Сообщение: 11017
Зарегистрирован: 15.07.09
Откуда: Србија, Београд
Репутация:
5
Отправлено: 03.12.10 10:45. Заголовок: BEOGRAD 03. 12. 2010..
цитата:
BEOGRAD 03. 12. 2010
Press
Božidar Delić napušta SNS i formira svoj poslanički klub?! Član predsedništva Srpske napredne stranke i narodni poslanik Božidar Delić planira da napusti naprednjake i osnuje svoj poslanički klub, saznaje Press u Skupštini Srbije.
1
Neslaganja oko Ratka Mladića... Delić nikad ne bi izručio generala Hagu, za razliku od njegovog lidera Tomislava Nikolića
Prema ovim informacijama bivši general krenuo je i u animiranje drugih poslanika SNS, a navodno je pokušao da „vrbuje" i neke poslanike SPS i PUPS. Delić: Imam problema u SNS
Božidar Delić za Press priznaje da je nezadovoljan mnogim stvarima u stranci i ne isključuje mogućnost da napusti SNS.
- I ja sam čuo da se već dva-tri dana priča da navodno napuštam stranku. Ne znam ko plasira te spekulacije. Ja sigurno ne! Mada, pazite, ništa nije nemoguće. Ali zašto bih ja kao jedan od osnivača SNS-a napustio stranku? Možda nisam zadovoljan mnogim stvarima u stranci, ali sve to može da se reši razgovorom - kaže Delić za Press.
On, ipak, na naše pitanje čime je najnezadovoljniji direktno odgovara da „mu smeta što ni dve godine od formiranja SNS nije zaživela organizacija na terenu, odnosno sporo se formiraju mesni odbori".
Na našu primedbu da bi bilo zaista teško poverovati u priču da zbog „dinamike rada na terenu" želi da napusti stranku i upitan da li je stvarni razlog njegovo neslaganje s Tomislavom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem oko izručivanja Ratka Mladića Hagu, on kaže:
A Vučić: Treba da se stide
Zamenik predsednika SNS-a Aleksandar Vučić nije želeo da komentariše mogućnost da Delić napusti poslanički klub i(li) stranku.
- Nisam čuo to o čemu govorite. Ne bavim se unutarstranačkim stvarima po novinama. Treba da se stidi svako ko se unutarstranačkim stvarima, umesto na stranačkim organima, bavi po medijima - bio je kratak Vučić.
- Nikolić je rekao da bi izručio Mladića, a ja da ga ne bih predao ni kada bih bio ministar odbrane. Taj moj stav je poznat odavno - objašnjava bivši general.
Ne viđa lidere naprednjaka
Delić priznaje da sa rukovodećim dvojcem Nikolićem i Vučićem nije bio često u kontaktu u poslednje vreme.
- Tomu viđam redovno u Skupštini, a Vučića ređe. Video sam se s Tomom pred njegov odlazak u Kinu, a Vučića nisam dugo čuo. Ima jedno 15 dana. Ne volim da zivkam. Sednica Predsedništva stranke je u subotu, pa očekujem da ćemo tada o svemu razgovarati i rešiti sve nesporazume - kazao nam je Delić.
Inače, kada je Tomislav Nikolić septembra 2008. napustio radikale, Delić je bio među 20 poslanika SRS-a koji su krenuli za njim i osnovali poslanički klub „Napred Srbijo".
B. Bojić
A ШТА СТЕ ВИ ГЕНЕРАЛЕ ДЕЛИЋУ УОПШТЕ ОЧЕКИВАЛИ ОД ИЗДАЈНИКА НИКОЛИЋА, КАД ЈЕ ИЗДАО КУМА, А КОГА НЕ БИ??? НИСТЕ ТРЕБАЛИ СА ИДИОТОМ НИ ДА СЕ ОДВАЈАТЕ ИЗ СРС, АЛ САД ШТА ЈЕ ТУ ЈЕ, ДА ВИДИМО, МОЖЕТЕ ЛИ СЕ НЕКАКО ОПРАТИ ОД ТОГ ПОТЕЗА КОЈИМ МЕ НИКО НИЈЕ ИЗНЕНАДИО НИ РАЗОЧАРАО КАО ВИ...
Сообщение: 9673
Зарегистрирован: 15.07.09
Откуда: Србија, Београд
Репутация:
5
Отправлено: 13.08.10 17:04. Заголовок: Српска опозиција тра..
цитата:
Српска опозиција тражи да се Тадић извини Гаспрому
13.08.2010, 14:30 Опозициона Српска напредна странка је тражила од председника земље да се извини Гаспрому јер је Тадић водио преговоре са властима Бугарске о промени маршруте гасовода „Јужни ток" без знања руског концерна - јавља радио Б92 позивајући се на изјаву представника СПП Зорана Михајловића-Милановића.
Званични представник владајуће Демократске партије Јелена Триван је рекла: "Изјава је срамна не само зато што је лажна, већ зато што је дубоко противна интересима наше земље. Реч је о најгрубљој лажи с обзиром да председник Тадић није преговарао, већ разговарао о нечему што је легитимна тема".
Бугарска и Србија су се 7.августа договориле да „Јужни ток" пресече границу у области Димитровграда. О томе је изјавио премијер Бугарске Бојко Борисов, према резултатима преговора са председником Србије. На промену маршруте, рекао је Борисов, инсистирао је председник Србије.
Тадићу треба натрљати нос, промениће песму чим добије један позив из Москве, али ови који траже да се Тадић извињава Гаспрому седе на две столице, муљају и лажу на све могуће начине, иду на прославе у америчку амбасаду, па онда трком у руску - јер њихов животни мото је: Ко да више...не верујте им ништа браћо Руси, јер су исти као Тадић, а њему због овога ударите пацку, наравно... Види се да је мало ударен...
Branka , dobila si jos jednu lekciju da u srpskoj politici nista ne treba da te cudi ili razocara .
Ја у генерала Делића нисам ниједног тренутка сумњала, верујући да је човек на свом месту, а онда ме је то његово прелетање изненадило и погодило више него оно што су урадили Николић и Вучић... али мислим да је и ово одвајање из СНС-а урадио под утицајем Русије - знам да је често тамо - читала сам баш јутрос оно што си написао да треба разбити двојац Николић-Вучић и баш сам се насмејала... ти си у ствари човек кога треба највише критиковати (зато што си са таквим искуством, уместо да га употребиш, изашао из политике, препуштајући је лаицима горим и од мене)...
Сообщение: 11038
Зарегистрирован: 15.07.09
Откуда: Србија, Београд
Репутация:
5
Отправлено: 04.12.10 16:07. Заголовок: Ako Делић остане са ..
Ako Делић остане са напредњацима, онда заслужује и судбину која напредњаке неминовно чека као и све издајнике. Презир, презир, и ништа друго сем презира.
Прес: Божидар Делић напушта СНС и формира свој посланички клуб?
субота, 04. децембар 2010. Члан председништва Српске напредне странке и народни посланик Божидар Делић планира да напусти напредњаке и оснује свој посланички клуб, сазнаје Пресс у Скупштини Србије. Према овим информацијама бивши генерал кренуо је и у анимирање других посланика СНС, а наводно је покушао да „врбује" и неке посланике СПС и ПУПС.
Делић: Имам проблема у СНС
Божидар Делић за Пресс признаје да је незадовољан многим стварима у странци и не искључује могућност да напусти СНС.
- И ја сам чуо да се већ два-три дана прича да наводно напуштам странку. Не знам ко пласира те спекулације. Ја сигурно не! Мада, пазите, ништа није немогуће. Али зашто бих ја као један од оснивача СНС-а напустио странку? Можда нисам задовољан многим стварима у странци, али све то може да се реши разговором - каже Делић за Пресс.
Он, ипак, на наше питање чиме је најнезадовољнији директно одговара да „му смета што ни две године од формирања СНС није заживела организација на терену, односно споро се формирају месни одбори".
На нашу примедбу да би било заиста тешко поверовати у причу да због „динамике рада на терену" жели да напусти странку и упитан да ли је стварни разлог његово неслагање с Томиславом Николићем и Александром Вучићем око изручивања Ратка Младића Хагу, он каже:
- Николић је рекао да би изручио Младића, а ја да га не бих предао ни када бих био министар одбране. Тај мој став је познат одавно - објашњава бивши генерал.
Не виђа лидере напредњака
Делић признаје да са руководећим двојцем Николићем и Вучићем није био често у контакту у последње време.
- Тому виђам редовно у Скупштини, а Вучића ређе. Видео сам се с Томом пред његов одлазак у Кину, а Вучића нисам дуго чуо. Има једно 15 дана. Не волим да зивкам. Седница Председништва странке је у суботу, па очекујем да ћемо тада о свему разговарати и решити све неспоразуме - казао нам је Делић.
Иначе, када је Томислав Николић септембра 2008. напустио радикале, Делић је био међу 20 посланика СРС-а који су кренули за њим и основали посланички клуб „Напред Србијо".
Вучић: Треба да се стиде
Заменик председника СНС-а Александар Вучић није желео да коментарише могућност да Делић напусти посланички клуб и(ли) странку.
- Нисам чуо то о чему говорите. Не бавим се унутарстраначким стварима по новинама. Треба да се стиди свако ко се унутарстраначким стварима, уместо на страначким органима, бави по медијима - био је кратак Вучић.
Сарајевске НВО доделиле Чедомиру Јовановићу награду Иса-бег Исхаковић
недеља, 12. децембар 2010.
БЕОГРАД – Сарајевске невладине организације уручиле су председнику Либерално-демократске партије (ЛДП) Чедомиру Јовановићу награду „Иса-бег Исхаковић” за изузетан допринос ширењу културе, отворености и очувању идентитета главног града Босне и Херцеговине.
Како је саопштено из ЛДП-а, Јовановић је приликом пријема награде на свечаној церемонији у Народном позоришту у Сарајеву, истакао да је та награда упућена свим људима који се годинама боре за политику толераниције и разумевања свих народа у региону.
„Награде се обично дају због оног што је урађено, ја верујем да сам ову добио због онога што желим и због оног што треба да урадим. У тим жељама нисам усамљен, и зато је ова награда упућена свим оним људима који су имали толико потребног разумевања за све оно што сам радио ја и што је радила странка”, рекао је Јовановић.
Председник ЛДП-а је оценио да награда представља обавезу која конкретизује политику која на регион не гледа „као на плен”, нити која у регион не иде „тражећи алиби за сопствени неуспех”.
„Награда конкретизује политику која Босни, Хрватској, Црној Гори, и наравно Косову, треба да понуди визију заједничког живота који би почивао на сагласности наших разлика, на уважавању тог богатства и на оној врсти вредности која је била потребна у прошлости, а која је тако мало присутна данас”, казао је Јовановић.
Награда Иса-бег Исхаковић, посвећена је сећању на утемељивача Сарајева као града заснованог на грађанским вредностима и слободном и мирном суживоту свих народа и религија из XВ века, а додељује је 15 угледних невладиних организација из главног града Босне и Херцеговине у име пријатеља града Сарајева.
Ранији добитници исте награде у конкуренцији политичара били су Весна Пусић и Стипе Месић.
В.В.Жириновский: «Русские, Россия – и наша страна! Требуем наведения порядка с мигрантами и этнической преступностью!» 11 Декабря 2010 12:04
ЛДПР заявляет: «Русский народ – это люди с широкой душой, чистым сердцем, но сильной волей. Мы должны прекратить этнические убийства в нашей стране. Россия – и для русских тоже!»
По стране прокатилась мощнейшая волна уличных акций, посвященных памяти убитого на Кронштадтском бульваре Егора Свиридова. Он скончался 6 декабря от полученных огнестрельных ранений. В убийстве обвиняется уроженец Кабардино-Балкарии Аслан Черкесов, который четыре раза выстрелил в Егора из травматического пистолета. Ранее, в июле у станции метро «Чистые пруды» произошла групповая драка, в которой погиб 22-летний Юрий Волков. По подозрению в его убийстве были задержаны трое уроженцев Чечни. Акции памяти, особенно в Москве и Санкт-Петербурге, носили массовый характер. На улицу вышли несколько тысяч человек.
ЛДПР неоднократно ставила вопрос перед высшим руководством страны, вносила поправки в законодательство и принимала все меры, направленные на прекращение унижения русского народа. В ЛДПР родился выстраданный волей русского народа лозунг: «Россия – и для русских тоже!».
«Мы скорбим вместе с родителями, близкими, друзьями и соратниками убитых» – сказал сегодня В.В.Жириновский.
«ЛДПР требует тщательного расследования и публичного процесса по этому делу. Мы призываем русский народ сплотиться, но не допускать беспорядков и противозаконных действий, ибо это будет только выгодно силам, которые потом первыми обвинят русских в разжигании межнациональной розни.
ЛДПР обещает на ближайших встречах с руководством города, правоохранительных органов и страны принципиально поставить вопрос о необходимости срочного комплексного наведения порядка с присутствием мигрантов в Москве и этнической преступностью в России. Мы призываем всех присоединиться к заявленным требованиям. Русские! Мы не позволим убивать и унижать себя. Мы люди широкой души, чистого сердца, но сильной воли. Россия – и наша страна!» – заявил лидер ЛДПР.
Сообщение: 11444
Зарегистрирован: 15.07.09
Откуда: Србија, Београд
Репутация:
5
Отправлено: 30.12.10 23:38. Заголовок: Ведрана Рудан у Срби..
Ведрана Рудан у Србији, или липо ли је...
Ана Радмиловић уторак, 28. децембар 2010. Дакле, липо ли је кад је неко други храбар наместо вас. А још је липше кад ван је далеко, и кад не станује у вас дома. А од свег' најлипше је кад га доведете у госте, водите ка фурешту по граду показујете вашима, домаћима „ах, как је храбар, как је храбар“ ал се у себи смијат – отће тај назад дома, а ви ћете остат на миру. Између идеје да причам зашто је све Ведрана супер, и разумевања зашто моје сународнике нервира чињеница да је ова ауторка популарна у круговима који би сваког Србина за пола једне њене изјаве прогласили фашистом и дали да га се упуца по виђењу – одлучујем се за комбинацију оба.
Да, и мене нервирају НВО Срби којима је „так' слатко“ кад им се неко покаки у двориште, под условом да није великосрпски националиста - и да не набрајам остале невероватне језичке појаве и лингвистичке акробације којима се борци за слобуд и људска права у Срба служе када желе да кажу да се с неким, рецимо, не слажу. И да, и мене нервира што је Кустурица србо-четничко-фашистичко-антиглобалистичко чудовиште, а ја не видим у чему се то, суштински, ставови пожељне Пудан битно разликују од ставова нашег православног сатанисте Емира. Руданова каже да каже да је Јосиповић лицемер јер је написао ону тужбу за геноцид против Србије, а сада само што се не уда за Тадића (и лепа јој је идеја да би у том свом геј браку Тадић и Јосиповић требало да усвоје неког малог Словенца). Она поручује да не верује ни у једну од тих кампања, не верује у Месићев искрен национализам као ни у Јосиповићево искрено помиритељство. Упоређивање с Емиром овде, да се разумемо, служи само као илустрација – јер тог човека у овој Србији пљује и кусо и репато за сваку реч, макар реч била и помиритељска, човечна и паметна, а ову жену гледамо импресионирани њеном храброшћу. А слични су по својим антиглобалистичким ставовима, мишљењу о Нато, Америци, ЕУ, капитализму...
Руданова каже да каже да је Јосиповић лицемер јер је написао ону тужбу за геноцид против Србије, а сада само што се не уда за Тадића (и лепа јој је идеја да би у том свом геј браку Тадић и Јосиповић требало да усвоје неког малог Словенца). Она поручује да не верује ни у једну од тих кампања, не верује у Месићев искрен национализам као ни у Јосиповићево искрено помиритељство.
