Отправлено: 22.07.09 16:01. Заголовок: ОВО ЈЕ ОВДЕ БАЛКАН (продолжение)

Битва за «евразийские Балканы»
Игорь Макаров
среда, 01. јул 2009.
http://www.nspm.rs/nspm-po-russki/bitva-za-levraziskie-balkanr.html

ОВАКО РАЗМИШЉАЈУ АМЕРИЧКИ ЗЛОЧИНЦИ:
"АКО ЈЕ У ПРОШЛОСТИ БИЛО ЛАКШЕ КОНТРОЛИСАТИ МИЛИОН ЉУДИ, НЕГО ИХ УНИШТИТИ, САДА ЈЕ ЛАКШЕ УНИШТИТИ ИХ, НЕГО КОНТРОЛИСАТИ - ФОРМУЛИШЕ СВОЈУ ДОКТРИНУ СТРАТЕГ АМЕРИЧКЕ СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ ЗБИГЊЕВ БЖЕЖИНСКИ.- СВЕЈЕДНО САД НЕ МОГУ КРЕНУТИ У МАСОВНА УБИЈАЊА. КАО РЕЗУЛТАТ НАШЕГ СУОЧАВАЊА СА СИТУАЦИЈОМ, КАДА НАМ СИТУАЦИЈА ИЗМИЧЕ КОНТРОЛИ."КОНТРОЛА НАД ГИГАНТСКИМ РЕГИОНОМ КА ИСТОКУ ОД СУЕЦКОГ КАНАЛА ДО ЗАПАДНИХ ГРАНИЦА ИНДИЈЕ.
«ЕСЛИ в прошлом было легче контролировать миллион человек, чем их уничтожить, то сейчас легче уничтожить, нежели контролировать, - формулирует свою доктрину стратег американской внешней политики Збигнев Бжезинский. - Однако США не могут пойти на массовые убийства. В результате мы сталкиваемся с ситуацией, когда контроль ускользает от нас». Контроль над гигантским регионом к востоку от Суэцкого канала до западных границ Индии.

Поэтому скрепя сердце США все же не гнушаются совершать массовые убийства – уж больно велика ставка! Так было, так есть и, видимо, так будет. Вспомним сожженную напалмом деревню Сонгми во Вьетнаме или варварские бомбардировки Сербии. Америка и при Бараке Обаме остается верна себе. «Чрезвычайные заморские операции», пришедшие на смену «глобальной войне с терроризмом», каждодневно требуют новых жертвоприношений. «В Пакистане – и не только там – по вине президента США Обамы гибнет бесчисленное количество людей», - пишет германская «Нойе Райнише Цайтунг». Эта же газета сообщает, что американский публицист Дан Шпилберг призвал соотечественников назвать своего президента подобающими словами: «прислужник Уолл-Стрита, сионистов, нацистов, лжецов, но главное – массовый убийца».

Технология массовых убийств требует профессионализма и отлаженной военной инфраструктуры. Думаю, президент Д. Медведев с самого начала прекрасно осознавал наивность мечтаний об изгнании янки с военной базы Манас в Киргизии. И тем не менее, он выглядел очень нелепо, когда пытался заступиться за киргизское руководство в его стремлении угодить американцам. Насколько искренне заступался, не берусь судить. Представляю, однако, какие кислые лица были в тот момент у китайских руководителей. Ведь очевидно, что база Манас играет важную роль в «Большой игре» Вашингтона против Пекина.

Да и руководство Киргизии, если оно от запаха «зеленых» еще не совсем потеряло здравый рассудок, должно понимать, что поступаться национальной честью не только позорно, но и безрассудно. «Северный Афганистан – это трамплин для наступления на советскую Среднюю Азию», - такую мысль четверть века назад сформулировал директор ЦРУ Уильям Кейси. В том же ключе наверняка рассуждает и его нынешний преемник Леон Панетта - ведь Средняя Азия как была предметом вожделений США, так и осталась. Закрепившись в Афганистане, американцы займутся и Бишкеком – дайте срок.

Сейчас же им явно не до этого. Слов нет, центрально-азиатские маршруты проникновения в Афганистан для Вашингтона очень важны, но, как отмечают специалисты, главным остается пакистанский маршрут. Администрация Обамы требует от Исламабада активизировать усилия по борьбе с «терроризмом» в прилегающей к Афганистану «зоне племен». А еще Вашингтону крайне важно обеспечить надежный транзит грузов, перебрасываемых в Афганистан. Наращивание американской военной мощи в этой стране выдвигает эту задачу на первый план. Американцы и в годы противостояния с СССР гнали сюда гигантские военные караваны. Например, в 1985 году, по сведениям генерал-майора КГБ В. Широнина, ЦРУ доставило афганским моджахедам 65 тыс. тонн оружия и амуниции, в том числе 10 тыс. гранатометов и 200 тыс. ракетных снарядов. Сегодня в Афганистан хлынули новые несметные потоки американского оружия.

В АВГУСТЕ 2007 года, еще до прихода в Белый дом, Б. Обама заявил в Вашингтоне: «В Пакистане и вокруг него, возможно, имеются десятки тысяч террористов, которые должны стать целью американских атак». Став президентом, он сделал еще более сногсшибательное открытие: оказывается, пакистанский Талибан хочет напасть на США! Вот уж мели Емеля, твоя неделя.

Тему пакистанских талибов основательно исследовал бразильский публицист и путешественник Пепе Эскобар, ныне живущий в Париже. Его статьи вызывают большой интерес не только в Пекине, но и в Сингапуре, Дели, Джакарте, Бангкоке – везде, где отсутствует жесткий пресс американской цензуры. Истерия на тему Аль-Каиды и талибов, пишет Эскобар, сродни истерии на тему «сербского геноцида албанцев» или «оружия массового уничтожения в Ираке». Из 170-миллионного населения Пакистана 90 миллионов составляют панджабцы, 50 миллионов – синдхи. Будучи основой среднего класса в больших городах, а заодно и социальной базой Пакистанской народной партии президента Азифа Али Зардари, панджабцы и синдхи абсолютно ничего общего не имеют с талибами.

Пакистанский Талибан в основном состоит из пуштунов – этот бесправный в политическом и военном отношении народ проживает в небольшой Северо-западной пограничной провинции. Эта провинция – часть «жизненного пространства» пуштунов, основная масса которых по воле колониальных британских властей оказалась в соседнем Афганистане. Вооруженных пуштунов – на американском жаргоне «Аф Пакс» - не более десяти тысяч и лишь немногие из них связаны с Талибаном. Пуштуны не располагают ни самолетами, ни танками, ни артиллерией, ни моторизованными транспортными средствами. В области Малаканд, которую по указке США бомбит пакистанская армия, согласно газете «Азия Таймс», насчитывается менее 500 талибов. Они оперируют на границе с афганской провинцией Кунар, в зоне досягаемости НАТО, точнее, в зоне Бундесвера. Могут ли они дестабилизировать Пакистан или оказать сопротивление его 550-тысячной армии (шестой по численности в мире) - прекрасно вооруженной и закаленной в боях против Индии?

Ничто не указывает на то, что пакистанский Талибан имеет средства, способности и желание атаковать какую-либо цель вне Афганистана или Пакистана, пишет Эскобар. Глупо также утверждать, что Талибан может взломать тайный код пакистанских ядерных арсеналов. Большинство талибов неграмотные. А ведь Обама сеет страхи по поводу того, что они могут получить доступ к ядерному оружию Пакистана. Стоит напомнить, что в 1998 году сам Бжезинский назвал «чепухой» утверждения о том, что талибы (по его словам, «какие-то взбудораженные мусульмане») представляют угрозу США.

Американский посланник в регионе Р. Холбрук обещает Пакистану ежегодную помощь в размере более миллиарда долларов. Есть сведения, что он замышляет расчленение Пакистана на несколько государств. В первую очередь, Холбрук положил глаз на стратегически важный Белуджистан. Эта пустынная и малозаселенная провинция занимает почти половину пакистанской территории и фактически прикрывает вход в Ормузский пролив. Белуджистан богат ураном и медью, потенциально очень богат нефтью и дает более 30 процентов пакистанского природного газа. На аравийском побережье Белуджистана расположен построенный китайцами порт Гвадар, через который Поднебесная хочет наладить прокачку газа на свою территорию. А вот американцы этого не хотят! В докладе Института стратегических исследований Пентагона («Белуджский национализм и политика энергоресурсов») прямо говорится, что Китай должен быть изолирован и от Пакистана, и от всего региона.

«Талибский козырь» тут очень кстати. США заявляют, что в здешних пустынях скрывается один из лидеров Талибана Бейтулла Мехсуд, боевики которого атакуют конвои и терминалы с грузами для американского контингента в Афганистане. В столице провинции Кветте американцы обнаружили и командный пункт Талибана. Поэтому удар по Белуджистану, а точнее, по китайским интересам в регионе, на повестке дня.

СЕЙЧАС часто приходится слышать такой «ура-патриотический» тезис: пусть в войне с Талибаном американцы угрохают побольше своих ресурсов, пусть завязнут в Афганистане – все равно они не выиграют эту войну. Для этого не грех открыть им пути снабжения оружием через российские границы. Но эти суждения очень поверхностны. Радикальный исламизм – не враг США. Это стратегическое оргоружие, созданное Штатами для подрыва враждебных государств (России и Китая, в первую очередь). Битва идет не столько за Афганистан, сколько за «евразийские Балканы» (З. Бжезинский) - за господство над гигантским регионом от Суэцкого канала до границ Индии.

 Отправлено: 24.10.10 16:54. Заголовок: 24. 10. 2010. 10:11h..

24. 10. 2010. 10:11h 11:08h | Blic
Po istinu o Dražinom grobu u Moskvu
[img]http://www.vesti-online.com/data/images/2010-06-23/72766_draza2_f.jpg?ver=1287904615[/img]
Komisija za otkrivanje istine o Draži Mihailoviću pomoć bi mogla da potraži u Moskvi.Ruski arhivi su izgleda poslednja stanica Komisije jer svi dosadašnji napori nisu urodili plodom, odnosno nisu dati odgovori na pitanja gde je Mihailović streljan i sahranjen.



Zarobljeni đeneral Draža Mihailović

U otkrivanju ovih lokacija nije pomogla ni dokumentacija koja je dopremljena iz Londona, a od koje se očekivalo mnogo. Kako kaže član Komisije profesor Slobodan Marković, upravo zbog toga se i razmišlja o Moskvi.

"Odluka o obraćanju Rusima je predlog koji ćemo razmatrati na sledećoj sednici. Jugoslavija je u vreme streljanja Mihailovića sa Rusijom sarađivala preko sovjetske ambasade, NKVD-a i vojnih instruktora koji su obučavali našu vojsku. Moguće je da je nešto od dokumentacije završilo i u tamošnjim arhivama. Tim pre što kad god je Mihailović na suđenju govorio o svojim vezama sa Sovjetima, sudija mu je oduzimao reč. Ako, međutim, ni tamo ne bude tragova, pristupićemo sondaži lokacija", kaže Marković.

Marković, međutim, dodaje i da je moguće da lokacija na kojoj je Mihailović sahranjen nikada ne bude ni otkrivena, tim pre što je njegovo streljanje predstavljalo najveću državnu tajnu. Dokumenta koja se tiču streljanja i sahrane Mihailovića nalazila su se u sefu Svetislava Stevanovića Ćeće, desne ruke Aleksandra Rankovića. Međutim, po dokumentu Drugog odeljenja Službe bezbednosti Srbije iz 1968, dokumentacija koja se tiče Draže je uništena.

"Od tih arhiva se najviše očekivalo, ali nije nađen nijedan dokument. Nisu pomogla ni dokumenta iz Engleske. Iz njih se može zaključiti samo da je u pitanju bilo montirano suđenje i u tom smislu ta građa je važna. Međutim, nema podataka koji bi ukazivali gde je Mihailović streljan i sahranjen", navodi Marković.

Prema njegovim rečima, nestala je i dokumentacija vojnih sudova koja se nalazila u Sarajevu. Još 1975. se utvrdilo da nedostaju dokumenta. General Marko Kalođera je sproveo višegodišnju istragu i 1982. preuzeo je nestalu građu. Međutim, ne svu, nedostajala je ona koja bi dala odgovor o streljanju i grobu Mihailovića.

 Отправлено: 27.08.10 22:41. Заголовок: Последња америчка ..

Последња америчка балканска авантура
Џејмс Џорџ Џатрас
четвртак, 26. август 2010.

(Печат, 23.7.2010)

Постаје болно очигледно да су званичници из администрације Била Клинтона, након што су поново дошли на власт под Бараком Обамом,

као свој приоритет поставили обнављање политике САД на Балкану. Контуре њихових настојања су јасне: гушење Републике Српске (под изговором унапређивања „дејтонског процеса“) и обезбеђивање веће међународне подршке за псеудодржаву Косово проглашену од стране Вашингтона и његових чанколиза.То се може схватити не само као негативан однос према Србији као држави, без обзира на прозападну оријентацију владајуће коалиције у Београду, него и као непријатељство према Србима у читавом региону.

Доношење Резолуције 171 у Представничком дому 12. маја 2009 може се узети као манифест те иницијативе. Настала као резултат сарадње иза затворених врата међу члановима комитета, званичницима владе, тинк--танк „експертима“ и промуслиманским активистима, Резолуција је одобрена у Одбору за спољне послове акламацијом (без формалног гласања), а у Представничком дому усвојена без формалног пребројавања гласова. Резолуција коју су изабрани представници народа одобрили постаје део америчке стратегије, у оквиру које се Сједињене Државе обавезују на даљи напредак на Балкану. Али, не треба се ругати том политичком позоришту, јер заступници америчког новог интервенционизма налазе да такве махинације, уз наручене колумне, анализе тинк-танкова и сличне активности унутар унапред осмишљене кампање, представљају неопходан део њихове агенде. И њихови номинално републикански неоконзервативни савезници сматрају да су такве подвале потребне како би увукли Европљане у још једну босанску заблуду – и одгурнули Русе.

Није, међутим, тешко препознати прави смисао. Као прво, демократе настоје да нагласе свој балкански „успех” из деведесетих насупрот „неуспеху“ Републиканаца у Ираку. При томе се не помиње да су очеви ирачког рат, управо републикански неоконзервативци, односно оно крило републиканске партије које је давало подршку Билу Клинтону током агресији на Балкан. Као ни то да је већина демократских заступника војне интервенције на Балкану, који сада желе да нижу успех за успехом, у почетку рата у Ираку дала подршку Џорџу Бушу. Попут својих претходника у Вијетнаму, против рата су се окренули тек онда када је подршка постала политички компромитантна.

Као друго, једнако као и у периоду који је претходио подршци Бушововој администрацији за унилатералну декларацију о независности косовских Албанаца, пресудна је илузија о придобијању исламског свијета громогласном подршком муслиманима у Босни и на Косову. Сво ово повлађивање није произвело никакав резултат. У свести муслимана није остало забележено да „САД помаже муслиманима”, него да је “САД предуго безбрижно остала по страни, а да су муслимани били жртвовани” Ово осећање болног кајања оригинално су произвели сами заступници муслиманских интереса на Балкану који сада безуспешно настоје да га капитализују. Тешко да би се могао наћи бољи пример за крајње неразумевање које вашингтонски двопартијски естаблишмент испољава када се ради о мотивима, погледу на свет и методологији глобалног џихадистичког покрета.

Кампања поновног оснаживања на Балкану наилази на две препреке. Прва од њих су европски савезници. Иако се никако не може рећи да Европљани показују храброст у супротстављању Сједињеним Државама, ни њихово стрпљење није бескрајно. Обама и даље ужива у продуженом меденом месецу са Европљанима. Тешко је преценити олакшање које је су они осетили када су видели леђа презреном Џоржду В. Бушу и арогантном, диктаторском стилу његове администрације. Веома брзо заборављајући да је тај стил настао не са Чејнијем и Рамсфелдом, него са Олбрајтовом и Холбруком, и то баш на Балкану, на који ови „подвижници“сумњивих способности настоје да се врате. Када се, као што се чини извесним, врате на Балкан са истом суптилношћу коју су и пре користили, Европљани би могли затражити развод раније но што је предвиђено.

Идеологија и егоманија су међу највећим препрекама да се сагледа реалност, а рециклирани „клинтоновци“ су одличан пример и за једно и за друго. Попут криминалаца који се враћају на место злочина, они верују да застрашивањем и претњама могу остварити напредак, као што је то било деценију раније. Заробљени у деведесетим, изгледа да не примјећују да се свет променио откад су последњи пут у својим рукама држали полуге државне власти.

Сједињене Државе су данас неупоредиво слабије него што су то биле у време својих славних дана, а Русија, Кина и Индија су релативно неупоредиво јаче. Поред економских недаћа, Сједињене државе воде и два тешка рата. Када је у питању Ирак, Обама обрће педале уназад од свог ранијег обећања о раном повлачењу. У Авганистану показује бандоглаву одлучност за ескалацијом рата. У настојању да Авганистан претвори у свој рат, као што је Никсон учинио у Вијетнаму, као специјалног изасланика у авганистанско-пакистанску каљугу послао је никог другог до Ричарда Холбрука, који је своју лошу репутацију стекао управо на Балкану. Ако је судити према његовим претходним резултатима, можемо очекивати скори колапс трајно дисфункционалног Пакистана са неизбежно катастрофалним последицама. Што се тиче Европљана, који ће одуговлачити са даљим слањем војника и помоћи мисији НАТО-а у Кашмиру, са једнаком доследношћу као што су то чинили током претходне администрације, такав расплет је готово известан. Уз све то, чини се да нема краја тешкоћама са којима се суочава нова администрација, било да оне долазе од стране све непредвидљивијег Ким Ил Џонга, или да се односе на могући израелски напад на иранске нуклеарне погоне.

Као и увек, кључно питање јесте на какво вођство ће наићи на српској страни. Што се тога тиче, Република Српска је у далеко бољој ситуацији од саме Србије. Премијер Милорад Додик је постао је “националистички“ громобран за сваку могућу увреду, личну или политичку, коју људска злоба може да смисли.

Уживајући јавну подршку без преседана, постдејтонски лидер босанских Срба Милорад Додик је до сада радикално одбацивао сваки покушај да се редукује дејтонски статус Републике Српске. Ако се уз

то има у виду темпо економског развоја, који је већи не само у односу на муслиманско-хрватску федерацију него и суседне Хрватску и Србију, Додик с правом може да тврди да његова држава представља острво релативне стабилности у региону. Уз америчку опструкцију преноса надлежности са свемоћног високог представника УН на релативно слабог специјалног представника ЕУ, Додикова позиција даје Европљанима још један разлог да се упитају колико је сврсисходно да нарушавају деликатни дејтонски баланс „једнаког незадовољства“ само зато да би задовољили апсирације „бумеранг генерације из 90-их.“

Оно са чиме смо суочени јесте да Обамина администрација и њени сапутници у обе странке имају вишак „експерата” и „активиста” који једва чекају да сруше споразум на Балкану, али и недостатак начина како то да учине. У данима осеке америчке „хиперсиле“ релативна слабост може бити најбоље средство за убризгавање разума у нашу мегаломанску и погрешну спољну политику. Нема сумње да нам предстоје опасни дани док чекамо да и они најограниченији у Вашингтону схвате реално стање ствари, а до тога свакако мора доћи. А док се то не деси, још много штете може да се нанесе, и то не само на Балкану. Али, у сваком случају, кривуља моћи не иде у прилог успеха поновног ангажмана, који има рок од највише око две године, а можда и много мање. Надајмо се да ће то бити крај деструктивне балканске авантуре америчке политике која је осуђена на пропаст.

