он каже: „авијација је добила наредбу да уништи живот у Србији!“
Из претходног поређења Суворова и Наполеона, изјаве господина Зиновљева и задатка НАТО авијације, јасно се виде интересне, насилне, потрошачке, пропагандне и обездуховљене основе морала војски Западне алијансе, где се етичка основа подешава према њиховом пропагандно обликованом, егоистичко-материјалистичком духу, погледу и циљу, а не општем и хуманистичком, односно узвишеном етичком добру.
Коначно, после бурних политичких тензија и транизционе кризе у којој се нашао а потом и распао Совјетски Савез, доласком на дужност председника Руске Федерације Владимира Путина, Русија се консолидовала, опоравила и стабилизовала у једну од најмоћнијих држава света. На светску сцену и са запрепашћењем запада и Сједињених Америчких Држава, васкрса је Велика Русија. Са њом је опорављена руска војска као часна и славна узданица државне моћи, неоспорног поштовања и уверљивог доприноса снажном утицају Руске Федерације у савременим међународним токовима.
Све ово сматрам да је потребно истаћи у име нашег народа и грађана Србије који воле, поштују и полажу велике наде у одржавању и јачању обострано трајних и братских веза, а на част и понос руском народу, његовом државном, војном и политичком руководству.
Уједно, користим прилику да уповоду обележавања и прославе 66. годишњице ослобађења Београда октобра 1944. године где су се ангажовале јединице 2. и делови 3. Украјинског фронта Црвене армије, искажем најискренију захвалност и поштовање пре свега свим руским овде погинулим официрима, подофицирима и војницима, и славним јединицама Црвене армије, тим пре што се са Запада све учесталије чују тенденциозни и неосновани коментари који умањују па и обесмишљавају њене заслуге у борбеним дејствима током Другог светског рата.
У контексту теме овог чланка по духу војничке части, сматрам за неопходно истаћи, да смо ношени нашим јуначким примерима и националним заветима части у изузетно тешким ситуацијама од 1991. године до агресије коалиционих снага НАТО на Савезну Републику Југославију 1999., бранили наш народ и његова вековна огњишта колико је то реално било могуће, достојно се трудећи да се пожртвовањем, јунаштвом и чашћу не постидимо пред славним прецима, нашем народу, Богу и руском народу као једином вековном и искреном савезнику.
Тај степен пожртвовања и војничке части потврђују и следећи подаци: у ратовима од 1991.- 99. године погинуло је 11% наших команданата бригада; од укупног броја погинулих војних лица сваки пети је официр; и да је за то време погинуло или страдало скоро једна трећина добровољаца међу којима је био и знатан број руских добровољаца.

Част и поштовање преживелим, а Слава и хвала погинулим.

Пуковник Др Раде С.Н. Рајић

 Отправлено: 19.11.11 11:30. Заголовок: «В самые трудные мом..

«В самые трудные моменты я никогда не видел Жукова растерянным»
12:06 19.11.2011, Гладилин Иван

Георгий Константинович Жуков

Справка KM.RU

8 марта 1945 года Геббельс записал в своём дневнике: «Мне представлено генштабом дело, содержащее биографии и портреты советских генералов и маршалов... Эти маршалы и генералы почти все не старше 50 лет. С богатой политико-революционной деятельностью за плечами, убежденные большевики, исключительно энергичные люди, и по их лицам видно, что они - народного корня... Словом, приходится прийти к неприятному убеждению, что военное руководство Советского Союза состоит из лучших, чем наше, классов».

19 ноября (по старому стилю) 1896 года родился Георгий Константинович Жуков

19 ноября (по старому стилю) 1896 года в деревне Стрелковка Калужской губернии в крестьянской семье родился мальчик, которому будет суждено стать одним из величайших полководцев мира, человеком, внёсшим поистине величайший вклад в победу всего нашего народа в Великой Отечественной войне, – Георгий Константинович Жуков.

Он встретил жесточайшее испытание, выпавшее на долю нашего народа, в расцвете своих сил и военного таланта. И сделал, видимо, больше, чем кто-нибудь иной, для Победы. И потому когда сегодня вспоминают целую плеяду наших полководцев, маршалов Победы, то перечисляют их, как правило, по алфавиту. Но перечень этот обычно тоже – но уже не а алфавитном порядке – открывает имя Георгия Константиновича. И мало кто, кстати, с этим не спорит. В памяти народной имя Жукова навсегда запечатлено как символ Великой Победы.

Сегодня, строго говоря, ещё не очередной – уже 105-й – юбилей великого русского человека – по новому летоисчислению он наступит на днях. Но тогда, когда Жуков родился, русских людей ещё путали сменой календаря и всякими «переводами стрелок». И 19 ноября навсегда останется единственной датой рождения Георгия Константиновича. Что даёт нам повод помянуть нашего великого соотечественника.

С именем Жукова связаны ПОЧТИ ВСЕ главные наши победы в той Великой войне. Будучи членом Ставки и заместителем Верховного Главнокомандующего, попеременно командуя различными фронтами, он был участником всех важнейших событий и операций Великой Отечественной войны. Наиболее важными этапами его личного участия в войне были Ельня, оборона Ленинграда и Москвы, Сталинград, Курская битва. Киевская, Корсунь-Шевченковская, Белорусская, Висло-Одерская и Берлинская операции.

В тяжелейших условиях начала войны, когда наши войска на всех направлениях отступали, он одержал первую победу на врагом – пока еще в локальной операции под Ельней. Затем был Ленинград, где он в течение месяца смог создать оборону города, развалившуюся под командованием К.Е Ворошилова. А потом – героическая оборона Москвы и первая крупная победа над вермахтом, когда наши войска перешли в контнаступление и отбросили врага на 100-250 км от столицы.

Подводя итоги Московского сражения, другой «маршал Победы», маршал А.М. Василевский отмечает: «Финал великой битвы под Москвой был поистине изумителен... впервые «непобедимые» немецко-фашистские войска были биты, и биты по-настоящему: 38 немецких дивизий, в том числе 11 танковых, потерпели тяжелое поражение. В результате контрнаступления и общего наступления фашисты потеряли более 500 тыс. человек, 1300 танков, 2500 орудий, более 15 тысяч машин и много другой техники. Таких потерь фашистская армия еще не знала».

Ну а Берлин в конце войны войска под командованием Жукова взяли и вовсе за 7 дней.

Что же особо выделяло Георгия Константиновича Жукова из плеяды дугих наших прославленных военачальников? «Оценивая полководческие качества Жукова, — пишет в своих мемуарах генерал-лейтенант Н.Г. Павленко, — надо сказать, что он наделён был ими весьма щедро. Причём его железная воля и могучий ум находились в оптимальных пропорциях, что заметно выделяло его из числа других полководцев». Но даже не эти качества выделяет Павленко в первую очередь. «Опыт многочисленных войн показал, - пишет он, что что пробелы в интеллектуальных и организаторских способностях полководцев, недостатки в их знаниях можно было ещё как-то компенсировать. Что касается волевых качеств, то их нельзя было восполнить ничем и никем. Железная воля Г.К. Жукова не была скрыта в глубинах его характера. Она находила выражение в его суровом взгляде, в выступавшем вперед подбородке, в категоричности суждений, в краткости и сжатости формулировок, в металлическом голосе (здесь и далее выделено нами. – KM.RU)».

Вспоминает маршал Василевский: «В самые трудные, даже критические моменты я никогда не видел Жукова растерянным или подавленным. Напротив, в такие часы он был, как никогда, деятелен, сосредоточен и целеустремлен».

Жуков был человеком прямым, открытым и бескомпромиссным, пишет на страницах «Правой.ру» Юрий Ключников. Время, в которое он жил, такие черты не поощряло, мало кто сумел пронести их через всю жизнь. А он пронёс. Вот строки из его интервью писателю К. Симонову: «Кто знает, как вышло бы, если бы я (до революции) оказался не солдатом, а офицером, если бы кончил школу прапорщиков, отличился в боях (а в боях он отличился, имел два георгиевских креста. — Прим. KM.RU), получил другие чины… Может быть, доживал где-нибудь свой век в эмиграции?». Это сказано и напечатано не в 1993 году, а в те времена, когда принято было писать: «Революцию встретил с радостью, колебаний не имел».

Как никто другой, напоминает исследователь, Жуков противостоял отечественному репрессивному аппарату. Так, летом 1945 года в группу войск, которой командовал Жуков в Германии, прибыл заместитель Берии Абакумов. «Когда стало известно, — пишет Жуков, — что Абакумов производит аресты генералов и офицеров, я приказал немедленно вызвать его. Задал два вопроса: почему по прибытии не изволил представиться мне как Главнокомандующему и почему без моего ведома арестовывает моих подчиненных? Ответы его были, на мой взгляд, невразумительны. Приказал ему: всех арестованных освободить. Самому убыть, откуда прибыл. В случае невыполнения приказа отправлю в Москву под конвоем. Абакумов убыл восвояси».