Дакле, две су ствари у овој причи битне за оне које прича занима, а не само једна. Не бих свела гостовање ауторке Рудан у „Утиску“ само на тај – за многе – најјачи утисак о једној неслободи заправо. О једној јадној, тужној и кукавичкој неслободи када хоћемо да други кажу оно што ми не смемо, када тапшемо по рамену тог „другог“ пошто је све то уместо нас испричао, а онда га лепо пошаљемо па „идите, пишите своје јереси, ми ћемо вас са уживањем читати“,као воајери који гледају оно што неко уме и у стању је да ради – јер они нису.
Детаље попут препричавања ставова грађанке Рудан, попут онога да је лоше што је Хрватска ушла у Нато, попут онога да се она не жели наћи у ЕУ, њене дакле оштро и духовито написане антиглобалистичке ставове могу само да вам препоручим да читате. И да се изненадим како то да се она допада нашим глобалистима, нашим про-натовцима, про-евроунијашистима, и шта је то заводљиво у њој, а што је њих (те такозване другосрбијанце) завело да с дивљењем читају њене јереси, исте оне за које ће своје суграђане обесити о прву бандеру, тужити суду као промотере фашизма и тако даље, да не набрајам, знате шта се све деси некоме ко се у Србији усуди да каже макар и делић онога за шта Ведрана у Србији добија аплаузе.
Ето, то је жалосно.
Гледала сам, пре него ћу писати овај текст, и једну стару емисију, ону гореописану, где Ведрана улази код новинара Станковића у студио као на спровод. Одлична емисија, и (без обзира на скеч са Кустурицом) тај је тип сјајан аутор који свашта допушта, иницира и да се тамо свашта чути о овом нашем, да се коректно изразим, „региону“. О признању Косова које је Хрватска направила, не мисли ништа добро него каже како и у Истри има пуно Талијана и како би се сад ти Талијани могли множити попут Косовара (Ведрана мисли да су Шиптари с Косова Косовари, али није она крива, шта друго да мисли кад је то сад неки полузванични назив) и онда би, каже Ведрана, Хрватска требало да да Истру Италији.
И док она то прича коректни Срби, они исти који навијају да Тадић појури код Тачија (шта сад цепидлачимо с оном „жутом кућом“ покварише нам посао) и да више признамо то Косово, по закону квантитета. Више их је. Нас је све мање.
Утисак о „Утиску“ је дакле – драги Срби све вас је мање јер сте кукавице, јалови су вам предводници, чопор све мањи и раштркан, не личите ни на шта, воајерски тапшете док гледате како једна жена (странкиња, додуше) изговара јаке речи, воајери сте, не смете сами. И даље, и кад зуцнете неку јерес попут овој какве ова жена изговара на сваком кораку, ви се извињавате, нисте тако мислили, улизујете се да вас не прогласе „фашистом“ и осталим заостацима из Другог светског рата, ви сте пали још онда кад сте дозволили да вам некакав полусвет из разних Комитета одлучује о границама – докле смете да будете људи, а кад морате да се сетите да сте само Срби, извините се и разиђете с улице, да вас све не похапсе. Уместо да осатнете на улици и кажете „изволите нас све похапсити“ . Срби би, као и Јевреји само с друге позиције, с дна а не с врха, требало да буду људи, у оном смислу у којем је људски бити храбар, макар ако вас и мука натера на храброст.
И да се изненадим како то да се она допада нашим глобалистима, нашим про-натовцима, про-евроунијашистима, и шта је то заводљиво у њој, а што је њих (те такозване другосрбијанце) завело да с дивљењем читају њене јереси, исте оне за које ће своје суграђане обесити о прву бандеру, тужити суду као промотере фашизма и тако даље, да не набрајам, знате шта се све деси некоме ко се у Србији усуди да каже макар и делић онога за шта Ведрана у Србији добија аплаузе.
И да не цртам даље, ето то сам ја мислила док сам синоћ гледала Ведрану код Оље, а на једној другој страни згражавала се млаком и бедном реакцијом Србића (што би рекли Хрвати) на једну другу емисији, снимљену на Косову, где један други гост (директор Одбора за људска права) некакав Шаља бахато и безобзирно порике да је икакве „жуте куће“ било, прекида новинара и дере се на њега, пијан од моћи – пијан пијанством кретена којем дате моћ, па он маше њоме као палицом која ће, ако има Бога, на крају разбити његову главу.
Али, ја сам у Србији. Ја морам да будем коретна јер говор мржње допуштамо само гостима, па макар тај говор мржње (који импутирају госпођи Рудан) био заправо позив на човечност.
„Србија је 2008. године потписала неповољан споразум (*), а рећи то отворено не значи бити против Русије и сарадње са том земљом, али ствари треба назвати својим именима“ – изјавила је Зорана Михајловић-Милановић, експерт за енергетику и члан Председништва у странци Томислава Николића (Српска напредна странка – СНП).
Дакле, на нишану је руско-српски споразум о „Јужном току“. Напад је кренуо читавим фронтом. Лоше је, по мишљењу госпође Михајловић-Милановић практично све: то што је Србија на 25 година продала права на експлоатацију нафте и гаса; то што „за увоз нафте ми трошимо милијарде евра, а могли бисмо уштедети 250 милиона“; то, што ће „Русија за мање од пет година (не за 35 нити за 30) исцрпети сву нафту, тако да ћемо ми кроз три деценије остати без енергоресурса“, то што смо нафтну компанију НИС „продали за 400 милиона долара, а српске резерве нафте износе 250 милиона евра годишње – нико здравог разума не може подржати такву одлуку државе“; то што је власт „учинила поклон Русији“; „прошло је много времена, минимум десет година, а гасовода „Јужни ток“ још увек нема, ми смо изгубили могућност да постанемо земља која располаже централним складиштима гаса у Банатском Двору“, „од руског обећања да ће гас стићи до 2015. године није остало ништа“; то што је „због енергетског споразума са Русијом Србија изгубила предузеће од јавног значаја, каквим је могао бити „Србијагас“; то „што смо уместо тога добили посредника у испорукама гаса, друго предузеће је постало власником магистралног дела гасовода; ми смо добили високе цене за гас и озбиљну нејасност у вези питања о томе, како ће се гасификовати Србија и градити гасовод у правцу Косова и Албаније“.[1]
Подсетимо да је контролни пакет НИС предат „Гаспромњефту“ (кћерки предузећа „Гаспром“) фебруара 2009. године, након што је руска страна у целости исплатила 400 милиона евра (и која се такође обавезала да ће уложити 550 милиона у модернизацију производње до 2012. године). Модернизација је почела, и у 2010. години у рафинерију у Панчеву је руска страна уложила 120 милиона евра. У будућности, до друге половине 2012. године, претпоставља се окончање њене модернизације, а до 2014. године обим руских инвестиција у НИС требало би да изнесе милијарду евра.[2]
„Проблем НИС“ партија СНС промовише у први план у условима када у економији Србије не постоји буквално ни једна позитивна тенденција: незапосленост је, према званичним подацима, достигла 750 хиљада људи (према незваничним подацима – премашила је милионску границу), око два милиона људи живи на ивици беде, а по подацима Светске банке, само је у пет држава света спољни дуг већи него Србије.[3] Од 2001. године приватизовано је око 2400 српских државних предузећа, али до данас је отприлике четвртина уговора раскинуто због несолвентности нових власника. Западним купцима српска предузећа су распродавана по багателним ценама. На пример, српски металуршки концерн – гигант „Сартид“ продат је «U.S. STEEL»-у у тродневном року за 23 милиона долара (3-4 процента од његове реалне тржишне цене) – буквално се ни мастило на уговору није осушило, а у Београд је долетео тадашњи државни секретар САД Колин Пауел, који је похвалио Србе за демократију и реформе; алуминијумски гигант «Нисал» отишао је за невероватно ниску цену од 325 хиљада евра; напредна српска компанија Мобтел се због неразумне аргументације продаје норвешкој државној компанији Теленор, велика фармацеутска компанија «Хемофарм» - немачкој компанији «Штада» за 475,4 милиона евра – списак тих распродаја толико је упечатљив да је Савез економиста Србије у марту 2010. године већ усвојио резолуцију, којом се осуђују преступи против економије и грађана.[4] И можемо бити сигурни да се ствар неће ограничити само на резолуције.
***
Неколико речи о предисторији 'антируског демарша' Српске напредне странке (СНП). Сама странка настала је крајем 2008. године након иступања из Српске радикалне странке (СРС), чији је председник Војислав Шешељ, заменика председника странке Т.Николића и генералног секретара А.Вучића, који су са групом својих присталица основали сопствену странку. Нова странка је у потпуности одустала од идеологије радикала и прогласила својим спољнополитичким приоритетом укључивање Србије у Европску унију. На унутрашњем плану изразита карактеристика СНС је непостојање политичког прграма, који је замењен сетом парола, које су по свачијем политичком укусу.
Прилично брзо постало је јасно да није реч једноставно о разликама у погледима са Војиславом Шешељем, или о «умору» Т.Николића од улоге «вечитог заменика».
Изненађује и стремљење са којим се СНС латила посла афирмисања на политичкој сцени. У очи одмах пада неколико ствари.
Као прво, српски медији (које углавном контролишу Немачка и САД), који су се раније истицали по клеветању радикала, нашироко су и добродушно почели осветљавати делатност странке Николића и Вучића, које су раније ти исти медији квалификовали никако другачије до као „чудовишта“.[5]
Друго, аналитичари су одмах започели причу о томе, да СНС, без обзира на демонстративну критику власти, не одузимеју гласове ни од кога осим радикала В.Шешеља.[6] Страначки римејк групе Николић-Вучић прикочио је напредовање Српске радикалне странке.
Треће, показало се да СНП има кудикамо шире циљеве од освајања одређеног дела власти. Ти циљеви били су слични онима којима је тежила Демократска опозиција Србије - ДОС**, која је дошла на власт октобра 2000. године. Тада је у резултату државног удара ДОС ликвидирао политички курс С.Милошевића. СНП данас следи циљ истискивања са политичке позорнице национално-патриотске опозиције и за сваки случај – Демократске странке Б.Тадића (уколико последњи ризикује да не пристане на неке захтеве Запада).
Принципијелна „иновација“ твораца „пројекта „Николић- Вучић“ јесте непостојање јасног програма, што даје широк простор за политичко маневрисање. Оно што је презентовано као програм, исказало је прекомерну генерализацију, уопштеност.
***
У октобру 2009. године господин А.Вучић је посетио САД, а потом су његове посете Вашингтону постале редовне. Он је обзнанио да Србима без подршке САД „није могуће да постигну иоле значајније спољнополитичке циљеве, нити економски напредак“.[7]
Изјава Вучића променила је однос политичких снага у земљи: испоставило се да се СНС бори за патронат САД и претварање у „заменика Демократске странке“. Од тог тренутка А. Вучић и други представници СНС су постали чести гости у амбасадама САД и Велике Британије у Београду. Декларација СНС „и Косово, и Европа, ослонац на Европу с једне стране и на Русију с друге стране, добри односи са Кином и изједначавање односа са новом америчком администрацијом“ показала се испразном, чистим блефом.
Стратешки циљ нових америчких стављеника јесте формирање у Србији двопартијског система, у коме ће власт мењати ДС и СНС, дублирајући једна другу и осигуравајући Сједињеним Државама задржавање позиција у земљи и на Балкану у целини. Српске странке и организације патриотског опредељења из те политичке конструкције треба да буду избачене.
Група Николић-Вучић, која је створила Српску напредну странку, апсолутно је нова појава у политичком животу Србије, која је изразито антируске природе. Антируски мотиви чули су се од Т.Николића одмах након трансформисања „групе“ у странку: после парламентарних избора у Србији маја 2008. године он је торпедовао стварање владине коалиције оријентисане на Русију, и сам је касније прокоментарисао то овако: „...таква влада засигурно би била тесно везана са Руском Федерацијом, и у старту би имала проблем са ЕУ, јер би била против било какве сарадње са ЕУ по питању Косова...“.[8] Николић је иступио и против тога да Русија одобри Србији кредит од једне милијарде долара: „Ја подржавам, - изјавио је он , - узимење кредита, али само за изградњу фабрика и унапређење пољопривреде. Не подржавам узимање кредита за исплату буџетских обавеза“.[9] Подсетимо да је већи део руског кредита – 800 милиона долара – усмерено у инфраструктурне пројекте.
***
Које конкретно интересе САД у Србији опслужује група Николић-Вучић? Пре свега, то су две америчке војне базе на територији Косова и Метохије („Бондстил“ и „Мали Бондстил“, прецизнији подаци о бројности и саставу наоружања тешко су доступни); даље, „независност“ Косова, јачање институција албанске власти у покрајини са перспективом асимилације српског становништва; давање „крова“ албанским организованим криминалним групама, које преко сиве нарко-зоне Тирана – Приштина – Скопље врши испоруке до 80 процента хероина и кокаина у Европу и Русију; „препакивање“ руског пројекта „Јужни ток“ у пројекат „Набуко“.
Три споразума са Сједињеним Државама, које је ратификовала Народна скупштина Републике Србије 2009. године, омогућавају Американцима да решавају све те задатке, које су у виду ултимативних захтева стављени пред Савезну Рапублику Југославију још у Рамбујеу, недуго пре почетка бомбардовања.
Први од та три документа јесте потврда Споразума између владе Србије и Црне Горе и владе САД о сарадњи у области неширења оружја за масовно уништавање и развој одбрамбених и војних односа, који је потписан у Београду још 5. априла 2006. године. Члан 7 овог Споразума ослобађа војнике и други персонал САД од кривичне одговорности у случају „смрти или повреде било кога на територији Србије и Црне Горе“. Члан 10 Споразума предвиђа да опремање, резерве, материјали и друга средства владе САД и његових партнера у споразуму (поред осталог приватних војних компанија), који се увозе и извозе, неће бити подвргнути царинској или било којој другој контроли од стране српских власти. Армија САД и приватне компаније, које она ангажује за сарадњу, могу слободно увозити у Србију све што сматра потребним, укључујући различите врсте наоружања, опасне материјале итд, без било каквих провера. Члан 11 наведеног Споразума даје право Американцима да граде објекте на територији Србије у складу са правилима САД.[10]
Други документ је Споразум о снабдевању и узајамним услугама између министарства одбране Републике Србије и министарства одбране САД, који је потписан у Београду 8. новембра 2006. године, Тим споразумом Србија се обавезује да ће „пружати подршку САД у логистици, резервама и сервисирању“.[11]
Трећи документ је Споразум између владе Републике Србије и владе САД о заштити статуса, доступа и коришћења војне инфраструктуре у Републици Србији (такозвани СОФА-уговор, SOFA: Status of Forces Agreement).[12] Према том документу, Србија је дужна да обезбеди Сједињеним Државама доступ и коришћење оних објеката, који ће бити неопходни за реализацију Програма међудржавног партнерства и других акција, о којима се стране договоре, укључујући, поред осталог, објекте који су везани за транспорт, складиштење и обуку, и то „без накнаде“, наводи се у члану 2. Споразума. Члан 4 каже да персонал САД може долазити и напуштати територију Републике Србије (Косово и Метохију Вашингтон не третира као територију Србије) само са личним документима, издатим од стране САД. У члану 7 се каже, да „Оружане снаге и персонал Сједињених Држава могу увозити, извозити и користити у Републици Србији предмете за личну употребу, опрему, средства, материјал, технологије, опрему за обуку и опслуживање у оквиру реализације датог споразума. Увоз, извоз и коришћење ће бити ослобођени од провере, издавања дозвола и других ограничења, уплате царинских дажбина и других врста пореза, који се примењују у Републици Србији“. Статус неприкосновености Американаца проистиче из параграфа 2 тачке 7: „Авијација, транспортна средства и бродови САД ослобађају се од контролисања“. Чак штавише, члан 9 СОФА-уговора гласи: „уговорне стране одричу се права да једна другој исказује претанзије у погледу било каквих компензација за штету, губитак или уништење имовине, поврду или смрт персонала било које од стране, који би се догодили у току извршавања њихових званичних обавеза према уговору СОФА“.