(превод са енглеског: Тијана Кецмановић)

*Џатрасов текст у енглеском оригиналу објављен је у зборнику „Saving Peace in Bosnia“, ed. Lord Byron Foundation for Balkan Studies, Chicago 2010. Књига у цјелини ускоро излази код код Чигоја штампе у преводу Тијане Кецмановић.

 Отправлено: 24.09.10 00:07. Заголовок: Хроника У Њујорку са..

Хроника
У Њујорку самит лидера Балкана одржан без Србије

четвртак, 23. септембар 2010.
На маргинама заседања Генералне скупштине УН у Њујорку и ове године је одржан Самит лидера Балкана, на којем су се окупили високи званичници више земаља региона, али без представника Србије.

Скуп на тему "Направимо целовиту Европу - довршетак евроатлантских интеграција на југоистоку Европе" одржан је синоћ у хотелу Валдорф Асторија.

Како је објављено на сајту Федерације балканско-америчких асоцијација која је организовала скуп, међу учесницима су били председавајући Председништва БиХ Харис Силајџић, председник Црне Горе Филип Вујановић, македонски председник Ђорђе Иванов и председник Турске Абдулах Гул.

На скупу су учествовали и бугарски премијер Бојко Борисов, премијер Косова Хашим Тачи, као и шефови дипломатија Хрватске Гордан Јандроковић и Словеније Самуел Жбогар.

Самит лидера Балкана одржан је и прошле године. Циљ оваквих скупова је, како се наводи на сајту организатора, да подстакне сарадњу и добросуседство у региону.

(Блиц)

 Отправлено: 06.10.10 19:59. Заголовок: Око 80% авганистанск..

Око 80% авганистанског хероина који доспева у Европу пролази кроз Балкан


6.10.2010, 17:05

Око 80% хероина, који у Европу доспева из Авганистана пролази кроз земље Балканског региона, саопштио јеу среду у Сочију министар Унутрашњих послова Србије, Ивица Дачић.

„Често разговарамо с европским и америчким службама, и оне знају да се на Косову налази много група криминала, које се баве нелегалном трговином дрогом, а пре свега хероином," рекао је Дачић. Он је истакао да су у разговорима америчке специјалне службе признале да „70-80% хероина, који у Западну Европу доспева из Авганистана пролази кроз балканске земље, а пре свега у овом транзиту учествују балканске криминогене структуре. „Мислим да је целој Европи јасно да то није само проблем Србије или Балкана - то је проблем целе Европе," сматра Дачић.

У Сочију се 5. и 6. октобра одвија међународни сусрет представника Савета безбедности 44 земље света и ОУН. На састанку учествују делегације САД, Кине, Индије, Француске, Канаде, Јапана, Италије, ЈАР и других водећих земаља света

 Отправлено: 11.10.10 21:37. Заголовок: Лепотица Америка и р..

Лепотица Америка и ружна Србија
Данас на Балкану, Србија, Косово
Тимур Блохин
11.10.2010, 14:47
Често се дешава да лепе девојке бирају себи за другарице оне ружне. Због контраста, мила особа изгледа још милије, и при томе, под маском добрих односа може да манипулише другарицом како хоће. Разме се, све то није пријатељство, зато што нема пријатељства изграђеног на понижењу - пре би се рекло да је то експлуатација.

Пошто је међународни суд у Хагу изнео своју пресуду поводом проглашења независности Косова, Хилари Клинтон је назвала Србију и Косово пријатељима и партнерима САД. Племенит гест. Али заједно са тим прорадио је и принцип лепотице: цитат - Ми позивамо све земље да оставе иза себе питање о статусу Косова и делују конструктивно на подршци мира и стабилности на Балкану, тачније дешифрујући дато пизив може се посмилити да је питање јужне покрајине већ решено. Између осталог, Клинтонова, још као кандидат за дужност председника САД, забринута руским правом вета у СБ УН, позивала је да се одлучно подржи воља већине народа на Косову и апеловала на ЕУ да призна независност.

И ево, у уторак госпођа Клинтон стиже у Београд, већ у својству државног секертара САД. Посета вашинтгонских главешина Балкану увек подсећа на преглед своје својине, мада се то декорише разним изговорима. Чак је и Бил Клинтон, захваљујући коме се за 15% умањила територија Србије и који одавно више није председник, летео на Балкан да на Косову открије споменик самом себи. Шта ћете, лепотица је у праву.

А сада је изговор много лепши - госпођа Клинтон се упутила у Источну Европу како би покушала да убеди Србију и Косово да се договоре. Коначно одлуку о својој будућности треба да доносе њихови лидери и народи, рекла је она. Само што се ова мирољубива изјава помало разилази са чињеницом да је 2008. године била узета у обзир само воља Албанаца, а став Београда се растворио у предрасудама из средине 90-их: Срби су агресори, они су криви за све. Мада су и наш пријатељи. Али они су тако ружни...

И ако приштинске власти које седе у кабинетима практично с погледом на копију Кипа Слободе други излаз осим да прате инструкције Вашингтона немају, шта ће да ради Београд? Шта очекују српске власти од посете госпође Клинтон? - на ово питање одговорио нам је познати српски политичар, начелник Косовског округа Горан Арсић:

Доласком представника САД на простор Косова и Метохије и Србије у званичну посету очекујемо да се изврши одређени притисак на косовске институције како би се дијалог између Београда и Приштине одвијао што пре и како би се дошло до одређеног компромисног решења, а самим тим и решавала поред техничких питања и статусна питања, која имају представници српског народа на простору Косова и Метохије.

У досадашњем периоду увек је међународна заједница вршила притисак на институције у Београду да започну дијалог. Међутим, после резолуције у Генералној Скупштини, где су 27 чланица ЕУ, а самим тим и Србија донели нову резолуцију о Косову и Метохији. Очекујем да сада САД, Русија и остале у Међународној заједници и ЕУ изврше одређени притисак на институције у Приштини, како би тај дијалог почео што пре. Мислим да долазак Хилари Клинтон је само почетак притиска на Приштинске институције. Без обзира на сва дешавања у Приштини и на оставку председника Косова и Метохије очекујем један вид притиска и да тај дијалог што пре започне и да дођемо до компромисног решења, прихватљивог за све стране.

И тако, притисак. Да ли је то занимљиво Вашингтону? - мишљење руског историчара балканолога Владимира Путјатина:

За амерички естаблишмент питање статуса Косова решено је коначно и неопозиво, и предстојећи преговори Београда и Приштине се своде, по мишљењу америчке стране, на решавање строго практичких, техничких питања живота две земље. При свету томе неопходно је истаћи да економија Косова не може да функционише без непосредне помоћи Србије.

Могућа је појава неких гласина у српској штампи поводом разматрања статуса Косова, али највероватније ће то питање Београд покренути у кулоарима и тешко да ћемо чути неку званичну тачку гледишта после преговора са госпођом Клинтон, закључује Владимир Путјатин.

По нашем мишљењу, не треба гајити илузије поводом посете Клинтонове. А што се тиче партнерства, одавно је примећено да САД, у зависности од ситуације, могу да назову пријатељима било кога. Када следећи пут микродржава изгубљена у просторима светског мора, чије становништво чини укупно 150 сељака, призна Косово, и она ће постати стратешки партнер Вашингтона. Велика је штета што се као „150 сељака" испољавају често врло поштоване земље чланице Међународне заједнице. Шта да се ради, друговање САД и осталог света је пријатељство лепе и ружне другарице.

 Отправлено: 15.10.10 20:51. Заголовок: Парада српских пораз..

Парада српских пораза

Ђорђе Вукадиновић
четвртак, 14. октобар 2010.
„Београд је изгубио невиност!“ Овај брутални коментар једног од доајена српског геј покрета, нема много везе са стварношћу, али добро илуструје тријумфализам и расположење које је поводом одржавања „параде поноса“ захватило део организатора и учесника.

У сличном тријумфалистичком духу и министар Чиплић је изјавио како одржавање параде представља „победу над хулиганима“. Но, како су током дана размере и цена те „победе“ на улицама Београда постајале све очигледније Државни секретар Слободан Хомен је у другом дневнику РТС-а претећи загрмео како ће одговор државе због нереда у Београду „бити језив“!?

Поштено говорећи, мало је у Србији оних који су ових дана имали разлога да се осећају као победници. Није то свакако ни овдашња „геј“ популација, чији припадници ће сада морати знатно више да брину за своју безбедност него раније. Није то ни власт, која је непопуларну параду организовала и која у овим данима предузима паничне, веште, али само делимично успешне покушаје да „исконтролише“ и умањи и штету. Није то ни ни официјелна парламентарна опозиција која, разуме се, протесте није смела јавно да подржи, нити да се придружи властима у нападу на „ничим изазвано хулиганско дивљање“. А нису ни хулигани, који ће након овог свог „звезданог тренутка“ ипак сносити озбиљне санкције. Коначно, о томе на коликом су губитку Београд, Србија и грађани, не треба ни да говоримо.

Министар унутрашњих послова Ивица Дачић, који је био унапред (пред)виђен за главног губитника у овој ситуацији, успео је да утекне са већ спремљеног ражња и постигне нешто готово незамисливо: да се максимално огради од параде и максимално обезбеди њене учеснике, не замери се превише демонстрантима, а истовремено добије похвале од организатора параде и Хилари Клинтон лично.

С друге стране, независно од тога колико је у питању било његово лично уверење, а колико интелигентно препознавање и подилажење већинском расположењу народа (камо среће да и остали политичари о томе мало више воде рачуна), свој образ и рејтинг спасао је једино градоначелник Ђилас, који је оценио да „Парада поноса“ неће донети ништа добро онима који су је организовали“, и који је и у ранијим приликама више или мање отворено изражавао незадовољство сличним манифестацијама. Министар унутрашњих послова Ивица Дачић, који је био унапред (пред)виђен за главног губитника у овој ситуацији, успео је да утекне са већ спремљеног ражња и постигне нешто готово незамисливо: да се максимално огради од параде и максимално обезбеди њене учеснике, не замери се превише демонстрантима, а истовремено добије похвале од организатора параде и Хилари Клинтон лично. Али пошто ретко има добитка без губитка, овај Дачићев успех плаћен је нешто већим бројем повређених полицајаца и нешто већом штетом на београдским улицама. Најзад, неки поен у интерном, скривеном, али беспоштедном унутар-де-ес-овском такмичењу укњижио је и Драган Шутановац, појавивши се напосредно након инцидента пред камерама испред седишта странке у Крунској.

Ипак, највећи домаћи добитници из ове хомосексуално-хулиганске променаде улицама Београда јесте група националних невладиних организација на челу са „Дверима“ које су се паради највише супротстављале – као и ЛДП који се, ненадано, као никад раније приближио на домак остварењу свог сна о „шестом октобру“. Та врста праведничког гнева и згражања над „рушењем нашег Београда“ коју су ових дана изливали неки бивши „отпораши“ и челници ЛДП-а који су добили прилику да до бесвести промовишу своју накарадну верзију новије српске историје могуће је ппрогутати само уз тоталну амнезију и заборав минулог „удруженог рада“ Јовановића, доса и појединих „жестоких момака“ из подземља и навијачих копова.

Уопште, било је дирљиво гледати како се последњих дана на државу „од које нико не сме бити јачи“ и полицију („коју не сме нико да напада“) позивају они који за полицију и државу (нарочито српску) годинама нису имали ни једне лепе речи. А нарочито не за стидљиве покушаје да ово заиста буде држава у правом смислу речи.

„Љубав је људско право“, рече једна од егзалтираних учесница параде. Јесте. Али људско право је и право на рад и достојан живот. Али некако не верујем да би се на протесту обесправљених и отпуштених српских радника појавили шеф делегације ЕУ и амбасадор(ка) САД. Нити би зарад сламања евентуалног отпора тим протестима били ангажавани полиција, жандармерија, противтерористичке јединице, хеликоптери и борна кола. Једноставно би се рекло да постоји безбедносни ризик и да се скуп или одлаже или пребацује на безбеднију локацију. Баш као што је због „безбедносног ризика“ полиција отказала протестни скуп Срба у Новом Пазару, који је био заказан за исти дан кад и геј парада у Београду. (Ваљда је бити Србин у Пазару такође легитимно, макар онолико колико и бити хомосексуалац у Београду?)

Е, али овде то није могло. Као да је некоме – а не бих рекао да је тај „неко“ баш претерано заинтересован за положај и права српске геј популације – било по сваку цену стало да се парада одржи. И да је овде „притиснуо“ кога треба и извршио притисак на ову све слабију и све дезоријентисанију власт која више не може, а изгледа и да све мање покушава, да одбије било који захтев са те стране, укључујући и оне који им директно шкоде, руше рејтинг и легитимитет. И догодило се што се догодило – и што су апсолутно сви знали да ће се догодити. А што једни нису могли, а други нису желели да спрече.

Било је дирљиво гледати како се последњих дана на државу „од које нико не сме бити јачи“ и полицију („коју не сме нико да напада“) позивају они који за полицију и државу (нарочито српску) годинама нису имали ни једне лепе речи.

Још се ни сузавац са београдских улица није разишао, а неизбежни Јелко Кацин је, разуме се, једва дочекао да изјави како је све ово што се поводом геј-параде збивало у Београду „лоша порука која може негативно да утиче на процес напретка Србије ка ЕУ“. И наравно да ће утицати. Дакле, прво вас натерамо да мимо историјске и политичке логике, а у име евро-перспективе, организујете нешто што не желите и што у овом тренутку напросто не може проћи без гужве, а онда вас критикујемо и са жаљењем констатујемо како сте, авај, „пали на испиту“. (Узгред речено, с обзиром да је Црна Гора, званично, знатно испред Србије када је о евро-интеграцијама реч, зашто онда сличан притисак за одржавање геј параде није извршен на Подгорицу и због чега тамошњи амбасадори ЕУ и Вашингтона нису активно подржали слично окупљање?)

Да не буде никаквог неспоразума и дилеме. Треба рећи и да је међу ових 5-6 хиљада младих људи било најмање неколико стотина оних које не занима ни парада ни патриотизам, и којима је свака ситуација добра као повод за обрачун са полицијом или било ким другим. Али нико не брани држави да их хапси и процесуира. Наравно да међу тзв. навијачима има и патолошких типова и озбиљних криминалаца – баш као што има и полицијских кртица, агената и провокатора који се могу активирати по потреби. Исто тако, наравно да је и у оној, начелно, мирољубивој суботњој „породичној шетњи“ повремено било и нимало толерантног, породичног и богољубивог скандирања („Уби, закољи, да педер не постоји“. „Спаси Србију и уби се, Борисеее“). Страшно?! Вероватно. Али не заборавимо да су се слични или идентични слогани чули много пута током деведесетих година, па и касније, када је наша еврољубива младеж протествовала против Слободана Милошевића и Војислава Коштунице.

Још се ни сузавац са београдских улица није разишао, а неизбежни Јелко Кацин је, разуме се, једва дочекао да изјави како је све ово што се поводом геј-параде збивало у Београду „лоша порука која може негативно да утиче на процес напретка Србије ка ЕУ“.

И не заборавимо да када су својевремено ти исти, или њима слични „хулигани“ (са без наводника) кевтали на полицију, бацали каменице, лупали излоге и јуришали на савезну скупштину то било третирано као израз њихове високе „демократске свести“. Тада су то била „наша деца“, „хероји 5. октобра“ и демократских протеста[1]. Својим сам очима више пута, током деведестих, гледао и слушао опозиционе прваке и београдске даме и господу како с нестрпљењем ишчекују крај неке фудбалске утакмице и с надом гледају пут Аутокоманде, неће ли се ускоро појавити „Делије“ и улити мало адреналина у неки смалаксали опозициони протест поводом „окупације“ Студија Б, или нечег сличног. Наравно да су поводи били различити, али су манифестације и актери били углавном исти. С тим да ни тада ни сада већина (наглашавам ово – већина) демонстраната ипак нису криминалци и „обични“ хулигани.

Најзад, треба рећи и ово. Има нечег застрашујућег у готово талибанском фанатизму и решености са којом су ти младићи у недељу јуришали на полицијске палице и кордоне. Не, није то још дух „појаса Газе“ из којег се регрутују они млади бомбаши самоубице, али помало на то подсећа. У сваком случају, атмосфера у Београду 10. 10. 2010. далеко више је личила на Газу, него на карневал разуздане чулности и разгоропађеног ероса у једном Амстердаму или Рију. Ко то не види, тај не види ништа. Или види, али га напросто није брига, није одавде, или не намерава да се овде још много задржава. Али зато би нама осталима морало бити стало.

У сваком случају, атмосфера у Београду 10. 10. 2010. далеко више је личила на Газу, него на карневал разуздане чулности и разгоропађеног ероса у једном Амстердаму или Рију. Ко то не види, тај не види ништа. Или види, али га напросто није брига.

Не заборавимо да је и Бејрут, односно Либан, пре него што је постао оно што је постао, деценијама словио за „Швајцарску на Блиском Истоку“. А онда је почео пакао. И не заборавите да смо већ неколико пута – укључујући ту и 5. октобар – макар у том погледу имали среће, тј. да је већ неколико пута у ове две деценије у последњи час срећно избегнуто озбиљно крвопролиће на улицама Београда.

[1] У међувремену се испоставило да је „главни“ хулиган у читавој овој причи, извесни Иван Богданов, био истакнути учесник 5. октобра и један од оних који су напали ин опљачкали полицијску станицу у улици Мајке Јевросиме. (види: http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/136784/Huligan<\/u><\/a>+sa+Dedinja!.html) Интересантно је да је у најевропскијем међу свим српским таблоидима овај податак из биографије Ивана Богданова потпуно прескочен, али је зато преко читаве насловне стране и чак 8 (осам!?) стубаца на унутрашњим страницама стављен наслов да је дотични „вођа хулигана предводио и паљење амбасаде САД у Београду“. (види: http://www.blic.rs/Vesti/Tema-Dana/211806/Vodja-huligana-jurisao-i-na-Ambasadu-SAD-u-Beogradu<\/u><\/a>)

 Отправлено: 15.10.10 21:00. Заголовок: Зашто сам изашао на ..