Через год чекисты нагрянули уже к самому Жукову на его московскую дачу. «Собирался лечь отдыхать, — вспоминает маршал, — услышал звонок и шум. Вошли трое молодцов. Старший из них представился и сказал, что им приказано произвести обыск. Кем, было ясно. Ордера на обыск они не имели. Пришлось наглецов выгнать, пригрозить, что применю оружие…»

Но приходили и с ордером, напоминает исследователь. И трижды (в ту пору) Герой Советского Союза, сжимая кулаки, глядел, как роются в его белье и в бумагах…

Когда в 1957 году возникла угроза захвата власти группой Молотова, Маленкова и Кагановича, Хрущев обратился за помощью к Жукову. Тот послал военные самолёты за членами ЦК. На собравшемся 22 июня Пленуме с докладом выступил Маршал. Своим чеканным, металлическим голосом он бросал заговорщикам тяжёлые обвинения об их участии в репрессиях сталинских времен. Если бы докладывал кто другой, например, Хрущев, могла последовать ответная атака: «А сам-то…» И как её отразить? Жукова оппозиционеры тоже пытались одернуть: дескать, время было такое, и если порыться и архивах, то можно найти «некоторые документы», где стоит подпись Жукова. Маршал немедленно возразил:

— Нет, не найдете. Ройтесь! Моей подписи там не найдете.

И не нашли до сих пор. Ни одной.

Выразительны эпизоды, связанные с арестом Берии напоминает исследователь. Принять участие и возглавить эту операцию предложил Жукову в 1953 году его тогдашний начальник, министр обороны Булганин. Маршала предупредили: Берия — человек физически сильный, владеет приемами восточных единоборств.

— Ничего, справлюсь, нам силы тоже не занимать, — ответил Жуков. Во время заседания Президиума ЦК КПСС Жуков подошел к Берии и скомандовал:

— Встать! Вы арестованы.

Берия медлил. Тогда Жуков схватил его, заломил руки, приподнял, встряхнул и тут же провёл ладонью по бедрам — нет ли пистолета. Оружия при Берии не оказалось.

«Злость на Берию у меня была беспредельна, — вспоминает сам Жуков, — глядя в его испуганные глаза, я сказал:

— Сволочь, доигрался! Ты хотел посадить всю страну, теперь ответишь за все!»

Чтобы при выезде из Кремля не возник инцидент с чекистами, которые могли вступиться за своего начальника, Жуков посадил в свою машину известных военачальников — Москаленко, Батицкого и Серова, которых охрана знала в лицо. Берию с кляпом во рту положили на пол между сиденьями под ноги генералам, да так и вывезли из Кремля. 57-летний Жуков не забыл приемов, с помощью которых ещё в первую мировую брал разведчиком «языков».

Когда много позже кто-то из журналистов спросил у Жукова о дальнейшей судьбе Берии, Маршал сухо ответил :

— Я его арестовал, а судил Конев. Пусть и расскажет.

А вот что писал в 1993 году о Г.К.Жукове один из выдающихся наших мыслителей Вадим Кожинов:

«В течение уже нескольких лет множество злобных ненавистников России и воспитанных ими недоумков пытаются всячески очернить нашу историю и не в последнюю очередь — трагедийную и героическую эпопею 1941–1945 годов. Не избежал их клеветнических нападок и Георгий Константинович. Главное «обвинение» — что он-де если и побеждал, то только ценой страшных потерь, что он, мол, в отличие от других командующих, безжалостно обрекал подчиненных ему солдат и офицеров на гибель. Эта клеветническая версия начала подспудно распространяться, надо сказать, весьма давно, и инициаторами ее были некоторые представители командования, испытывавшие острое чувство зависти к славе великого полководца и стремившиеся лживым наветом принизить и опорочить эту сияющую славу.

Но вот только что вышло в свет тщательное статистическое исследование о наших боевых потерях (Гриф секретности снят. — М., Военное издательство, 1993), где приведены сведения о жертвах всех отдельных сражений Великой Отечественной войны. И выясняется следующее.

В ходе возглавленного Г.К. Жуковым мощного контрнаступления под Москвой (5 декабря 1941 — 7 января 1942 гг.) потери были, конечно, громадными. Погибли 139.586 человек, что составило 13,6 процента от общего количества участников сражения (1.021.700 человек). Но в то же самое время на юге осуществлялась (25 декабря 1941 — 2 января 1942 гг.) Керченско-Феодосийская десантная операция, и из 82.500 ее участников погибли 32.453 — то есть 39,3 процента! Наступление это, которым руководил ровесник Г.К. Жукова генерал-лейтенант Д.Т. Козлов, было, разумеется, гораздо менее важным и по замыслу, и по результатам, чем контрнаступление под Москвой, но, оказывается, жертвы — относительно общего количества сражавшихся солдат и офицеров — почти в три раза (!) превышали жертвы Московской стратегической наступательной операции…

И еще одно сопоставление — из времени конца войны. 13 февраля 1945 года завершилась Будапештская стратегическая наступательная операция, которой командовал маршал Ф.И. Толбухин. В ней участвовало 712.500 человек, из которых погибло 80.026 человек, то есть 11,1 процента всех участников. А 16 апреля 1945 года началась возглавленная Г.К. Жуковым Берлинская стратегическая наступательная операция. В ней приняло участие 1.906.200 человек, а погибших было 78.291 человек — то есть 4,1 процента, — опять-таки относительно почти в три раза (точно — в 2,7) меньше, нежели в Будапештской, и меньше даже в абсолютных цифрах (78 и 80 тысяч)!

А речь ведь идет о тех двух грандиознейших наступательных сражениях, которыми Г.К. Жуков руководил полновластно. Таким образом, чисто клеветнический характер «обвинений» великого полководца в чрезмерности боевых потерь очевиден и неоспорим. Беспристрастные цифры свидетельствуют, если уж на то пошло, как раз о противоположном, — о том, что Г.К. Жуков умел обойтись наименьшими из возможных потерями.

Впрочем, хватит о клеветниках…

Многие помнят, что Г.К. Жуков родился 19 ноября (по новому стилю 1 декабря) 1896 года в деревне Стрелковке Малоярославецкого уезда Калужской губернии. Но едва ли многие задумывались над тем, что новорожденный получил имя замученного в 303 году и причисленного к лику святых прославленного древнеримского полководца, известного как Георгий Победоносец и — в крестьянской памяти — Егорий Храбрый. 26 ноября (9 декабря) Русская церковь отмечает годовщину освящения храма великомученика Георгия, воздвигнутого еще в середине XI века князем Ярославом Мудрым (его христианское имя — Георгий), а в народной памяти к этому дню приурочено «Чудо о змие» — один из подвигов Егория Храброго, спасшего соотечественников от пожиравшего их зловещего гада.

По всей вероятности, будущий полководец был окрещен с именем Георгий именно 26 ноября. И невозможно усомниться в том, что и родители, и, позднее, он сам ясно понимали значение имени Георгий, ибо предание о его носителе жило не только в церковных службах, но и непосредственно в крестьянском обиходе. Знаменитый собиратель народного творчества, сподвижник Петра Киреевского, П.И. Якушкин записал с голоса крестьянина «Стих о Егории Храбром» всего в нескольких десятках километров от родной деревни Г.К. Жукова — в одном из селений Лихвинского уезда той же Калужской губернии (ныне — Суворовский район Тульской области).

Не исключены сомнения в глубокой существенности избранного для будущего великого полководца имени. Мало ли, мол, кого назвали Георгием-Егором? И не является ли пустой мистикой это связывание имени и человека? Однако в сознании и поведении людей такого масштаба, как Георгий Константинович Жуков, никогда не господствует случайность и произвольность; их устремление к жизненной цели (пусть даже не до конца осознаваемое) изначально и всеопределяюще».

 Отправлено: 19.11.11 17:14. Заголовок: А.В. Шишов 100 велик..

А.В. Шишов
100 великих героев 1812 года

Издательство: Вече,2011 г., 432 стр. ISBN 978-5-9533-6258-0
От издателя

Отечественная война 1812 года относится к числу самых славных войн, которые вела Россия в своей многовековой истории. Память о ней священна, равно как и имена ее героев. Это Георгиевские кавалеры полководцы М.И. Голенищев-Кутузов, П.И. Багратион, М.Б. Барклай-де-Толли, А.П. Ермолов и Д.С. Дохтуров, казачий атаман М.И. Платов, генералы М.С. Воронцов, Н.Н. Раевский и М.А. Милорадович, полковой священник Василий Васильковский и «кавалерист-девица» Надежда Дурова, армейские партизаны Д.В. Давыдов и А.Н. Сеславин, братья Александр, Николай и Павел Тучковы, командиры полков из славного донского казачьего рода Иловайских...

О ста из них рассказывает книга военного историка и писателя А. Шишова.

Комментирует книгу Богомольный Евгений Исаакович

Подвиг героев войны 1812 года остается незамутненным, хотя в наше время ревизионисты чего только ни напридумывали. Но к счастью, образы солдат и офицеров, хорошо знакомые нам по фильмам и художественной литературе, не потускнели. Это и Кутузов, и Денис Давыдов, и ряд других. Мы многое слышали об Отечественной войне XIX века, кое-что воспринимаем в романтическом духе, например действия партизан, но с фактологической точки зрения есть и белые пятна. Обычно внимание концентрируется на Бородинском сражении, но были и другие битвы.