На тај начин, армија САД и приватне војне компаније које сарађују са њом у Србији уживају право „правне екстериторијалности“. Баш као у окупираној земљи.
Поседујући тако широке војне интересе у Србији, САД природно теже да овде не допусте ни сенку руског утицаја. Судећи по последњој информацији, тај задатак за Вашингтон постаје све насушнији, са атрибутима ванредности. Како су саопштили балкански медији, 7-9. фебруара у Стејт департменту САД одржано је незабележено у историји таквих консултација саветовање 260 америчких амбасадора, конзула и дипломатских представника који раде у 180 земаља света. Из крајње оскудног званичног саопштења може се докучити да је то прво саветовање сличне врсте. О његовим циљевима и дневном реду немају поуздане информације чак ни амерички новинари.[13] Највероватније се ради о процесу израде нове стратегије и тактике са циљем да Сједињене Државе задрже свој утицај у различитим регионима света.
У том контексту у Србији се органски уклапају „унутрашње структуре, које подржавају политику Сједињених Држава (двопартијски систем) – Демократска странка и Српска напредна странка, које имитирају жестоку борбу једна против друге, а у суштини су стране једне медаље – америчког пројекта политичког система Србије у савременој етапи. Почетком 2011. године отпочео је процес консолидације водећих снага у земљи. На пример, 4. фебруара 2011. године, према подацима српског листа „Курир“, „Б.Тадић и Николић су уз посредовање иностраних дипломата постигли договор о кључним моментима заједничког руковођења након одржавања избора“. Међу параграфима договора су поспешивање процеса „евроинтеграције“ и „лакше усвајање многих економских одлука“.[14]
На тај начин, прозападно оријентисани фактори Србије, појачавши своје редове, осим унутарполитичког правца, ушли су у фазу активне спољнополитичке офанзиве. Марионетске структуре, које су себи за циљ поставиле освајање власти у својој земљи по сваку цену и покровитељство САД (и ЕУ), отпочеле су офанзиву на руско-српско економско партнерство, прецизније речено, на руски „Јужни ток“. Слична спрега интереса владајуће и опозиционе странке и Стејт департмента САД представља не само историјски феномен, него у себи носи и евидентну опасност по руске позиције и геостратешке интересе.
______________________________ (*) Реч је о руско-српском споразуму, који је потписан у Москви 25. јануара 2008. године између првог и другог круга председничких избора у Србији. Предмет споразума је изградња на територији Србије 400-километарског крака магистралног гасовода „Јужни ток“, којим би се руски енергенти транспортовали из Русије преко Црног мора, Бугарске и Србије на Балкан и у друге европске земље. Истовремено је са споразумом о Јужном току био потписан уговор о томе, да Гаспромњефт купи 51 проценат акција српске нафтне индустрије НИС. Руска компанија је понудила 400 милиона евра за удео у НИС и још 500 милиона евра инвестиција у пројекте у гасној инфраструктури. Међутим, руско-српски споразум је постао талац драстично оријентисаног на Запад Бориса Тадића и његове владе, који су чинили све да анулирају споразум. Сада им се придружила и тобожња опозициона Српска напредна странка.
(*) Демократска опозиција Србије налазила се на власти у Србији три године после свргавања С.Милошевића и у свом саставу је имала различите, идејно разнородне и каткада супротне покрете, али је њена укупна одлика била одсуство јасног политичког програма. У резултату тежње да по сваку цену задржи власт ДОС је попуштао захтевима практично свих антидржавно расположених политичких група (пре свега мађарским аутономашима Н.Чанка), што је довело до слабљења државе на спољнополитичком, економском и национално-културном нивоу.
[10] ЗАКОН О ПОТВРЂИВАЊУ СПОРАЗУМА ИЗМЕЂУ ВЛАДЕ СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ И ВЛАДЕ СЈЕДИЊЕНИХ АМЕРИЧКИХ ДРЖАВА О САРАДЊИ У ОБЛАСТИ СПРЕЧАВАЊА ШИРЕЊА ОРУЖЈА ЗА МАСОВНО УНИШТЕЊЕ И УНАПРЕЂИВАЊУ ОДБРАМБЕНИХ И ВОЈНИХ ОДНОСА. ДОСТУПНЫЙ РЕСУРС: http://www.parlament.sr.gov.yu/content/cir/akta/akta_detalji.asp?id=642&t=z
[11] ЗАКОН О ПОТВРЂИВАЊУ СПОРАЗУМА О СНАБДЕВАЊУ И УЗАЈАМНИМ УСЛУГАМА (УСА-СРБ-01) ИЗМЕЂУ МИНИСТАРСТВА ОДБРАНЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ У ИМЕ ВЛАДЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ И МИНИСТАРСТВА ОДБРАНЕ СЈЕДИЊЕНИХ АМЕРИЧКИХ ДРЖАВА. ДОСТУПНЫЙ РЕСУРС: http://www.parlament.sr.gov.yu/content/cir/akta/akta_detalji.asp?id=616&t=z
У емисији Црно-бели свет, ђорђе Вукадиновић и Соња Бисерко, председница Хелсиншког одбора за људска права у Србији, полемишу о учесталој пракси одустајања Србије од сопствених оптужница за ратне злочине према Србима током ратова деведесетих, предстојећој посети Владимира Путина, НАТО пакту и актуелном геополитичком окружењу Србије.
Посебно је занимљиво погледати ову емисију кад се прашина после Путиновог сусрета са Србима слегла...
Напомињем, за оне који још не знају Соњу Бисерко, да је у питању једна од НВО безумница које роваре по Србији и раде против Србије, и наравно, зато им није у интересу љубав Русије и Србије.
Beograd - Tačno je da sam nedavno, u razgovoru s predstavnicima Ruske Federacije, izrazio stav da Srbija treba da bude posmatrač u Organizaciji ugovora o kolektivnoj bezbednosti. Reč je o mom ličnom stavu, izraženom u svojstvu narodnog poslanika.
Сообщение: 13924
Зарегистрирован: 15.07.09
Откуда: Србија, Београд
Репутация:
6
Отправлено: 28.06.11 00:30. Заголовок: Цеца и стање нације ..
Цеца и стање нације Невенко Шкрбић субота, 18. јун 2011. Како време пролази, то више долази до изражаја инхерентна склоност српске јавности према унутрашњем конфликту, праћена забрињавајућим губитком стрпљења, разумевања и трпељивости према политичким, културолошким и уопште вредносним ставовима оне друге стране политичког спектра. Колико само једа, закрвљености и елементарне нетолеранције има у расправама о „старим темама“ и „ранама прошлости“, подсетило нас током протеклих месеци помало бизарно и неразумљиво, а свакако прилично ретроградно интересовање напредних и прозападних (читај свих)медија у Србији за лик и дело Светлане Ражнатовић, иконе балканског „турбо-фолк покрета“, „примадоне новокомпонованих народњака“ и наравно, контроверзне Арканове удовице.
Сладострашће и агресија са којом су ови медији пратили привођење, саслушање и суђење по многима најпопуларнијој фолк певачици Балкана, општа хистерија и саблажњавање над „скандалозном нагодбом“ коју су суд и Министарство правде склопили са Ражнатовићевом (а која је пресликана са свих осталих трулих компромиса које су власти ове земље за протеклих десет година склапали са припадницима „екстрпрофитерске елите“ и мафије), те најзад општи делиријум који је уследио након што се „осуђени криминалац“ појавила на пријему у Руској амбасади „заједно са државном и друштвеном елитом“, само сведоче о томе колико је наша земља дубоко застранила у унутрашње сукобе, и у којој мери је на ратној нози сама са собом. Наравно, није згорег имати на уму и контекст – за еврореформске европејце и радикалне лустраторе, Ражнатовићева је „симбол прошлости“, физичко и симболичко отелотворење њима толико омражене „Прве Србије“, Србије „примитиваца“, „назадњака“ и „геноцидних балканских кољача“, и они нису пропуштали прилику да се са њеном „заоставштином“ крајње непосредно и не бирајући средства разрачунају. У болесно криминализованој Србији, Цеца је у више наврата проглашавана за „непријатеља број један“ реда, поретка и светле будућности државе и народа, да би се сваки од крсташких похода против ње по правилу завршавао трагикомично по ту исту државу, уз потмули подсмех тог истог народа.
На плану европске „културне револуције“, у више наврата покушавала се извршити „културолошка лоботомија“ оног „балканског елемента“ у Србији (и региону), како би народ и грађани са гнушањем одбацили „ту простачку музику“, безуспешно. Штавише, са падом санкција, Цецина популарност само је расла, а у више наврата ју је доказала пунивши стадионе у земљи и региону. Поражени „култур-револуционари“ из очајања су приступили чак и отвореном пакту са Ђаволом, уложивши огромне медијске напоре на „ребрендингу“ других „кафанских певаљки“, попут Јелене Карлеуше и Секе Алексић, до ласкавих статуса „поп дива“, „геј икона“ и сличних помодних звања, али ништа од тога није могло помутити славу „прве даме српског фолка“. Њени концерти су и даље пандан гостовањима светских имена у Београду, њене песме и даље „прва и по Србија“ учи напамет, а њено, за услове српске „естраде“ суздржано и достојанствено држање купује јој симпатије свих генерација пола земље. И мржњу друге половине.
Какву је онда посластицу представљало њено појављивање у гостима код Александра Конузина, и то у освит Стратешке војне конференције НАТО, догађаја који су наши другосрбијански и „Европа-или-смрт“ активисти дочекали као „дашак свежег ваздуха“ у све депресивнијем јавном животу Србије. Каква слатка прилика – у тренутку док су се у Београду палиле заставе НАТО, а престоница блиндираним камионима и до зуба наоружаним кордонима грађанске и војне полиције, те Жандармерије, живо подсећала на златна времена полицијске државе Броза и Милошевића, наши „водећи медији“, укључујући и два најугледнија недељника, за догађај недеље прогласили су „скандал у Руској амбасади“.
„Време“ је тако је рутински искористило прилику да под светлом западне НАТО-звезде дискретно облати „главну конкуренцију“ (са насловне стране!), „НИН“ је свој уводник ставио на располагање антируској тиради, која се може поредити само са јеком борбе против Информбироа и пустим сновима Чедомира Јовановића. И док је „Време“ скренуло пажњу на „шамар“ који је „руски савезник“ ударио државном врху Србије, Небојша Спаић из „НИН“ наглас зајаукао због „бахате“ руске „империјалистичке препотенције“, која је у лице „бедне и слабе политичке елите“ пружила отворену подршку „криминалу и културолошком неукусу“. Шкандал, шкандал!
А шта је у ствари, било скандалозно? Да неће бити то што је „политички врх“ морао да црвени, зато што се у њиховом присуству нашла екстрапрофитерка, жена бившег шефа мафије, која је признала да је учествовала у мутним радњама? Тешко, актуелни (а не бивши) шефови мафије и екстрапрофитери њихови су породични пријатељи, спонзори и симпатизери, а ако их није срамота да седну за сто са људима који су Србију узорали касетним бомбама и пођубрили осиромашеним уранијумом, док у овом тренутку вандализују једну од најодмеренијих и најпристојнијих афричких земаља, онда их Цеца не може посрамити. Да није то срамота за руско дипломатско представништво? Ако могу да поднесу присуство Чеде Јовановића, још једног друга криминалаца коме су, такође по сопственом признању, „руке прљаве“, зашто би за њих проблем правила Цеца? Она је, ипак, омиљенија у Србији од целог тог однарођеног „државног врха“ и самопрокламоване „друштвене елите“, и њено присуство Конузину може у народу да донесе само симпатије оних који у Србији иначе Русију воле, и мржњу оних који Русију иначе не подносе.
Управо то је разлог што је „скандалозна нагодба са Цецом“ подједнако трагикомична, као и Конузинов „дипломатски скандал“. Једноставно, има ова земља кудикамо веће криминалце и срамотније госте од Цеце, који при томе, нити су симпатични, нити омиљени, нити им од народа ико жели добро(дошлицу). Па опет су ту, и не мрдају се нигде. Нити их ко зове пред суд, нити медији због њих прозивају јавност. А некима од њих су отворена врата по ову земљу кудикамо важнијих институција од Руске амбасаде.
Группа «357» начала выступать перед публикой в 1996 году в клубе «Магнум», исполняя свои обработки песен «Faith no more», «Nirvana», «Primus», «Red hot chilli peppers», «Rollins band» и прочих, свои песни «357» начала создавать под влиянием хардрока, фолка и комбинации прочих жанров из-за чего и получила эпитет "crossover" группы. Студийная работа началась в ноябре 1996 года в результате чего в компании "City Records" вышел первый альбом "Pianissimo" с песнями на сербском и английском языках. Альбом оказался весьма успешным, уже за первый месяц было продано 5 000 дисков.
Из-за авангардистских взглядов и противоречивых текстов «357» по политическим причинам не допускалась в эфир, но лишь добавило ей популярности. После выхода клипа «Цигане» и огромно числа удачных выступлений группа опять ушла в студию в 1999 году. Второй альбом – «Домаћи задатак» вышел через два месяца после того, как на Белград напали агрессоры НАТО. В 2001 году вышел третий альбом «Трип ат 7» с которым группа стала еще более популярной, четвертый альбом «Из газда Жикине кухине» вышел в 2003 году. В 2007 году одиннадцатилетие работы группы было отмечено выходом компиляции «Лучшее из 357», куда вошел в том числе и хит "Једна је Србија". В сентябре 2007 года в сотрудничестве с компанией «Комуна» вышел альбом '' Курчење-Магични квадрат''.
В 2009 году вышел последний альбом группы '' НАЈТРАЖЕНИЈИ'' , а пятого февраля 2010 года «357» официально объявили о прекращении своей деятельности «в первую очередь и исключительно по моральным причинам»
«Из-за падения моего окружения в нищету, духовную отсталость и душевную шизофрению не правильно организовывать концерты на которых скачут, поют и радуются, на которых бегут от реальности… но и оказывать таким образом поддержку злым силам и факторам, которые подавляют дорогих мне людей», - заявил фронтмен «357» Никола Хаджи Николич, он заявил что его группа «не оказывает никакого влияния… тогда как число несчастных, голодных, больных и обманутых людей становится все больше». «Не могу больше видеть ложь, у меня просто нет сил держать микрофон, в то время когда… люди дрожат, не зная, что ждет их завтра.. Я не верующий. Но я знаю, что Бог есть. С этой наградой для одних или тяжким крестом для других, я понимаю, что всякое дальнейшее существование некой рок-группы – обычнейшая эфемерная глупость», - заявил Хаджи Николич, отметив , что он боится того что скоро его группу некому будет слушать, «у людей все меньше времени на культуру и все больше приходится бороться просто за выживание». «Я не хочу быть вентилем для спуска пара разрушающейся машины, я не хочу свидетельствовать о гибели своего народа…», - заявил лидер «357».
В торжественной атмосфере под звуки труб и залпы пушек открылся 51-й Сабор трубачей в Гуче. Председатель Сабора Слободан Йолович перед торжественным поднятием флага, знаменующим открытие праздника, призвал бастующих фермеров, выращивающих малину и угрожавших заблокировать тракторами дороги, ведущие к Гуче, приехать на Сабор, повеселиться с людьми со всего мира, приехавшими на праздник и продать здесь свою малину.