цитата:

Зашто сам изашао на улицу 10. октобра и шта сам тамо видео Небојша Бакарец четвртак, 14. октобар 2010. Прво, зато што сам против јавног пропагирања сваке врсте парафилије. Парафилије су сексуални поремећаји у погледу сколоности ка абнормалном сексуалном чину или објекту, нпр. садизам, мазохизам, егзибиционизам, педофилија, некрофилија, зоофилија, фетишизам, педерастија, лезбејство, бисексуалност и транссексуалност. Екстремно је упадљиво да у целој халабуци око „геј параде“, нико ништа није питао стручњаке – психијатре, психологе, социологе, те специјалисте многих медицинских области. Разумљиво је да се они сами држе по страни, јер њихови ставови не иду на руку активистима ЛГБТ идеологије, зазирући од агресивности ових група и појединаца, и од непријатности којима би били изложени ако изнесу ставове струке. За ДС и Пајтића, педерастија и остале парафилије су, међутим, „европска вредност“! Јер, као што је изјавио Пајтић, након сукоба демонстраната и полиције: „Јасно се види да се демонстрације организују када је потребно напасти неку европску вредност“! Да ли Пајтић мисли на такву „вредност“ као што је Франк фан Дален, холандски педофил сликан на београдској геј-паради одмах поред пароле „Смрт држави!“, човек који је оптужен да на амстердамској геј-паради чамце са малолетницима користио као самопослуге за задовољавање својих изопачених, парафиличких потреба? Такве „вредности“, које су по Пајтићу биле нападане 10. октобра, међутим, разарају ткиво сваког нормалног друштва. Управо такве „вредности“ се код нас агресивно намећу од стране режима и већине медија и појачавају тиме што се парафиличари увек лажно представљају као жртве, као угрожене особе. Тако наметнута „вредност“, током година и деценија, постаје права клопка, пре свега за оне који имају, најмању одбрамбену моћ, чији идентитет није још сазрео и довршен – за омладину. Јер, у нашем друштву сасвим јасно видимо погубне последице десетогодишње Милошевићеве владавине, погубне последице наметања погрешних вредности и модела – потрошачког, материјалистичког друштва у последње две деценије, најмање, и погубне последице рушења свега што мирише на аутохтону и аутономну традицију и културу. Замислите сада, кроз, нпр. двадесет година, нове генерације одрасле у друштву у коме је парафилија вредна, пожељна и привлачна једнако као нормални вид полности! Нећу се упуштати у сложене узроке хомосексуалности, или других облика парафилије, већ ћу поменути онај највећи и најважнији – средински. Управо тај средински утицај ће у наредних двадесет година довести до повећања броја сексуално и психолошки сметених, те до повећања броја особа сексуално недовршеног идентитета. Други разлог због чега сам изашао на улицу 10. октобра је не само то што су ме силно нервирале манипулације и обмане режима и организатора параде стида, већ и што су ме изнервирали позиви двојице задриглих примитиваца да се затворимо у своје домове, да погасимо телевизоре, спустимо ролетне и да као мишеви дрхтимо и чекамо да пошаст прође. Зашто бих то радио?! Од пола једанаест до пола два сам био на улицама. Изашао сам на улицу прижељкујући промену режима. Изашао сам да дам подршку свима који су против параде срама и стида. Изашао сам да видим шта се дешава, а не да ме лажу ТВ манипуланти. Изашао сам да покажем да сам слободан човек и да могу да ходам улицама града без страха али и без мржње. Изашао сам да вичем против режима и настраности. Није било прилике. Изашао сам подруку са супругом и тако се и вратио кући. Никога нисмо вређали, никоме нисмо наудили, само смо се чудили. Све смо видели. Као средовечан миран пар, прошли смо неке кордоне а неке нисмо. После неког времена спустили смо се Добрињском до Краљице Наталије коју је препречио кордон. Вратили смо се у Добрињску где смо срели познаника моје супруге, станара те улице и свратили на кафу и корисно гледање преноса догађаја на Студију Б и Б92. Занимљиво је да су тон и речник новинара те две телевизије били тада битно другачији него нпр. два сата касније. Тада нису коришћене речи хулигани, вандали, варвари, већ је извештавање, уз многе лапсусе и грешке било коректно. Претпостављам да механизам режима за манипулације још није био прорадио, јер је режим у том тренутку био изненађен ширином и бројношћу демонстраната. Тек касније после два, пола три, медијски терор је прорадио под палицом власти. Зграда ДС као микро-Рајхстаг? Изражавам огромно жаљење због сто тридесет повређених полицајаца. Али и њих је режим гурнуо у сукоб две српске младости на улицама Београда. И они су били таоци режима, као и грађани Београда. Повређених не би било да је режим био разуман и отказао параду скаредности. Полиција је заиста имала снаге о којима се говори (5.600, само у униформи) а вероватно и више јер је свуда био и велики број полицајаца у цивилу (верујте, могу да их препознам). Полиција се по природи ствари, недељама спремала за тај догађај, имајући блиску срадњу са БИА. На свим местима где сам био, полицајци су били пристојни, али неумољиви око проласка ка траси параде. Полиција је могла да буде бруталнија, али срећом није. А наређење полицији да буде обзирна није дато због бриге за полицију или за демонстранте, већ због тога што се зна да би жртве међу демонстрантима изазвале огроман одијум према режиму. Дакле, режим је дао то наређење бринући о свом опстанку. Полицајци по правилу нису млатили све што стигну, нити су се иживљавали над ухапшенима. По правилу, а изузетака је свакако било. Министар полиције и други хвале полицију и потврђују да је организација била изванредна. Ту се онда постављају многа питања. Како је могуће да је та тако одлично организована полиција дозволила напад на седиште ДС и касније СПС? Зграду ДС је било лако чувати и полицијске снаге су одмах растерале нападаче, али тек пошто је бачен молотовљев коктел на архиву, у приземљу, до улице. Врло згодно. Мени се чини да је неко само мало цимнуо полицију да допусти, врло дозирано, један микро Рајхстаг, медијску бомбону. И у свему томе као зачин иде ловачка прича „првог топа Србије“, Шутановца, како је један полицајац спасао живот трудној службеници ДС, тиме што ју је заштитио својим телом, примивши погодак и каменице и флаше. Врло згодно. Поставља се, међутим, питање зашто је ДСС био крив за паљење америчке амбасаде, када је министар Јочић био у болници, а сада није ни ДС, ни СПС, иако је директор полиције исти човек – Милорад Вељовић?! Зграду америчке амбасаде је било много теже одбранити него седиште владајућег ДС, и због положаја и због величине и због много већег броја демонстраната. Међутим, онда се тражила политичка одговорност за паљење америчке амбасаде, а сад се не тражи за паљење ДС! Зашто? Исто важи и за зграду СПС. Та зграда је иначе, нападнута и петог октобра 2000. године. Како је могуће да одлично организована и обавештена полиција није могла да одбрани седиште странке министра полиције? На основу обавештења којих је сигурно било, како из БИА-е, тако и из ЦИА-е, морало се извршити пражњење и затварање продавница у центру, уклањање возила грађана и градског саобраћаја, и свакако уклањање здравствених возила – мамографа са Трга Николе Пашића и аутобуса за давање крви (ако је стајао на Тргу Републике?), на којима стоје огромни натписи „Б 92“, који су за демонстранте једнаки, нпр. шаховницама. Тврдим да су ова возила остављена намерно. Исто важи и за сав градски мобилијар на том потезу. Ни градске службе, нити полиција нису сколонили ломљиви мобилијар, нити грађевински материјал са платоа испред Храма! Али су се бавили много ситнијим стварима, попут проналажења каменица у подрумима и контејнерима?! Дакле, или БИА и ЦИA нису знале шта се у Београду спрема – што је, признаћете, ипак мало вероватно. Или су пак знале, и намерно пустиле да се догоди то што се догодило - што отвара питање и њихове одговорности. Али, то је већ проблем „безбедносних“ и политичких структура – њихових планова, договора и великих игара које се ту играју. Утисак је да је власт, када се прибрала, после пола један, посегла за опробаним Милошевићевим методама грубе медијске манипулације. Искривљавање догађаја, прегрејана реторика („рушилачке хорде“, „вандали“, „хулигани“, „рушитељи“), сатанизација, предимензионирање штете, срцепарајући детаљи... Свако ко је био на улици, може да потврди да штета није ни приближна оној коју је лансирао Ђилас (милион евра!). Реч је о цифри десет пута мањој. То је, такође, страшно, али нема потребе за неистином која је очигледна. „Политика“, од уторка 12. октобра, износи процене градских служби да је штета око 12 милиона динара (око 120.000 евра). Такође, извештачи Б92 и Студија Б су у вестима, у пола седам и седам, хвалећи градске службе, наглашавали да осим излога у згради Албаније, случајни пролазници који не знају шта се збивало, не би могли да претпоставе шта се дешавало у центру града. Више него очигледна је и једна позитивна ствар. Пљачкање продавница је било изузетак, а не правило. Стакла продавница, аутомобила и део мобилијара су страдали као последица бацања каменица, односно борбе са полицијом. А на телевизији се јасно видело да полицајци демонстранте масовно гађају истим камењем којим су били засути, у чему их не осуђујем. То, наравно, не оправдава демонстранте и то што су радили је за осуду. Али, све што је разбијено, није разбијено пљачке ради. Међутим, медији и режим обмањују народ тврдећи да је Београд рушен и пљачкан. Чак и да јесте, главну одговорност ипак сноси режим. То се лако може закључити из изјаве вишег научног сарадника Института за криминологију и социолошка изтраживања, Златка Николића, који каже да су сви знали шта ће се десити током тог дана и да би најбољи начин да се то спречи била забрана скупа. Посебан „бисер“ је изјава некадашњег директора тог Института, криминолога Добривоја Радовановића, који каже да су га нереди од 10. октобра подсетили на оне од 5. октобра 2000. године, јер је реч о истим групама као и пре десет година. Групе које полиција данас помиње или нису постојале, или су биле потпуно маргиналне 2000. године. Узмимо да се распон година већине учесника нереда 10. октобра креће од 15 до 25 година. Ти млади људи су 2000. године имали између 5 и 15 година. Значи ли то да су ти исти људи, у предшколском и основношколском узрасту, организовали нереде 5. октобра 2000. године? „Смрт држави“ Режим сноси главну кривицу. Није спречио оно што је било више него очигледно да ће се догодити. Режим је све знао, јер су знале и полиција и БИА, али је из два разлога одлучио да се одржи веома ризичан скуп. Први разлог је подлегање притисцима представника Европе и САД да се уведу и промовишу европске и западне „вредности“ (евростандарди), у области „људских права и слобода“. Тиме су грађани Београда, постали таоци шаке парафиличара и њихових промотера. Јер, по Бриселу и Вашингтону, скаредности се имају наметнути по било коју цену. По цену крви на београдским улицама. Уосталом, српска крв је њима мила још од 1999. године. Што би Иван Горан рекао „обузе их драгост крви“. Представници Европе, као нпр. чланица европског парламента, у својим „веселим“ говорима на почетку параде више пута су позивали присутне да се препусте распомамљеној скаредности – знајући да се само сто метара даље просипа крв српских младића! „I hope that we are all going to have a lot of fun“ („Надам се да ћемо се сви добро забавити“), рекла је чланица европског парламента – у исто време док је улицама Београда текла крв српских младића, на обе стране. „Забава“ достојна Нерона и Калигуле! Прави доказ агресивности суперзаштићених парадера је ношење транспарента на челу параде који позива на мржњу и насиље, чија је садржина кажњива законом, на коме црним латиничним словима на црвеној подлози, стоји „СМРТ ДРЖАВИ“, свакако, подразумева се Србији (не мислите ваљда да се то односило на Сједињене Америчке Државе!?). Под тим натписом „СМРТ ДРЖАВИ“ парадирали су, што се на фотографијама види, и министар Светозар Чиплић из ДС, и представник Европске уније Венсан Дежер, и свакако, што се на фотографији не види и остали „виђени“ гости, америчка амбасадорка Мери Ворлик, Чедомир Јовановић, председник ЛДП, Марко Ђуришић посланик ДС, Жарко Кораћ, председник СДУ и посланик, Миљенко Дерета из Грађанских иницијатива, Марко Караџић, функционер ЛСВ и бивши државни секретар и многи други. Натпис је био истакнут на видном месту још у парку Мањеж, и ношен је све време параде. Извесно је да су га сви на паради морали видети и нико се није потрудио да га уклони. Стога је јасно да сви присутни стоје иза тог натписа и да заговарају смрт државе чији режим их је управо штитио троструким кордонима и силом од шест хиљада полицајаца. Да ли је сада мало јасније зашто су сви нормални грађани, па и млади демонстранти на београдским улицама тражили забрану параде која жели смрт држави Србији? Неопходно је да се надлежни органи позабаве овим случајем и да процесуирају све одговорне, и да сви одговарају пред законом. И по снимцима и изјавама се види да су се сви лепо забављали. И странци, и парафиличари, и њихови „подржаваоци“, у виду политичара из ЛДП-а и ДС-а, уз радосну назочност припадника петоколонашких НВО и тзв. уметника (Срђана Драгојевића, Николе Које, Мирјане Карановић и других). Али, ради се ипак о малом броју људи. Свега хиљаду њих се окупило на „данс макабру“. Са све полицијом у цивилу, обезбеђењем, новинарима, политичарима, „уметницима“, припадницима НВО, анонимним припадницима ЛДП-а и ДС-а, са све ЛГБТ гостима из иностранства и, на крају, са оних неколико представника „домаће геј популације“. Где је остатак хомосексуалаца и лезбејки? Идеолози ЛГБТ тврде да их у популацији има око 10 посто. Овај град има милион и по становника. Десет процената је 150.000! Где су сви они били? Наравно да ЛГБТ пропагандисти претерују, али ако их у популацији има само један посто (за Београд је то 15.000!), посета паради је била катастрофална. А главни разлог није био страх. Главни разлог је пристојност и свест већине хомосексуалаца да нису обесправљени, да нису жртве, као и свест да је њихова сексуалност, међу пристојним људима, приватна ствар. Дакле, геј парада чак није имала ни подршку огромне већине хомосексуалаца, већ једино подршку квислиншког режима и његових ментора, као и контролисаних медија. Други разлог због кога режим није хтео да поступи као прошле године је прилика да се нереди, за које се извесно знало да ће се догодити, искористе за обрачун са групама чија је забрана најављена. Али, још важније, и за обрачун са опозицијом, о чему сведочи тергетирање ДСС-а и СНС-а од стране Чедомира Јовановића. Медвеђу услугу режиму је учинила управо једна од његових перјаница, један од лидера ДС-а, моћни и богати градоначелник Драган Ђилас. Ђиласови први ставови, које ћу цитирати, су за похвалу. Његову изјаву, дата РТС 10. октобра, не можете више прочитати нигде, јер је на њега одмах кренула серија напада. Скинуо сам са снимка његове тачне речи: „Мислим да су многи знали како ће овај данашњи дан да изгледа. Није спорно да свако има право да шета градом и прави манифестације, али заиста треба размислити какве последице тога могу да буду. Оно што је за људе који су данас демонстрирали, ја мислим, најважније, да њихова права неће бити већа него данас. Плашим се и да ће хомофобичност бити већа него данас“. Ђилас прво, несвесно страховито критикује режим, власт сопствене странке и организаторе параде, јер су, каже знали како ће тај дан да изгледа. Потом говори о последицама и о одговорности организатора - организација хомосексуалаца за догађаје. Али, и без жеље, несвесно, Ђилас критикује и главне кривце, власт, режим Демократске странке. Јер и прошле године „Геј“ организације нису отказале параду, већ је парада отказана због безбедносних ризика и немогућности да се гарантује сигурност свих на улицама града. Те разлоге су прошле године изнели и Дачић и Ђилас. Ђилас, несвесно упућује на главне кривце: под један, на власт и под два, на организаторе. Ђилас јасно указује и на оно што је требало учинити – отказати или не дозволити одржавање параде из истих разлога као и прошле године. Те Ђиласове речи су ипак тежак ударац режиму. Сада то користи екстремиста Јовановић и прозива Ђиласа, а нешто блаже то чини и бивши амбасадор у САД, Вујачић из ДС, у „Кажипрсту“, 12. октобра. Сасвим је сигурно да ће Ђилас, и поред своје моћи и богатства, доживети силне непријатности у својој странци, чији је члан тек шест година, али и у медијима (које директно не контролише). Ово може озбиљно угрозити његове амбиције да постане потпредседник ДС или чак председник ДС, а и председник Владе Србије. А можда ће му баш овај разуман став, једног дана помоћи у освајању неке функције? Утисци о демонстрантима Опет, прво изражавам огромно жаљење што је повређено на десетине демонстраната, нешто млађих него што су њихова браћа полицајци. Кривицу за повређене сноси ипак режим, а не полиција. Основни утисак и са терена и са телевизија је да је демонстраната било више него што тврди полиција (6.000). Сматрам да је разлог због кога се то чини је тај што 6.000 младих људи на једвите јаде и можете звати хулиганима, иако је и то погрешно, али не можете хулиганима назвати рецимо 20.000 младих људи, колико мислим да их је било, на потезу од Каленићеве пијаце до Калемегдана. При том водите рачуна да је Србија једна од држава најстарије популације и да Србија има само 7,5 милиона становника. Млади људи у умирућој Србији постају реткост, па су и 6000 и 20000 младих људи велике бројке. Десетог октобра у медијима је ширена теза да су учесници нереда углавном деца, малолетници (инфо емисије Б92, емисија „Утисак недеље“, инфо програм Студија Б итд), са циљем да се прикажу као незрели појединци и као нечија бесловесна и изманипулисана оруђа. Оно што сам видео широм центра Београда оповргава такве тезе. Већина демонстраната је била пунолетна (и да немам сина од тринаест година то бих лако могао да препознам), а један део свакако јесу били старији малолетници. Међутим посматрајући пажљиво њихово понашање током неколико сати и разговарајући са многима од њих, уверен сам да се ради о одлучним гневним младим људима, који појединачно тачно знају шта раде и да су њихови мотиви изласка на улицу слични мојима, дакле вишеструки (осим што су они били и храбри и неодговорни да се сукобљавају са полицијом, а ја нисам). Приметио сам и да, за разлику од неких других прилика, којима сам присуствовао, током двадесет година, на улицама, као нпр. када сам бранио Бајракли џамију, уз Митрополита Амфилохија, да овога пута уопште није било пијаних! Нико није носио ни флашу воде. Било је савршено јасно да је тој младости пун к(...) режима, педера, полиције, немаштине, безнађа... Да, видело се и да уживају у сопственом доказивању и у адреналину. И за разлику од неких других прилика којима сам присуствовао на улицама Београда, код учесника, нисам приметио неконтролисану насилност у приликама када полиције није било. Тада сам разговарао са многима и деловали су потпуно прибрано и сувисло. Такође, нисам приметио да их било ко организује, води и усмерава, нити је било ко од мноштва њих разговарао телефоном. Видео сам хаотичне групе које се крећу ка и од полиције, и које беже када их полиција јури и потискује и које се опет враћају да покушају да прођу ка свом циљу и при томе нападају и каменују полицију. Учесници су били нормално обучени, без било каквих обележја клубова или организација. И да поновим, по правилу пљачке није било. Пљачка је била изузетак који потврђује правило да је није било! Овде изражавам забринутост за све ухапшене, којих у уторак има преко 250, а од тога задржаних преко 130. Полиција и режим су дужни да транспарентно и детаљно саопште по ком основу су лишили слободе Младена Обрадовића и његову супругу Јелену, пре него што су почели нереди у Београду, дакле, већ око 9 или 10 сати (по речима Милорада Вељовића, директора полиције). Интересантно је да је Вељовић саопштио да полиција поседује списак наводних руководилаца демонстрација који је пронашла код Обрадовића. Нешто сумњам у то. А не сумњам да полиција има неки списак где су илегалци записани. И то ме подсећа на чувену серију „Отписани“ где Крста Мишић, шеф специјалне полиције, даје шефу Гестапоа, мајору Кригеру списак младих илегалаца и каже да су сви записани. Тако ће и неки данашњи Кригер (тј. неки амбасадор-намесник Србије) од министра или директора полиције данашње марионетске владе Србије, добити списак записаних младих илегалаца, противника америчког режима. И он ће вероватно рећи исто што и мајор Кригер: „Не занима ме што су записани, желим да буду отписани!“ Нека размишљања као закључак По хистеричним реакцијама режима приметно је да његов врх опет посеже за јакобинско-монтањарским револуционарним методама терора (тако драгим ДС-у и ЛДП-у, које су последњи пут демонстрирали током противуставног и противзаконитог ванредног стања на пролеће 2003. године). Државни секретар Слободан Цоле Хомен, бивши Отпораш, сада функционер ДС, преко телевизије је одмах најавио „језив одговор власти“. Признајем да је ДС, језива странка, и да је Хомен језив лик. Признајем и да су језиве имовинске малверзације које је починио клан Хомен-Суботић, о чему постоје обимни докази. Друга птица кукавица режима, локатор Чедомир Јовановић, је у понедељак „открио кривце и организаторе нереда“. Уз организације Образ и Наши, то су још и „расформиране структуре безбедности, антихашки лоби, зликовачка Србија и парламентарне странке ДСС и СНС“. Осим што слабо глуми опозиционара – јер у критичким тренуцима по власт он оптужује опозицију! – примећујем и да Јовановић покушава да буде и лукав, и да глупостима које изговара да ореол уверљивости тиме што оптужује само део опозиције (ДСС и СНС), док други део опозиције не спомиње (СРС и НС). Хомен и Јовановић на истом задатаку симболизују јединствену, „велику“ Демократску странку, каква је била током операције „Сабља, 2003. године. По стилу примењене манипулације, препознајем пре свега раније методе Демократске странке. Да ли се то враћамо у 2003. годину? И да ли се то, по најновијим упутствима заједничког ментора, два крила „петооктобарских јакобинаца“ поново уједињују? Како год да буде, нетрпељивост према режиму ће после ових догађаја бити још већа. Режим је 10. октобра себи пуцао у ногу. Овај режим је у српском народу сада дефинитивно обележен као режим који подстиче настраности и парафилије, наспрам вредности до којих држи највећи број грађана Србије. Режим је показао да су му изопачене, „европске вредности“ и скаредности милије од сопствених грађана и њихове деце. Режим је показао и да ће се по цену крви и нереда одржавати на власти и при том злоупотребљавати те исте нереде које је узроковао. Режим је потврдио своју квислиншку и марионетску природу. Ушао је у терминалну, метастазирајућу фазу, за коју, нажалост, није извесно да ће кратко трајати.