Так что книга «100 великих героев 1812 года» расширяет кругозор, сообщает важные исторические факты. Она способствует укреплению патриотизма, и неслучайно во время Великой отечественной войны 1941-45 годов власти использовали для подъема патриотизма пример героев прошлых эпох, в том числе и тех, кто доблестно сражался в 1812 году. Я очень рад выходу в свет сборника, посвященного событиям тех лет, и рекомендую его читателям.

 Отправлено: 08.12.11 01:02. Заголовок: /7.12.2011/ Сербские..

/7.12.2011/
Сербские песни


Приближается 100-летие со дня начала Первой мировой войны, и мысли мои все чаще устремляются к событиям тех времен. Хочется рассматривать фотографии Великой войны, слушать песни тех лет... А многие из этих песен были настолько красивы и душевны, что пережили свое время и народ их поет до сих пор. Недавно я сделал переводы на русский язык двух знаменитых сербских песен. Слова и, возможно, музыку первой из них сочинил фронтовик, полковник Сербской королевской армии Бранислав Милославлевич зимой 1916 г. Тогда около 120 тыс. сербских воинов, отступавших через заснеженные албанские горы под натиском превосходящих сил немцев, австрийцев, венгров и болгар, были брошены союзниками на произвол судьбы, и только решительное вмешательство российского императора Николая Александровича, взявшего на себя все расходы по их эвакуации и настоявшего на ней, спасло сербов от неминуемой гибели. Французские корабли вывезли их из греческого города Салоники (Салуни) на остров Корфу. Несколько транспортных судов при этом, к несчастью, были потоплены германскими подводными лодками. Оригинальное стихотворение было впервые опубликовано в 1922 г. в Югославии в сборнике стихов «Меч и лира» под названием «Изгнанники».
Второй стих не имеет признанного автора. Это слова самой известной в мире (после национального гимна) сербской народной песни «Тамо далеко», написанной на Корфу, вероятно, кем-то из сербских воинов, тосковавших по Родине. С тех пор и доныне эта песня отражает душевные переживания каждого сербского солдата, который оставил свою семью и отправился на войну. Море вокруг Корфу и по сей день известно как «Синяя Могила» (серб. Плава гробница) – здесь нашли упокоение тела тысяч сербских воинов, умерших от голода и болезней. На суше для кладбищ уже не было места… В 1918 г. сербская армия вернулась на Родину и освободила ее от оккупантов.


СИНЕЕ МОРЕ ГЛУБОКО

Синее море глубоко,
Синее море широко…
Где-то в немыслимой дали
За морем берег родной земли.

С ревом корабль французский
Порт покидал солунский.
Он увозил от мест родных
Наших солдат израненных.

Храбро сражался любой из них,
Славил в окопах своих святых.
Каждый усердно Бога молил,
Чтоб Он вернуться нас благословил.

Всякий страдал от тоски в груди,
Но думал: «Боже, я не один!
Братья со мною мои плывут,
И ни один я горюю тут».

К нам устремляются с глубин
Тени немецких субмарин.
Только на помощь небес уповай…
Ты упаси нас, святой Николай!


Полковник Бронислав Милосавлевич в 1925-м году
Branislav Milosavljević


Знаменная группа 11-го пехотного полка Сербской армии

KREĆE SE LAĐA FRANCUSKA

Silno je more duboko,
Duboko, plavo široko.
Nigde mu kraja videti,
Ne mogu misli podneti.

Kreće se lađa francuska,
Sa pristaništa solunska,
Transport se kreće Ratnici,
Ratnici, braća bolesni.

Svaki se vojnik borio,
U rovu slavu slavio,
Srećan se Bogu molio,
Da bi se kući vratio.

Polazim tužan, bolestan,
Pomislih: Bože, nisam sam,
I moja braća putuju,
Da sa mnom skupa tuguju.

Radosti nema ni za tren,
Naiđe švapski sumaren,
Svi mole svetog Nikolu,
Njegovu silu na moru.





ТАМ ВОН ДАЛЁКО

Там вон далёко, за морем земля моя,
Там есть село родное, там моя Сербия.
Там есть село родное, там моя Сербия.

Там вон далёко, где желтых лимонов цвет,
Там, где для войска сербов ныне дороги нет.
Там, где для войска сербов ныне дороги нет.

Там, где в долинах белеют цветы калин,
Жизни в бою отдали вместе отец и сын.
Жизни в бою отдали вместе отец и сын.

Там, где Морава течёт по тихим полям,
Там я оставил икону и славу оставил там.
Там я оставил икону и славу оставил там.

Там, где наш Тимок водой омывает холмы,
Церковь дотла спалили, в которой венчались мы.
Церковь дотла спалили, в которой венчались мы.

Вдаль от Отчизны судьбою заброшен я,
Но возглашаю гордо: «Живи моя Сербия!»
Но возглашаю гордо: «Живи моя Сербия!»




TAMO DALEKO

Tamo daleko, daleko od mora,
Tamo je selo moje, tamo je Srbija.
Tamo je selo moje, tamo je Srbija.

Tamo daleko, gde cveta limun žut,
Tamo je srpskoj vojsci jedini bio put.
Tamo je srpskoj vojsci jedini bio put.

Tamo daleko gde cveta beli krin,
Tamo su živote dali zajedno otac i sin.
Tamo su živote dali zajedno otac i sin.

Tamo gde tiha putuje Morava,
Tamo mi ikona osta, i moja krsna slava.
Tamo mi ikona osta, i moja krsna slava.

Tamo gde Timok, pozdravlja Veljkov grad,
Tamo mi spališe crkvu, u kojoj venčah se mlad.
Tamo mi spališe crkvu, u kojoj venčah se mlad.

Bez otadžbine, na Krfu živeh ja,
Ali sam ponosno klic’o, živela Srbija!
Ali sam ponosno klic’o, živela Srbija!

Сербские артиллеристы в 1915-м году

Сербские солдаты в Македонии в 1916-м году

Сербская армия на о.Корфу. 1916 год

 Отправлено: 28.01.12 01:45. Заголовок: Всемирная история ht..

Всемирная история
http://knigi.km.ru/node/211022
Володихин Д.М. Иван Шуйский
Издательство: Вече,2012 год, 352 стр. ISBN 978-5-9533-5497-4
От издателя

Князь Иван Петрович Шуйский вошел в анналы русской истории одной-единственной великой победой. Он отстоял Псков, осажденный армией польского короля Стефана Батория. Эта победа была очень нужна России: она в трудное время ободрила русское воинство, павшее духом после нескольких лет тяжелых поражений. Но при всем том не надо забывать, что прежде псковской победы и после нее Иван Петрович отдал немало сил службе московским государям. Множество походов и боев, в которых он принял участие, сделали его одним из опытнейших военачальников своего времени.

Биография Шуйского до отказа наполнена звоном мечей, воинскими кличами и пушечным громом. Жизнь его – жизнь аристократа, вельможи, воеводы, – позволяет понять, как строились биографии других выдающихся царедворцев и столпов Русской державы.

Комментирует Андрей Паршев, писатель

Одной из самых известных и значительных побед в истории России является успешная оборона Пскова при Иване Грозном. На слуху имя Стефана Батория – польского короля, чьи войска осаждали Псков; многие знают и о самой осаде, но о том, кто командовал в это время армией, защищавшей город, почему-то известно гораздо меньше. Это был Иван Петрович Шуйский.

Хочу отметить, что он не только отличился в той военной кампании, но занимал и крупные посты в руководстве страны. При этом такой авторитетный специалист, как Карамзин, оценивал Ивана Шуйского очень высоко, как безукоризненного государственного человека. Книга о нем полезна и интересна уже хотя бы потому, что она сообщит читателям детали жизни Шуйского. Так что рекомендую ознакомиться с этим текстом, тем более что 2012 год объявлен Годом истории.

 Отправлено: 28.01.12 01:53. Заголовок: http://www.youtube.c..

 Отправлено: 25.02.12 00:34. Заголовок: Годишњица смрти Зора..

Годишњица смрти Зорана Вујoвића

На данашњи дан 2008. године током великог народног митинга „Косово је Србија“ у згради амбасаде САД, по још увек нерајашњеним околностима, погинуо двадесетогодишњи студент из родом Приштине Зоран Вујoвић Вујке. Вујoвић је од 1999. године, пошто је породица протерана из Приштине од стране НАТО окупатора и шиптарских терориста, живео у Новом Саду.

Вујoвић, иначе у то време студент менаџмента и навијач ФК Партизана, на протест у Београду дошао је са братом и пријатељима како би исказао протест због нелегално проглашене незавиости Космета.
- у овим тренутцима, рођене ми мајке, дао бих свој живот за Косово и Метохију и душа ме боли када видим своје другове око себе како се понашају у овим тренутцима… зовем их да идемо за Бг у четвртак а њихови одговори су „не могу идем да купим јакну“, „излазим увече, јбга“… скроз сам се разочарао! наравно има и оних, нормалних, који размишљају патриотски али смо у мањини… – написао је Вујoвић на једном од форума само пар дана пре своје погибије.

