Сообщение: 11017
Зарегистрирован: 15.07.09
Откуда: Србија, Београд
Репутация:
5
Отправлено: 03.12.10 10:45. Заголовок: BEOGRAD 03. 12. 2010..
цитата:
BEOGRAD 03. 12. 2010
Press
Božidar Delić napušta SNS i formira svoj poslanički klub?! Član predsedništva Srpske napredne stranke i narodni poslanik Božidar Delić planira da napusti naprednjake i osnuje svoj poslanički klub, saznaje Press u Skupštini Srbije.
1
Neslaganja oko Ratka Mladića... Delić nikad ne bi izručio generala Hagu, za razliku od njegovog lidera Tomislava Nikolića
Prema ovim informacijama bivši general krenuo je i u animiranje drugih poslanika SNS, a navodno je pokušao da „vrbuje" i neke poslanike SPS i PUPS. Delić: Imam problema u SNS
Božidar Delić za Press priznaje da je nezadovoljan mnogim stvarima u stranci i ne isključuje mogućnost da napusti SNS.
- I ja sam čuo da se već dva-tri dana priča da navodno napuštam stranku. Ne znam ko plasira te spekulacije. Ja sigurno ne! Mada, pazite, ništa nije nemoguće. Ali zašto bih ja kao jedan od osnivača SNS-a napustio stranku? Možda nisam zadovoljan mnogim stvarima u stranci, ali sve to može da se reši razgovorom - kaže Delić za Press.
On, ipak, na naše pitanje čime je najnezadovoljniji direktno odgovara da „mu smeta što ni dve godine od formiranja SNS nije zaživela organizacija na terenu, odnosno sporo se formiraju mesni odbori".
Na našu primedbu da bi bilo zaista teško poverovati u priču da zbog „dinamike rada na terenu" želi da napusti stranku i upitan da li je stvarni razlog njegovo neslaganje s Tomislavom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem oko izručivanja Ratka Mladića Hagu, on kaže:
A Vučić: Treba da se stide
Zamenik predsednika SNS-a Aleksandar Vučić nije želeo da komentariše mogućnost da Delić napusti poslanički klub i(li) stranku.
- Nisam čuo to o čemu govorite. Ne bavim se unutarstranačkim stvarima po novinama. Treba da se stidi svako ko se unutarstranačkim stvarima, umesto na stranačkim organima, bavi po medijima - bio je kratak Vučić.
- Nikolić je rekao da bi izručio Mladića, a ja da ga ne bih predao ni kada bih bio ministar odbrane. Taj moj stav je poznat odavno - objašnjava bivši general.
Ne viđa lidere naprednjaka
Delić priznaje da sa rukovodećim dvojcem Nikolićem i Vučićem nije bio često u kontaktu u poslednje vreme.
- Tomu viđam redovno u Skupštini, a Vučića ređe. Video sam se s Tomom pred njegov odlazak u Kinu, a Vučića nisam dugo čuo. Ima jedno 15 dana. Ne volim da zivkam. Sednica Predsedništva stranke je u subotu, pa očekujem da ćemo tada o svemu razgovarati i rešiti sve nesporazume - kazao nam je Delić.
Inače, kada je Tomislav Nikolić septembra 2008. napustio radikale, Delić je bio među 20 poslanika SRS-a koji su krenuli za njim i osnovali poslanički klub „Napred Srbijo".
B. Bojić
A ШТА СТЕ ВИ ГЕНЕРАЛЕ ДЕЛИЋУ УОПШТЕ ОЧЕКИВАЛИ ОД ИЗДАЈНИКА НИКОЛИЋА, КАД ЈЕ ИЗДАО КУМА, А КОГА НЕ БИ??? НИСТЕ ТРЕБАЛИ СА ИДИОТОМ НИ ДА СЕ ОДВАЈАТЕ ИЗ СРС, АЛ САД ШТА ЈЕ ТУ ЈЕ, ДА ВИДИМО, МОЖЕТЕ ЛИ СЕ НЕКАКО ОПРАТИ ОД ТОГ ПОТЕЗА КОЈИМ МЕ НИКО НИЈЕ ИЗНЕНАДИО НИ РАЗОЧАРАО КАО ВИ...
Сообщение: 9673
Зарегистрирован: 15.07.09
Откуда: Србија, Београд
Репутация:
5
Отправлено: 13.08.10 17:04. Заголовок: Српска опозиција тра..
цитата:
Српска опозиција тражи да се Тадић извини Гаспрому
13.08.2010, 14:30 Опозициона Српска напредна странка је тражила од председника земље да се извини Гаспрому јер је Тадић водио преговоре са властима Бугарске о промени маршруте гасовода „Јужни ток" без знања руског концерна - јавља радио Б92 позивајући се на изјаву представника СПП Зорана Михајловића-Милановића.
Званични представник владајуће Демократске партије Јелена Триван је рекла: "Изјава је срамна не само зато што је лажна, већ зато што је дубоко противна интересима наше земље. Реч је о најгрубљој лажи с обзиром да председник Тадић није преговарао, већ разговарао о нечему што је легитимна тема".