Ако пробуђена Србија после овог ужаса опет утихне, ако нас заплаше и ућуткају, онда ће нам ове "европске вредности" које нам намећу постати свакодневица... и постаћемо исти као и они које презиремо и који су, тако изопачени и настрани, осетили свежу крв у Србији, и дошли да се напију зликовци... а наша власт тим крвопијама европејског педигреа свесрдно у свему помаже. Ако треба да бије и затвори читав српски народ - учиниће то само да се не замери европејским педерима јер они су за Тадића и његову булументу појам... Помози Боже да останемо будни сад кад смо се, чини ми се, пробудили...

 Отправлено: 17.10.10 11:40. Заголовок: Петар Искендеров: Ис..

Петар Искендеров: Историја и географија Србије по Хилари Клинтон

субота, 16. октобар 2010.
„Превладати вековни конфликт“ и „обновити дијалог“ – главни је смисао поруке, коју је државни секретар САД Хилари Клинтон донела на Балкан у оквиру своје тродневне турнеје од 11. до 13. октобра, током које је посетила Сарајево, Београд и Приштину. И мада су се те речи чуле за време њеног говора у административном центру самопроглашеног независног Косова, оне очигледно нису биле упућене само косовским Албанцима. Тим пре, што је и председник Србије Борис Тадић, који се пре тога састао са руководиоцем америчке дипломатије, такође одао дужно признање историјским коренима косовског проблема, изјавивши да само „путем дијалога ми можемо разрешити конфликт између Срба и Албанаца, који траје дуже од 150 година“. „Ми не желимо одлагање дијалога“.[1]

Правичности ради треба рећи, да се у историји Косова управо пре 150 година није догодио ни један од значајнијих догађаја. Значајном етапом у развоју албанског националног покрета пре треба сматрати делатност Призренске лиге 1878-1881. године, у оквиру које је по први пут формулисан великоалбански програм „уједињeња свих територија, које насељавају Албанци, у једну земљу“.[2] Друга кључна етапа у развоју српско-албанског конфликта били су догађаји уочи Првог светског рата, када су као последица победе српског оружја косовске земље поново уједињене са Краљевином Србијом. Према томе, све приче о „вековној“ или „век и по“ старој природи косовског конфликта имају спекулативни карактер, а уз то још немају посредни однос према његовом садашњем стању.

Зато нам се кудикамо суштинскијим чине друге напомене, које је огласила госпођа Клинтон на Балкану. На пример, она која се односи на перспективе преговора о косовском проблему између Београда и Приштине: „Ми сматрамо да дијалог треба да почне чим буде припремљен. Чак и под условом да ускоро предстоје избори на Косову, и да ће се идуће године одржати избори у Србији, ми сматрамо да почетак и окончање оваквог дијалога што је могуће пре одговара интересима косовске владе“. Чак ако узмемо у обзир да је та изјава била дата на Косову, ипак треба признати да се државни секретар јавно изјаснила у погледу тога, зарад кога заправо САД и Европска унија и организују дијалог. „Интереси косовске владе“ добро су познати: то је осигурање максималног међународног признања косовске независности, те„интеграција“ – прецизније речено, асимилација – косовских Срба у албанске структуре. Очигледно да ће и планирани преговори са Србијом под окриљем Европске уније и бити усмерени у правцу остварења тих циљева, уз прећутну сагласност београдских власти. Из уста америчког емисара то је презентирано у оваквом „паковању“: „Обе стране већ су спремне“ за сусрет, међутим, преостаје још „да се припреми структура дијалога, на чему ми сада радимо“. А како нико не би имао илузије у погледу саме „структуре“ преговора, Хилари Клинтон је поново нагласила да „низ питања, укључујући статус, суверенитет и територијална целовитост Косова, нису повод за дискусију“. Што би се рекло, илузијама ту нема места, господине Тадићу...

Зато нам кудикамо суштинскијим изгледају друге напомене. На пример, амерички државни секретар већ је одредила ко управо седа за преговарачки сто. Нипошто то неће бити техничке делегације експерата – што су раније обећавала београдска провладина средства за масовно информисање, - већ прве личности Србије и покрајине Косова, и то на равноправној основи. „Лидери две земље треба да приђу дијалогу на добровољној основи и уз услов поштовања позиција један другог“ – изјавила је у Приштини госпођа Клинтон, не удостојивши се, додуше, труда да објасни како то заправо треба да „поштују један другог“ председник Тадић и његов партнер са супротне стране стола – нарочито ако тај партнер, по окончању предстојећих избора на Косову, буде Хашим Тачи или, на пример, Рамуш Харадинај.

Не треба да постоје илузије ни у погледу тога ко ће реално координирати дијалог Београда и Приштине. Према расположивим информацијама, Хилари Клинтон је, свративши након посете Балкану у Брисел, у кулоарима то питање размотрила 14. октобра са првим личностима Европске уније – председником Европског савета Херманом ван Ромпајем, високим комесаром Европске уније за међународне послове и политику безбедности Кетрин Ештон и председником Европског парламента Јежи Бузеком, са којима се договорила о томе да на преговорима наступе у јединственом фронту. Претходно је вршилац дужности косовског председника, председник парламента Јакуп Краснићи потврдио да је Приштина као и до сада спремна за преговоре са Београдом „о техничким питањима“ и замолио САД да се „придруже процесу њиховог организовања и одржавања равноправо са ЕУ“, и тој ће молби бити удовољено. Према томе, једино што за сада спасава Србију од бесмислених преговора, који је још и дискредитују, саалбанским сепаратистима по сценарију диктираном из Вашингтона и Брисела – то је политичка криза на самом Косову. Ванредни парламентарни и председнички избори тамо ће се одржати не пре јануара 2011. године – а до тада се Београд и Приштина могу до миле воље препустити разматрању „структуре дијалога“ са високим иностраним гостима.

Међутим, ако у вези са организацијом преговора о Косову – имајући у виду садашњи спољнополитички вектор Србије – Запад не треба да очекује никакве проблеме, ситуација у Босни и Херцеговини очигледно се не развија по вашингтонским и бриселским шаблонима.

Налазећи се у Сарајеву, Хилари Клинтон је затражила од лидера босанских муслимана, Срба и Хрвата, да „своју владу учине функционалнијом и одговорнијом“. Та одредница директно проистиче из циљева „бутмирског процеса“ уставног реформисања бивше југословенске републике, чему се оштро противе босански Срби на челу са победником на недавним свеопштим изборима Милорадом Додиком.[3] Последњи је искористио боравак Хилари Клинтон у Босни и Херцеговини да би је позвао да сачува „дејтонску“ Босну као јединствени државно-административни модел, који одговара српским интересима – поред самог одвајања. „Ми немамо проблем са САД. Та велика земља је гарант стабилности у огромном делу света. Ми се разликујемо у оном што се односи на перцепцију унутрашњих проблема Босне и Херцеговине“ – изјавио је Додик и додао: „Ми нисмо присталице политике јаких централних органа власти и мислимо, да се Босна и Херцеговина треба вратити у првобитне оквире Дејтона“.

„Ми нисмо заинтересовани за јачање Босне“ – од те пароле у својој предизборној кампањи Милорад Додик очито не намерава да одустане, и зато западним архитектама светског поретка тек предстоји да се добрано озноје, како би приморали босанске Србе да прихвате њихове интеграционе моделе.

(Фонд стратешке културе, 16.10.2010)

 Отправлено: 05.11.10 01:26. Заголовок: КАЈМАКЧАЛАН http:..

КАЈМАКЧАЛАН

поглед на споменик на Кајмакчалану
На крајњем југу Македоније, небу под облацима, на највишој коти врлетне планине Ниџе, заборављени – Кајмакчалан, где почивају кости српских јунака који су уградили животе у пробој Солунског фронта и најаву окончања Првог светског рата. Тамо сада, на жалост, ретко ко од потомака сврати, свећу да запали, молитву за покој душа јунака да изговори, кандило да ужеже...
Од 12. септембра до 3. октобра 1916. године вођене су жестоке, пресудне беспоштедне борбе између српске војске и бугарско–немачких снага. Операције су окончане разбијањем непријатеља, ослобађањем Битоља у оквиру пробоја Солунског фронта као увода у успешно решење Првог светског рата.

На том вису, где су Срби платили највишу цену моћних светских “крчмара”, на 2521. метру изнад мора, 18. септембра 1916. године, јунаци Дринске, Дунавске и дела Тимочке дивизије, од којих је више од 4.600 погинуло, заузели су Кајмакчалан. На тај дан, повремено, у жалосно запуштену спомен–капелицу долазе ретки потомци, планинари, по који војник – граничар, са ове или оне стране, сада македонско-грчке границе. Ретко ко запали свеће за покој душа славних предака. Још ређе неко окади, прелије кости вином, или љутом шљивовицом - “мученицом”... На том историјском вису деценијама свештеник опело није опојао.



Опомена за наук

спомен-црквица на Кајмакчалану
На спомен-црквици изграђеној 1928. године (када је и прилазни пут, јужно од Битоља према планинским висовима, “отегнут” 65 километара, био у добром стању) сада су видљиви трагови суровог времена, заборава потомака, срама и “потписа” злих људи. Захваљујући залагањима амбасаде Србије и Црне Горе, у сарадњи с македонским властима, колико-толико пут, али и капела су релативно поправљени и сређени. Поправљена су врата на улазу у спомен–капелу, па сада ветар макар не наноси ледену влагу. Но, на поду храма остаје оштећени “мозаик” од топовских чаура, од којих је стари неимар, по налогу краља Александра Карађорђевића, уградио крст за покој душе “див јунака”, вечних чувара Кајмакчалана. Вандале који су и по храму копали, “видели” су само неми свеци са овлажених икона у олтару и на зидовима храма...

У црквици на Кајмакчалану, где по жељи Арчибалда Рајса, швајцарског хуманисте, ратног хроничара, новинара и надасве великог човека, који је и живот и вечну кућу подредио и одредио према - Србима, у белом мермерном “пехару” почивало је у урни његово срце... Одавно га тамо нема... све је блеђи траг историје.



На граници – заувек

улаз у споменик
У књизи утисака с неким давним датумима виде се и “прошарани” записи грчких намерника. То су најчешће грчки граничари, али и планинари, скијаши, који понекада сврате да се поклоне сенима православних јунака, који заувек остадоше на врху планинског гребена - на вечној стражи.
Ако је отаџбину, ма колика била и како данас изгледала, утемељену на племенитим слободарским идејама давног историјског доба, заиста “створио пепео мртвих”, онда и дуг потомока мора бити испуњен, зарад садашњих и будућих генерација.

 Отправлено: 05.11.10 16:44. Заголовок: Только для глаз Серж..

Только для глаз Сержа ("E-novine", Сербия)
Редакционная статья

© коллаж ИноСМИ

04/11/2010

Всего через несколько часов после всеохватывающего поиска окурков Ратко Младича, нетерпеливый пресс-аташе Суда по военным преступлениям Бруно Векарич открыл и без того очевидную причину последней театральной постановки сербской прокуратуры и полиции. Настоящей причиной и в этот раз конечно же был не скрывающийся кровавый генерал боснийских сербов, а предстоящий визит главного прокурора Гаагского трибунала.

Как сообщил Векарич, главный прокурор по военным преступлениям Серж Браммерц посетит Сербию 15 ноября. Векарич в гостях у телеканала B92 неубедительным тоном еще раз повторил, что оживленные поиски беглеца Ратко Младича не имеют ничего общего с визитом Браммерца.

«Это не связано с тем, что он приезжает. Похожие акции были и две недели назад», - сказал Векарич. Он добавил, что над тем, чтобы обнаружить и арестовать Младича соответствующие органы работают каждый день по 24 часа.

Он также рассказал, что прокуратура удовлетворена проведенным обыском, а конкретные результаты будут известны когда полиция подготовит рапорт.

В ходе последней операции, представлявшей собой обыск подозрительных объектов, был задержан предприниматель Горан Радивоевич, после того как полиция вышла на информацию, которая может привести к аресту гаагского беглеца Ратко Младича.

Полиция во вторник утром обыскала ресторан Радивоевича "Басня" и этно-деревню Дивляковац, а также его квартиру. Радивоевич был задержан как человек, близкий к окружению Младича и к его семье, объяснил Векарич.

Радивоевич ранее упоминался в СМИ, как человек, которому пренадлежит фургон, на котором переселялась жена Легии Александра Иванович, когда суд конфисковал у них дом.

Министр внутренних дел Ивица Дачич заявил, что последний рейд - часть повседневной деятельности в рамках сотрудничества с Междунарожным трибуналом по бывшей Югославии (МБТЮ).

"Проведен обыск по нескольким адресам, один человек привлечен для дачи показаний, так что это действительно часть нашей повседневной работы и ни о какой спецоперации, которая, как многие считают, стала последствием чьего-то доноса после распространения информации о денежном вознаграждении, речи не идет" - сказал Дачич.

Министр вновь заявил, что сербское правительство намерено и впредь сотрудничать с МТБЮ.

Зоран Драгишич с Международного института безопасности сказал в заявлении телевидению B92 что "из-за большого присутствия СМИ все указывает на то, что никто особо не расчитывал найти Младича".

"После этих 10 миллионов, что было сделано очень глупо на мой взгляд, сейчас еще и это, словом, все сводится к тому, какой доклад подготовит Браммерц. Я думаю, что все это больше похоже на представление для средств массовой информации, чем на реальный поиск, который на самом деле может привести к Младичу" - сказал Драгишич.

Оригинал публикации: Samo za Seržove oči
Опубликовано: 02/11/2010 16:33

 Отправлено: 12.11.10 00:06. Заголовок: Њујорк тајмс: „Балка..

Њујорк тајмс: „Балкан и даље може да упропасти забаву“

четвртак, 11. новембар 2010.

Процес изградње мира на Балкану, иако је постигао успех, још није довршен, а посебно треба водити рачуна о Босни и Херцеговини, Косову и Македонији, оцењује се у тексту "Балкан и даље може бити изгубљен" Сорена Јесен-Петерсена и Данијела Сервера у данашњем "Њујорк тајмсу".

Док се НАТО, САД, Европска унија и Организација за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС) припремају за самите ове јесени, Балкан и даље може да упропасти забаву", наводи се у тексту Петерсена и Сервера.

Процес успостављања мира је подстакао изванредан успех - крај рата у БиХ, пад Слободана Милошевића и успон демократске Србије, независност Косова, блиско чланство Хрватске у ЕУ, оцењује се у тексту.

"Три питања прогоне регион: БиХ је земља и даље у трајним – мада тренутно ненасилним - етнички тензијама, односи Србије и Косова су нерешени и Македонија не може да уђе у НАТО или ЕУ док се не разреши противљење Грчке њеном имену", наводи аутори анализе.

Бивши шеф Унмика и изасланик високог комесара УНХЦР-а Јесен-Петерсен и стручњак за Балкан Сервер додају да је "неуспех на Балкану и даље могућност и подједнако би понизио Европљане и Американце".

"Мисија изградње мира на Балкану још није довршена, чак и после 15 година често блиске сарадње САД и ЕУ. Тек када све земље региона буду неповратно на путу ка ЕУ, моћи ћемо да славимо. Вероватно није потребно више од пет година. До тада, морамо држати Балкан на путу, обезбеђујући да БиХ, Косово и Македонија остану у возу", наводе аутори.

У тексту се наводи да је "добра идеја" почетак преговора Београда и Приштине о практичним питањима, али се оцењује да ће Србија покушати да искористи разговоре како би предложила "корекцију" граница Косова.

"Ово померање граница како би се прилагодиле етничким разликама је опасно и отворило би питање граница на целом Балкану: извесно у Македонији и БиХ, али вероватно и на областима насељеним Албанцима на југу Србије и у Црној Гори", оцењује се у тексту.

Србија и Косово треба да се држе постављеног задатка, успоставе добре односе по сијасет практичних питање на основу узајамног поштовања, како је захтевано приступањем ЕУ, пишу Јесен-Петерсен и Сервер.

Они наводе да проблеми у БиХ потичу од устава земље наметнутог мировним преговорима у Дејтону, чиме је створена нефункционална држава неспособна да испуни многе захтеве за чланство у НАТО и ЕУ.