Током протеста због нелегално проглашене независности Косова коју је су подржале САД, незадовољни грађани запалили су амбасаду САД у Улици Кнеза Милоша у Београду. После гашења пожара ватрогасци су у згради пронашли тело Зорана Вујoвића. Вујoвићево тело било је угљенисано од пожара, међутим у јавности су се појавиле спекулације да је настрадао од стране маринаца САД који су били у згради у тренутку упада незадовољних грђана.

Зоран Вујoвић Вујке постао је прва жртва нелегалне Косовске независности, његова храброст и патриотизам који је исказивао за живота учинили су га симболом отпора окупацији Косова и понижавању Србије.

Извор: Редакција СНП Наши

 Отправлено: 29.03.12 23:51. Заголовок: Комбат ценой собстве..

Комбат ценой собственной жизни спас бойцов / Блог пользователя

http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=Kr0rgJ3Aqqw

Хочется, чтобы как можно больше людей узнали о подвиге настоящего Человека!

 Отправлено: 30.03.12 22:36. Заголовок: Морам да поновим ист..

Морам да поновим истиниту причу о младом руском официру, који је пре два дана својим телом заштитио војнике на обуци и погинуо херојски...Имао је 32 године... НЕКА МУ ЈЕ ВЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА...
«На таких людях стояла, стоит и будет стоять Русская земля»
20:10 30.03.2012 , Мартынюк Виктор

Сергей Солнечников

цитата:

Сергей Солнечников родился 19 августа 1980 года в Волгограде. В 1997 году окончил школу в городе Ахтубинске. Тогда же поступил в Качинское военное училище. В 2004 году поступил на службу в часть №53790 в Амурской области. Сослуживцы и солдаты считали его настоящим офицером и называли «Солнцем». 28 марта 2012 года один из солдат-срочников во время учений неудачно метнул гранату, которая попала в край бруствера (земляная насыпь на наружной стороне окопа для укрытия стрелков), затем срикошетила и осталась лежать в зоне поражения нескольких солдат. Солнечников среагировал моментально, бросившись на снаряд, который тут же разорвался. Сам офицер скончался на операционном столе спустя 1,5 часа после инцидента. Своим поступком Сергей Солнечников спас жизни минимум десяти человек.

НА ТАКВИМ ЉУДИМА ЈЕ СТАЈАЛА, СТОЈИ И СТАЈАЋЕ РУСКА ЗЕМЉА-
СЕРГЕЈ СОЛНЕЧНИКОВ РОДИО СЕ 19. АВГУСТА 1980. ГОДИНЕ У ВОЛГОГРАДУ (СТАЉИНГРАД). 1997. ГОДИНЕ ЗАВРШИО ЈЕ ШКОЛУ У ГРАДУ АХТУБИНСКУ. ТАДА СЕ УПИСАО У КАЧИНСКУ ВОЈНУ ШКОЛУ. 2004. ГОДИНЕ СТУПИО ЈЕ У СЛУЖБУ У АМУРСКОЈ ОБЛАСТИ. КОЛЕГЕ И ВОЈНИЦИ СМАТРАЛИ СУ ГА ПРАВИМ ОФИЦИРОМ И НАЗИВАЛИ "СУНЦЕМ" (ПО ПРЕЗИМЕНУ). 28. МАРТА 2012. ГОДИНЕ ЈЕДАН ОД ВОЈНИКА НА ОБУЦИ У ВРЕМЕ ВОЈНЕ ВЕЖБЕ НЕУСПЕШНО ЈЕ БАЦИО БОМБУ КОЈА ЈЕ ПАЛА НА ЗЕМЉАНИ НАСИП НА СПОЉАШЊУ СТРАНУ РОВА ЗА СКРИВАЊЕ СТРЕЛАЦА, ЗАТИМ СЕ ОТКОТРЉАЛА И ОСТАЛА У ЗОНИ ДЕСЕТАК ВОЈНИКА НА ОБУЦИ. СОЛНЕЧНИКОВ ЈЕ ОДРЕАГОВАО МОМЕНТАЛНО БАЦИВШИ СЕ НА ГРАНАТУ, КОЈА ЈЕ ЕКСПЛОДИРАЛА. САМ ОФИЦИР УМРО ЈЕ НА ОПЕРАЦИОНОМ СТОЛУ САТ ИПО ПОСЛЕ ИНЦИДЕНТА. СВОЈИМ ЧИНОМ СЕРГЕЈ СОЛНЕЧНИКОВ СПАСАО ЈЕ ЖИВОТЕ НАЈМАЊЕ ДЕСЕТ МЛАДИХ ЉУДИ.

СЛАВА МУ. ЗАПАМТИТЕ ЊЕГОВО ИМЕ КАО ПРИМЕР ХЕРОЈСТВА КОЈЕ ПОСТОЈИ И ДАНАС...

цитата:

Никакие негативные тенденции мира не способны убить в людях нравственное отношение к ближним ------- На таких людях стояла, стоит и будет стоять Русская земля.

НИКАКВЕ НЕГАТИВНЕ ТЕНДЕНЦИЈЕ У СВЕТУ НИСУ У СТАЊУ ДА УБИЈУ У ЉУДИМА ОНО ЉУДСКО У ОДНОСУ ПРЕМА БЛИЖЊИМА.
НА ТАКВИМ ЉУДИМА, КАО СЕРГЕЈ СОЛНЕЧНИКОВ СТАЈАЛА ЈЕ, СТОЈИ И СТАЈАЋЕ РУСКА ЗЕМЉА.
................

цитата:

- А по-другому-то и не получится. Сухие теории никому ничему не учат. Красиво говорить может каждый, но нужны живые примеры современников, которые вдохновляют, которые заставляют задуматься: почему этот человек так поступил? А как поступил бы я? Только на живых примерах должно строиться воспитание лучших качеств........ Сколько известно примеров русской доблести, русского героизма, самоотречения, любви к своим ближним, к своему народу, к своей Родине. И ведь это правда!

А ДРУГАЧИЈЕ И НИЈЕ МОГУЋЕ... СУВЕ ТЕОРИЈЕ НЕ УЧЕ НИЧЕМУ. СВАКО МОЖЕ ДА ПРИЧА ЛЕПО, АЛИ СУ НЕОПХОДНИ ЖИВИ ПРИМЕРИ САВРЕМЕНИКА, КОЈИ НАДАХЊУЈУ, КОЈИ ТЕРАЈУ ДА СЕ ЗАМИСЛИТЕ: ЗАШТО ЈЕ ЧОВЕК ТАКО ПОСТУПИО? А КАКО БИ ЈА ПОСТУПИО У ТАКВОЈ СИТУАЦИЈИ? САМО НА ЖИВИМ ПРИМЕРИМА МОГУ СЕ ГРАДИТИ НАЈБОЉЕ ОСОБИНЕ...
КОЛИКО ЈЕ ПОЗНАТО ТАКВИХ ПРИМЕРА РУСКЕ ХРАБРОСТИ, РУСКОГ ХЕРОИЗМА, САМОПОЖРТВОВАЊА И ЉУБАВИ ПРЕМА БЛИЖЊИМА, СВОМ НАРОДУ И ОТАЏБИНИ. И ТО ЈЕ ИСТИНА, А НЕ ПУСТЕ ПРИЧЕ...
http://www.km.ru/v-rossii/2012/03/30...stoit-i-budet-
цео текст на линку

Темы: Происшествия, Морально-нравственные проблемы в России
Источник: KMnews

Онога дана када Србија стане иза својих хероја као што је Ратко Младић, и не буде их издавала, већ се поносила њима, поново ћемо постати народ достојан својих предака, своје прошлости, и будућности везане на било који начин за Русију.

 Отправлено: 03.04.12 22:12. Заголовок: Майору Солнечникову ..

Майору Солнечникову присвоено звание Героя России... посмертно / Армия и Флот

[img]http://sdelanounas.ru/images/img/c/n/cnVzay5ydS9pbWFnZXMvMjAxMi8yMTY4NS5qcGc_X19pZD0xNTg2NA==.jpg[/img]

Звание было присвоено посмертно за проявленный героизм, мужество и самоотверженность при исполнении воинского долга
Президент РФ Дмитрий Медведев своим указом посмертно присвоил звание Героя России майору Сергею Солнечникову, сообщает Кремль. Солнечников был удостоен этой награды за героизм, мужество и самоотверженность, проявленные при исполнении воинского долга.

28 марта командир батальона связи бригады управления в Читинской области Солнечников увидел, что брошенная рядовым солдатом Максимом Журавлевым граната попала в бруствер и скатилась на землю, сообщали «Ведомости». Он оттолкнул солдата и закрыл гранату своим телом. Ценой своей жизни майор спас не только неудачно метнувшего гранату рядового, но и еще нескольких солдат, которые находились неподалеку. «Я думаю, это стопроцентная трагическая случайность, тут ничьей вины нет. Я не буду говорить таких высокопарных слов, просто пацан был воспитан в таком духе и жалел других, меньше для себя — больше для окружающих, так и погиб», — заявил позже «Первому каналу» отец майора Александр Солнечников.