Крупнейший духовой фестиваль на Балканах открыл посол России Александр Конузин, пожелавший всем гостям приятно провести время в Гуче.
Хотя на открытие фестиваля и анонсировался приезд многочисленных сербских министров и даже президента Бориса Тадича, никто из них так и не появился.
В торжественной атмосфере под звуки труб и залпы пушек открылся 51-й Сабор трубачей в Гуче. Председатель Сабора Слободан Йолович перед торжественным поднятием флага, знаменующим открытие праздника, призвал бастующих фермеров, выращивающих малину и угрожавших заблокировать тракторами дороги, ведущие к Гуче, приехать на Сабор, повеселиться с людьми со всего мира, приехавшими на праздник и продать здесь свою малину.
Крупнейший духовой фестиваль на Балканах открыл посол России Александр Конузин, пожелавший всем гостям приятно провести время в Гуче.
Хотя на открытие фестиваля и анонсировался приезд многочисленных сербских министров и даже президента Бориса Тадича, никто из них так и не появился.
Сообщение: 14364
Зарегистрирован: 15.07.09
Откуда: Србија, Београд
Репутация:
6
Отправлено: 20.08.11 11:46. Заголовок: » Последний бой. 20 ..
» Последний бой. 20 августа исполнилось бы 70 лет президенту Югославии Слободану Милошевичу Сегодня, 11:14 | Политика » Новость дня
20 августа исполнилось бы семьдесят лет президенту Югославии Слободану Милошевичу… Он родился в 1941 году в г. Пожаревац. В 1964 году закончил юридический факультет Белградского университета. С 1969 г. работал на предприятии «Техногаз» заместителем директора, затем директором. С 1978 г. – председатель Объединенного Белградского Банка. С 1983 года работал в Президиуме ЦК Союза Коммунистов Сербии. В 1984 году его избирают Председателем Белградского горкома Союза коммунистов, а в июне 1986 г. председателем ЦК СК Сербии. В 1989 году Слободана Милошевича избирают президентом Сербии, а затем переизбирают еще два раза: 1990 и 1992 году. Президентом Союзной Республики Югославия С.Милошевич был избран 15 июля 1997 года.
Vedrana Rudan Amerika u plamenu Objavljeno: August 22nd, 2011
Libija će ovih dana konačno postati normalna zemlja. "Pobunjenici", nitko nam još nije rekao tko su oni, ušli su u Tripoli pa će napaćeni libijski narod osloboditi dugogodišnjeg terora njhovog vođe Gadafija. "Pobunjenicima" su u ime širenja prava na častan život u demokraciji i slobodi pomogle Amerika i Francuska, možda i neki drugi ali mi ne padaju na pamet.
U toj će zemlji zahvaljujući "pobunjenicima", Americi i Francuskoj umjesto nafte najzad poteći med i mlijeko. Nikad nećemo saznati koliko je tisuća nevinih ljudi pobijeno zbog meda i mlijeka ali oni i nisu bitni. Cilj u ovoj priči o "teroru" i "demokraciji" opravdava sredstvo. Uskoro će se obznaniti kako su i ostali sinovi teroriste Gadafija platili životom zato jer su mučili svoj narod. Gadafiju će se pravedno suditi. Na brzinu će ga objesiti kako su to učinili s onim likom u Iraku pa će snimku njegove zgrčene face uvaliti na jutjub neka svi vidimo kako izgleda pravda kad visi na debelom užetu. Priznajem, kad je sve krenulo, mislim na "oslobađanje" Libije, bila sam zgađena. Još pred neku godinu Ameri bi na velika zvona objavili zašto "oslobađaju" neku zemlju. Na Afganistan su krenuli jer su tamo bila ugrožena ženska prava, na Irak jer je onaj lik htio stvoriti atomsku bombu, na.Tko bi se sjetio svih zemalja u kojima su Ameri sa svojim saveznicima posljenjih desetljeća ognjem i mačem širili mir. I tako, kako napisah, ovih dana, ako ne već danas, Libija će prvi put u svojoj povijesti pogledati u lice slobodi. Mudri Obama i još mudriji Sarkozy objasnit će nam zašto je to dobitak za sve nas, ne samo za Libijce. Sigurna sam da neću gledati direktni prijenos iz Ovalnog ureda ni Sarkozyja kako stoji na nekakvoj kašeti da bi bio viši i mudro zbori. Jednostavno, oguglala sam a i nije zdravo s grčem u želucu buljiti u likove koji misle da smo baš svi na ovome svijetu budale. To nikako ne znači da u meni nema života. Da ne sanjam neko bolje sutra. Da sam sasvim izgubila nadu. Sanjam, sanjam, sanjam dan kad će Rusi ili Kinezi ili zajedno spoznati kako su pasja prava u Vašingtonu i Parizu na neprihvatljivo niskoj razini. Pa će bombama razoriti Pariz , Vašington i Njujork, pa će stotine tisuća Francuza i Amera bježati glavom bez obzira jer ni tamo obični, mali ljudi nisu ludi za vječnim mirom koji dolazi sa bombama. Možda ja to neću doživjeti ali to će se dogoditi. Zbog toga ću i mrtva biti sretna. Znam. Nisu mali ljudi ni krivi ni odgovorni za ono što u njihovo ime danas čine sarkoziji, obame i ostali bahati zločinci u tamnim odijelima. Pa ipak, ipak, ipak, ipak.Nije fer i nije fer i nije fer da već desetljećima gori samo jedan dio Zemlje. Zašto debelo uže ne bi omastio i tanki vrat Obamin, zašto na jutjubu ne bismo vidjeli kako se na špagu vrti sitno tijelo francuskog teroriste?
Ведрана, ја једноставно не верујем да сте ви Хрватица, и зато ћете бити на теми међу Србима.
Сообщение: 2740
Зарегистрирован: 01.02.10
Откуда: Россия, Московская область, г. Пушкино
Репутация:
3
Отправлено: 22.09.11 16:20. Заголовок: В ответ А. Конузин р..
В ответ А. Конузин разразился очень эмоциональной речью. «АН» решили привести ее целиком:
цитата:
«Я очень удивлен. НАТО, KFOR и EULEX планируют разместить косовских таможенников на пограничных пунктах на севере Косово и тем самым нарушить мандат Резолюции 1244 и решение СБ ООН от 2008 года. Но тут об этом не говорят ни слова. Есть ли здесь сербы!? Беспокоитесь ли вы о судьбе своих соотечественников? В этом зале нет никого, кого бы волновала судьба страны! НАТО и члены ЕС выступают против ваших национальных интересов, но вам нет до этого дела. Вы говорите, Россия имеет здесь свой интерес? А какой интерес был у добровольцев, воевавших за вас? Да, у России есть интересы в этом регионе. У кого их нет!? Но интересы России совпадают с вашими. Мы будем защищать вашу землю, несмотря на то что некоторые сербы хотят, чтобы их родина оказалась под иностранным контролем. Эти люди продают свою промышленность кому угодно, лишь бы не русским. Хотя они понимают, что в этом случае она перестанет работать».
Вчера Белград был оклеен плакатами с надписью «Александр Конузин посол сербов в Сербии». Акцию организовало Сербское народное движение «1389» в знак поддержки послу России.
АМБАСАДОР КОНУЗИН ОВАЦИЈАМА ДОЧЕКАН У ТОПОЛИ КАО ОСЛОБОДИЛАЦ!!!
КОНУЗИН ДОЧЕКАН У ТОПОЛИ КАО ОСЛОБОДИЛАЦ- ГРАДОНАЧЕЛНИК ЈОВАНОВИЋ УПУТИО ПОДРШКУ СРБИМА НА КОСМЕТУ И ПОЗВАО СРПСКУ ДРЖАВУ ДА ИМ ПОМОГНЕ…
Грађани Тополе јуче одушевљено дочекали амбасадора Русије
Поједини грађани, у знак поштовања, љубили руке Конузину!!!
Четвртак – 22.09.2011 , Ало, ФБР Александар Конузин, амбасадор Русије, дочекан је јуче у Тополи овацијама, грађани су му прилазили и љубили руке, а свака његова реченица током говора поводом добијања плакете Пресвете Богородице, прекидана је аплаузима. Конузин је то признање добио поводом два века Тополе и крсне славе Карађорђеве варошице – Мале Госпојине. - Знам да је мој српски ужасан, али желим да вам се обратим на вашем језику. Ово је празник историје, православља и српства. Одликовање које сам добио сматрам признањем пословних односа Русије и Србије. А ја се трудим да лично допринесем развоју тих односа – рекао је Конузин. Надахнути говор руског амбасадора у Тополи испод споменика Карађорђу био је прво јавно појављивање у јавности његове екселенције након наступа у Дому Војске на Форуму за безбедност, када је изговорио реченицу: „Има ли овде Срба? Тачи осваја север Косова, а вас баш брига“. Ипак, тим поводом јуче није желео да даје изјаве новинарима. Кратко је одговорио да је „за сада доста изјава“. Драган Јовановић, председник општине Топола, подсетио је у говору на 200 година развоја краљевог града на Опленцу, а најпознатијем Русу у Србији је поручио: - Овде има Срба, ваша екселенцијо! Поздрављамо нашу браћу на барикадама на Косову и надамо се да ће им Србија помоћи – рекао је Јовановић.
На слави у Тополи, осим Конузина, кога су током литије на сваком кораку заустављали да се фотографишу и пољубе му руку, био је принчевски пар Александар и Катарина Карађорђевић, као и Велимир Илић, председник Нове Србије и партијски колега првог човека Тополе. Како је принчевски пар јуче славио и 26 година брака, Конузин је искористио прилику да им честита јубилеј.
Каваљер из Чачка Принц Александар Карађорђевић, као потомак оснивача града на Опленцу, јуче је заједно са председником Тополе био на челу литије која је пролазила кроз град поводом крсне славе варошице. За то време, принцези Катарини друштво је правио каваљер из Чачка Велимир Илић. Као прави џентлмен, Веља је најпре принцези пољубио руку. Да не би била усамљена док је њен муж обављао престолонаследничку дужност на Малу Госпојину, Веља је све време разговарао са принцезом.
Амбасадор Срба у Србији
Београд је од јуче излепљен плакатима на којима пише „Александар Конузин амбасадор Срба у Србији“. Лепљење је организовао „Српски народни покрет 1389“, као подршку амбасадору Русије, за кога кажу да је после наступа на београдском безбедносном форуму „под сталним ударом и нападима“. Наступом Александра Конузина јуче се бавила и руска штампа, која закључује да би тај инцидент могао да има утицај на савезништво Београда и Москве. „Глас Русије“ се пита шта је то Конузин тако страшно урадио па су га медији прозвали скандалмајстором, наглашавајући да је скандалозно то што је један такав форум одржан у присуству председника Србије.
Б. Ненковић ************************************************** ********** Све што имам да вам кажем то је ДА ОВЕ ВЕСТИ НЕМА НИГДЕ НА НАШИМ МЕДИЈИМА НАРОЧИТО ОНИМА ШТО ТРТЉАЈУ "ВАШЕ ПРАВО ДА ЗНАТЕ СВЕ"........
Сообщение: 2896
Зарегистрирован: 01.02.10
Откуда: Россия, Московская область, г. Пушкино
Репутация:
3
Отправлено: 12.11.11 22:34. Заголовок: О лечебном голодании..
О лечебном голодании...
цитата:
Пройдёт совсем немного времени, многие народы с ностальгией будут вспоминать эпоху советского доминирования в Восточной Европе. Не думайте, что у них наступит прозрение. Наступит глобальный экономический кризис. Проамериканские настроения в Прибалтике, Польше, Словакии, Болгарии, Румынии, республиках бывшей Югославии, Молдове, Украине сменят пророссийские. Не важно, развалится ли Евросоюз на части, выйдут ли из-под колониальной американской опеки правительства этих стран, но среди населения появятся миллионы симпатизирующих России. Так было в прошлом, так будет в недалёком будущем. Русофобия это болезнь, которая лечится социально-экономическими потрясениями, банальным голодом и нищетой.
Сообщение: 16370
Зарегистрирован: 15.07.09
Откуда: Србија, Београд
Репутация:
6
Отправлено: 27.02.12 22:46. Заголовок: Неколико података о ..
Неколико података о Николићу издајнику и љигавцу
цитата:
- Predsednik Boris Tadić. U nedelju mi je prvo pustio SMS poruku: „Treba da se vidimo." Kad nisam odgovorio, poslao je još jednu poruku. Zatim sam ga pozvao i rekao: „Izvini, nemam vremena za viđanje, spremam se za miting u Kruševcu na kome ću da te rušim!" Tadić mi je odgovorio, nemoj da se zezaš, moramo da se vidimo što pre, radi se o tebi! Tražio je da se odmah vidimo, u ponedeljak. Sastali smo se u ponedeljak kad mi je rekao o čemu je reč i da je stvar jako ozbiljna. Rekao mi je i da će policija da obezbeđuje naš miting u Kruševcu. Ja sam sve to rekao samo Aleksandru Vučiću, niko drugi nije znao. Miting u Kruševcu bio je prvi u istoriji opozicije koji je bio potpuno obezbeđen.
Сообщение: 17085
Зарегистрирован: 15.07.09
Откуда: Србија, Београд
Репутация:
6
Отправлено: 19.05.12 07:16. Заголовок: Директно из Русије -..
Директно из Русије - шта кажу браћа Руси на овај двобој Николића и Тадића... да ли је Николићево позивање на Русију основано...
цитата:
Максим Юсин: Сербский прагматизм http://vz.ru/columns/2012/5/18/579469.html В воскресенье в Сербии пройдет второй тур президентских выборов, в котором сойдутся нынешний глава государства Борис Тадич и лидер Сербской прогрессивной партии Томислав Николич.
Максим Јусин - Српски прагматизам У недељу ће у Србији бити одржан други круг председничких избора у коме ће се за место председника Србије борити Борис Тадић, досадашњи председник и лидер Српске напредне странке Томислав Николић.
цитата:
Одна американская газета описала эту дуэль эффектно и драматично: пророссийский националист Николич против прозападного либерала Тадича. Примерно такие характеристики приходилось слышать и от российских собеседников, привыкших судить о Сербии по шаблонам десятилетней давности.
Један амерички часопис описао је тај дуел ефектно и драматично: проруски националиста Николић против прозападног либерала Тадића. Отприлике такве карактеристике могли смо чути и од руских саговорника, који су навикли да суде о Србији по шаблону од пре десет година.
цитата:
Но сегодняшняя Сербия в эти шаблоны уже не вписывается. Пожалуй, впервые в истории страны ее гражданам, пришедшим на избирательные участки, не предстоит делать эпохальный выбор между демократией и национализмом, евроинтеграцией и изоляцией, ориентацией на Запад или на Москву. И Тадич, и Николич по большинству вопросов занимают схожие позиции, и если отличаются друг от друга, то скорее по стилю, а не по сути.
Али данашња Србија више не улази у тај шаблон. На жалост, први пут у историји земље, њени грађани на изборним местима неће морати да направе епохални избор између демократије и национализма, евроинтеграција и изолације, оријентације на Запад или на Москву. И Тадић и Николић, у већини питања заузимају сличне позиције, и ако се разликују један од другог, то је пре свега по стилу, а не по суштини.
цитата:
Томислава Николича уже нельзя назвать националистом. По сравнению с теми временами, когда он был одним из вождей Радикальной партии Воислава Шешеля, кандидат в президенты прошел огромную эволюцию. Он стал системным политиком и в ходе недавнего визита в Брюссель легко нашел общий язык с европейскими чиновниками.
Томислава Николића више не треба сматрати националистом. У поређењу са временима када је био један од вођа СРС Војислава Шешеља, кандидат за председника (Николић) прошао је огромну еволуцију. Он је постао системни политичар и у току своје недавне посете Бриселу лако је нашао заједнички језик са европским чиновницима.