Напори да се Устав измени амандманима нису успели, наводи се у тексту и додаје да Брисел и Вашингтон треба да поставе јасне критеријуме које ће Сарајево морати да испуни пре и током приступања ЕУ.

"Недавни избори у БиХ отворили су нове могућности за реформе, а напредовање Србије ка ЕУ треба да зависи од њене спремности да инсистира да босански Срби сарађују са Муслиманима и Хрватима у тој земљи на промени устава на начин који би омогућио чланство у ЕУ", наводи се у тексту.

Брисел и Вашингтон треба да помогну да се реши спор Македоније и Грчке око имена, а уз спремност Скопља да прихвати географску одредницу у имену, време је да ЕУ Македонији да датум почетка приступних преговора, закључују аутори.

(Блиц)

 Отправлено: 06.12.10 00:00. Заголовок: Како ЦИА види Србију..

Како ЦИА види Србију

Мапе Србије без Косова, Прешева, Бујановца, Прокупља и Врања које су пре месец дана почеле да се појављују на интернету пласирала је америчка обавештајна агенција ЦИА. Српски народни покрет Наши 1389, први је упозорио на појаву ових карти које су преузели чак и неки домаћи сајтови и пратећи порекло мапа дошао је до сајта www.cia.gov, званичне презентације обавештајне службе Владе САД.


Први пут спорну мапу приметили смо на сајту Туристичке организације Ниш (уклоњена после наше интервенције), а у сарадњи са запосленима у ТО открили смо да је мапа грешком преузета са једног од сајтова ЕУ које дају информације грађанима ЕУ који путују у друге земље. После писма администратору тог сајта добили смо информацију да су мапу и друге податке преузели са сајта ЦИА.

Чињеница да је ЦИА пласирала ове мапе баш у тренутку када представници Албанаца из Прешева прете сецесијом, а Врање и Прокупље тресе афера са продајом докумената Србије Шиптарима, показује да није реч ни о каквој случајности или грешци. Једина грешка може бити у томе што је ЦИА објавила мапе пре него што свој план спроведе у дело. СНП Наши 1389 захтева од Министарства спољних послова да реагује на овај непријатељски гест САД

 Отправлено: 31.01.11 00:06. Заголовок: Савремени свет Нема..

Савремени свет
Нема светског мира без стабилног Балкана
http://www.nspm.rs/savremeni-svet/nema-svetskog-mira-bez-stabilnog-balkana.html<\/u><\/a>
Реџеп Тајип Ердоган
недеља, 23. јануар 2011.
(Данас, 24.12.2010)

Турска је оставила печат као једна од најутицајнијих држава не само у 2010, већ и у првој деценији трећег миленијума. Геополитички положај, богато културно наслеђе, образовано младо становништво, демократија која постаје све снажнија, економија у успону, као и конструктивна спољна политика чине нашу земљу веома значајним делом света.

Користећи сва средства која има на располагању, Турска доприноси регионалној стабилности и миру, залажући се глобални ред, утемељен на правди, једнакости и транспарентности. Као сила у успону, Турска ће наставити да користи своје потенцијале и, истовремено, даје допринос глобалном миру.

Турска настоји да допринесе успостављању регионалног и глобалног мира спровођењем демократских реформи на домаћем терену и вођењем доследне спољне политике.

Због хаотичних услова који су завладали после хладног рата, грађански ратови, производња нуклеарног наоружања и трговина људима постали су хронични проблеми. Мада глобализација нуди нове шансе, у исти мах представља „окидач“ за нове глобалне проблеме. Стога, није могуће одржати постојећу ситуацију чију окосницу представља погрешна идеја о односима „центра и периферије“, што представља узрок предрасуда и неједнакости.

Турска настоји да допринесе успостављању регионалног и глобалног мира спровођењем демократских реформи на домаћем терену и вођењем доследне спољне политике. Као чланица НАТО, Турска тежи да се придружи ЕУ и успостави добре односе са јужним и источним суседима. Спремност наше државе да сарађује и са Истоком и са Западом није ни парадоксална ни недоследна, већ захваљујући геополитичком положају представља предност за регион.

Мало је држава које могу да одиграју тако значајну улогу. Турска представља нову синтезу захваљујући способности да повеже разнолике особине и историје. Турска је у стању да превазиђе дихотомије Исток - Запад, Европа - Блиски исток, Север - Југ. Несумњиво, то представља предуслов да оставимо по страни несугласице, конфликте и страхове.

Турска настоји да допринесе успостављању регионалног и глобалног мира спровођењем демократских реформи на домаћем терену и вођењем доследне спољне политике.

Они који виде свет кроз старе „наочари“ нису у стању да разумеју све веће ангажовање Турске и њен динамизам. Али, ситуација која влада у 21. веку захтева свеобухватну политичку перспективу. Турска води проактивну спољну политику, која се протеже од Балкана до Блиског истока и Кавказа, на простору који представља њено природно и историјско окружење, будући да су културне и историјске везе с људима с тог подручја дубоке и представљају основу регионалног мира.

Турска не може да остане равнодушна, јер је у центру тог простора. Историја показује да није могуће успоставити и очувати глобални мир без мира и стабилности на Балкану и Блиском истоку. Стога, наша држава води конструктивну спољну политику, чија обележја представљају концепти попут заједничког живота, науке, уметности, културе и цивилизације.

Захваљујући напорима које смо недавно предузели, зацељују се ране у Босни, што омогућава успостављање мира и стабилности између народа Балкана. Ангажујемо се на спречавању ратова на Блиском истоку и улажемо велики труд да се проблем у вези с нуклеарним програмом Ирана реши мирно.

Доприносимо успостављању политичке стабилности у Ираку и помажемо мисији НАТО у Авганистану. Што је још значајније, Турска се снажно залаже за формирање независне и одрживе палестинске државе, због чега је стекла наклоност пријатеља и са Запада и са Истока. Турска води политику која представља „глас разума“ на Блиском истоку, и тежи „уклањању“ вештачких граница и зидова између народа у региону. Желимо да живимо на простору где се поштује достојанство сваког човека.

Знамо да није могуће очувати глобални мир без успостављања одрживог мира на Блиском истоку, што укључује решавање палестинског питања, због чега апелујемо на Израел и друге државе које учествују у преговарачком процесу да пронађу конструктивно решење. Шпански премијер Хосе Луис Родригес Сапатеро и ја покренули смо иницијативу о „Савезу цивилизација“ који се темељи на замисли да историјске, културне и верске разлике не представљају разлог за конфликт.

Снажно се противимо дискриминацији било које друштвене заједнице, религије, верске групе, културе или државе. Сматрам да антисемитизам, исламофобија и предрасуде према хришћанству представљају злочин против човечности.

Снажно се противимо дискриминацији било које друштвене заједнице, религије, верске групе, културе или државе. Сматрам да антисемитизам, исламофобија и предрасуде према хришћанству представљају злочин против човечности.

Сви наведени квалитети учинили су да Турска постане привлачна за пословне људе, медије, уметнике, дипломате, студенте из различитих делова света. Штавише, концепт „меке силе“ представља једно од најзначајнијих обележја наше државе и наставићемо да користимо тај метод да бисмо унапредили регионални и глобални мир.

 Отправлено: 10.03.11 17:02. Заголовок: Сербия сегодня - /8..

Сербия сегодня -
/8.3.2011/ В Белград приедет глава французских масонов
Великий мастер масонской ложи «Великий восток Франции» доктор Ги Арсизе посетит на этой неделе Белград, - сообщает координационный орган «Великого востока». , в ходе визита в Белград Арсизе впервые проведет вне Франции очередное заседание «Конгресса Париж 4» и «Ложи восточной Европы»
Правда

 Отправлено: 07.04.11 14:54. Заголовок: Ленинизм на Балканах..

Ленинизм на Балканах ("The National Interest", США)
Гордон Бардос (Gordon N. Bardos)


07/04/2011
http://www.inosmi.ru/europe/20110407/168159783.html
Маленький грязный секретик международного вмешательства в дела Юго-Восточной Европы, продолжающегося на протяжении последних двадцати лет, заключается в том, что, по большей части, определяющее воздействие на регион оказал не либеральный интернационализм, и не вильсоновский идеализм, и не джефферсоновские приципы демоктратии, но значительно более зловредная философия – ленинский волюнтаризм. И в то время как в регионе разгорается самый жесткий кризис за последнее десятилетие, последствия применения ленинистских методов трансформации Балкан становятся болезненно очевидны.

Основной вклад Владимира Ленина в философию марксизма заключался именно в отречении от его устоев: в отличие от Маркса, верившего, что история развивается по мере того, как изменяются материальные силы и орудия производства, Ленин утверждал, что маленькая, но убежденная группа людей может изменить исторический курс и придать ускорение этому процессу. Ленинисты принимали как само собой разумеющееся, что их элита и авангард должны были отмести буржуазные понятия демократии и справедливости ради некого большего блага, которое они сами определят. Для Ленина и его соратников цель оправдывала средства.

Разумеется, мы знаем, как закончилась эта история, а также знакомы с проблемами, которые Ленин и его последователи навлекли на большую часть мира массовым насилием и преступлениями, к которым привела его политика. К сожалению, тем не менее, наш подход в балканскому вопросу во многом руководствуется теми же установками.

Например, возьмем Боснию. С 1997 года Высокий представитель по стране – назначенный международным сообществом бюрократ, не имеющий полномочий от собственно народа Боснии и Герцеговины, имеет право увольнять свободно избранных на государственные посты чиновников, отменять решения, принятые законными собраниями, насаждать свои законы своими же указами, конфисковывать как общественную, так и частную собственность по своему усмотрению. (Ленину самому очень нравилась идея конфискации частной собственности и заодно частного имущества вообще.) Даже в Transparency International признают, что Высокий представитель участвует в акциях, которые назывались бы воровством в любом другом западном демократическом государстве.

И на этом дело не заканчивается. Был такой примечательный случай, когда Высокий представитель уволил порядка 60 госслужащих и навсегда запретил им принимать участие в общественной жизни – это решение было в большей степени основано на доказательствах, более похожих на домыслы и слухи, а также на разрозненных обвинениях, произнесенных в кафе. Этим чиновникам было запрещено как подавать протест, так и пытаться предоставить доказательства в свою защиту. Даже Ягода, любимый обвинитель Сталина во времена московских процессов, позволял обвиняемым, по крайней мере, присутствовать на суде. Совершенно очевидно, что подобная судебная тактика не может быть выбором людей, искренне верящих в западные концепции правосудия и власть закона, но ленинисты по определению всегда спешат, поэтому у них нет времени на почести в сторону юридических формальностей декадентского Запада. Эти тактики были недавно снова использованы Временной коалиционной администрацией в Ираке, и это повлекло за собой еще более трагические и разрушительные последствия.

Пожалуй, лучше всего балканский ленинизм, словно в миниатюре, можно наблюдать сейчас. Около двух недель назад Боснийская мусульманская социал-демократическая партия (СДП) организовала в Федерации Боснии и Герцеговины, одной из двух крупнейших формаций страны, акцию, которую можно расценивать как попытку переворота: эта партия сформировала правительство без участия двух партий, набравших приблизительно 90% голосов хорватского населения – акция чистейшего игнорирования права голоса боснийских хорватов и грубое нарушение фундаментального для Боснии принципа равенства между этническими группами, проживающими на территории государства. Этот жест СДП был осуществлен с молчаливого согласия представителей международного сообщества, находящихся в стране. Более того, когда Центральная избирательная комиссия Боснии определила, что действия СДП нарушают электоральные законы Боснии, то Высокий представитель отклонил это замечание. В некоторой степени даже примечательно, что в Европе в XXI веке отдельно взятый человек, чья позиция определяется как позиция назначенного международным сообществом колониального управляющего, решает, что ни электоральная воля граждан Боснии, ни ее политические традиции и культура, ни решения боснийских законных конституционных органов, на самом деле, никакого значения не имеют. Очевидно, что единственное, что имеет значение, это некий тайный план насаждения в Боснии «прогресса», для которого не требуется демократический диалог или конституционная законность, а только достаточная диктаторская мощь.

Активные пропагандистские компании тоже были узнаваемой чертой ленинского подхода к политике, и здесь балканские ленинисты от него не отстают.

В результате странного искажения перспективы, вина за проблемы Боснии упала не на тех, кто развязал войну в 90-х, кто оправдывает использование ленинских политических методов для решения внутренних этнических конфликтов и тех, кто сражается за этническое доминирование своей группы над другими – эти люди каким-то образом стали любимчиками международного сообщества. Тем временем те, кто поднимался против военных преступников, когда такая позиция была опаснее всего, и чьи политические усилия основываются на стремлении просто защитить равенство между местными этническими группами, вдруг стали «плохими парнями». Оруэлл, несомненно, оценил бы изощренную демагогию, льющуюся из уст многих представителей международного сообщества на этот счет.

В Косово балканские ленинисты тоже на славу потрудились. Как метко подмечено в свежей статье получившего Пулитцеровскую премию журналиста Мэтта Макалестера (Matt McAllester), в течение последнего десятилетия представители международного сообщества (особенно американцы) вместо того, чтобы укреплять права человека или силу закона, были активно заняты попытками остановить или предотвратить расследования по делам людей, обвинявшихся, по большей части, в сутенерстве, торговле наркотиками, воровстве человеческих органов, политических убийствах, а также преследовании этнических меньшинств. Как такие люди вообще могли оказаться «в друзьях» у американцев, или как они могли продвигать развитие демократии в Косово или укреплять безопасность в Балканском регионе – сложно себе представить, но, опять-таки, ленинский ЧК тоже набирал в свои ряды в основном из самых маргинальных слоев общества. И результаты такого подхода легко увидеть невооруженным глазом. Сейчас, спустя 12 лет после того, как силы НАТО установили контроль над Косово, и спустя три года после самопровозглашенной независимости (период, за который в Косово получили в 25 раз больше международной помощи на душу населения, чем в Афганистане), безработица в Косово достигает почти 50%, а также, по состоянию на сегодняшний день, имеется «замороженный» конфликт на севере страны, судебная система остается в фазе небытия, бывший премьер-министр обвиняется в военных преступлениях, объем прямых иностранных инвестиций продолжает падать, две трети международного сообщества не признают существования самого государства, очевидна хроническая политическая нестабильность, декабрьские парламентские выборы продемонстрировали массовые подтасовки, а выборы президента Косово вообще рассматриваются как неконституционные.

Тем временем, все более открыто звучат разговоры о «Великой Албании» (об этом поговаривает даже недавно отстраненный косовский президент), и такое развитие событий только еще более замедлит процесс интеграции Македонии и приведет к дальнейшей дестабилизации большей части юга Балкан.

К сожалению для Южно-Восточной Европы, слишком многие международные представители на протяжении большей части последних двух десятилетий руководствовались ленинской верой в то, что цель оправдывает средства.

Мадлен Олбрайт (Madeleine Albright) однажды сказала, когда участвовала в шоу 60 Minutes, что верит, что устранение Саддама Хусейна от власти стоит смертей пятисот тысяч иракских детей. Страшно подумать, что могли бы натворить эти международные деятели, если бы судьба закинула их в 20-е, в Политбюро к Ленину, а не в более «доброкачественную» обстановку Европы XXI века. Очень сложно представить, чтобы подобные ленинские методы могли произвести в итоге стабильный, толерантный демократический режим, достижение которого мы провозглашаем своей целью.

Оригинал публикации: Leninism in the Balkans
Опубликовано: 06/04/2011 09:08

 Отправлено: 16.04.11 00:41. Заголовок: http://www.index..

http://www.index.hr/vijesti/clanak/g...er/547321.aspx<\/u><\/a>
Glavaš iz Zenice poručio Sanaderu, Kosorici i Šeksu:

"J.ebo vam ja mater.

.... UŽASNUT sam i ogorčen ovom presudom, tako je Branimir Glavaš iz zeničkog zatvora za Index.hr prokomentirao presudu Gotovini i Markaču. "Ova je presuda stigma hrvatskom narodu i s njom je hrvatski narod obilježen kao zločinački, a što se dogodilo prvi put u 14 stoljeća", kaže Glavaš.

Za ovakvu su presudu krive sve hrvatske vlade, na čelu s Ivom Sanaderom, Jadrankom Kosor i Vladimirom Šeksom, kaže nam Glavaš, dodajući kako ne želi amnestirati ni Vladu Ivice Račana te sve one dužnosnike i osobe koje su dilale razne transkripte Haškom sudu. Nabrojanoj trojci Branimir Glavaš kratko je poručio: "Jebo vam ja mater!"....

 Отправлено: 21.04.11 21:40. Заголовок: Лекције балканске кр..

Лекције балканске кризе: 20 година касније

Олга Журављова
21.04.2011, 20:52

Фото: РИА Новости

На Московском државном институту међународних односа, или скраћено МГИМО, одржана је међународна научна конференција Лекције Балканске кризе: 20 година касније, посвећена анализи узрока и последица распада социјалистичке федеративне републике Југославије. За истим столом су се окупили амбасадори и дипломате свих бивших југословенских република, представници МИП РФ и водећи руски балканолози, који су заједно покушали да формулишу главне лекције трагедије на Балкану. У дискусији су учествовали бивши премијер Југославије Милан Панић, један од главних организатора догађаја и почасни гост, потпредседник Српске академије наука и уметности, професор Љубиша Ракић.

Мишљење о протеклој конференцији у интервјуу за радио Глас Русије изнео је познати балканолог, водећи научни сарадник Центра за политичка истраживања Института за економију РАН Сергеј Александрович Романенко.

...

Разматрали смо најразличитија питања. Разматрали смо не само балканске догађаје од пре 20 годиан, већ и савремену ситуацију не само у свакој појединачној земљи бивше Југославије, већ и на пост-југословенском простору у целини, не само на територији Балкана, већ и у Европи. Сви реферати су били врло занимљиви. Посебну пажњу смо поклонили проблему односа политике и међународног права. Многи сматрају да је распад Југославије био закономеран. Ја се такође придржавам ове тачке гледишта. Друга је ствар што управо на политичким снагама које су формирале нове државе лежи одговорност за то што се то десило на тако трагичан начин и довело до дуготрајног рата. Такође велику улогу одиграо је страх и међусобно неповерење народа.

Какве лекције из Балканске кризе су извели учесници конференције?

...

Један од главних закључака је то што етнички национализам представља огромну опасност. И управо главна лекција распада Југославије, Балканске кризе у свим смисловима тог појма састоји се у томе да треба научити да се постављају политичке баријере на путу националистичких странака, да се оне не пуштају на власт, ако не желимо да се после тога развијају оружани конфликти. Али са друге стране, процес националног самоопредељења је један од најважнијих историјских процеса у принципу и у Европи између осталог. И наш задатак, узимајући у озбир трагично искуство 20. века, састоји се у томе да као првом осигурамо променама миран пут, а као друго да грађанима свих држава, независно од етничке и конфесионалне припадности, буду ганартована једнака и широка права.

Несумњиво није лако формулисати главне поуке балканске трагедије од пре двадесет година. За то је потребно мноштво фактора. Тим пре што је историја Балканског конфликта када свако прича своју причу, да парафразирамо Иву Андрића.