Майор был похоронен 2 апреля всеми воинскими почестями на кладбище города Волжский в Волгоградской области.
http://www.bfm.ru/news/2012/04/03/medvedev-prisvoil-zvanie-geroja-rossii-majoru-solnechnikovu.html

НЕКА МУ ЈЕ ВЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА!

 Отправлено: 12.05.12 16:16. Заголовок: Сержант закрыл собой..

Сержант закрыл собой раненых от гранаты
15:40 / 12.05.2012

Фото: ИТАР-ТАСС

Военнослужащий Внутренних войск МВД России Евгений Эпов получил посмертно звание Героя России. Он ценой собственной жизни спас подчиненных от взрыва гранаты на спецоперации в Дагестане.

Эпов был командиром штурмового отделения отряда специального назначения Уральского регионального командования ВВ МВД России. 27 января 2012 года он участвовал в спецоперации по ликвидации боевиков в Кизлярском районе.

Тогда подразделения Внутренних войск обнаружили в лесном массиве замаскированную базу боевиков, завязался бой. Эпов командовал боковым дозором, он рассредоточил личный состав по огневым позициям. Боевики несколько раз пытались их прорвать, бросая осколочные гранаты. Несколько бойцов были ранены.

Чтобы боевики не приблизились к ним, Эпов прикрыл огнем эвакуацию. Он заметил, что одна из гранат упала рядом с ранеными, сообщает ИТАР-ТАСС. "Не раздумывая, сержант крикнул: "Граната!" – и накрыл ее своим телом", – сообщили в пресс-службе Внутренних войск. Спецназовцы, пришедшие на помощь, эвакуировали раненых, а бандгруппа была полностью уничтожена.

Евгений Эпов родился в 1988 году в селе Мильгидун Читинской области. Он был призван на военную службу в 2006 году, с 2007-го Эпов стал служить по контракту в отряде спецназначения Уральского регионального командования Внутренних войск. Он получил право ношения крапового берета и неоднократно участвовал в контртеррористических операциях на Кавказе.

Напомним, подобная история случилась не так давно в Приамурье. Военнослужащий ценой собственной жизни спас солдат-срочников во время учений. Командир батальона связи майор Сергей Солнечников проводил практические занятия по метанию гранат. Во время одного из бросков военнослужащего граната попала бруствер окопа и должна была вот-вот взорваться. Офицер без колебаний кинулся на гранату, приняв весь взрыв на себя.

Как писали Дни.Ру, майор был посмертно удостоен звания Героя России, о чем ходатайствовали матери военнослужащих, чьи жизни он спас, а также различные общественные организации и партия "Единая Россия". А в городе Белгородске Амурской области, где служил Солнечников, была открыта стела в его честь. На церемонию были приглашены сослуживцы и родственники офицера.
http://www.dni.ru/society/2012/5/12/233268.html

 Отправлено: 06.06.12 20:27. Заголовок: 14:46 04/06/2012Мир ..

14:46 04/06/2012Мир
Водитель междугороднего автобуса в Китае получил смертельную травму, но спас пассажиров

http://www.itar-tass.com/c11/437899.html
ПЕКИН, 4 июня. /ИТАР-ТАСС/. В Китае водитель междугороднего автобуса спас жизни 24 пассажиров, а сам погиб. Автобус на большой скорости двигался по шоссе в провинции Цзянсу, когда вылетевший из кузова идущего по встречной полосе грузовика 4-килограммовый кусок металла неожиданно пробил лобовое стекло и ударил шофера в живот.

Несмотря на боль в полуобморочном состоянии Ву Бин сумел плавно остановить автобус, включил аварийную сигнализацию и даже предупредил пассажиров, чтобы те не выходили на проезжую часть. Вскоре после этого он потерял сознание.

Медики три дня боролись за жизнь водителя, но спасти его не удалось.

Видео: Youtube/KristosSpark

 Отправлено: 04.10.13 18:22. Заголовок: Мужество: Вернувший..

Мужество: Вернувшийся из ада / Никто не забыт, ничто не забыто
http://www.sdelanounas.ru/blogs/41634/

Воробьёв Вячеслав Михайлович
[img]http://sdelanounas.ru/i/d/3/d3d3Lndhcmhlcm9lcy5ydS9jb250ZW50L2ltYWdlcy9oZXJvZXMvR1JGL1Zvcm9ieWV2VnlhY2hNaGwuanBnP19faWQ9NDE2MzQ=.jpg[/img]
Герой России

Вячеслав Воробьёв родился 29 мая 1984 года в Белгороде. В 2002 году после окончания профессионального училища №5 призван в ряды Российской армии. Срочную службу проходил в отряде специального назначения «Русь» внутренних войск МВД РФ. Провёл 14 месяцев в служебных командировках в Северо-Кавказском регионе на должностях наводчика и стрелка. 7 мая 2004 года выполнил нормативы на право ношения крапового берета. После увольнения в запас зачислен на службу в ОМОН при УВД по Белгородской области на должность милиционера-бойца. Неоднократно выезжал в составе подразделения в служебные командировки на территорию Северо-Кавказского региона. За проявленные героизм, личное мужество, самоотверженность и отвагу Указом Президента России от 30 марта 2009 года старшему сержанту милиции Вячеславу Воробьёву присвоено звание Героя Российской Федерации.
[img]http://sdelanounas.ru/i/d/3/d3d3LmJyYXRpc2hrYS5ydS9hcmNoaXYvMjAwOS8xMS9pbWFnZXMvMjAwOTExMDMwMS5qcGc_X19pZD00MTYzNA==.jpg[/img]
Поначалу та спецоперация мало чем отличалась от десятка других, в которых принимал участие старший сержант милиции Вячеслав Воробьев. Шла плановая работа белгородского ОМОНа на территории Северо-Кавказского региона. Базировались в Ингушетии, в станице Орджоникидзевская, на границе с Чечней. Работали по конкретным адресам, брали вооруженных бандитов.
И накануне вечером все было как обычно. Подвели итоги, и командир поставил задачу на следующий день. Единственное, что немного удивило, так это планируемый состав сил и средств — белгородскому ОМОНу предстояло выходить в адрес под прикрытием коллег еще из двух ОМОНов и одного СОБРа. Всего предстояло задействовать в спецоперации без малого сто человек плюс несколько БТРов и «Уралов».
Что заставило Вячеслава поехать в эту командировку — вне очереди, не в свою смену — сказать сложно. Просто захотелось. Почувствовал сильный внутренний зов. Бывает же такое…
Вернулся после трех летних ингушских месяцев, отдохнул и попросился снова на Северный Кавказ. В пятый раз за последние три года.
И ничего, что с другим взводом. В ОМОНе все друзья. Боевые товарищи. Братишки…
…А может, это и называется емким и загадочным словом — «судьба»?

Выехали 12 февраля на рассвете, когда затянувшаяся зимняя ночь силилась перевалить в промозглое утро.
Особняк, в котором предположительно скрывались бандиты, располагался в новом районе Назрани на пересечении двух улиц и заметно отличался от соседних. Четырехэтажная громадина, построенная из добротного кирпича и обнесенная четырехметровым — не ниже! — тоже кирпичным, забором, вызывала ассоциации с неприступным средневековым замком. Кто бы знал, как близки будут эти ассоциации к реальной жизни!..
Дом блокировали. Никакого движения в окнах заметно не было. Со двора не доносилось никакого шума.
— Откройте, милиция! — Командир группы кулаком постучал в отозвавшиеся тяжелым металлическим гулом ворота.
И снова кулаком по воротам. И снова металлический гул. Тишина. Зловещая…

Человек никогда не думает о том, что совершает героический поступок. Это только литературный герой мог говорить, что на сегодня у него запланирован подвиг. А человек в форме — будь она военной или милицейской — просто выполняет свою работу. Сложную, страшную, тяжелую. Настоящую мужскую.
Это потом ее могут назвать подвигом…

— Работаем!..
Штурмовая группа, прикрываясь щитами, начала подниматься по приставленным к забору лестницам. Первым шел старший сержант Воробьев. Ему была поставлена задача проникнуть во двор и изнутри открыть ворота.
Поднявшись на самый верх забора, Вячеслав осмотрелся и, не заметив ничего подозрительного и предвещающего опасность, спрыгнул на землю. Ребята остались его прикрывать. Сверху.
На большом дворовом участке располагались гараж и какие-то еще хозяйственные постройки. В нескольких метрах от дома, напротив въездных ворот, вплотную к забору, был сделан большой и, судя по всему, очень добротный навес для машины, отгороженный от двора кирпичной стенкой высотой больше метра.
Через долгие сорок минут кровопролитного боя именно эта стенка спасет двадцатичетырехлетнему белгородскому омоновцу жизнь…
[img]http://sdelanounas.ru/i/d/3/d3d3LmJyYXRpc2hrYS5ydS9hcmNoaXYvMjAwOS8xMS9pbWFnZXMvMjAwOTExMDMwMi5qcGc_X19pZD00MTYzNA==.jpg[/img]
Вячеслав завернул за угол особняка и оказался между стеной дома и навесом для машины. В нескольких метрах от себя он увидел двух вооруженных людей. В руках у одного из них был автомат, в руках другого — гранатомет. Не раздумывая, Вячеслав дал длинную очередь.
Услышав выстрелы, омоновцы не вышли на линию огня боевиков, что их, собственно, и спасло. Они перегруппировались и заняли выгодные огневые позиции.