цитата:
Штефана Фюле, еврокомиссара по вопросам расширения, Николич заверил, что не ставит под сомнение курс нынешних властей на вступление в ЕС.
Штефана Фјуле, еврокомесара по питању ширења ЕУ, Николић је уверио да неће довести у питање курс садашњих власти за ступање у ЕУ.
цитата:
И даже в вопросе Косово бывший радикал ведет себя вполне прагматично – например, поддержал правительство, согласившееся на участие представителей Приштины в международных региональных форумах.
И чак по питању Косова бивши радикал се односи веома прагматично - нпр. подржао је владу, прихватајући учешће представника Приштине у међународним регионалним форумима.
Отправлено: 22.05.12 09:22. Заголовок: Николич победил на в..
Николич победил на выборах в Сербии, Тадич признал поражение
Лидер оппозиционной Сербской прогрессивной партии Томислав Николич победил на выборах президента Сербии с результатом более 50%. Как объявил 21 мая республиканский избирком, глава Демократической партии и экс-глава исполнительной власти страны Борис Тадич набрал почти 47% голосов. Он уже признал свое поражение.
Я могу только молчать... стидно... Правда о Николиче
цитата:
Но сегодняшняя Сербия в эти шаблоны уже не вписывается. Пожалуй, впервые в истории страны ее гражданам, пришедшим на избирательные участки, не предстоит делать эпохальный выбор между демократией и национализмом, евроинтеграцией и изоляцией, ориентацией на Запад или на Москву. И Тадич, и Николич по большинству вопросов занимают схожие позиции, и если отличаются друг от друга, то скорее по стилю, а не по сути.
Тадич тоже был плохой, но открытий враг, но Николич хуже Тадича, он предал своего кума и так будет каждого Серба, каждого Русского. Не надо ему верить. Один европеяц ушёл с власти, другой европеяц пришёл... У нас не было кого выбирать... Грустно...
Отправлено: 25.05.12 06:54. Заголовок: В некоторых российск..
В некоторых российских комментариях по поводу победы Николича, тем не менее, выражен (говоря дипломатическим языком) сдержанный оптимизм.
Комментирует старший научный сотрудник Института славяноведения РАН Петр Искендеров:
- Обнародованные накануне голосования предвыборные опросы отдавали победу не сомневавшемуся в своем избрании на очередной срок Борису Тадичу с разгромным по сербским меркам счетом 58% против 42%.
В западных столицах недоумевают о причинах поражения своего главного партнера в Сербии, германское агентство DPA сообщает о «политическом землетрясении», а многие эксперты заговорили чуть ли не о коллективной сербо-греческой фронде против Европейского союза.
По данным республиканского Центризбиркома, Николич набрал 50,21% голосов, в то время как его соперник - 46,77%. Каковы же основные причины триумфа Николича? Представляется, что ключевую роль сыграли три фактора. Первый – низкая явка избирателей 20 мая, составившая 46% против почти 58% в первом туре 6 мая. В Сербии, как и во многих других восточноевропейских странах, оппозиционный электорат традиционно более организован и сплочен, нежели единомышленники власти. Есть основания утверждать, что сторонники Николича, а также представители электората других кандидатов, выбывших из борьбы в первом туре и решивших поддержать кандидата от «прогрессистов», приняли участие в голосовании 20 мая, видя в нем последний шанс изменить политический вектор Сербии. Что же касается сторонников действующей власти, то они явно расслабились под действием как раз «убаюкивающих» предвыборных прогнозов. Интересно, что еще в апреле социологическое агентство Partner konsalting отдало победу во втором туре Николичу с результатом 51% против 49% у Тадича. Итоговое голосование как раз и засвидетельствовало возвращение к данной расстановке.
Второй фактор успеха Томислава Николича связан с соглашением, которое за считанные дни до второго тура голосования он заключил с лидером Демократической партии Сербии Воиславом Коштуницей на предмет проведения референдума по главному вопросу национальной политической жизни – о целесообразности и условиях вступления Сербии в Европейский союз и НАТО. Расчет лидера «прогрессистов» - как оказалось, совершенно правильный – строился не столько на том, чтобы заручиться поддержкой избирателей Коштуницы, получившего в первом туре 7,44% голосов, сколько на надежде «перетянуть» на свою сторону всех, кто сомневается в необходимости вступления Сербии в Европейский союз любой ценой – в том числе ценой новых уступок по Косово. А таких, судя по опросам общественного мнения, в Сербии большинство - около 52%.
Наконец, третий фактор успеха Николича связан с общим изменением сил в Европе, происшедшим как раз в последние две недели и связанным с процессами, происходящими в другом районе Балкан – в Греции. На сербских избирателей не могла не произвести впечатление позиция, занятая греческими избирателями и рядом местных партий в отношении ультимативного давления из Брюсселя. Угроза столкнуться с финансовыми санкциями со стороны Европейского союза и МВФ не заставила «поступиться принципами» ни леворадикальную коалицию СИРИЗА, ни другие патриотические силы, отказавшиеся формировать коалиционное правительство по рецептам Запада. Это подало недвусмысленный сигнал сербам и заставило их поверить в то, что и в их стране отнюдь не все предопределено глобальными геополитическими сценариями. К тому же в отношении президентства Тадича у большинства населения Сербии накопились реальные претензии. Это и сотрудничество с известным своей антисербской ориентацией Международным трибуналом по бывшей Югославии в Гааге (включая выдачу бывших лидеров боснийских и хорватских сербов Радована Караджича, Ратко Младича и Горана Хаджича), односторонние извинения, принесенные властям Хорватии и Боснии и Герцеговины за события 1990-х годов, несмотря на то, что вина за них лежит во многом на Загребе и Сараево, отказ реально поддержать косовских сербов в их противостоянии с албанскими властями Косово, полицией ЕС и военнослужащими НАТО, - и тем более озвученное ближайшим соратником теперь уже экс-президента министром обороны Драганом Шутановацем намерение интегрироваться в НАТО, варварски бомбившее Югославию. Все эти факторы достигли своей критической массы именно 20 мая и привели к поражению, казалось бы, «непотопляемого» президента Бориса Тадича.
Какие же последствия будет иметь победа Томислава Николича в плане дальнейшего развития Сербии и ее внешнеполитических приоритетов? Ответ на этот вопрос зависит от целого ряда обстоятельств, и в наименьшей степени - как раз от программных приоритетов самого лидера Сербской прогрессивной партии. Дело в том, что его заявления за последние пять лет отличались противоречивостью и переменчивостью. Еще накануне предыдущих президентских выборов 2008 года Николич не скупился на жесты и обещания в сторону России. Однако, начав свою политическую карьеру с заявлений о том, что он скорее хотел бы видеть Сербию российской провинцией, чем членом Евросоюза, он впоследствии стал адептом евроинтеграции. Не добавил последовательности программным установкам избранного ныне президента происшедший в 2008 году его разрыв с Сербской радикальной партией – пожалуй, единственной политической силой Сербии, занимающей последовательно антизападные и пророссийские позиции.
В своем первом заявлении после объявления предварительных результатов нынешних выборов Николич пообещал, что «Сербия сохранит свой европейский путь и не оставит свой народ в Косово и Метохии», при этом «европейский путь» видится им, прежде всего, как участие в финансово-экономических проектах Евросоюза. «Мы желаем присоединиться к ЕС. У него есть для нас проекты и инвестиции», - заявляет Николич, но при этом всячески подчеркивает свое неприятие уступок по Косово как условия одобрения Брюсселем сербской заявки. «Если они говорят, что мы можем интегрироваться в ЕС, но что Косово нам не принадлежит - мы им скажем: "Спасибо, до свидания, у нас свой собственный путь"» - подчеркивает лидер сербских «прогрессистов».
В том, что касается Косово, Николича действительно трудно уличить в непоследовательности: в этом вопросе он занимает более жесткую позицию в части отстаивания территориальной целостности страны и неприятия самопровозглашенных властей Приштины, нежели Тадич. А вот что касается экономического сотрудничества с ЕС – то пока не совсем понятно, каким образом Томислав Николич будет совмещать эту стратегию с обещанным им развитием стратегического партнерства с Россией. Ведь Москва и Брюссель наиболее активно соперничают как раз на Балканах и именно в Сербии – где Россия реализует целый ряд энергетических, инфраструктурных и других проектов, конкурирующих с аналогичными разработками ЕС. В первую очередь это касается участия сербской стороны в проекте сооружения газопровода «Южный поток». Симптоматично, что еще перед вторым туром Николич публично пообещал, что его первым официальным визитом в качестве главы государства станет поездка в экономическую «столицу» сегодняшнего Евросоюза Берлин. Однако после голосования он занял более «обтекаемую» позицию. Отвечая на вопросы журналистов о внешней политике, Томислав Николич сказал, что первые визиты намечает в США, Россию и Германию, не определяя пока их последовательность.
По имеющейся информации, первый визит победителя президентских выборов может все-таки состояться уже 25 мая как раз в Москву – причем еще по партийной линии. Речь идет о его возможном участии в съезде партии «Единая Россия», с которой Сербскую прогрессивную партию связывает соглашение о сотрудничестве.
Есть еще один важный фактор, от которого напрямую зависит сама способность Томислава Николича проводить активную и независимую внешнюю политику. Это расклад сил в других структурах сербской государственной власти, а именно в правительстве и Народной Скупщине. После парламентских выборов и первого тура выборов президентских, прошедших 6 мая, Демократическая партия Бориса Тадича успела заключить коалиционное соглашение с Социалистической партией Сербии, позволяющее сохранить в парламенте прежнюю прозападную коалицию. При этом лидер социалистов Ивица Дачич не скрывал своего намерения занять пост премьера (в последние годы он возглавлял министерство внутренних дел и одновременно являлся первым вице-премьером). Однако успех Николича спутал карты и дал основания говорить о возможном переформатировании данной коалиции. Как уже признал сам Дачич, сложившаяся в Сербии «новая ситуация перепозиционирует политическую сцену». Учитывая неоднородность лагеря социалистов – в котором многие занимают антизападные позиции – можно ожидать перехода части фракции Соцпартии на сторону «прогрессистов» Николича, а следовательно, формирования нового правящего большинства. Следует также учитывать, что, согласно Конституции, Сербия является не президентской, а парламентской республикой, и премьер-министр обладает очень большими полномочиями. Неудивительно, что один из авторитетных сербских социологов Владимир Вулетич не без оснований прогнозирует возникновение в Сербии «серьезного кризиса», а политическую сцену страны охарактеризовал как «театр противоречий и разногласий между президентом и правительством».
Пока же можно с известной долей уверенности предположить, что в первые месяцы президентства Томислава Николича произойдет охлаждение отношений Сербии с Евросоюзом, активизация контактов с Россией, сопровождающаяся выгодными предложениями российским инвесторам, а также ужесточение политики Белграда в отношении Косово – в том числе с возможным дезавуированием соглашений, ранее заключенных Белградом с Приштиной при посредничестве – а точнее, давлении - Евросоюза. Нового президента страны может вынудить к этому давление со стороны широкого оппозиционного электората. Во всяком случае, в Сербии вряд ли повторится болгарский сценарий, при котором правительство сначала фактически заблокировало участие страны в реализации проекта «Южный поток», а затем превратило данный вопрос в предмет политического и экономического торга с участием Москвы и Брюсселя.
К слову, о реакции Брюсселя на избрание Николича. Лидеры Евросоюза и западные средства массовой информации достаточно сдержанно отреагировали на результаты второго тура – хотя нового президента там по традиции продолжают именовать «националистом» или «националистически ориентированным» политиком. Более того, за три часа до закрытия избирательных участков 20 мая мировые информационные агентства обнародовали поздравление победителю - Николичу, составленное от имени председателя Европейского совета Хермана ван Ромпея и главы Еврокомиссии Жозе Мануэла Баррозу. Затем сообщение было аннулировано как ошибочное, однако документ имел порядковый номер делопроизводства ЕС и другие атрибуты, которые засвидетельствовали его подлинность. Скорее всего, Евросоюз заранее по своим каналам предвосхитил победу Николича – что позволяет предположить, что речь могла идти о реализации запасного сценария, предполагавшего смену президента Сербии с тем, чтобы избавиться от теряющего популярность Тадича при одновременном получении от Николича гарантий неизменности курса Белграда на евроинтеграцию.
Как бы то ни было, в современной истории Сербии наступает новый этап, а существующие в стране линии противостояния открывают возможности для различных внутриполитических комбинаций и переформатирования внешнеполитических векторов – среди которых важная роль может принадлежать России. http://www.stoletie.ru/fakty_i_kommentarii/serbija_menajet_kurs_218.htm
Сообщение: 18418
Зарегистрирован: 15.07.09
Откуда: Србија, Београд
Репутация:
6
Отправлено: 07.10.12 15:54. Заголовок: Президент Республики..
Президент Республики Сербской в Боснии и Герцеговине Милорад Додик посоветовал новому президенту Сербии Томиславу Николичу поднять степень боеготовности вооруженных сил страны с целью усиления позиций Белграда при решении проблемы Косово. БиГ состоит из двух частей - Федерации Боснии и Герцеговины (мусульмано-хорватской) и Республики Сербской. Это союз двух территориальных образований, имеющих обособленное положение. Большинство жителей РС, которая строит специальные отношения с соседней Сербией, по национальности являются сербами. Президент РС не стал подробно говорить о способах демонстрации силы, однако полностью исключил возможность направления в Косово сербской армии. Николич не станет посылать армию в Косово, несмотря на его высказывания о готовности защищать территориальную целостность Сербии всеми средствами. Додик: Я бы на месте Николича повысил степень боеготовности вооруженных сил и сделал бы что-то еще, чтобы продемонстрировать силу государства, а не ждал бы, пока мне позвонят из Брюсселя и Америки и потребуют, чтобы я успокоился.
Потпредседник Демократске странке Србије Ненад Поповић изјавио је данас да Србија не треба да буде члан Европске уније и додао да у тренутку када главне чланице Уније желе да је напусте "наша влада се сваким кораком одриче Косова и Метохије". "Британци би напустили ЕУ када би реФерендум о том питању био спроведен у овом тренутку, показало је истраживање које је данас објавио "Tајмс" поводом најаве британског премијера Дејвида Камерона да ће ова земља организовати реФерендум о чланству у ЕУ. "Tо само потврђује да су ДС С и њен председник Војислав Коштуница у праву када говоре да Србија не треба да буде чланица ЕУ", рекао је Поповић, а наведено у саопштењу те странке. Он је додао да Србија плаћа превисоку цену за прикључење једном политичком савезу који кроз неколико година можда више неће ни постојати. "Зато ДС С инсистира да Србија одмах прекине преговоре са ЕУ и да прогласи политичку неутралност. Наша земља треба да има најбоље економске односе са ЕУ који ће бити у обостраном интересу, али исто тако треба да буде отворена за сарадњу са Русијом, Кином, арапским и свим другим партнерима који желе сарадњу са Србијом на равноправној основи и без политичких условљавања", поручио је Поповић. Проглашење политичке неутралности, закључио је он, најбољи је гарант очувања територијалног интегритета Србије и њеног будућег економског развоја.
Сегодня, 10:08 Слободан Милошевич – без вины виноватый Фото: EPA
24 марта – очередная годовщина "гуманитарной интервенции" НАТО в Югославии, проведенной в 1999 году без разрешения Совбеза ООН. Политолог и историк Олег Барабанов обратился к мемуарам российских политиков, чтобы с их помощью оценить личность и роль Слободана Милошевича в событиях того времени
Военная агрессия Североатлантического альянса, нарушавшая все нормы международного права, явилась предвестником новой эпохи в истории международных отношений: отныне все, кто не разделял ценности западного мира, защищал суверенитет своей страны и решался открыто противодействовать внешнему давлению, рисковали оказаться под бомбовыми ударами, считает Олег Барабанов.