 Отправлено: 21.04.11 21:43. Заголовок: Лавров у Београду – ..

Лавров у Београду – Русија на Балкану

Бранко Жујовић
20.04.2011, 14:12

Фото: РИА Новости

Србија и Русија деле сијасет изазова, који су у Русији тренутно видљивији, али за Србију у краћем року могу да буду погубнији. Стратешко партнерство са Русијом учврстиће трусну политичку позицију Србије, али јој не може само по себи улити квалитетне одговоре на све компликованија државна питања. Те одговоре Србија прво дугује сама себи и својој спремности да конкретније сарађује са Русијом и заједницом која стасава око ње
Скица данашње Србије, коју је посетио руски министар иностраних послова Сергеј Лавров, садржана је у до јуче незамисливом куриозитету који на микро плану приказује преовлађујућу системску апатију и малаксалост српске државе.

Неколицина родитеља, чија ће деца од јесени похађати први разред у једној основној школи у Суботици, решили су да своје првачиће упишу у разред на новоустановљеном хрватском, уместо српском језику. Иако су у питању етнички Срби и људи који говоре српским као матерњим језиком, они су решили, у сред Србије, да децу образују на хрватском језику. Зашто?



Необичан балкански моменат



Србија ће постати прва земља на Балкану, која ће са Русијом ускоро потписати уговор о стратешком партнерству. Русија у Србији препознаје најзначајнијег партнера у овом делу Европе. Управо зато, министар иностраних послова Русије своју балканску турнеју почео је у Београду.

Последњих месеци, међутим, све је израженија руска амбиција да осетнијом сарадњом обухвати и друге постјугословенске државе. Пре свих Црну Гору, Македонију и Словенију. Ипак, руски министар иностраних послова на Балкан је стигао у веома необичном политичком тренутку.

Србија пролази кроз најдубљу економску, политичку и моралну кризу. Српско вођство, безусловно оријентисано ка ЕУ и са потиснутим НАТО амбицијама, не проналази на западу одговоре на све компликованије проблеме грађана и државе. Шта више, испоставило се да је управо нелогична архитектура српског евроатлантског пута проузроковала или поспешила највећи део савремених српских проблема.

Са друге стране, српско вођство је повлашћену економску позицију на руском тржишту до сада углавном користило у маркетиншке сврхе, како би на своје национално тржиште, уз издашне субвенције из државног буџета, призвало европске и америчке компаније, уместо да повлашћен статус користи за развој властите економије.

У време балканске посете руског министра иностраних послова, Хрватском која је после Србије највећа и најзначајнија република бивше Југославије грми гнев антиевропског расположења. Све због првостепене пресуде Хашког трибунала двојици њених генерала криминалне прошлости.

Овом пресудом, сам темељ савремене Хрватске означен је као плод удруженог злочиначког подухвата против православних Срба. А у том удруженом злочиначком подухвату разарања, убијања и прогона цивила, учествовале су званично и веома активно САД и Француска.

Македонија, која се за разлику од Хрватске налази у агенди руског дипломате, суштински је федерализована на словенски и све самосталнији албански део. Македонско признање албанске независноснти на Косову и Метохији, упркос већинском просрпском расположењу грађана, било је цена за добијање зеленог светла за евроатлантске интеграције и одржање каквог – таквог мира са Албанцима, али не и за економски напредак ове, попут Србије посустале државе.

У Црној Гори, која је постала озбиљно стециште богатих Руса, негација српског идентитета и одрицање од српско-словенске традиције постало је практично државна идеологија у функцији уласка у НАТО и ЕУ.

На опште изненађење, међутим, Словенија је стасала у поузданог партнера Русије на ободу Балкана. Ова мала држава, која је једина међу бившим југословенским републикама окончала свој евроатлантски пут, данас на најзрелији начин ослушкује и разуме руске иницијативе у Европи и уме да пронађе стотине привредних канала за пласман свог капитала у Русију.

О словеначком разумевању руских иницијатива у Европи, посредно можда најречитије сведочи текст из Њујорк тајмса „Француска узлеће, Немачка се одмеће“. Коментатор овог листа каже да се Конрад Аденауер и Шарл де Гол сада сигурно преврћу у гробу, зато што Немачке колебљиво, али ипак стаје уз Бразил, Русију, Индију и Кину против најближих савезника, Француске и САД, при гласању у УН, додајући да су то сада већ видљиви „сеизмички покрети у Европи“.



Сет заједничких проблема



Кључно питање на Балкану је хоће ли Србија, попут Словеније, моћи да уочи те нове сеизмичке покрете у Европи или ће још једном пропустити прилику да преузме иницијативу у своју корист.

Јер, Србија и Русија осим заједничких стратешких пројеката, попут „Јужног тока“, НИС-а или будућих инвестиција у српске железнице, деле и сијасет изазова. Поменимо само опасност од смањења популације, опасност од тероризма, сецесионистичке покрете, проблем трговине наркотицима и изазове модернизације.

То су теме у којима се српски и руски интереси снажно сусрећу тражећи нове квалитете, а руско искуство и глобални утицај у економски најдинамичнијем делу света Србији итекако могу да помогну. Јер, поменути изазови у Русији су тренутно видљивији, али за Србију у краћем року могу да буду погубнији.

Стратешко партнерство са Русијом учврстиће, формално, трусну политичку позицију Србије. Али, тај уговор сам по себи не може улити квалитетне одговоре на све компликованија државна питања Србије. Те одговоре Србија прво дугује сама себи и својој спремности да са Русијом и заједницом која се окупља око ње настави конкретну сарадњу.

Уговор о стратешкој сарадњи, о чијим детаљима је Сергеј Лавров свакако разговарао са својим српским домаћинима, тој могућој и пожељној сарадњи пружиће само шири оквир и дати јој знатан подстицај.

У супротном, ако уговор о стратешком партнерству остане тек мртво слово на папиру, Србија се у будућности може суочавати само са све дрскијим и још штетнијим захтевима евроатлантске заједнице.

Када се у једну раван сложи предочени балкански мозаик времена садашњег, са подсећањем на подељену Босну и Херцеговину у којој једино српски ентитет има широко разумевање за перспективе сарадње са Русијом, види се ће Русија својим балканским словенским рођацима понудити јасне перспективе сарадње.

У тој перспективи, Србији се нуди улога лидера „у селу“ наспрам незахвалне роле последњег сиромаха у недостижном „граду“. Из перспективе уговора о стратешкој сарадњи са Руском федерацијом посматрано, могућност добијања енергената под повољнијим условима од Русије не изгледа као предалек циљ. А јефтинији енергенти били би највећи могући замајац за посусталу српску индустрију и животни стандард грађана, уз неопходну амбицију да се та иста индустрија модернизује.



Епилог



Притом, не треба заборавити речи познатог америчког економског и друштвеног теоретичара, који је једном приликом написао да суштинска разлика између села и града лежи у чињеници да на селу никада нема незапослености, осим оне добровољне. Чак и метафорично, ове речи звуче истинитије од доброг и суштински равноправног живота Срба у ЕУ и НАТО.

Управо зато податак с почетка текста о српским ђацима који ће у Сред Србије наставу похађати на хрватском језику не чуди. Њихови родитељи схватили су да сваки животни, па тиме ваљда и државни изазов, има алтернативу.

У овом случају, први разред на српском језику похађаће огромна већина ромске деце, чији су родитељи заједно са Србима избегли с Косова и Метохије. Родитељи српских ђака кажу да против Рома и њихове деце немају ништа, али да је извесно да ће њихова деца имала проблем, с обзиром да мали Роми веома тешко или никако не говоре српски језик и имају велике тешкоће при праћењу наставе. Због тога су малишане уписали у практично празан хрватски разред.

Све док има инстлиране нелогичности у врху своје политике, Србија ће по закону спојених судова имати аномалије и нелогичности у свим деловима свог система, што се из овог малог примера више него јасно види.

Можда је дошло време за логичку хармонију српске политике. Посету министра Сергеја Лаврова зато треба посматрати као посету весника, управо носиоца добре вести коју треба саслушати.

 Отправлено: 25.04.11 23:50. Заголовок: Хотят ли Балканы вой..

Хотят ли Балканы войны?
http://rus.ruvr.ru/2011/04/25/49405150.html
The Wall Street Journal
Игорь Силецкий
25.04.2011, 10:24

© Фото: ru.wikipedia.org/Captain Blood/cc-by-sa 3.0

Балканы на грани новой войны. Такое «предсказание» в последнее время мелькает в статьях западных обозревателей и аналитиков (АУДИО)
По мнению западных экспертов, повод к обострению ситуации подбросило странам бывшей Югославии само международное сообщество, осудив хорватского генерала Готовину. В свою очередь, в России предпосылок к новому конфликту не видят. И считают, что нагнетание обстановки на Балканах выгодно Западу.

Приговор трем хорватским генералам Гаагский трибунал по бывшей Югославии вынес 15 апреля. Их обвиняли в преступлениях против сербов, совершенных во время военной операции «Буря» в 1995 году. По вердикту суда Анте Готовина получил 24 года лишения свободы, Младен Маркач – 18 лет. Третий подсудимый - Иван Чермак – был оправдан.

Почему же приговор вызвал такие бурные эмоции не только у хорватов, но и в странах Запада? Дело в том, что на протяжении всей истории существования Гаагского трибунала главным обвиняемым – своего рода балканским «Доктором Зло» – для суда ООН был последний президент Югославии Милошевич (ну и его сторонники, да и Сербия в целом).

Теперь же, судя по всему, в Гааге решили подправить свой имидж. Претворить в жизнь провозглашенный самим трибуналом принцип: «в зверствах виновны все стороны, ни один народ не несет больше ответственности, чем другой». В итоге за решетку отправились генералы-хорваты, виновные в изгнании 100 тысяч мирных жителей и убийствах сотен сербов. Вроде бы, все справедливо. Ну а то, что хорваты рассердились, - так это ожидаемый «побочный эффект».

Но «прогрессивная общественность» в лице ведущих западных изданий взялась за собственное расследование. The Washington Times, The Wall Street Journal, Newsweek и Jerusalem Post, изучив операцию «Буря», пришли к выводу, что Анте Готовина не совершил никаких преступлений. Более того, генерал – хорватский патриот и герой. Его кампания не только восстановила территориальную целостность Хорватии, но и нанесла решающий удар по мечте покойного сербского правителя Слободана Милошевича о «Великой Сербии». А Гаагский трибунал своими безответственными приговорами разжигает на Балканах новую войну.

Первая мысль, которая появляется после прочтения этих расследований: Запад хочет сохранить на Балканах удобный ему статус-кво. Белград в этой системе выступает в роли провинившегося, срок наказания которого еще не истек. Остальные же части бывшей Югославии исполняют роль пострадавших, и в утешение получают мелкие подарки и бонусы. Косово – независимость, та же Хорватия - в шаге от вступления в Евросоюз. Которого, кстати, сами хорваты не очень-то и жаждут – так показывают последние опросы.

Однако есть и другие причины – тоже, впрочем, вполне очевидные. Если Гаагский трибунал, при всех его немалых возможностях, возьмется за действительно беспристрастные расследования, не поздоровится многим влиятельным лицам. И не только на Балканах. Именно поэтому изучение последнего балканского кризиса надо продолжать, уверена руководитель центра по изучению современного балканского процесса Института славяноведения РАН Елена Гуськова:

"Новые данные о торговле органами, о тех бесчинствах, которые творили хорваты, как раз говорят о том, что кризис надо и дальше изучать. И нужно объективно относиться ко всем сторонам. Конечно, конфликтов очень много. Но если мы посмотрим на то, как развивались все другие страны в 90-е годы, что происходило с Балканами и постъюгославским пространством, – то, несомненно, придем к выводу, что сербы, хорваты и мусульмане свое уже отстрадали. У них нет никакого потенциала снова браться за оружие. И говорить о том, что вскоре вспыхнет война на Балканах, не стоит".

 Отправлено: 23.05.11 23:09. Заголовок: Куша, кад кликнем на..

Куша, кад кликнем на овај линк, ево шта добијем:
Ой. Такой страницы у нас нет. Перейти на главную?
Можеш ли да провериш да ниси нешто пропустио и да поставиш прави линк?

 Отправлено: 23.06.11 23:32. Заголовок: Двадцать лет балканс..

Двадцать лет балканской трагедии ("ИноСМИ", Россия)
Федор Лукьянов
http://www.inosmi.ru/op_ed/20110620/170942048.html
© РИА Новости


20/06/2011

20 лет назад, 25 июня 1991 года, Словения и Хорватия, две республики, входившие в состав «большой» Югославии, объявили о независимости. И хотя политические напряжения, вызванные межэтнической ненавистью, в СФРЮ начались раньше, именно с этого дня можно вести отсчет кровавой балканской междоусобицы, в результате которой на карте Европы появилось (пока) семь новых государств.

История Балкан 1990-х – 2000-х годов продемонстрировала, как легко в современном и, казалось бы, вполне развитом и цивилизованном европейском обществе, вспыхивают этнические и религиозные конфликты, уходящие корнями далеко в прошлое. Как воинствующий национализм уничтожает ростки нормального развития. А благие намерения внешних умиротворителей превращаются в неприкрытый цинизм, когда двойной стандарт объявляется торжеством морали.

Тему балканской трагедии конца ХХ века едва ли можно считать закрытой. Окончательная конфигурация границ не определена, будущее народов, населяющих эту часть европейского континента, неизвестно. И теперь уже дело в том, что европейские и евро-атлантические структуры, которые в свое время посчитали себя вправе решать судьбу региона, утрачивают способность воплотить в жизнь прежние планы.

Из всех наследников бывшей Югославии все в порядке только у Словении. Республика сумела без кровопролития выскользнуть из единого государства, она не считает себя балканской страной, является членом и НАТО, и Европейского Cоюза. Хорватия вступила в НАТО, но колебания с экстрадицией в Гаагу популярного в народе генерала Анте Готовины, обвиняемого в военных преступлениях против сербов, привела к тому, что Загреб упустил расширение ЕС 2007 года. А потом Европейскому Cоюзу стало не до новичков. Буквально на днях Еврокомиссия объявила о том, что Хорватия может вступить в 2013 году. Любопытно, что поддержка этой идеи среди населения страны теперь неустойчива – недавнее осуждение Готовины на 25 лет тюрьмы и усугубляющиеся экономические проблемы внутри ЕС заставляют многих хорватов сомневаться в целесообразности членства.

Сербия выполнила почти все требования, связанные с деятельностью Гаагского трибунала, – экстрадиция Ратко Младича устранила, как считается, главную преграду для переговоров о членстве в ЕС. Нация расколота по поводу происходящего. Но после серии проигранных войн народ, уставший от авантюризма и непрофессионализма своих лидеров, едва ли способен еще на активный протест. Однако дальнейшее зависит в основном не от Белграда. Вопрос о Сербии будет, вероятнее всего, решаться в пакете, то есть для всех остальных региональных кандидатов сразу. Проблем нет у Черногории, она уже сегодня де-факто часть еврозоны и экономического пространства ЕС. Македония 20 лет не может разрешить конфликт с Грецией из-за названия — три года назад Афины заблокировали принятие Скопье в НАТО и намерены насмерть стоять в Евросоюзе. В плачевном состоянии Албания — член Североатлантического альянса и одна из самых неблагополучных в социально-экономическом плане стран Европы. Косово до сих пор не признано пятью странами ЕС, хотя, как ни странно, с ним как раз проще — примут вместе со всеми, поскольку это и так уже европейский протекторат, а оставить его без надзора себе дороже. Белград, вероятнее всего, всерьез препятствовать не будет – уже бессмысленно.

Главная сложность — Босния и Герцеговина (БиГ), самое тяжелое наследие 1990-х. Государство было искусственно создано после тогдашней гражданской войны, и с тех пор, находясь под внешним управлением, практически не выходит из политического кризиса. Руководство входящей в БиГ Республики Сербской постоянно «пробует на зуб» Дейтонское соглашение, нащупывая пути к полной независимости. В мусульманско-хорватской федерации, второй составляющей Боснии, со времени прошлогодних выборов так и не сформировано правительство. Настроения всех трех общин в пользу развода по-прежнему сильны.

Позиции Запада в середине 1990-х, когда создавалась Босния и Герцеговина, и в конце 2000-х, когда решался вопрос об отделении Косово, противоположны. В 1995 году этнические общины страны, пережившей жестокую междоусобицу, хотели размежеваться, но им запретили: в современном мире нужно жить вместе в мультикультурном государстве. В 2008-м к Сербии и Косово применили обратный подход: проще дать им возможность разойтись, чем пытаться заставить жить вместе. Жизнеспособность БиГ вызывает серьезные сомнения, но новый передел границ на Балканах — кошмар всей Европы, которой сейчас уж точно не до этого. Поэтому из всех балканских стран вступление в ЕС и НАТО жизненно необходимо как раз Боснии — только так есть шанс на подконтрольное эволюционное развитие.

Однако даже если представить, что все балканские претенденты на вхождение в «европейскую семью» будут развиваться по наиболее благоприятному сценарию, это не приблизит вожделенное вступление. Евросоюз сталкивается с глубоким концептуальным кризисом, и сама мысль о принятии дополнительного числа проблемных стран вызывает отторжение и у общественного мнения, и у политиков. ЕС, вероятнее всего, стоит на пороге фундаментальных внутренних перемен, и каким он будет через несколько лет, никто сейчас предсказать не может. И страны-кандидаты, по сути, стремятся в объединение, которого уже нет. Горький парадокс заключается в том, что без спасительного зонтика Европейского союза (НАТО в этом смысле гораздо менее полезна) хрупкий мир на Балканах может снова начать деградировать, создавая для остальной Европы новые гигантские проблемы. История, начавшаяся 20 лет назад, по-прежнему далека от завершения.

 Отправлено: 02.09.11 23:32. Заголовок: Полиция Болгарии шту..

Полиция Болгарии штурмом взяла посольство Ливии

Болгарский полицейский спецназ в пятницу по просьбе ливийского переходного Национального совета взял штурмом посольство Ливии, чтобы выдворить из страны дипломатов, ранее объявленных персонами нон-грата.

В конце июля в посольстве Ливии в Софии произошел «переворот»:
заведующий консульским отделом Ибрагим аль-Фурис сорвал официальный ливийский флаг, разбил позолоченный бюст Муамара Каддафи, растоптал его многочисленные портреты и ударил временного поверенного в делах Джамахирии в Болгарии.
Однако наладить отношения с новыми властями Ливии в лице Переходного национального совета аль-Фурису не удалось, передает ИТАР-ТАСС.

Министерство иностранных дел Болгарии в четверг объявило всех представителей ливийской дипмиссии «старого созыва» персонами нон-грата, а поскольку они отказались добровольно покинуть здание посольства, то, по согласованию с действующими властями Триполи, сегодня их насильно вывели оттуда.
Штурм проводился спецназом при поддержке бронетранспортера, так как, по предварительной информации, в посольстве могло храниться оружие.

http://vz.ru/news/2011/9/2/519548.html


Дааа.... уж....
Братья славяне прекрасны в своей детской непосредственности.
Молодцы, что и сказать.
Они бы ещё так с Османской Империей воевали и тогда цены бы братьям - православным не было бы.