Отстреливаясь, Вячеслав начал отходить в сторону навеса.
Прошло всего несколько секунд. Неожиданно из окон дома на омоновцев обрушился шквальный огонь. Он был настолько плотным, что Воробьев не мог даже оценить, сколько человек находится в доме.
Вячеслав забежал за кирпичную стенку навеса и, попытался по рации выйти на связь с командиром. В этот момент он получил первое ранение. Воробьев доложил обстановку и начал корректировать огонь, который омоновцы вели по дому с улицы.

Вторая пуля попала в правую руку. Третья — в левую ногу. Потом — в живот. С удивлением Вячеслав понял, что болезненным было только первое ранение. А все остальные он просто констатировал, не чувствуя боли. Видимо, организм своеобразно отреагировал на создавшуюся ситуацию. Не притупились, а просто заглушились все чувства и болевые ощущения.

Бой тем временем принимал все более ожесточенный характер. Боевики произвели выстрелы из гранатомета по воротам. При этом их створки не сломались, а только немного приоткрылись. Через образовавшийся проем они начали вести огонь по БТРу. Из окон дома летели гранаты. И лился смертоносный свинцовый дождь. Казалось, что огнем плюется каждое окно…
Очередная пуля — пятая? десятая? Вячеслав уже сбился со счета… И сразу же отказали ноги. Как подкошенный он упал за стенку навеса для машины и не мог больше встать.
Мыслей о смерти у него не было, даже когда он лежал тяжелораненый, истекающий кровью, а старуха с косой стояла буквально за плечом, примериваясь, когда нанести последний удар. Он чувствовал ее ледяное дыхание. Но верил, что ее время еще не пришло…
И вдруг Вячеслав услышал сильный взрыв. Он не видел его, потому что лежал с закрытыми глазами, ни на секунду не теряя сознания.
Боевики, почувствовав безвыходность своего положения, привели в действие мощнейшее взрывное устройство. Взрывная волна прошла прямо над стенкой, за которой находился Вячеслав, засыпав его обломками кирпича и бетона толщиной более метра.
А потом Слава услышал голоса своих товарищей…

Как выяснилось позже, в подвале дома хранилось большое количество взрывчатых веществ — там находился мини-завод по производству взрывчатки. Под обломками эксперты обнаружили четыре бочки с компонентами для производства взрывных устройств. Если бы они сдетонировали, то погибло бы пол-Назрани.
Это была одна из северокавказских «лабораторий смерти», которую охраняли шесть шахидов-смертников во главе с руководителем малгобекской бандгруппы Мустафой.


Врачи насчитали на теле Вячеслава шестнадцать проникающих огнестрельных ранений. Несколько из них — по всем канонам медицины (!) должны были бы быть смертельными. Плюс тяжелейшая контузия.
Люди в белых халатах разводили руками: то, что пациент выжил, было просто чудом…
А может, это они сотворили чудо?..

Сейчас Вячеслав идет на поправку. Впереди длительный процесс реабилитации, нужно снова учиться ходить. Позади самое главное — он остался живым, всем смертям назло.
Под конец нашего разговора, проходившего в палате отделения нейрохирургии Главного клинического госпиталя МВД России, я поинтересовался, собирается ли он возвращаться в строй.
Вячеслав, словно ждал этого вопроса, ответил сразу, не раздумывая:
— Конечно! Служить хочу и буду!..

Вот такой он, простой белгородский парень Вячеслав Воробьев, получивший закалку и боевое крещение в отряде специального назначения «Русь» и совершивший подвиг в отряде милиции особого назначения.
Здоровья тебе, Слава, счастья и удачи! Впереди у тебя вся жизнь.
А мужества тебе не занимать…

***

Татьяна Воробьева, жена Вячеслава Воробьева: "Сейчас, конечно, первостепенное - выздороветь. Восстановиться полностью. Потом, конечно - дети. Много детей".

Тем более, что теперь есть, где жить большой семьей. В родном Белгороде Герою России вручили ключи от трехкомнатной квартиры. На день рождения подарили автомобиль. Но главное, его не забывают друзья. Они стараются сделать все, чтобы Слава не замкнулся в себе и в четырех стенах. Правда, сами сослуживцы признаются - такое нашему Герою не грозит. Не такой он человек.

Вячеслав Воробьев - до сих пор боец отряда милиции особого назначения. Здесь все ждут, когда он вернется на работу. В его кафчике и сейчас висит обмундирование, в котором Славу извлекли из-под завалов. В нем - следы от пуль. Врачи насчитали на теле Славы 16 пулевых ранений.

Татьяна Воробьева, жена Вячеслава Воробьева: "Совершенно человек не поддается этим обстоятельствам. Идет напролом. Поэтому 100% все верят и знают, что этот человек эти испытания выдержит и пройдет их с победой".

 Отправлено: 26.04.14 13:24. Заголовок: Вечная память ликвид..

Вечная память ликвидаторам аварии на ЧАЭС!

 Отправлено: 26.06.15 17:49. Заголовок: 26.6.2015/ Хероина Д..

26.6.2015/
Хероина Дарја Александрова
Источник: ФБРепортер

Све је добро док се памти. Заборав и време полако гасе сећање на јуначке догађаје из наше блиске прошлости. Ко зна колико је великих људи и њихових херојских дела заборављено? Колико невероватних подвига и судбоносних прича више неће бити испричано.

Није за то крив само наш заборав већ и време у коме живимо јер је од нас направило заборавне људе који се не сећају шта је јуче било а камо ли… Живећи деценијама у кризама и у свим њиховим облицима, нестало је интереса да се памти, а и велики они који нам кроје судбину, такође немају интереса ни времена да нам помогну у томе. Ипак, остали су срећом они ретки, често невидљиви и неприметни истраживачи, којима се још увек зажаре очи када из заборава спасу и испричају неку дивну причу.
То је управо прича о Дарји Александровној, Рускињи из Санкт Петербурга, милосрдној сестри, болничарки, добровољки, хероини из 1914. године. Прича о жени невероватне пожртвованости и храбрости заслужила је да се исприча и отргне из заборава.

Тешке борбе вођене у Јадру, на почетку рата, настављене су са још већом жестином после Церске операције. Решени да се освете за неуспех на Церу и да коначно поразе српску војску, Аустроугари предузимају нову офанзиву на Дрини. Већ 8. септембра 1914. године успешно форсирају реку Дрину између Љубовије и Зворника са циљем да заузму планински гребен Гучево – Борања – Јагодња – Соколска планина и освоје Ваљево. Прегруписана аустроугарска 42. дивизија 13. септембра 1914. године прелази Дрину код Аде Курјачице. Српске положаје бране Дринска дивизија II позива и делови Тимочке дивизије II позива. Борбе су жестоке и крваве. Губици огромни на обе стране. Само у једном дану аустроугарска 42. дивизија изгубила је 2000 војника и 40 официра. О тим догађајима говори ратник и учесник борби на Дрини ђенералштабни пуковник Никола Љ. Христић.

*

“Време чини своје, гробови се заравњују и нестају, а успомене бледе. Заборављају се један по један они – и живи и покојни – чијим је делима створена данашња наша Краљевина, па је заборављена и Дарја Александровна, Рускиња погинула на Гучеву 1914. године.

Био сам један од сведока ненадмашне храбрости коју је Дарја показала на неколико дана пре своје смрти, за време борбе коју су 1. и 2. септембра 1914. Године (датуми су по старом календару, прим. прир.) водили на Дрини делови Дринске дивизије II позива са 42. Аустроугарском дивизијом, па желим да са ово неколико редака оживим успомену на ову нашу руску сестру, која је чак из Санкт Петербургадошла нашој војсци и негујући српске рањенике, за њих и живот положила.

31. августа, у зору, 42. аустроугарска хонведска дивизија напала је десни одсек Дринске дивизије II позива и у току дана успела да се пребаци на аду Курјачицу. Десни одсек од ушћа реке Јадра па закључно са адом Курјачицом – био је следећи: Дрински коњички дивизион II позива (штаб 2. и 3. ескадрона), 1. и 2. батаљон и митраљеско одељење пешадијског пука II позива, 1. Дринска батерија II позива, 7. Дринска батерија I позива, Дрински Пионирски полубатаљон II позива.
Коњички дивизион у коме сам тада био командир 2 ескадрона и Пионирски полубатаљон провели су ноћ 30-31. августа у селу Козјаку, као одсечна резерва.
31. августа око 3 часа чула се у правцу Дрине артиљеријска и пушчана ватра, која је из почетка била слабија, али се сваког часа појачавала, тако да се пред зору претворила у непрекидну грмљавину од које су се тресле куће чак и у Козјаку. Било је јасно, да непријатељ почиње прелаз преко Дрине, те командант дивизиона нареди: “Седлање”. Тек што смо заседлали, стиже заповест команданта десног одсека, да се дивизион стави на расположење командатну 2 батаљона 3 пешадијског пука II позива. Команде команданта дивизијона: “Уздај” и “Јаши”, извршене су за трен ока, те одмах пођосмо ка Дрини, испочетка касом, а затим галопом. У колико смо се приближавали Дрини, све су чешће пролетали изнад и око нас непријатељска пушчана и митраљеска зрна.