- "США делали все, чтобы расчленить Югославию"
Многие исследователи полагают, что причиной бомбардировок Югославии во многом стала как политика Слободана Милошевича, так и сама его личность. При этом все политики, знакомые с ним, вспоминали его как интересного партнера и истинного интеллектуала.
"Евгений Примаков, крупный отечественный государственный деятель, занимавший в разное время посты директора службы внешней разведки, министра иностранных дел, председателя правительства России, несколько раз встречался со Слободаном Милошевичем. На одной из встреч Примаков убеждал Милошевича выступить с инициативными шагами в отношении автономного статуса Косово, отвести воинские части в места их постоянной дислокации, взять на себя ответственность за начало переговоров с косовскими албанцами и объявить об этом, а также согласиться на приезд в Косово группы наблюдателей ОБСЕ.
Милошевич принял российские предложения. Несмотря на то, что в сербском заявлении о стремлении начать переговоры нашли отражение не все идеи, предложенные российской стороной, по мнению Примакова, это был существенный шаг вперед. Примаков не раз подчеркивал, что Слободан Милошевич был последовательным сторонником мирного диалога в ходе попыток урегулирования конфликта в Косово", - рассказал Барабанов.
- Непобежденный Милошевич
Интересные комментарии о Милошевиче оставил и Виктор Черномырдин, в свое время занимавшийся урегулированием ситуации вокруг Союзной Республики Югославии, отметил Олег Барабанов:
"Черномырдин подчеркивает его склонность к конфликтности и "самоубийственность" принимаемых решений. Тем не менее Черномырдин также отмечал способность Милошевича идти на компромисс и его нежелание и дальше обострять ситуацию. По словам Виктора Степановича, 22 апреля они совместно с Милошевичем сформулировали пункты, на основе которых Югославия была готова начать переговоры. Милошевич был готов к разумному диалогу и даже согласился на присутствие международного миротворческого контингента в Косово.
Правда, Милошевич требовал, и на мой взгляд, совершенно обоснованно, чтобы в этом миротворческом контингенте не принимала участия никакая из стран НАТО. Поэтому в требованиях к международному контингенту появилась фраза о нейтральности этих стран. К сожалению, в реалиях того времени требование это было невыполнимо".
Несмотря на многочисленные заявления о нежелании Милошевича идти на переговоры, очевидно, что это было не так. Приведенные воспоминания российских государственных деятелей свидетельствую о том, что Милошевич да и вся политическая элита Югославии были готовы к диалогу, к мирному разрешению кризиса. И все намерения изобразить президента Югославии единственным и главным виновником "гуманитарной интервенции" являются на самом деле неуклюжими попытками снять с себя ответственность за многие жертвы, за раздувание этнического конфликта и за нарушение суверенитета независимого государства. Ольга Журавлева
Сообщение: 19973
Зарегистрирован: 15.07.09
Откуда: Србија, Београд
Репутация:
6
Отправлено: 31.03.13 14:27. Заголовок: Как свинья и баран т..
цитата:
Как свинья и баран торговать ходили.
Надумали однажды баран и свинья торговать. Баран добыл картошку, а свинья – муки. Истратили они все свои деньги, только у свиньи осталась одна копейка.
Вот баран наварил картошки, а свинья напекла лепёшек. И отправились они на базар. Пришли рано, покупателей нет. Сидели они, сидели, проголодалась свинья и говорит барану:
- Продай мне, братец, на копейку картошки. Есть хочется.
Обрадовался баран, дал свинье картошки и получил копейку. Свинья съела картошку. Сидели они, сидели, проголодался баран и говорит свинье:
- Продай мне, сестрица, на копейку лепёшек. Есть хочется.
Обрадовалась свинья, дала барану лепёшек, получила копейку и сидит -
покупателей ждёт. Потом опять проголодалась свинья и купила у барана
картошки на копейку. Потом баран купил на копейку лепёшек. И так торговали
они, пока не съели весь свой товар. Посмотрели они друг на друга и думают каждый свою думушку: «Как же так случилось: товар я свой не ел, без денег не давал, а нет ни товара, ни денег? Верно, не умеем мы торговать!»
Собрались баран и свинья и пошли домой.
Погађајте - ко је свиња, а ко је ован? Мала помоћ: често посећују Брисел и Вашингтон.
Сообщение: 20258
Зарегистрирован: 15.07.09
Откуда: Србија, Београд
Репутация:
6
Отправлено: 01.05.13 11:02. Заголовок: Ивица и Кустурица ..
Ивица и Кустурица
Бранко Жујовић
1.05.2013, 08:49 Эмир Кустурица режиссер Фото: EPA Текст Ивице Дачића у Политици и последњи интервју Емира Кустурице наличја су истог некролога држави, изведена различитим новинарским и цивилизацијским пострупком пигмеја и дива
Након што сам прочитао оно што је у сервилним медијима европске Србије названо премијеровим ауторским текстом, био сам избезумљен. Увреда интелигенције површношћу, неспретност стила, пасуси пуни неистина. Подмукао политички пуцањ у социјално-економску несрећу Србије!
Када премијер саопшти да је суштина споразума, као што је бриселски, у ствари економски бољитак, држава у логичком смислу престаје да постоји. Замислимо туристичку агенцију која нуди летовање и пешчане плаже на Северном полу и зимовање на екватору. У аранжманима те замишљене агенције било би више логичке извесности, него у премијеровом тексту.
Странчарској Србији држава је појило, а не светиња. Она размишља желуцем, па јој је једини идеал јавно удомљавање полуинтелигената, које данас проширено називамо страначким кадровима. Сав српски смисао данас је урушен у црну рупу страначког примитивизма. Мандат је мера српске судбине.
Странчарска Србија медијским инжењерингом лепе народне легенде, надахнуте етиком, замењује разорним европским митовима о социјалној сигурности која тек што није. Ако је Косово цена запослености, путева, школа, болница, чак књига и позоришта, како тврди премијер Србије, упитам се колико ћемо тек медија морати да отворимо како бисмо забележили обећања о инфраструктури и послу у замену за Војводину и друге области?
На жалост, премијер у свом политичком промишљању није стигао да опише квалитет, поузданост и постојаност партнерства које нуди. Ако би, у случају да Србија није попустила, Косово наставило пут ка ЕУ без осуде и одговорности, а Београд био „гурнут у балканску рупу безнађа, несреће, чемера и глади“, чему такво партнерство у неравноправности и нетрпељивости?
И куда такво партнерство води? Када у неком другом делу света поваде људима органима и продају их, хоћемо ли заиста прихватити нови канибалски дух Европе и пристати на одобравање и ћутање, само зато што се то догодило у сфери евроатлантских интереса, што верујемо у економску моћ европског банкрота и лепоту властитог мазохизма?
Да бисте пристали на све то, заиста морате да будете архетип из премијеровог пера: уплашени егзодусом, затровани самокривицом и слабашни. Слабост је већ дуго једина државна идеологија Срба. Што већи комплекс ниже вредности, то боља европска перспектива на екрану!
Укратко, премијеровом тексту у Политици могу да се обрадују само кадрови странака на власти. Косово са све Метохијом, која се некуд изгубила чак и из премијеровог речника, није вредно једног јавног запослења или макар наде да ће се то једног дана и догодити због чланства у партији. Србијом све време управља та једна једина идеологија празног стомака, са променљивим бројем гладних на власти.
Осталима, нарочито онима што читају и посећују позориште, преостало је да одслушају или прочитају последњи интервју Емира Кустурице и запитају се, заједно с њим: шта ће нам све то? Више кустурица, значило би мање ивица. Више уметности и знања, мање послушних страначких кадрова.
Више верујем Кустурици, који каже да је из Хрватске истерано 200 хиљада људи и да су Срби с Косова и Метохије протерани, него Ивици који тврди да ће пристајањем на слабост и попуштање Србија извући реми са властитим прогонитељима, логиком зеца који верује да ће се спасити ако престане да трчи.
Зато је Кустурица чист вишак европске Србије. Нада да бисмо сви могли постати протагонисти неке његове нове режије слађа ми је од колаборације са глупошћу. Текст Ивице Дачића у Политици и последњи интервју Емира Кустурице, дакле, наличја су истог некролога држави, изведена различитим новинарским и цивилизацијским пострупком пигмеја и дива.
У Србији новинари апологетски пишу о политичарима, а политичари почињу да им узимају хлеб, потписујући све чешће ауторске текстове. Уочи одласка на Косово и Метохију, на Дан победе над фашизмом, у дневним новинама Данас огласио се и први потпредседник српске владе, Александар Вучић. О непоклапању извештаја контролисаних медија са стварношћу Вучићеве посете Косову и Метохији, не вреди трошити речи, него треба отићи на „Ју-тјуб“.
Знам да политичари гаје страст према новинама, али не знам шта их понука да штампу употребљавају на тако недостојан начин. Политичка лаж стекла је право грађанства у српској политици и сада се незаустављиво прелива у новинарство, које би требало да је одано истини. Није важно шта говорите, важно је да то буде саопштено и објављено!
Тако, Александар Вучић у Данасу каже да су Срби лакомислено уживали у херојском отпору свакој идеји која је долазила из света. Морам да признам да не знам ни једну такву идеју, барем не од XIX века до данас. Вучић је, можда, мислио на диктате који су долазили из САД и ЕУ, али њих тешко можемо назвати идејама, а њихове изворе – светом.
Не само да је неистинито, него је и веома ружно рећи и да је било ко „лакомислено уживао у херојском отпору“ таквим „идејама“. Највећи страдалници су Срби из бивше Републике Српске Крајине и са Косова и Метохије, чији је прогон једна од Вучићевих „идеја“ потпуно легализовала.
Сматра се, наиме, данас, у ЕУ и даље преко Атлантика, да је прогон више од 200 хиљада људи из Републике Срспке Крајине и стотина хиљада с Косова и Метохије оправдана и чак логична казна за чињење једног лошег београдског режима. Треба имати образа па, након што се мало било делом тог режима, рећи да се и лакомислено уживало у свему томе.
Врло је ружно за свој и сваки други народ рећи да је желео плате које имају они који раде двоструко више. Не знам народ који ради двоструко више од нашег народа. Постоји бирократско-коруптивно потонуће српске државе, непотизам, страначка ухлебљења у јавном сектору и шта све не. Али, све то нема везе са српским радницима, сељацима и поштеним светом, који мукотрпно ради или све чешће само жели поштено да ради, него са странчарским миљеом паразита јавног сектора, који итекало негује и странка првог потпредседника владе.
Када напише да је требало да будемо реалнији у жељама, захтевима и прикупљању подршке, уместо да се ослањамо на мишиће, епску реторику и дарове с неба, а да он то најбоље зна и разуме, јер се и он тако понашао, Вучић ме неодољиво подсећа на Нушићевг јунака, који властито робијање представља као упознавање с прописима и практичну препоруку за рад у државној служби.
Политичари Србију представљају као приглупог, лењог студента, који полуотворених уста чека испред закључане читаонице да почне читање књиге, уместо да испит припреми код куће. За реформе и коренито уређење институција и установа није потребан датум, чак ни приступни преговори, него воља и знање ког у српским странкама нема.
Простота ауторизоване политичке лажи у медијима, зато, треба да засени стварност. А стварност је да бирократизована ЕУ има врло лоше економске перспективе, да у стварности не постоје дугорочне гаранције чак ни за спровођење бриселског споразума оваквог какав је.
Стварност је да у влади Србије седе противници „Јужног тока“. Стварност је да је у Србији остало још нешто имовине у јавном сектору, након чега долази европски колапс или државни препород. Стварност је да после признања Косова и Метохије не долазе дарови, него даља питања статуса других делова Србије и нови услови.
Само у једном је Александар Вучић у свом тексту у праву: Србија још увек има сјајне, младе, енергичне и образоване људе. Само што их нема око њега, у странкама и у власти. Свако образован, наиме, разликује међународну од евроатлантске заједнице и не брка финансијску помоћ са кредитом. Свако образован, уосталом, зна да цео свет није против Србије.
Образован човек не жели у псеудоевропски свет српских странака. Не жели да за дневницу, запослење на три месеца у јавном сектору или празно обећање лепи плакате, носи најтежи терет, урла на митинзима са сендвичом у рукама и ћути док му придику држи кабадахија, председничић локалног одбора, с чачкалицом у углу усана, који сриче док чита, али најбоље зна шта је ЕУ, баш као што је јуче знао шта је лажни патриотизам у примитивном, букачком и псовачком псеудочетништву.
А да први потпредседник владе мало пише и о томе, а не само о светлој будућности и мрачној прошлости? Читајући текст у Данасу, морам да признам да сам се снуждио. Европа за мене још увек има леп призвук старих катедрала, музеја, уређених канала, несташних идеја и складних градова, уз реалност крваве политичке историје.
Европу још увек разликујем од ЕУ, Монеову слику „Свечаност у улици Сен Дени“ од саопштења Франсоа Оланда, који већ годину дана говори искључиво о неопходности реформи. Бојим се за Србију оних којима је ЕУ данас једина Европа, а примитивизам им је до јуче био једина Србија. Разуме се, и последица нужде у којој таква Србија беспоговорно постаје таквом Европом. Нема папира који ће то уклонити!
... В общем-то, всё это предсказал Ф.М. Достоевский в тексте
цитата:
"ОДНО СОВСЕМ ОСОБОЕ СЛОВЦО О СЛАВЯНАХ, КОТОРОЕ МНЕ ДАВНО ХОТЕЛОСЬ СКАЗАТЬ", об освобождении Болгарии и Сербии от турецкого ига:
"Будут ли, наконец, все эти земли и землицы вполне независимы или будут находиться под покровительством и надзором "европейского концерта держав", в том числе и России (я думаю, сами эти народики все непременно выпросят себе европейский концерт, хоть вместе с Россией, но единственно в виде покровительства их от властолюбия России) - всё это невозможно решить заранее в точности, и я не берусь разрешать.
Но, однако, возможно и теперь - наверно знать две вещи:
1) что скоро или опять не скоро, а все славянские племена Балканского полуострова непременно в конце концов освободятся от ига турок и заживут новою, свободною и, может быть, независимою жизнью, и
2) ... Вот это-то второе, что наверно, вернейшим образом случится и сбудется, мне и хотелось давно высказать.
Именно, это второе состоит в том, что, по внутреннему убеждению моему, самому полному и непреодолимому, - не будет у России, и никогда еще не было, таких ненавистников, завистников, клеветников и даже явных врагов, как все эти славянские племена, чуть только их Россия освободит, а Европа согласится признать их освобожденными! И пусть не возражают мне, не оспаривают, не кричат на меня, что я преувеличиваю и что я ненавистник славян! Я, напротив, очень люблю славян, но я и защищаться не буду, потому что знаю, что всё точно так именно сбудется, как я говорю, и не по низкому, неблагодарному, будто бы, характеру славян, совсем нет, - у них характер в этом смысле как у всех, - а именно потому, что такие вещи на свете иначе и происходить не могут.
Распространяться не буду, но знаю, что нам отнюдь не надо требовать со славян благодарности, к этому нам надо приготовиться вперед.
Начнут же они, по освобождении, свою новую жизнь, повторяю, именно с того, что выпросят себе у Европы, у Англии и Германии, например, ручательство и покровительство их свободе, и хоть в концерте европейских держав будет и Россия, но они именно в защиту от России это и сделают.
Начнут они непременно с того, что внутри себя, если не прямо вслух, объявят себе и убедят себя в том, что России они не обязаны ни малейшею благодарностью, напротив, что от властолюбия России они едва спаслись при заключении мира вмешательством европейского концерта, а не вмешайся Европа, так Россия, отняв их у турок, проглотила бы их тотчас же, "имея в виду расширение границ и основание великой Всеславянской империи на порабощении славян жадному, хитрому и варварскому великорусскому племени".