Хм...а то ведь сколько раз немцы на Россию нападали, столько раз болгары и воевали на их стороне...

Позорище!
Мозгов не хватило хотя бы не вмешиваться.

 Отправлено: 16.10.11 19:41. Заголовок: http://www.youtube.c..

од бригада

до барикада


Еј, Србијо међу шљивама... Боље би ти било у Руско-Српској Империји...

 Отправлено: 20.10.12 11:11. Заголовок: Радикальные мусульм..

Радикальные мусульмане оккупируют Балканы?
http://rus.ruvr.ru/2012_10_19/Radikalnie-musulmane-okkupirujut-Balkani/
Й. Вукотич

19.10.2012, 12:12

20.03.2012 Сектор Газа Египет граница Хамас боевики

Фото: EPA
Радикальные исламисты и их спонсоры переселяются в Боснию и Герцеговину, Македонию, Черногорию и Сербию, предупреждает Институт международной политики Gateston. Ситуация очень напряженная, отметил в интервью "Голосу России" бывший посол Югославии в Турции и Азербайджане Дарко Танаскович

Агитаторы радикальной формы ислама считают, что на Балканах должно произойти "религиозное пробуждение", под которым они подразумевают ваххабизм, деобандизм и другие экстремальные направления ислама.

Бывший посол Югославии в Турции и Азербайджане, профессор Белградского Университета Дарко Танаскович считает ситуацию действительно очень серьезной. Об этом он рассказал в интервью "Голосу России".

- Появлению радикального ислама на Балканах способствовала политическая и социальная ситуация последних двадцати лет, в результате которой возникла идеологическая пустота, которую затем заполнили националистические и радикальные программы. Положением в Югославии воспользовались центры радикального исламизма. На Балканах еще со времен османского владычества доминировала Ханефитская школа – умеренная, рациональная и гибкая, а затем балканские мусульмане несколько десятилетий жили в государстве, где доминировал научный атеизм, так что они были в серьезной степени секуляризованы.

Все начало меняться после войны в БиГ и конфликта в Косово и Метохии, когда появились эти пришлые движения, затем они нашли своих приверженцев здесь и представляют определенную альтернативу этому умеренному балканскому исламу. Балканы - очень подходящий регион, тем более что все государства здесь переживают переходный период, общественно-экономическая ситуация в них, как правило, нестабильная, что идет на руку тем, кто предлагает альтернативные "пути к счастью", точнее, к тому, что они представляют как счастье. Сейчас можно говорить, что они пока не могут серьезно дестабилизировать Балканы, однако при определённых обстоятельствах их деятельность может развиться и привести к напряженности.

Если упрощать, ислам на Балканы воздействует по трем направлениям. Первое – через Турцию, которую балканские мусульмане считают духовной родиной. Турция сейчас через свою неоосманскую политику стремится вернуть влияние, в том числе и на Балканах.

Второе - это постепенное внедрение военизированных группировок, теологов, моджахедов из исламского мира, особенно из Пакистана и Афганистана, где они уже давно ведут джихад против западного мира, как это обычно подается.

Третье - при финансировании, особенно из Саудовской Аравии и других богатых арабских государств, а также из международных фондов, как, например, Исламская лига, на Балканы отправляются миссионеры, которые выступают за ислам гораздо более радикального типа, чем тот, который присутствует там сейчас.

С точки зрения теологии, доминирует так называемый ваххабизм, который является официальной религией Саудовской Аравии. У ваххабизма очень мощные центры и жесткая доктрина, по которой практически все немусульмане - враги. Ваххабизм навязывает мусульманам очень строгий образ жизни и взгляды на мир, а своим идеалом имеет строительство полностью мусульманского общества и государства.

Что касается деобандизма, то Деобанд – исламский научный центр в Индии, который за последние 100-150 лет приобрел серьезный авторитет. Вначале речь о радикальном исламском учении даже не шла. В Пакистане стали появляться медресе, находившиеся под влиянием деобандской школы, учение постепенно становилось более радикальным, из его последователей стали рекрутировать талибов.

Деобандизм раньше не имел непосредственных связей с Балканами, теперь же, видимо, здесь появляются проповедники, связанные с талибами, а таким образом – и с деобандизмом. Упоминаемый прессой Закир Наик хорошо известен в исламском мире. У него действительно нет формального исламского образования, но он - один из самых влиятельных исламских проповедников. Книги Наика выходили по всему миру огромными тиражами, в том числе и в Сербии, конкретнее – в Новом Пазаре в 2009 году. Так что это вовсе не маргиналы в исламском мире.

- Почему Балканы привлекают внимание исламских экстремистов?

- Несколько лет назад министр иностранных дел Израиля Авигдор Либерман в ходе визита в Македонию удивил мир предупреждением, что исламский радикализм распространяет свое влияние на Балканы, так как отсюда можно гораздо более продуктивно влиять на Европу и Запад, чем из удаленных мусульманских государств. То есть Балканы – такое мягкое подбрюшье Европы, где можно создать то, что в свое время назвали "Белой Аль-Каидой", где местных жителей, в которых Запад не узнает террористов и экстремистов, можно обучить, подготовить и постепенно внедрять в Европу.

Учитывая общее состояние хаоса в Косово, криминал, коррупцию и ярый национализм, характеризующий сейчас косовское общество, этот край – идеальная площадка. Как мы знаем, мусульмане в Косово составляют 90% албанского населения, и считается, что в духовном смысле они "брошены", и что их надо "разбудить".

Кстати, и Ватикан активно ведет миссионерскую работу с албанским народом. В Риме бы сказали, что это Terrae missionis, то есть регион, подходящий для католической миссии, регион, который был духовно опустошен в эпоху коммунизма.

- Все это наверняка знают ученые и политики с Запада. Как же тогда они поддерживают, например, независимость Косово и не видят потенциальную опасность в исламизации региона?

- Это действительно абсурдно, что западные силы поддерживают, в том числе и на Балканах, мусульман, которые затем становятся серьезной угрозой для своих наставников. Когда речь о Балканах, надо различать подходы США и Европы.

Европа, у которой сейчас, очевидно, нет сил решать свои внутренние проблемы, и которая в духовном плане переживает кризис идентичности, неспособна выработать единую позицию и принять тот факт, что именно Балканы – точка, где объективно нарушается равновесие между христианским и мусульманском миром.

Что касается США, то не первый раз в Вашингтоне выбирают союзников, не думая, во что выльется такое сотрудничество. Потому что, как говорят в Сербии, "кто с дьяволом сажает тыквы, тому они об голову и разбиваются". Так было, например, в Афганистане. На Балканах же США последние 20 лет пытались исправить ту плохую репутацию, которой они пользуются в мусульманском мире.

Вашингтон поддерживал требования мусульман, считая, что здесь они стали объектом великосербской агрессии, обновленного большевизма и так далее. Цель была понятна - определенным образом решить югославский вопрос, в основном за счет Сербии и сербов.

И вот еще важный момент. Пока шла война в Ливии, которую, как известно, во многом спровоцировали, вели и завершили под влиянием Запада, а не какими-то внутренними силами, выступающими против режима Каддафи, "Аль-Каида" призвала всех мусульман бороться против безбожника Каддафи, а одновременно - с крестоносцами из Америки и сионистам из Израиля.

В тот момент "Аль-Каиду", видимо, недостаточно внимательно слушали. Удар был направлен на то, чтобы разрушить режим Каддафи с западной помощью, а потом настал второй этап программы – борьба против "империи зла" - США и сионистов. Появляется ощущение, что аналитики в США поняли, что исламисты в любом случае будут приходить к власти в большинстве исламских стран, и лучше быть в какой-то степени частью этого процесса, чем быть застигнутыми врасплох, как это было с иранской революцией 1979 года.

В США поняли, что исламисты станут силой, которая будет доминировать в исламском мире десять лет, а может и больше, и они с этим как-то должны справиться, но они не могут больше защищать авторитарные режимы, которые препятствовали приходу исламистов к власти. И я боюсь, что и на Балканах, в и других регионах, нет ясного понимания настоящей природы этих отношений и последствий, к которым может привести неправильная стратегия в отношении ислама, который представляет собой значимый фактор в международной политике, но не должен быть ключевым.

 Отправлено: 02.11.12 19:30. Заголовок: ЕС может оштрафов..

ЕС может оштрафовать президента-"самогонщика"

Теги: самогон, Евросоюз, Томислав Николич , курьезы, Сербия, За Рубежом, Общество, Европа, Комментарии
Ратко Паич
http://rus.ruvr.ru/2012_11_02/ES-mozhet-oshtrafovat-prezidenta-samogonshhika/
2.11.2012, 17:53

Если бы Сербия в данный момент являлась полноправным членом ЕС, президент страны понес бы серьезное наказание за то, чем он сейчас занимается в свободное от руководства страной время. В своем родном селе Баточина Томислав Николич на досуге "гонит" ракию, которую с удовольствием дарит своим друзьям и коллегам

Николич не пропускает ни одной возможности похвастаться качеством своей "Томовачи".

Президент часто дарит ее друзьям, чиновникам, его ракией угощались присутствовавшие на инаугурации, да и в Москву, в подарок Владимиру Путину, Николич тоже возил свое "ноу-хау".

- Мечтают ли сербы о Евросоюзе?

Меж тем, если бы Николич делал то же самое, но в ЕС, получил бы от Брюсселя такой штраф, что даже президентской зарплаты не хватило, чтобы расплатиться.

В этом нас убеждает пример Хорватии, которая накануне вступления приспособила свои законы к европейским. Согласно им, теперь и обычные сельские хозяйства, которые делают ракию для себя, должны будут зарегистрироваться и, соответственно, отчислять в казну, например, так называемый паушальный взнос (15 евро, если объем до 100 литров).

Причем для собственных нужд можно делать максимум 50 литров ракии, а за каждый литр сверх - опять-таки налог. Таким образом, отвечать придется за каждую каплю, а иначе - штраф. От “скромных” (для сельских-то жителей) 300 евро - и вплоть до 135 тысяч евро.

Боясь наказания, хорватские “самогонщики” больше не занимаются приготовлением во дворах, предпочитая им подвалы. И табличек “Продаю ракию” на дорогах теперь тоже не увидишь. Переходу на нелегальное положение способствуют и суровые европейские стандарты, потому что на все нужна бумажка: откуда сырье, соблюдаются ли гигиенические условия, контроль качества и так далее. Если верить хорватской печати, одну бабушку, которую “задержали” на площади с 7 литрами домашней ракии, теперь накажут чуть ли не как контрабандиста – 1500 евро!

По поводу новых правил в ТПП Хорватии прошел круглый стол, где говорилось о том, что строгие директивы ЕС просто уничтожат традиционное производство славонской ракии. Многие аграрии в Хорватии считают, что с новыми налогами делать ракию невыгодно ни для себя, ни для продажи. Однако ЕС есть ЕС, закон был принят, и по хозяйствам уже разъезжают инспекции.

В общем, когда в Сербии тоже начнут применяться европейские законы, президент Николич вынужден будет, даря высоким гостям свой традиционный напиток, конспиративно шептать: "Пожалуйста, никому не говорите, что это моя ракия".

 Отправлено: 03.04.13 21:05. Заголовок: Архимед привлачи ба..

Архимед привлачи балканске земље у Москву
Григориј Соколов

3.04.2013, 17:33
Архимед привлачи балканске земље у Москву
[img]http://m.ruvr.ru/data/2013/04/03/1327302113/4%D0%A1%D0%BE%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B2.JPG[/img]
Међународни сајам проналазака и иновационих технологија Архимед одвија се у Москви већ по 16. пут. Ове године на великом сајму иновације ће учествовати представници 16 земаља света, међу њима традиционални гости салона Србија и Хрватска.

Према речима Савеза проналазача Војводине Анђелка Главашевића, сарадња Архимеда са Србијом траје већ 15 година. Али ипак постоје неки проблеми, каже господин Главашевић.

У Србији има много проналазача, али нажалост код нас се још увек не придаје довољно значаја проналазаштву. И видите да ми не долазимо на баш боље организован начин. Многе земље долазе овде под организацијом, под окриљем својих држава, својих Влада. Ми тражимо сада контакте у нашој земљи да ми, проналазачке организације и иноватори, будемо боље организовано да наступамо на страном тржишту. Овде су дошли људи који су у могућности да нађу себи спонзора или могу да плате трошкове наступа. Дакле нисмо дошли са најизабраним иновацијама, али је то дошао један број људи који нуде производе и проналаске који мисле да су интересантне за руско тржиште. Ми у будућности можемо да рачунамо на још већу сарадњу јер имамо неких сигнала да ће се у Србији далеко више респектовати иновативни, проналазачки рад, без чега нема никаквог напретка. Ни у Србији, ни у Русији, нигде у свету.

Овог пута Србија је предтавила на салону Архимед 20 иновација. Један од највећих учесника изложбе, значајни српски научник Рато Нинковић, гостује овде заједно са својим новим материјалом за машинске стругове који је назвао Српска бронза. Дајемо му реч.

Узећи у обзир да у тадашњој Југославији није било производње калаја и да смо то увозили, а на светском тржишту калаја све мање и мање, нових рудника нема већ дуже времена, ми смо одлучили да пробамо да направимо нове легуре које ће заменити класичне бронзе за израду управо ових машинских елемената као што су клизни лежајеви, бужни венци, вучне навртке, без којих ниједна машина не може да ради. И ми смо 1992. године урадили ову легуру од цинка, алуминијума, бакра и магнезијума, и дали смо јој трговачки назив „Српска бронза RAR“. На руском тржишту тек смо добили жиг, и ову технологију смо пласирали у „Електроцинку“ у Владикавказу где већ три године иде производња српске бронзе за руско тржиште. Предност овог материјала у односу на класичне материјале је у томе да он има два и по пута већу чврстоћу, а којефицијент трења и коефицијент хабања су мањи. Поготово кад су у питању осовије и вратила. Практично рукавци се скоро не хабају већ се равномерно троше. Немате хаварија. Ово када скинете лежајеве из хаварије онда морате да обрађујете осовије и мењате лежајеве. У овом случају само се мењају лежајеви. Поготово на бродовима. Сви лежајеви на бродовима су јољи и сигурнији по пловидби од класичних. Шта они тамо користе Они користе лежајеве од чугуна. То је краткога века. Тек издржи две године, и у реду је. А ово је просто једна друга метода. Ови лежајеви на одређеним позицијама, например, код „General Motors“ локомотива, два и по пута дуже трају него оригинални лежајеви „Дженерал Моторса“. Просто, што кажу, погодили смо један добар материјал који даје фантастичне резултате.

Осим материјала који већ функционише у Русији, на српској изложби салона Архимед представљене су и разраде које тек чекају овде свој патент. Једна од њих је мотор који ради без коленасте осовине који омогућава да се увећа снага саобраћајног средства 2,5 пута и да се смањи потрошња горива. Према речима Рата Нинковића, он може да се користи за војску. На пример, просечна брзина тенка која сада износи 75 километара на сат увећаће се до 150 километара на сат.

Међу учесницима актуалне московске изложбе су и хрватски проналазачи које представља Асоцијација проналазача из забреба. Дајемо реч председнику Асоцијације госпођи Љиљани Педишић.

Ове године имамо четирнаест иновација за разлику од прошле године када смо их имали само шест. Тако да смо ове године пуно више донели. Пуно више су људи јавило. Изгледа да је многима интерес за руско тржиште је јако велик. И због тога, јасно, и људи више иду овде.

Последњег дана рада Међународног салона проналазака и иновационих технологија Архимед 5. априла биће објављени победници изложбе који ће добити златне, сребрне и бронзане медаље. Надајмо се да ће се међу њима наћи проналазачи из Србије и Хрватске.

 Отправлено: 15.08.13 13:35. Заголовок: Ху из мистер Тито? 2..

Ху из мистер Тито?
27.04.2012 Мифы

Churchill_&_Eden_Greet_Tito_In_London_jpg

Из беседы Сталина с Лавровым и Джугой (август 1950)

Лавров (генерал-полковник) …Большие надежды американские и английские правящие круги в своей подрывной деятельности против СССР и стран социалистического содружества возлагают на работу провокационных радиостанций "Голос Америки", "Би-Би-Си", "Немецкая волна", "Свободная Европа" и другое аналогичное им радиовещание. Перед американо-английской агентурой в социалистических странах поставлена задача добиваться отмены глушения передач этих радиостанций, а также захватывать в свои руки средства массовой информации, редакции литературных журналов, склонять к антисоветской деятельности в социалистических странах кинорежиссеров и драматургов. Активно этот план начнет осуществляться лишь после того, как Вы, товарищ Сталин, отойдете от дел и естественным путем уйдут из жизни представители великого поколения коммунистов, победившие всех врагов. В деле раскола мирового коммунистического движения, подрыва коммунистических партий изнутри американская и английская разведки возлагают надежды на ренегатов типа Иосипа Броз Тито, Тольятти и им подобных.

Джуга (генерал-лейтенант, заместитель Лаврова). Никакой Тито не ренегат, он никогда коммунистом не был. Он обычный агент английской разведки, засланный в свое время в коммунистическое движение на длительное оседание. Да и по национальности он не серб. Недаром он всю войну был так дружен с главным резидентом английской разведки на Балканах, сыном Черчилля — Рандольфом Черчиллем, с которым даже жил в одной палатке.

Сталин. У тебя есть конкретное предложение, как нейтрализовать деятельность Тито?

Джуга. Я не понимаю, почему мы так долго церемонимся с этим подонком Тито, с этим "коммунистом". У него же пальцы унизаны драгоценными бриллиантовыми кольцами и переодевается он за день десятки раз в самые дорогие костюмы. Тито забрался жить на небольшой остров в Средиземном море — Бриони. Выстроил там на деньги нищенствующего югославского народа шикарный дворец. Один бомбардировщик без опознавательных знаков с территории Албании — и нет ни дворца, ни американско-английского агента Тито. Есть человек — есть проблема, нет человека — нет проблемы.