Код једне шумице, између пута Лешница-Лозница и Лукића колибе, командант дивизиона командова: “За борбу пешке сјаши”, што је извршено као на егзерциришту. Из опрућеног галопа, ескадрони су се зауставлили као укопани, а уз звекет сабаља и мамуза, коњаници су слетели са коња и откопљавајући карабине потрчали за својим официрима. Сјахали ескадрони кренули су одмах стрељачким стројем напред ка Дрини. Ишли смо кроз високе кукурузе те нисмо ништа могли видети ни ми ни непријатељ, који нас стога није ни гађао, његова пребачена зрна прелетала су високо изнад наших глава, те нисмо имали никаквих губитака.

Око 6 часова стигли смо до Куртовићеве колибе на левој обали Дрине, према ади Курјачици. Ту се налазио командант 2. батаљона V пешадијског пука II позива, који нареди да се мојим ескадроном одмах појача лево крило одсека, који је пред надмоћним непријатељем почело попуштати, 3. ескадрон остао је привремено у резерви, код Куртовићеве колибе.

Положај додељен мом ескадрону био је на ивици једног обронка испред којега се протезао густи врбак у коме се није ништа могло видети, али се осећало да је непријатељ близу, не само што су непријатељски војници пуцали на нас из непосредне близине, већ се чуло како на нашем језику разговарају. Од једног непријатељског војника у маxарској униформи, који је носећи муницију залутао и од наших био заробљен, сазнали смо, да је према нама 42. хонведска дивизија.
Непријатељски војници гађали су искључиво распрсаквајућим метцима тзв. “Einschusspatronen”. Зрна из тих метака била су тако осетљива, да су експлодирала и кад ударе у гранчицу или лист, а у човечијем телу правили су страшне ране.

Моји војници нису имали шанчаног алата, оно мало што су добили у Ваљеву за време мобилизације погубили су и побацали, а нису сачували ни онај аустријски који сам им раздао после Церске битке. Да би се сачували од убивствене непријатељске ватре, морали су копати стрељачке заклоне голим рукама, што им није било тешко, јер је земљиште било песковито и размекшано кишом која је прошле ноћи падала. За кратко време цео ескадрон био ватре што је и било главно, јер је непријатељска артиљерија, не могући осматрати своје метке и бојећи се да не дејствује на сопствене трупе, пребацивала преко наших положаја.

Услед тако срећних околности, ескадрон је тога дана имао незнатне губитке, погинуо је каплар Јован Марић и рањен резервни поручник Александар Качаревић, сада већ покојни. Рана поручника Качаревића била је необична, осматрајући непријатеља, био се наслонио рукама на грудобран и у том тренутку једно експлозивно пушчано зрно удари у земљу поред његове десне руке која буде повређена од земље и парчади самог зрна, изгледала је, као да је избодена иглама на стотину места из којих је липтила крв. До смрти остао је сакат у десну руку.

По прекидима пешачке ватре и по повременом појачавању артиљеријске, закључили смо да непријатељ наступа врло лагано.

Најзад, зауставио се пред самим нашим рововима, нисмо никога могли видети али смо по жагору непријатељских војника закључили, да нису даље од 50-100 метара. Напред више нису могли, јер су им губици, како смо доцније сазнали, били огромни. У једном тренутку престаде ватра и чусмо како неко у непријатељским редовима виче: “Напред, напред! Разумете ли ме? Напред!“.

Завршавајући песму, непријатељ је поново отворио највећу ватру, нашта смо ми одговорили истим начином, те је борба продужена до мрака, када је мој ескадрон повучен у резерву код Куртовића колибе, где се већ налазио командант дивизијона са 3. ескадроном.

Цео коњички дивизион био је дакле у резерви, али је у ствари и даље био у I борбеном реду, јер је од непријатеља био удаљен 200-300 метара, а земљиште потпуно брисано од пушчане и митраљеске ватре, с тога оба ескадрона развијени у стрелце, посели су ровове на 20-30 метара пред Куртовићевом колибом, а због тока Стараће и Дрининих отока, у распореду који није одговарао ни једном војничком правилу. На пример лево крило мог ескадрона ослањало се на пешаке у I борбеном реду, а десно крило било је иза првог реда, и с тога у II борбеном реду, према томе, два моја вода дејствовали су све време на непријатеља, а два нису могла отворити ватру, јер би гађали наше пешаке. 3. ескадрон, који је био десно од мога, није имао никога од наших пред собом, те је стварно био у I борбеном реду и дејствовао је све време.
Непријатељска ватра није готово никако престајала, стотинама експлозивних зрна распрскавала су се пред нама, над нама, и иза нас, тако да нисмо смели устајати из ровова, а како је киша лила као из кабла, провели смо ноћ лежећи у блату.

1. септембра изјутра престала је киша, а непријатељска ватра престајала је повремено. Уморан после непроспаване ноћи, задремао сам, но како сам био мокар и прозебао нисам могао заспати.

Лежећи овако у полусну, одједном приметих једну жену која је стајала у рову и преко грудобрана – потпуно незаклоњена – замишљено гледала у непријатељске положаје. На себи имала је српску војничку блузу и затворене боје сукњу, за оно време “краћу” тј. до чланака. На глави је имала шајкачу коју је набила била до ушију, тако да јој се од смеђе косе видео само по неки прамен, што је такође у том времену био изузетак.

Била је бледог лица, не особито лепог, али врло симпатичног израза. У необичним ситуацијама све изгледа обично, па се ни ја нисам много зачудио, видећи како ова жена гледа смрти у очи. Запитао сам је: “Шта ћете ви ту?”. Она ми одговори рђавим српским језиком, да је дошла ту да превија рањенике, показујући на отворену кожну торбу пуну лекова и завоја, коју је носила преко рамена. По говору познао сам одмах да је Рускиња, те продужим разговор на руском језику. Рекох јој, да не треба тако да стоји јер је непријатељ близу, а сада не гађа само за то, што никога не види, (сви наши војници били су заклоњени у рововима), али чим њу спази отвориће ватру и убиће је сигурно. Одговорила је равнодушним тоном, да се она смрти не боји, једино се боји да не буде заробљена.

Устао сам тада из рова и позвао је у Куртовића колибу, која је била одмах иза нас. У колиби и око ње било је неколико коњичких и пешадијских официра, који су били изашли из ровова када је непријатељ прекинуо ватру, а ту је био готово стално и командант одсека. Један од официра имао је и литар ракије, те се сви мало поткреписмо, а понудисмо и Рускињу, с којом отпочесмо разговор. О себи није нам много причала, рекла нам је само да се зове Дарја Александровна, да је из Санкт Петербурга и да је дошла да као добровољна болничарка негује наше рањенике. Нисмо је ни много испитивали, нити и данас знам, откуд она ту код нас, тј. да ли јој је наређено и од кога, или је чувши борбу дошла сама?

У томе времену, 1. септембра пре подне, за Дарју није било много посла, јер је у борби настало затишје, те је било мало рањеника и сви су право са положаја евакуисани у позадину. Тим затишјем користили су се и наши комесари те су донели ручак – месо без чорбе и хлеб – за цео дивизијон. Дарја, која ништа друго сем лекова, није имала, ручала је са нама пред Куртовића колибом. За време ручка непријатељска артиљерија отворила је такву ватру, да се земља тресла. Батеријски плутони ређали су се један за другим, али су аустријски шрапнели прелетали високо изнад нас и и распрскавали се далеко позади по шумарцима, у којима, сем наших коњоводаца, није било никога.

Ову артиљеријску ватру ми смо војници мирно поднели, једно што смо били на то навикнути, да друго с тога, што смо знали да непријатељ из бојазни да не би гађао сопствене трупе, неће скратити одстојање.

Али је било за дивљење држање Дарје, на њу ни најмање нису утицали ни страховита грмљавина топова ни фијук граната и шрапнела изнад наших глава. Остала је мирна и равнодушна према свему што се око ње догађало, као да је у Санкт Петербургу а не на Дрини.

Цело пре подне вршене су припреме за напад, који је био наредио командант Дринске дивизије II позива, зашта је као појачање трупама на Курјачици упутио 1. батаљон XV пешадијског пука II позива.

Коњичком дивизиону наређено је, да за време напада остане у резерви на дотадашњем положају, с тога се око подне вратимо, и Дарја са нама, у исте наше ровове – пред Куртовићем колибом – из којих смо били изашли ради ручка. Одмах затим наши пешаци прешли су у напад, те је отпочела паклена пушчана и митраљеска ватра десно и лево од нас.

Дарја ме тада упитала да ли постоји опасност да будемо заробљени, понављајући да се само тога боји. Рекох јој да је то искључено, али да може лако погинути, нашта ми је равнодушно одговорила, да јој је то свеједно.