Долго, о, долго еще они не в состоянии будут признать бескорыстия России и великого, святого, неслыханного в мире поднятия ею знамени величайшей идеи, из тех идей, которыми жив человек и без которых человечество, если эти идеи перестанут жить в нем, - коченеет, калечится и умирает в язвах и в бессилии.
Нынешнюю, например, всенародную русскую войну, всего русского народа, с царем во главе, подъятую против извергов за освобождение несчастных народностей, - эту войну поняли ли наконец славяне теперь, как вы думаете? Но о теперешнем моменте я говорить не стану, к тому же мы еще нужны славянам, мы их освобождаем, но потом, когда освободим и они кое-как устроятся, - признают они эту войну за великий подвиг, предпринятый для освобождения их, решите-ка это? Да ни за что на свете не признают!
Напротив, выставят как политическую, а потом и научную истину, что не будь во все эти сто лет освободительницы-России, так они бы давным-давно сами сумели освободиться от турок, своею доблестью или помощию Европы, которая, опять-таки не будь на свете России, не только бы не имела ничего против их освобождения, но и сама освободила бы их. Это хитрое учение наверно существует у них уже и теперь, а впоследствии оно неминуемо разовьется у них в научную и политическую аксиому. Мало того, даже о турках станут говорить с большим уважением, чем об России. Может быть, целое столетие, или еще более, они будут беспрерывно трепетать за свою свободу и бояться властолюбия России; они будут заискивать перед европейскими государствами, будут клеветать на Россию, сплетничать на нее и интриговать против нее.
О, я не говорю про отдельные лица: будут такие, которые поймут, что значила, значит и будет значить Россия для них всегда. Они поймут всё величие и всю святость дела России и великой идеи, знамя которой поставит она в человечестве. Но люди эти, особенно вначале, явятся в таком жалком меньшинстве, что будут подвергаться насмешкам, ненависти и даже политическому гонению.
Особенно приятно будет для освобожденных славян высказывать и трубить на весь свет, что они племена образованные, способные к самой высшей европейской культуре, тогда как Россия - страна варварская, мрачный северный колосс, даже не чистой славянской крови, гонитель и ненавистник европейской цивилизации.
У них, конечно, явятся, с самого начала, конституционное управление, парламенты, ответственные министры, ораторы, речи. Их будет это чрезвычайно утешать и восхищать. Они будут в упоении, читая о себе в парижских и в лондонских газетах телеграммы, извещающие весь мир, что после долгой парламентской бури пало наконец министерство в Болгарии и составилось новое из либерального большинства и что какой-нибудь ихний Иван Чифтлик согласился наконец принять портфель президента совета министров. России надо серьезно приготовиться к тому, что все эти освобожденные славяне с упоением ринутся в Европу, до потери личности своей заразятся европейскими формами, политическими и социальными, и таким образом должны будут пережить целый и длинный период европеизма прежде, чем постигнуть хоть что-нибудь в своем славянском значении и в своем особом славянском призвании в среде человечества.
Между собой эти землицы будут вечно ссориться, вечно друг другу завидовать и друг против друга интриговать. Разумеется, в минуту какой-нибудь серьезной беды они все непременно обратятся к России за помощью. Как ни будут они ненавистничать, сплетничать и клеветать на нас Европе, заигрывая с нею и уверяя ее в любви, но чувствовать-то они всегда будут инстинктивно (конечно, в минуту беды, а не раньше), что Европа естественный враг их единству, была им и всегда останется, а что если они существуют на свете, то, конечно, потому, что стоит огромный магнит - Россия, которая, неодолимо притягивая их всех к себе, тем сдерживает их целость и единство.
Будут даже и такие минуты, когда они будут в состоянии почти уже сознательно согласиться, что не будь России, великого восточного центра и великой влекущей силы, то единство их мигом бы развалилось, рассеялось в клочки и даже так, что самая национальность их исчезла бы в европейском океане, как исчезают несколько отдельных капель воды в море. России надолго достанется тоска и забота мирить их, вразумлять их и даже, может быть, обнажать за них меч при случае. Разумеется, сейчас же представляется вопрос: в чем же тут выгода России, из-за чего Россия билась за них сто лет, жертвовала кровью своею, силами, деньгами? Неужто из-за того, чтоб пожать столько маленькой, смешной ненависти и неблагодарности? О, конечно, Россия всё же всегда будет сознавать, что центр славянского единства - это только она, что если живут славяне свободною национальною жизнию, то только потому, что этого захотела и хочет она, что совершила и создала всё она".
http://dijaspora.wordpress.com/2012/02/29/%D1%84-%D0%BC-%D0%B4%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%98%D0%B5%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%BE-%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D1%98%D0%B5/ Ф. М. Достојевски о Словенима (Србима) ЈЕДНА ПОСЕБНА РЕЧЦА О СЛОВЕНИМА, КОЈУ САМ ДАВНО ХТЕО РЕЋИ Ф. М. Достојевски Између осталог, рећи ћу једну посебну речцу о Словенима и о словенском питању. Одавно сам је хтео рећи. Сви сада код нас почињу да говоре о скорој могућности мира, т. ј., о скорој могућности да се колико-толико реши и словенско питање. Дајмо дакле слободу нашој фантазији, и замислимо да је цела ствар свршена, да су напорима и крвљу Русије Словени већ ослобођени; осим тога, да Турско царство више не постоји, и да је Балканско полуострво слободно и живи новим животом. Разуме се, тешко је претказати у каквом ће облику, до последњих појединости, доћи та слобода Словена, бар за први пут – да ли ће то бити нека федерација ( федерације, изгледа, још врло, врло дуго неће бити) или ће доћи мале засебне владавине у облику малених држава, са позваним владаоцима из разних владајућих домова? Немогуће је, такође, предвидети: да ли ће се најзад проширити у својим границама Србија, или ће то Аустрија спречити; колико ће се простирати Бугарска; шта ће бити с Херцеговином, Босном; у какве ће односе с новоослобођеним словенским маленим народима ступити, на пример, Румуни, или Грци – цариградски Грци, и они други, атински Грци? Да ли ће, најзад, све те земље и земљице бити потпуно независне, или ће стајати под протекторатом и надзором „европског концерта држава, па у том броју и Русије; – (ја мислим, ти мали народи ће неизоставно измолити европки концерат, макар и заједно с Русијом , али тада тако да европске државе буду протектори тих малих народа према властољубљу Русије;) – све то је немогуће решити унапред тачно, и ја и не узимам на себе да решавам.
Али, ипак, могућно је већ сада сигурно знати две ствари: 1)да ће се убрзо, или можда баш и не убрзо, сва словенска племена Балканског полуострва неизоставно ослободити јарма турског, и почети да живе новим, слободним, и може бити независним животом; и 2). . . Ето о том другом, које ће се сигурно, десити и остварити, о том баш већ давно хоћу да искажем своје мишљење.
Наиме, то друго је следеће: по моме унутрашњем убеђењу, најпунијем и неодољивом – Русија неће имати, и никада није имала, таквих завидљиваца, таквих мрзаца, клеветника, чак јавних непријатеља, као што ће бити сва та словенска племена, чим их Русија ослободи, а Европа пристане да их призна за ослобођене! И нека нико не протестује, не спори, не виче на мене: да преувеличавам, и да мрзим Словене! Ја, напротив, јако волим Словене и зато се бранити нећу; али знам да ће се све тачно онако догодити као што говорим; и не због неког тобоже ниског и незахвалног, карактера Словена; не! њихов је карактер у том смислу као и свих народа; него ће се оно десити зато што се такве ствари на свету друкчије и не могу дешавати. Говорити о томе још опширније, нећу; знам толико да ми никако не треба ни да захтевамо од Словена захвалност, и треба да се припремимо унапред да је неће ни бити. Једаред ослобођени, почеће они свој нови живот, понављам, баш тиме што ће измолити од Европе, од Енглеске и Немачке, рецимо, јемство и протекторат за њихову слободу; у том концерту европских држава биће и Русија – али они ће баш у смислу заштите од Русије то и измолити. Они ће неизоставно, у себи, ако не и гласно, поставити убеђење: да Русији не дугују ни најмању захвалност; напротив, да су се при закључењу мира једва спасли од властољубља Русије, и то посредством европског концерта; а да се није умешала Европа, Русија би их, отевши их од Турака, прогутала сместа „имајући у виду проширење својих граница, и оснивање великог свесловенског царства, ради подјармљивања Словена грамзљивом, лукавом и варварском великоруском племену“. Дуго, још врло дуго неће они бити у стању да признаду ни некористољубље Русије, ни велико, свето, нечувено у свету њено истицање оне највеће идеје међу идејама од којих живи човек, и без којих ће човечанство – ако т. ј. те идеје престану да живе у њему – охладити се, унаказити, умрети у ранама и у немоћи.
И овај садашњи, свеопшти руски рат, рат целог руског народа, с Царем на челу – који је преузет противу душмана Турака за ослобођење несрећних народа – јесу ли ето тај рат барем разумели Словени? како мислите? Али, у садашњем моменту да и не говоримо томе; та ми смо још потребни Словенима, ми их још ослобађамо; но потом, када их будемо ослободили, и они се како-тако и среде – да ли ће онда бар признати овај рат за велики подвиг преузет ради њиховог ослобођења – то ми, ето, реците, то? Не, нипошто на свету неће признати! Напротив, истаћи ће као политичку, а потом и као научну истину: да није било за прошлих сто година ослободиоца – Русије, они би се давно и давно сами умели ослободити од Турака, својом храброшћу, или с помоћу Европе, која, да није на свету опет те Русије, не само да не би имала ништа против њиховог ослобођења, већ би их она сама ослободила. Ово лукаво учење сигурно да већ и сада постоји међу Словенима; а доцније ће се неминовно развити у научну и политичку аксиому. Сем тога, почеће и о Турцима да говоре са већим поштовањем него о Русији. Можда ће за читаво столеће, или још дуже, непрестано стрепети за своју слободу и бојати се властољубља Русије; удвараће се европским државама, клеветаће Русију, сплеткариће и интриговати против ње.
Ја, наравно, не говорим о појединим лицима; биће и таквих који ће схватити шта је значила, шта значи, и шта ће значити Русија за њих, свагда! схватиће сву величину и сву светињу дела Русије, и велике идеје чију она заставу истиче, у човечанству. Али ће ти људи, нарочито испочетка, јавити се у тако бедној мањини, да ће се изложити исмејавањима, мржњи, и чак политичком прогањању. Нарочито пријатно ће бити ослобођеним Словенима да говоре, и да трубе широм целог света, како су они племена образована, способна за највишу европску културу – док је Русија земља варварска, мрачан северни колос, и чак не од чисто словенске крви, тлачитељ који мрзи европску цивилизаију.
Они ће, наравно, од самог почетка увести уставна стања, парламенте, одговорне министре; имаће говорнике, говоре. То че их врло умирити, и чак и усхићавати. Они ће бити у заносу читајући о себи у париским и лондонским новинама телеграме, који извештавају цео свет: да је, на пример, после дуге борбе у парламенту пало најзад министарство у Бугарској, а ново састављено од либералне већине, и да је некакав тамо њихов Иван Чифтлик пристао, најзад, да прими портфељ претседника министарског савета. Русија треба озбиљно да се припреми за то: да ће сви ти ослобођени Словени са заносом појурити у Европу, заразиће се до губљења своје личности европским формама, политичким и социјалним, и, на тај начин, мораће да преживе читав, и дуг период европеизма, пре него што ће постићи бар штогод у свом словенском значају и у свом нарочитом словенском опредељењу у човечанству. Између себе, те ће се земљице вечито свађати, вечито једна другој завидети и једна против друге интриговати. Разуме се, у тренутку неког озбиљног зла, сви ће се ти Словени неизоставно обраћати Русији за помоћ. Јер, ма колико да су мрзели, сплеткарили и клеветали нас пред Европом, играјући се с њом и уверавајући је у своју љубав, они ће ипак стално и инстинктивно осећати: (наравно, у тренутку несреће, не иначе) да је Европа природан непријатељ њиховом јединству, била је то и увек ће остати; а што они ипак постоје на свету, то је, наравно, само стога што ено стоји огроман магнет – Русија, која их неодољиво привлачи све себи, и тиме одржава њихову целину и јединство.
Биће чак таквих тренутака, кад ће они бити у стању да они скоро свесно признају: да би се њихово јединство, без Русије – великог источног центра и велике привлачне силе – очас распало, распрштало на парчета, тако да би и сама националност њихова ишчезла у европском океану, као што ишчезавају неколико засебних капи воде у мору. А Русија ће ко зна колико још носити тугу и бригу да их мири, да их уразумљује, и, може бити, да потрже за њих и мач, по потреби. . . Разуме се, јавља се питање: па у чему је ту корист Русије, чега ради се Русија тукла због њих сто година, жртвовала своју крв, снагу, новце? Зар тога ради да би пожњела ситну и смешну мржњу и незахвалност? Одговор је, наравно, да ће Русија ипак увек бити свесна да центар словенског јединства – јесте она; да, ако Словени могу да живе слободним националним животом, да је то зато што је то зажелела и жели она, и што је све с тим у вези учинила и створила она. А какву ће корист донети Русији ово сазнање, сем труда, једа и вечите бриге?
Одговор на то је засада тежак, и не може бити јасан. Прво, свима је то познато, Русија не мисли, и никада неће и не сме имати мисао: да на рачун Словена проширује своје територије, да њих присаједини себи политички, да од њихових замаља направи губерније, и т. д. Сви Словени сумљиче Русију за ту тежњу и сада, баш као и сва Европа, и сумњичиће је још сто година у будуће. Али, Бог нека сачува Русију од таквих тежњи! Што више буде доказивала своје политичко некористољубље према Словенима, тим ће сигурније постићи уједињење њихово око себе доцније, кроз векове, након сто година. Да, дајући Словенима што се може више политичке слободе од самог почетка, отстрањујући себе од сваког туторства и надзора над њима, дајући им да знају само: да ће она увек потегнути мач на оне који буду дирнули у њихову слободу и националност – тиме ће баш Русија опростити се страшних брига, и старања да снагом одржава туторство, свој политички утицај на Словене, који је њима, наравно, мрзак, а Европи увек сумљив. Баш посредством потпуног некористољубља ће Русија победити, и привући најзад к себи Словене. Спочетка ће је тражити само у несрећи; а потом, кад било, вратиће се к њој и припити се уз њу сви, тада већ с пуном, с дечијом поверљивошћу. Сви ће се вратити у родно гнездо.
О, наравно, постоје о томе разна учења, па чак и песничка гледишта и сада, међу многим Русима. Ти Руси не надају да ће нове, ослобођене, за нови живот ускрснуле словенске народности припити се уз Русију као уз рођену мајку и ослободитељку, и да ће у најскоријем времену унети много нових и још незнаних елемената у руски живот, прошириће словенство Русије, душу Русије, утицаће чак на руски језик, литературу, стварање, обогатиће Русију духовно и показаће јој нове видике. Признајем, мени је то одувек изгледало само као књижевни занос; док је истина то да ће се нешто томе слично свакако догодити, али не, рецимо, пре сто година; а засад, можда још за читав век, Русија неће имати шта да узима од Словена, нити од њихових идеја, нити од литературе – да би нас учили – сви су они за то страшно недорасли! Напротив, можда ће целог овог века Русија морати да се бори с ограниченошћу и тврдоглавошћу Словена, с њиховим ружним навикама, с њиховим несумљивим и блиским издајством Словенства за вољу европских форми политичког и социјалног уређења, на које ће се ти народи грамзљиво бацати.