Сталин. Запомним раз и навсегда: мы не авантюристы. От твоего предложения за версту отдает эсеровщиной. Не будет Тито, будет на его месте другой. Индивидуальный террор не выход…

Отрывки из книги В.В.Кожинова История России Век ХХ

В силу недостаточной осведомленности и под воздействием тенденциозных мнений многие авторы и сегодня истолковывают ситуацию в послевоенной Восточной Европе явно неправильно: СССР преподносится в качестве носителя революционно-коммунистической тенденции, а та же Югославия — либерально-демократической. Между тем не так давно были изучены сохранившиеся в архиве отчеты о состоявшемся в конце сентября 1947 года совещании Коминформа, из которых стало очевидным следующее:

“Особенно активно выступали югославы. М. Джилас дал целый обзор ошибок руководства компартии Франции, начиная еще с войны, критика носила резкий характер… Югославский представитель обвинил французов в либерализме, фетишизации парламентских методов борьбы, в постоянных уступках буржуазии. Он утверждал, что во Франции и Италии имелись условия для полного захвата власти, осудил в связи с этим роспуск и разоружение по инициативе компартии партизанских от рядов. Выступление Э. Карделя (также один из высших тогдашних правителей Югославии. — В. К. ) было посвящено в основном критике итальянских коммунистов: “Не могут долго сидеть вместе в одном и том же правительстве коммунисты, представители революционного рабочего класса, антиимпериалистических сил и социализма и представители финансового капитала и империализма или их лакеи, начиная с социал-демократии…” Кардель даже ставил вопрос шире, говоря о появлении в международном коммунистическом движении во время войны и после тенденции, обозначающей некоторый уклон от революционной теории марксизма-ленинизма… Эта тенденция заключалась в признании некоторыми компартиями возможностей мирного парламентского развития империализма, а не … дальнейшего обострения его внутренних противоречий и классовой борьбы…

Перешедший впоследствии на антикоммунистические позиции (такого рода “метаморфозы” вообще типичны для наиболее “радикально” настроенных людей), Джилас в своих воспоминаниях старался умолчать о собственной коммунистической агрессивности 1940-х годов. Но он все же “проговорился” об одном своем “столкновении” со Сталиным в ходе совещания в Москве в феврале 1948 года. Обсуждался текст заключенного незадолго до того югославско-болгарского договора, в котором договаривающиеся стороны обязывались “поддерживать всякую инициативу, направленную … против всех очагов агрессии…” Сталин вмешивается: “Нет, это превентивная война — самый обыкновенный комсомольский выпад! Крикливая фраза…” (Джилас, цит. соч., с. 129). В тех же воспоминаниях, кстати сказать, Джилас удостоверяет, что Сталин был категорически против развязывания какой-либо войны; но об этом мы еще будем говорить.

И последовавший вскоре разрыв Югославии с СССР осознавался тогда в Белграде как итог конфликта между “революционностью” югославских коммунистов и “реакционностью” Сталина и его окружения…

в 1948 году противоречие между той же Югославией и СССР толковалось в ней как противоречие подлинного марксизма, социализма, революционности и нарастающих в СССР консерватизма, традиционности, даже отказа от социализма. Разрыв Москвы и Белграда совершился после того, как Сталин познакомился с изложением речей на “закрытом” заседании Политбюро ЦК КПЮ 1 марта 1948 года (изложение это опубликовано в книге Ю. С. Гиренко “Сталин — Тито”. — М., 1991, с. 349, 350):

“Восстановление русских традиций — это проявление великодержавного шовинизма. Празднование 800-летия Москвы (в сентябре 1947-го. — В. К.) отражает эту линию… Недавнее постановление ЦК ВКП(б) о музыке (10 февраля 1948-го. — В. К. ) — это возврат только к русскому классицизму… Такая политика Советского Союза говорит о глубоких изменениях, происходящих в стране. Об этом говорил Кардель, особенно Джилас и другие… Гошняк даже сказал так, что политика СССР — это препятствие к развитию международной революции. Тито ответил на это репликой: “Точно”… Кардель заявил: “Нам навязывается понятие новой демократии, а мы — народная демократия. Это — принципиально новое, и это в Советском Союзе не могут понять…” Кидрич в свою очередь ответил Карделю: “Они будут противиться строительству социализма, поскольку в СССР происходит перерождение…” Кидрич относится к Советскому Союзу исключительно высокомерно, считая, что в Советском Союзе существует малокультурье…” Последнее уже ближе к истинной сути проблемы…

***
http://www.sdelanounih.ru/who_is_mr_tito/
В 1961 году объявила о своем существовании Организация неприсоединения, большие усилия к созданию которой, начиная с 1955 года, прилагал Тито. Организация объединила несколько государств на принципах неучастия в военных блоках, но ее деятельность была направлена только против военного блока стран Варшавского договора.

 Отправлено: 15.08.13 13:36. Заголовок: Поучительная история..

Поучительная история о том, как генеральный секретарь компартии Югославии из революционера превратился в исполнителя и реализатора замыслов западных стратегов
http://www.sdelanounih.ru/who_is_mr_tito_2/
02.05.2012 Европа

Заигрывание талантливого стратега Запада Черчилля с руководителем югославских коммунистов Тито началось, конечно, не в 1948 году, а несколько раньше. Шустрые биографы Тито об этом пишут в духе западной дезинформации — довольно туманно и противоречиво. Сам Форин Офис и его верный помощник Сикрет Интеллидженс Сервис (СИС) по этому вопросу вот уже более полувека ни слова. Однако, как говорят в народе, шила в мешке не утаишь. Достаточно сопоставить факты, которые с течением времени просочились по независящим от СИС обстоятельствам, и становится понятным нормальному человеку поведение Тито в 1948 г. Вот некоторые из этих удивительных фактов, а читатель сам рассудит.

Очень пунктуальный исполнитель директив Коминтерна (железная дисциплина была отличительной чертой коммунистического движения в то далекое время) генеральный секретарь ЦК КПЮ Тито, находясь в глубоком подполье, тем не менее в 1940 г. устанавливает секретную радиостанцию, поддерживающую связь с Коминтерном, в доме тайного сотрудника СИС В.Велебита (?!).

9 мая 1941 г. Тито нелегально переходит из Загреба в Белград и живет в фешенебельном буржуазном районе Белграда в виллах проанглийски настроенных буржуа — Рибникара, Савичевича, Петровича и оттуда руководит подпольем(?!).

Как известно восстание народа против оккупантов началось непосредственно после 22 июня 1941 г. Сразу была освобождена большая территория Сербии. Руководили восстанием члены ЦК КПЮ, которые после совещания 22 июня разошлись по своим регионам и были в гуще событий. Тито «запоздал» с выходом на свободную территорию на три месяца и прибыл в Колубарский партизанский отряд в Западной Сербии только 18 сентября 1941 г.

15 октября 1941 г. Тито приезжает в освобожденный г.Ужице, где находится Главный штаб партизанского движения. К этому времени английская подлодка высаживает на черногорское побережье Адриатики делегацию британского Генштаба. В делегацию входили капитан Хадсон от СИС, два майора королевской армии в Лондоне и телеграфист Драгичевич. Они через освобожденную партизанами территорию Черногории приезжают в Ужице, где были приняты Тито. О чем говорили Тито и Хадсон, неизвестно. На следующий день капитан Хадсон и оба майора ушли к Михайловичу, а телеграфист Драгичевич остался при Тито для поддержания телеграфной связи с Коминтерном (?!).

В конце ноября 1941 г. немецкое командование предпринимает большое наступление на свободную партизанскую территорию и 29 ноября атакует Ужице. Главный штаб и остатки защитников города отступают на Юг в горный массив Златибор и останавливаются в местечке Палисад, так как Тито нигде не было и все опасались, что он остался в городе. И вдруг после полуночи появляется Тито в сопровождении капитана Хадсона, и как пишут историографы, он задержался с Хадсоном в подвалах ужицкого банка. Откуда и как там оказался Хадсон — неизвестно.

Основные партизанские силы отступили в горы Боснии и Герцеговины вместе с Тито и ему в Боснии 25 февраля 1942 г. из Черногории сообщают, что вторая миссия британской разведки ищет связи с Тито и что они прибудут 19 марта 1942 г. Членами делегации были британский майор Т. Атертон, телеграфист Донован и генерал Неделькович. 16 апреля 1942 г. британская делегация ушла к Михайловичу.

Весной 1943 г. основная группировка партизанских соединений, перейдя реки Дрину, Пиву, Тару, оказалась в горных районах Черногории вблизи горы Дурмитор. Главный штаб партизан получил достоверные сведения, что немецкое командование собирается предпринять генеральное наступление (так называемую 5-ю офанзиву) с целью окружить партизанские соединения, сконцентрированные в районе Дурмитора, и, сжимая кольцо, полностью их уничтожить. Необходимо было до 20 мая уйти из опасного района, пока карательные дивизии не замкнули кольцо окружения. Однако Тито, находясь на плато в районе Черного озера, не давал приказа о своевременном уходе партизанских соединений из предстоящего немецкого кольца. Он ждал 3-ю британскую военную миссию, которая должна была прилететь и спуститься на парашютах на плато. Миссия опоздала на восемь драгоценных дней. Каратели вместе с четниками кольцо захлопнули. Наконец, делегация на парашютах приземлилась в 2 часа ночи 28 мая 1943 г. В миссии было шесть членов, из них два капитана — Б. Стюард и Дж. Дикин. Только на следующий день был дан приказ соединениям о прорыве немецкого кольца. Так как Вермахт имел достаточно времени, чтобы укрепить кольцо, потери партизанских соединений при прорыве были огромные. До 20.000 погибло при штурме и прорыве вражеских позиций. Несколько тысяч раненых партизан было добито карателями.

В марте месяце 1944 г. в освобожденный партизанами г. Дрвар премьер Великобритании Черчилль направляет к Тито свое доверенное лицо — сына Рандольфа Черчилля, который остается у Тито до мая месяца, а затем возвращается к отцу с подробным докладом о проделанной работе.

В августе 1944 г. премьер Великобритании Черчилль, будучи в Италии, приглашает Тито посетить его. Генеральный секретарь Компартии Югославии с радостью принял приглашение. Вот что пишуттитовские биографы, известные историки И.Божич, С.Чиркович, «М.Экмечич и В. Дедиер, подробно рассказывая об этих встречах: Черчилль и Тито встретились трижды в течение двух дней. Самая важная встреча была первая, и состоялась она 12 августа 1944г. с 12 до 13часов 15 минут. С югославской стороны присутствовала только Ольга Нинчич, (?) которая помогала при переводе и поэтому не успела составить никакой документ о содержании разговоров. С английской стороны кроме Черчилля присутствовал английский дипломат Пирксон Диксон который вел свой протокол. На остальных встречах Тито и Черчилля присутствовали с югославской стороны и ряд других деятелей. От них только исходят дополнительные сведения о самих встречах и о том,что они в кулуарных разговорах узнали, о чем собственно говорилось на первой встрече Черчилля и Тито». В связи с вышесказанным естественно возникают как минимум два вопроса:

кто такая Ольга Нинчич, что только ей доверялось присутствовать на первой (как биографы говорят) исторической встрече Черчилля и Тито, хотя рядом находились известнейшие руководители народно-освободительного движения и члены Политбюро ЦК КПЮ?

о чем все-таки шла речь в таком засекреченном первом разговоре между Черчиллем и Тито.

Оказывается, что Ольга Нинчич сотрудница Тито, дочь известного буржуазного деятеля королевской Югославии, который был министром иностранных дел в правительстве генерала Симовича, осуществившего с участием Интеллидженс Сервисом проанглийский переворот в Белграде 27 марта 1941 г. Будучи дочкой очень обеспеченных родителей, Ольга получила не только соответствующее образование, но и имела возможность посещать перед войной Англию. Здесь, очевидно, она пополняла свои знания не только в английском языке, но и в других сферах политико-общественной деятельности. Поэтому, естественно,что она вполне удовлетворяла не только соответствующие требования Черчилля и Тито, но и СИС, обеспечивающих такую во всех отношениях ответственную, секретную и историческую встречу. Неудивительно и то, что она в течение ряда последующих десятилетий ни словом не обмолвилась по существу об этой первой встрече Черчилля и Тито.

По существу самих разговоров на первой встрече Черчилля и Тито по крупицам разрозненных сведений, кулуарных разговоров, воспоминаний и реальных последующих поступков деятелей историографы сошлись во мнении, что Черчилль и Тито обсудили следующий круг вопросов. Прежде всего Черчилль был очень заинтересован в правильном, по его мнению, будущем общественном устройстве новой Югославии и реализации этой стратегии. Тито по данному вопросу дал исчерпывающие объяснения. Придя к обоюдному согласию, был подробно рассмотрен вопрос — что и как по этой встрече можно сообщить Сталину и Рузвельту. Ведь, надо было учитывать, что Красная Армия вот-вот вступит на Балканы. Был рассмотрен вопрос о политическом устранении Михайловича, теперь уже не нужного англичанам, о его сотрудничестве с оккупантами, а также решение вопроса с эмигрантским королевским правительством Югославии в Лондоне.

Военные вопросы сотрудничества в различных аспектах рассматривались уже на двух других встречах в присутствии генералов партизанского освободительного движения.

Учитывая вышесказанное не так и удивительно поведение Тито в послевоенные годы, конечно, при условии, что человек не поддастся невероятному количеству вымыслов, политической болтовни титовских и западных историографов. Ранее говорилось о начальном периоде строительства социализма в 1945-1947 гг. В них не упоминалось о различных мероприятиях Тито, которые указывали на его постепенные подготовительные шаги, направленные на отрыв Югославии от социалистического содружества народов. Эти шаги Тито довольно обстоятельно были проанализированы И. В. Сталиным и В.М. Молотовым в своих письмах, направленных Тито, Карделю и Ранковичу. Они сначала в очень мягкой форме товарищеской критики указывали на несуразности появившиеся во внешней и внутренней политике Тито, и постепенно с принципиальных позиций требовали точных ответов и объяснений. Письма эти были опубликованы в 1948 г. и при желании их можно найти и ознакомиться с ними. С высоты конца XX столетия видно, что десятки тысяч стойких югославских борцов против фашизма, сотни героических командиров партизанских отрядов и соединений, талантливые руководители тяжелейшего боевого подполья против оккупантов, а также И.В.Сталин и советское руководство недооценили сговор Черчилля и Тито 12 августе 1944 г.

В 1948 г. первый этап удачных стратегических замыслов Черчилля закончился переходом Тито в стан англоамериканцев.

Предыстория югославской катастрофы Расправа с коммунистической партией

Совершив предательство интересов народов Югославии, Тито в силу обстоятельств (если он хотел остаться у власти), в первую очередь должен был расправиться с Коммунистической партией Югославии(КПЮ), с живыми коммунистами, большая часть которых была закалена в кровавой битве с фашизмом, настроена была просоветски, непоколебимо верила в справедливость социалистических идеалов. Расчитывать на то, что их можно купить постами, карьерой — не приходилось. Разгром компартии был загодя подготовлен втихаря и с большим успехом осуществлен в 1948-1956 годах. Из 285 147 членов КПЮ, которые она имела в начале 1948 года, было исключено 218 379 человек, громадное большинство которых вынесло всю тяжесть борьбы за свободу и социализм. Все они были репрессированы и вместе с несколькими сотнями тысяч беспартийных прошли жернова жутких концлагерей — «Голого стока», «Святого Гргура», «Билеча», «Мермера»,« Забела», «Углян»,« Градишка», « Рамского Рита», «Главнячи» и других «святых» мест, входящих в систему ломки человеческой психики и воли по «демократическим» образцам и методам «цивилизованного» Запада.

Предатели, будучи у власти, всегда жестоко мстят великим сынам народа. Недаром сербы говорят: «Потурица гори от Турчина» [ Предатель хуже врага ]. Когда Тито в 1948 г. переметнулся к англо-американцам, а Югославию превратил в основной рупор антисоветизма, он спросил Момчило Джурича (того самого известного партизана, о котором раньше шла речь, и который в то жаркое лето 1948 г. командовал гвардейскими частями югославской народной армии) — ты со мной или против меня? Момчило ответил прямо, что лучшую свою долю народы Югославии могут строить только в союзе с Советской Россией. Другого пути нет. Поэтому он против Советской России не пойдет и Тито не советует. Его, как и десятки тысяч других югославских коммунистов арестовали в августе 1948 года.

Восемь долгих лет с 1948 по 1956 год провел Момчило Джурич в титовских застенках. К этим прославленным партизанам, как и к десяткам тысяч сербских, черногорских, хорватских, словенских, македонских коммунистов применялись такие изощренные пытки, какие автору «УНИОНА» и известным антисоветчикам Рыбакову, Солженицыну, Гранину, Евтушенко, Вознесенскому, М. Захарову, Аксенову, Солоухину, Сахарову, Шафаревичу и и иже с ними даже в самом страшном сне не могли присниться.

Ползучая контрреволюция, организованная Тито, набирала темпы и в борьбе со своими основными врагами — членами КПЮ, перекрывала «достижения» гестапо с лихвой. Гестапо стремилось людей уничтожить, контрреволюция же Тито стремилась сломить их морально и использовать их как зверей для устрашения народа. Любой ценой сломать волю, превратить их в озверевших предателей. Об этом периоде «тихой» контрреволюции и дикой расправы над людьми «гуманный» и «очень человеколюбивый» Запад молчал и о правах человека даже не заикался. Но писатели и литераторы Москвы, России, да и того же «цивилизованного» Запада могли бы при желании узнать об этой жуткой, именно жуткой правде, прочитав ее в книгах Мирослава Поповича «Бей банду», Миливоя Стевановича «В титовских фабриках «предателей», книгах академика Драгослава Михайловича, в рассказах женщин «Женский лагерь на Голом Отоке», собранных Драгославом Симичем и Бошком Тривуновичем и других материалах живых и уже мертвых свидетелей, переживших этот кошмар.

Ни одна из этих книг, благодаря «заботам» шестидесятников, Горбачева, Яковлева и иже с ними, не переведена на русский язык. Распространение этой правды не соответствовало интересам прозападной идеологической обработки россиян, проводимой шестидесятниками, не соответствовало интересам пропаганды титовского «рыночного ,гуманного»социализма на деньги Запада и планируемого шестидесятниками «реформаторства», что вкупе с другими факторами и расшатало основы советского общества. При таком огромном выборе фактического материала Ю. Лощицу, мягко говоря, просто некорректно, обсуждая эту проблему, ссылаться на бывших членов «Союза коммунистов»/Ск/,а теперь на националистически настроенных писателей Чосича и Исаковича. Они же в то трагическое время 1948-1960 годов «тихой» контрреволюции в Югославии были идеологическими подручными Тито при уничтожении компартии. Только идеологические перебежчики-конъюнктурщики способны на такое. Предав, перебежав, слегка отряхнувшись и отмывшись, усесться в удобное кресло, разглагольствовать о дичайших муках своих бывших боевых друзей, и как ни в чем не бывало давать «свою» оценку этих событий и поступков. Конечно, дают они оценку лживую, ибо себя надо обелить и перед детьми и перед историей.

Момчило Джурич выдержал и эти восемь лет непрерывных пыток и все-таки вышел моральным победителем. Будучи человеком высокообразованным и честным, никогда не путал время, хронологию событий, причины и следствия, рассматривал их в развитии, всегда требовал при серьезном разговоре конкретного анализа конкретной ситуации и всегда был готов посмотреть правде в глаза. И если в горячее лето 1941 года Тито, будучи руководителем КПЮ, проводил политическую линию борьбы народов Югославии против оккупантов, за свободу и независимость своей родины, да еще эта линия имела такого мощного и исторически проверенного союзника как Советская Россия, то Момчило Джурич считал эту линию действий единственно верной и он ее проводил всеми своими силами в тяжкие времена второй мировой войны. Поддерживал он лично и руководителя Тито, даже трижды спасал его от гибели. Но когда Тито, развращенный неограниченной властью и полной бесконтрольностью, совершил предательство, Момчило, невзирая на непомерный к этому времени (1948г.) культ Тито, в лицо об этом ему сказал. За что жестоко и поплатился, как и сотни тысяч его единомышленников.

Из книги Предрага Миличевича «Шесть агрессий запада против южных славян в XX — ом столетии»