Напад је испочетка успевао, али су наши имали тешке губитке, те код Куртовићеве колибе почеше пристизати рањеници, лакше рањени долазили су сами а теже рањене доносили су носиоци рањеника на носилима направљеним од грања или пушака и шињела. Зашто су баш овде прикупљани рањеници, да ли је ко то наредио, или су доношени зато што је ту био командант одсека, не знам, тек место није никако било подесно за превијалиште, јер је било отворено, без икаквих заклона – сем Куртовићеве колибе у којој је могло стати највише 5 – 6 људи – и потпуно брисано од непријатељске ватре. Чим су стигли први рањеници, Дарја је изашла из рова, отишла њима и почела их превијати. Видећи да се она сама мучи, а како непријатељ није на наш дивизијон дејствовао, изашао сам и ја из рова и помогао Дарји. Рањеници лежећи на земљи били су колико толико заклоњени, али је Дарја била тако изложена, да смо сваког часа очекивали да ће погинути. Позвали смо је више пута да дође к нама и то знацима, јер нас због топовске и пешачке пуцњаве није могла чути, но Дарја би сваки пут одмахнула главом смешећи се и остала је седећи тако код рањеника читав један сат, јер је толико трајала та ватра. За то време многи су рањеници понова рањени или убијени, али њој није било ништа.

Најзад престаде ова паклена непријатељска ватра, и мало постиђени, што је једна жена показала већу храброст од нас војника приђосмо Дарји која понова продужи посао, који је била прекинула док смо ми били у колиби, јер сама није могла да ради. Рекосмо јој да је потпуно излишно да се тако излаже, али нам она одговори да се једино боји да не буде заробљена и ничег више.

Непријатељ је отварао ватру на нас још неколико пута поподне и сваки пут ми би се склањали у ровове или у колибу, а Дарја је остајала код рањеника.
Око 18 часова наш је напад завршен и то неуспехом, али је непријатељ и даље повремено тукао све наше положаје пешадијском и митраљеском ватром, а нашу позадину артиљеријом. Ово је трајало целе ноћи 1 – 2 септембра коју смо ми војници провели у рововима, а Дарја превијајући и негујући рањенике.

2. септембра пре подне непријатељ је два пута нападао и оба пута био одбијен, по подне тукао је наше положаје најжешћом ватром, а пошто се смркло покушао је још три пута да се пробије, но без успеха.

О борбама овог дана, један официр из 27. Хонведског пука забележио је у своме дневнику, поред осталог и ово: “Срби су изванредно храбри људи… Срба је морало четири пута оволико пасти па ипак они не измичу. Ми имамо за противнике обе Дринске Дивизије под вођством Престолонаследника…”

Међутим, 2. септембра на ади Курјачици против целе 42. Хонведске дивизије било је свега: 2 ескадрона пешке и 4 батаљона пешадије.

И у току овог дана, рањеници су се прикупљали код Куртовића колибе, где их је Дарја превијала, као и увек не обазирући се на непријатељску убиствену ватру, а ми смо јој помагали кад је то било могуће. Превијени рањеници одношени су у позадину, а лакше рањени одлазили су сами, што је све ишло врло споро, тако да је код Куртовића колибе увек лежало 50 – 100 рањеника, чекајући на ред, многи су умрли од рана или и погинули, те су одмах ту и сахрањени.

У току ноћи 2 – 3 септембра коју смо провели на истим положајима, добијена је заповест команданта дивизије, да се све трупе које су биле на Курјачици повуку на нове положаје источно од железничке пруге Шабац – Лозница.

Коњички дивизион напустио је своје ровове пред зору, непримећено од непријатеља, а са дивизионом пошла је и Дарја. За време док смо одступали, преко нас су прелетала ретка непријатељска пребачена пушчана зрна, тако да смо без губитака стигли до Лукића колибе где смо нашли наше коњоводце. Велика је то била радост када смо их видели, јер смо пуна три дана били одвојени од коња, за све то време они су били у шумици у којој смо их оставили кад смо сјахали 31. августа. Мада су се непријатељски шрапнели распрскавали око њих и дању и ноћу, није било никаквих губитака, ни код коња ни код људи.

Нама је било наређено да идемо у село Стражу на десној страни реке Јадра, где је имала и доћи и наша комора. Позвасмо с тога Дарју да дође с нама, нудећи јој засебан шатор, добар ручак и потпун одмор. Но она нам рече, да је дошла у Србију да помаже рањеницима, а како ми нећемо у борбу, то ће отићи код неке друге јединице која буде у првом борбеном реду.

Опростисмо се тада са Дарјом коју више нисмо видели, и појахавши коње кренусмо ка Јадру.

После неколико дана, чули смо, да је Дарја одатле отишла на Гучево, где је од аустријске гранате погинула, но кога дана и код које јединице нисмо сазнали.
Изнео сам све што знам о овој великој Рускињи и остаје ми само још да наведем изводе из званичних релација у којима је њена храброст истакнута:
Командант Дринског Коњичког дивизиона II позива, у својој релацији под О. Бр. 194 од 10 септембра 1914. године о борбама 31. августа, 1. и 2. септембра 1914. године код аде Курјачице, поменуо је Дарју овим речима: „Као заступник Команданта одсека нарочито морам по дужности истаћи ретко пожртвовање, храброст и најсавесније вршење своје дужности према рањеницима за све време борбе и дању и ноћу, врло често у киши куршума непосредно иза I борбеног реда – добровољне милосрдне сестре Дарје Александровне из Петрограда, која је сама лично превила преко 120 рањеника.

За све своје заслуге, милосрдна сестра Александровна заслужује највеће ратно одликовање.”

А у релацији команда десног одсека (О. бр. 1205 V пешадијског пука II позива од 5. фебруара 1915. године) стоји за Дарју ово:

„Нарочито истичем случај особите енергије, храбрости, пожртвовања и осећања према рањеницима милосрдне сестре Дарје Александровне из Петрограда, која је од 1. септембра у јутру па до часа повлаче непосредно позади стрељачког строја и дању и ноћу превијала рањенике на отвореном простору и без икаквог заклона. Само 1. септембра по подне ова милосрдна сестра превила је 90 наших рањеника.“

Неустрашивој сестри нашој, кћери царске Русије, нека је светао и вечан помен међу Србима! Слава Дарји Александровној!“



*

Дарја Алексанровна је погинула на Гучеву у рану јесен 1914. године. Пуних 55 дана успевала је српска војска да задржи неупоредиво бројнију и боље наоружану аусто-угарску војску на падинама Гучева. Ровови непријатеља били су удаљени свега десетак метара. Гинуло се у непрекидним јуришима и контранападима, од артиљеријске и ракетне ватре, од болести и глади. У рововима и земуницама, под земљом, скоро два месеца издржала је српска војска. Често су им снагу давали гуслари певајући јуначке песме. На истуреном положају коте 708 Еминове воде, међу борцима VI прекобројног пука био је гуслар Перун Перуновић. Гуслао је у рову у тренуцима нејжешће битке. Његов глас и крик гусала мешао се са пушчаном паљбом. Нестваран призор и јунаштво. Дарја је превијала рањенике прелазећи из рова у ров. Изгледало је као да је метак неће. Оно мало завоја што је имала користила је само за најтеже рањенике, а доброту и милосрдност давала је свима. А онда је непријатељска граната убила болничарку Дарју Алексадровну. Сахрањена је у заједничкој костурници аустроугарских и српских војника на Гучеву. Народ Јадра је 1929. године подигао споменик изгинулим јунацима на коме су уклесани стихови:

„Благо оном ко довијека живи

Имао се рашта и родити.“

Дарја Александровна

Бој се бије, срца горе жива
Дршће искра у блиставом оку
На Гучеву црну и високу
Дрином изнад зазлателих њива
Бол врхуни и бол се прелива
Тешким муком, претећким јауком
А Дарја нас помилује руком
Ране веће и тежи и жали
„Кад би знали Руси, кад би знали…“

Прска земља и небо се цепа
Док у ватри Дарја стоји смело
И рањену кад привије чело
Шапат чује: „Хвала душо лепа!“
Сестро драга из пространих степа
Друго нежна из крви и бола
Ране наше, ране без пребола
И ти паде где су и сви пали
„Кад би знали Руси, кад би знали…“

Сад Гучевом у вечери касне
Кад се распе злато у месеца
Сама Дарја по горама јеца
Туже, туже, јадованке гласне
Док вечерња зубља не угасне
Нигде јава са ведрих висина
Слукти само заробљена Дрина
И разбоји пусти не остали!
„Кад би знали Руси, кад би знали…“

[ut]https://www.youtube.com/watch?v=ez5S6UGj8zM[/ut]

 Отправлено: 31.10.16 13:37. Заголовок: https://www.youtube...

[ut]https://www.youtube.com/watch?v=b3DxlHL4FSE&feature=youtu.be[/ut]

Не знам да ли је ово истина , скинуо сам са друштвених мрежа , надам се да ће овде имати ко да напише коју реч о овоме .
Кажу да је само једном емитовану на Руску ТВ ( не сећам се коју ) и да је одмах скинута са емисије и јутјуба !