После решења словенског питања, Русији очигледно претстоји коначно решење Источног питања. Задуго још неће разумети садашњи Словени: шта је то Источно питање! Баш као што ни словенско уједињење у братству и слози неће разумети још врло дуго. Објашњавати им то непрекидно, делом и великим примером, биће свагдашњи задатак Русије у будуће. Но запитаће неко: ради чега све то? и зашто да Русија узима на себе такав посао? Ради чега: ради тога да би живела вишим животом, великим животом, да би светлила свету великом некористољубљу и чистом идејом, да би оваплотила и створила, на крају крајева, велики и моћан организам братског савеза племена, да би створила тај организам не политичким насиљем, не мачем, већ убеђењем, примером, љубављу, некористољубљем, светлошћу; да би уздигла, најзад, све ове мале до себе и до разумевања њеног материнског опредељења. Ето то је циљ Русије, и то су њене користи, ако хоћете да знате. Не буду ли нације живеле у вишим, некористољубивим идејама, и вишим циљевима служења човечанству, већ буду само служиле својим „интересима“,те ће нације несумљиво пропасти, следиће се, обеснажиће се и умреће. Виших циљева за Русију нема других до ових које је поставила себи служећи Словенима некористољубиво, не тражећи од њих захвалност, служећи њиховом моралном (не само политичком) уједињењу у велику целину. Само тиме ће Словенство рећи своју нову лековиту реч човечанству. . . Већих циљева нема на свету. Значи, и ништа „корисније“ не може бити за Русију сем да увек има пред очима те циљеве, да их све више и више објашњава себи самој, и да се све више и више уздиже духом у том вечитом, непрекидном и врлом свом раду за човечанство.
Буде ли завршетак садашњег рата срећан – Русија ће несумљиво ући у нову и вишу фазу свога живота
Главный редактор сербского журнала "Геополитика" Слободан Эрич в интервью "Голосу России" рассказал, почему Запад стремится контролировать Сербию, что думают сербы по поводу ситуации в Косове и какова роль СМИ в российско-сербских отношениях
- Как Вы относитесь к Брюссельскому соглашению (между Белградом и Приштиной)? Противоречит ли оно Резолюции СБ ООН 1244? Почему некоторые воспринимают его как капитуляцию Сербии?
- Косовская делегация прервала переговоры по брюссельским соглашениям с Сербией
- Я думаю, что соглашение, парафированное в Брюсселе, идет в ущерб Сербии. Оно не только противоречит резолюции СБ ООН № 1244, но и Конституции Сербии. Поэтому косовские сербы и многие политические организации настаивали на том, чтобы по этому поводу высказался Конституционный суд. В ЕС брюссельское соглашение представлено в положительном свете, как нормализующее отношения Белграда и Приштины. Суть его состоит в том, что некоторым муниципалитетам в Косове дается определенная степень самоуправления в таких областях, как культура, безопасность, они смогут влиять на выбор регионального коменданта полиции, но нет никаких международных гарантий реализации этого соглашения, от которого сербы не получают практически ничего.
Большинство стран ЕС и США признали независимость Косово, но проблема в том, что это самопровозглашённое государство не установило полный контроль над территорией. Я имею в виду север края. И цель брюссельского соглашения – исправить эту ситуацию, но на севере у сербов - свои институты власти, органы здравоохранения, используется сербская валюта. Кстати, вопрос контроля над территорией – не только политический. На севере Косова находится часть ресурсов металлургического комбината Трепча, когда-то – индустриального гиганта нашего автономного края. Также упомяну водные ресурсы, например озеро Газивода, обладающее широкими аккумуляционными возможностями, которые важны для функционирования промышленности края. И еще одна вещь, о которой мало говорят в Сербии: мне кажется, что ЕС стремится груз финансирования Косова частично переложить на Сербию. Сербия до нынешнего момента финансировала свои институты в Косово, а новое соглашение предусматривает, что деньги будут поступать на отдельный счет в Приштине, и можно ожидать, что часть трансферов пойдет не только на нужды сербских общин, но и в приштинские структуры.
- Дилемма двух стульев для Белграда (АУДИО)
- Почему некоторые сербы считают, что в Сербии есть цензура СМИ, инициатор которой Запад?
- Запад, и не только в Сербии, прежде всего, устанавливает контроль над СМИ и затем манипулирует общественным сознанием. Можно сказать, что основа мощи Запада - СМИ и неправительственные организации. Хотя речь идет о разных структурах, цели и источники финансирования у них одни и те же. В странах, где Запад устанавливает контроль над СМИ, обществу сложно определить главные проблемы, потому что газеты и телеканалы навязывают несущественные темы в качестве основных. Наша страна собирается принимать новый Закон об информировании, который предполагает, что государство Сербия не может владеть ни одним СМИ.
Это значит, что другие страны, через неправительственный сектор, могут, а Сербия - нет. И никто этому не противится. Меж тем, когда государство уходит из этой сферы, последствия не заставляют себя долго ждать: ценности релятивизируются, на экранах появляется все больше развлекательных программ и реалити-шоу. СМИ в Сербии действительно в какой-то степени подвержены цензуре: они постоянно навязывают гражданам комплекс вины и требуют отказа от национальных и государственных интересов. Запад старается не только реализовать свои интересы на Балканах, но и изменить историческое сознание сербов, которые воспринимаются как препятствие на пути установления глобального порядка.
- Ваше мнение о МТБЮ? И какова реальная цель НАТО и Запада на Балканах?
- Я уверен, что мою позицию разделяет 99% сербов: Гаагский трибунал – пример злоупотребления идеей справедливости. Смысл любого суда в объективности и беспристрастности. Но применительно к МТБЮ достаточно сказать, что сербы получили более 1000 лет тюрьмы, а хорваты и мусульмане – около 50. Вот еще парадокс: большие сроки, чем хорваты и мусульмане в МТБЮ, получили от сербского правосудия фанаты ФК "Партизан", которые замешаны в убийстве французского болельщика Бриса Татона.
- Эксперт: "Однозначную оценку МТБЮ дать нельзя"
Должен сказать, что Россия - одно из немногих государств, пытавшихся повлиять через СБ ООН на работу МТБЮ, и я должен поблагодарить независимых российских правоведов, которые помогали защищать сербских обвиняемых.
Что касается Североатлантического альянса, то он продолжает стремиться к полному военному, политическому и экономическому контролю Сербии. В настоящем мы сталкиваемся с попытками пересмотра истории. НАТО способствовал тому, чтобы Югославия в ее признанных границах перестала существовать, вместе с этим внутренние границы, которые были определены на незаконном, как я считаю, заседании Коммунистической партии Югославии, были признаны на международном уровне. В результате этого сербский народ теперь живет сразу в нескольких государствах бывшей СФРЮ. Но и в уважение внутренних границ было недолгим: Запад признал независимость Косова, неотъемлемой части Сербии. В чем Запад последователен, так это в своем убеждении, что сербы неправы всегда.
- Косово стремится в НАТО
- Какова реальная позиция сербов по поводу ситуации в Косово? Слышен ли голос тех, кто против Брюссельского соглашения и евроинтеграции?
- Большая часть населения Сербии сейчас не симпатизирует идее евроинтеграции. После переворота 2000 года (когда от власти был отстранен Слободан Милошевич – прим. ред.), многие были "за" вступление в ЕС. Вскоре стало понятно, что Запад продолжает свою политику уничтожения сербских национальных интересов, и после решения Запада признать Косово евроэнтузиазм поостыл – и это показывают соцопросы. Почему сербам важно Косово? Косово - центр сербской государственности и духовности. Косовская битва 1389 года - центральное событие нашей истории. Тогда наши правители выбрали Царство небесное, союз с Богом, народ запомнил эту жертву, передавал память о ней из поколения в поколение. У нашего народа, конечно, есть свои недостатки, но превыше всего сербы ценят свободу и независимость, что редкость в современном мире.
- Какую роль играют СМИ в отношениях России и Сербии? Как конкретно Ваши публикации помогают развитию русско-сербских связей?
- СМИ - это своего рода мост, помогающий народам лучшие понять друг друга, установить доверительные отношения. "Геополитика" выходит за рамки того региона, в котором издание распространяется: в каждом номере мы публикуем интервью с интеллектуалами со всего мира. Журнал основан 13 лет назад и всегда посвящал много внимания России. Кроме того, с 2010 года у нас есть совместный проект с "Российской газетой". Люди в Сербии очень хорошо относятся к России, следят за тем, что делают президент Путин и премьер Медведев, но очень мало знают о внутренней жизни России – а она очень богата с точки зрения культуры, искусства. Мы стараемся показывать именно эту сторону, как, впрочем, и "Голос России".
- Как создавался ваш журнал "Геополитика"? Почему Вы решили заниматься международными отношениями?
- После политического переворота 2000 года в Югославии все СМИ начали писать одинаковые вещи о необходимости вступления в ЕС. Не было критических текстов. Я понял, что есть потребность в аналитическом издании, которое будет писать не о том, что случилось, а о том, почему это случилось. Так появилась "Геополитика". Почему я занимаюсь международными отношениями? На Балканах это необходимо, ведь это место встречи разных культур и цивилизаций. Мировые силы всегда выясняли свои отношения на Балканах. Поэтому внутренняя политика на Балканах невозможна без понимания внешней.
- Российско-сербские отношения сейчас – Ваша оценка? Как повлияет на них Брюссельское соглашение, если учитывать, что Россия на международной сцене оказывала самую серьезную поддержку территориальной целостности Сербии?
- Российско-сербские отношения находятся на высоком уровне и постоянно развиваются. У нас хорошая база: дружба наших народов, культурно-исторические связи. Думаю, что помимо инициатив наших властей и наших народов сближению Москвы и Белграда будут способствовать и события, которые произойдут в мире в ближайшие годы. Очень важна принципиальная поддержка Сербии по вопросу независимости Косово, которую Россия не признает.
- Что Вы ожидаете от предстоящей встречи президентов России и Сербии?
- Встреча Николича и Путина имеет большое значение. Ожидается, что она завершится очень важным подписанием договора о стратегическом партнерстве, а это серьезный шаг. Брюссельское соглашение может оказать влияние в том смысле, что теперь в России от Николича будут ожидать меньшего, чем раньше. Известно, что с ним Москва связывала определенные надежды, как и сербский народ. Николич все равно выступает за укрепление отношений с Москвой, и это своеобразная коррекция курса, я бы сказал, прозападного правительства Ивицы Дачича. Позиция Николича все-таки самая последовательная. Потому что Дачич, как и первый вице-премьер Александр Вучич, также выступает за сотрудничество с Россией, но меня очень интересует, насколько их двухвекторная политика и поддержка Брюссельских договоренностей согласуется с их заявлениями о важности отношений с Москвой.
- Россия и Сербия подпишут соглашение о стратегическом партнерстве
- Как утверждают сербские СМИ, договоренности Белграда и Приштины открывают Сербии путь к началу переговоров о вступлении в ЕС. А насколько эта идея популярна среди сербов?
- Я лично думаю, что Сербия сейчас должна собраться, самоопределиться и вернуть себе политическую и экономическую независимость. Я уже говорил, что, согласно соцопросам, поддержка идей евроинтеграции в нашем обществе падает. Очень показательно, что решение по поводу начала переговоров ЕС может быть принято на Видовдан - наш главный праздник. В 1389 в этот день Сербия выбрала Царство Небесное (битва на Косовом поле против турок, накануне которой, по преданию, сербский князь Лазар получил послание от Богородицы: в случае, если он выбирает земное царство, его ожидает победа, а выбор Царства Небесного означал гибель – прим.переводчика), а если мы получим дату переговоров, значит, это будет днем триумфа Сербии земной.
В любом случае, я не думаю, что Сербию когда-нибудь примут в ЕС: переговоры с Брюсселем - это только способ вынудить Белград на уступки. Евросоюз сейчас не настроен расширяться, и, мне кажется, Хорватия – последняя страна, которую примут в это сообщество. А Сербия может столкнуться с опасной ситуацией, потому что Запад рано или поздно потребует признания Косова. Они хорошо знают, что сейчас Сербия этого сделать не может, поэтому ведутся технические переговоры. Их цель якобы как-то улучшить жизненные условия тех, кто живет в крае. На самом же деле эти переговоры ведут к фактическому признанию независимости Косова.
- Как вы оцениваете работу "Голоса России", его роль в сербском медийном пространстве?
- "Голос России" слышен в Сербии, и это очень важно. Ваша радиостанция не только предоставляет важную информацию, но и придает уверенности обычным сербам. Медийное пространство Сербии таково, что больше говорится об Америке и Европе, чем о России. Поэтому такое значение имеют аналитические материалы, русская музыка и, конечно, русский язык, который в свое время был практически вытеснен, а сейчас, слава Богу, возвращается – и роль "Голоса России" здесь очень заметна. Джон Роблес http://rus.ruvr.ru/2013_05_22/Slobodan-JErich-Zapad-ubezhden-chto-serbi-nepravi-vsegda/
Сообщение: 3824
Зарегистрирован: 01.02.10
Откуда: Россия, Московская область, г. Пушкино
Репутация:
4
Отправлено: 28.05.13 09:52. Заголовок: Были у нас раньше - ..
Были у нас раньше - как мы думали - разнообразные «братушки». Но жизнь - всё всегда расставляет по своим местам. И мы обрели понимание - КТО они.
Каждый народ сейчас получает то - чего заслужил. Мы - тоже отвечаем за ошибки и платим по счетам. Но уже восстановлена связь времён - вспомнили, что мы - народ и страна с многотысячелетней историей.
Сербы - ну что-ж, их выбор - стремяться хоть чучелом - хоть тушкой попасть в рай для жоп - Гейропу, кто-то - как болгары - уже там.
цитата:
Болгария - « … До 1989 года, когда СССР был в силе, в Болгарии миллион человек состояли в Коммунистической партии - это при общем населении 9 миллионов человек. Теперь образ рая предлагает ЕС, хотя бескритичность в отношении него сильно поколебалась. Болгария рада быть членом Евросоюза только по одной причине - мы можем перейти границу… … За последние двадцать лет страну покинули два миллиона человек, и население Болгарии сократилось до семи миллионов. Страна потеряла больше людей, чем за две мировые войны. Но это не предел. Экономический кризис совпал с ужасающей по масштабам демографической катастрофой. К 2060 году население Болгарии составит всего 5 миллионов человек (из них полтора миллиона - цыгане). Болгары как единый народ с его древнейшей православной культурой обречены.
- В прошлом году родилось всего 62 тысячи детей, - говорит тележурналист Иво Христов. - Это самая низкая рождаемость с 1945 года. Болгария тает быстрее всех европейских стран. Хуже результат только у Эстонии. За всю свою 1300-летнюю историю наша страна никогда не была так близка к распаду…» http://www.kp.ru/daily/26080.4/2984150/
Нельзя быть большими сербами - чем сами сербы, болгарами - чем сами болгары и пр. и пр. и прочая. Нельзя сейчас тратить самое дорогое, что у нас сейчас есть - демографический ресурс русского народа.
Сейчас - поддержим ТОЛЬКО советом - основной лозунг - «Сами, всё сами». Очень жёстко - но в голову по отношению к окраинам приходит только один термин, характеризующий идущие процессы - ДЕРАТИЗАЦИЯ территорий.
Для разумных людей сказано отрытым текстом - соотечественники - Родина у нас одна - Россия - она ждёт Вас. Ну а дальше - каждый выбирает свою судьбу - САМ, и только САМ будет нести ответственность за свой выбор. Всё очень честно.
Все даты в формате GMT
3 час. Хитов сегодня: 11
Права: смайлы да, картинки да, шрифты да, голосования нет
аватары да, автозамена ссылок вкл, премодерация откл, правка нет
- участник сейчас на форуме
- участник вне форума