Бугарска и Србија су се 7.августа договориле да „Јужни ток" пресече границу у области Димитровграда. О томе је изјавио премијер Бугарске Бојко Борисов, према резултатима преговора са председником Србије. На промену маршруте, рекао је Борисов, инсистирао је председник Србије.
Тадићу треба натрљати нос, промениће песму чим добије један позив из Москве, али ови који траже да се Тадић извињава Гаспрому седе на две столице, муљају и лажу на све могуће начине, иду на прославе у америчку амбасаду, па онда трком у руску - јер њихов животни мото је: Ко да више...не верујте им ништа браћо Руси, јер су исти као Тадић, а њему због овога ударите пацку, наравно... Види се да је мало ударен...
Branka , dobila si jos jednu lekciju da u srpskoj politici nista ne treba da te cudi ili razocara .
Ја у генерала Делића нисам ниједног тренутка сумњала, верујући да је човек на свом месту, а онда ме је то његово прелетање изненадило и погодило више него оно што су урадили Николић и Вучић... али мислим да је и ово одвајање из СНС-а урадио под утицајем Русије - знам да је често тамо - читала сам баш јутрос оно што си написао да треба разбити двојац Николић-Вучић и баш сам се насмејала... ти си у ствари човек кога треба највише критиковати (зато што си са таквим искуством, уместо да га употребиш, изашао из политике, препуштајући је лаицима горим и од мене)...
Сообщение: 11038
Зарегистрирован: 15.07.09
Откуда: Србија, Београд
Репутация:
5
Отправлено: 04.12.10 16:07. Заголовок: Ako Делић остане са ..
Ako Делић остане са напредњацима, онда заслужује и судбину која напредњаке неминовно чека као и све издајнике. Презир, презир, и ништа друго сем презира.
Прес: Божидар Делић напушта СНС и формира свој посланички клуб?
субота, 04. децембар 2010. Члан председништва Српске напредне странке и народни посланик Божидар Делић планира да напусти напредњаке и оснује свој посланички клуб, сазнаје Пресс у Скупштини Србије. Према овим информацијама бивши генерал кренуо је и у анимирање других посланика СНС, а наводно је покушао да „врбује" и неке посланике СПС и ПУПС.
Делић: Имам проблема у СНС
Божидар Делић за Пресс признаје да је незадовољан многим стварима у странци и не искључује могућност да напусти СНС.
- И ја сам чуо да се већ два-три дана прича да наводно напуштам странку. Не знам ко пласира те спекулације. Ја сигурно не! Мада, пазите, ништа није немогуће. Али зашто бих ја као један од оснивача СНС-а напустио странку? Можда нисам задовољан многим стварима у странци, али све то може да се реши разговором - каже Делић за Пресс.
Он, ипак, на наше питање чиме је најнезадовољнији директно одговара да „му смета што ни две године од формирања СНС није заживела организација на терену, односно споро се формирају месни одбори".
На нашу примедбу да би било заиста тешко поверовати у причу да због „динамике рада на терену" жели да напусти странку и упитан да ли је стварни разлог његово неслагање с Томиславом Николићем и Александром Вучићем око изручивања Ратка Младића Хагу, он каже:
- Николић је рекао да би изручио Младића, а ја да га не бих предао ни када бих био министар одбране. Тај мој став је познат одавно - објашњава бивши генерал.
Не виђа лидере напредњака
Делић признаје да са руководећим двојцем Николићем и Вучићем није био често у контакту у последње време.
- Тому виђам редовно у Скупштини, а Вучића ређе. Видео сам се с Томом пред његов одлазак у Кину, а Вучића нисам дуго чуо. Има једно 15 дана. Не волим да зивкам. Седница Председништва странке је у суботу, па очекујем да ћемо тада о свему разговарати и решити све неспоразуме - казао нам је Делић.
Иначе, када је Томислав Николић септембра 2008. напустио радикале, Делић је био међу 20 посланика СРС-а који су кренули за њим и основали посланички клуб „Напред Србијо".
Вучић: Треба да се стиде
Заменик председника СНС-а Александар Вучић није желео да коментарише могућност да Делић напусти посланички клуб и(ли) странку.
- Нисам чуо то о чему говорите. Не бавим се унутарстраначким стварима по новинама. Треба да се стиди свако ко се унутарстраначким стварима, уместо на страначким органима, бави по медијима - био је кратак Вучић.
Сарајевске НВО доделиле Чедомиру Јовановићу награду Иса-бег Исхаковић
недеља, 12. децембар 2010.
БЕОГРАД – Сарајевске невладине организације уручиле су председнику Либерално-демократске партије (ЛДП) Чедомиру Јовановићу награду „Иса-бег Исхаковић” за изузетан допринос ширењу културе, отворености и очувању идентитета главног града Босне и Херцеговине.
Како је саопштено из ЛДП-а, Јовановић је приликом пријема награде на свечаној церемонији у Народном позоришту у Сарајеву, истакао да је та награда упућена свим људима који се годинама боре за политику толераниције и разумевања свих народа у региону.
„Награде се обично дају због оног што је урађено, ја верујем да сам ову добио због онога што желим и због оног што треба да урадим. У тим жељама нисам усамљен, и зато је ова награда упућена свим оним људима који су имали толико потребног разумевања за све оно што сам радио ја и што је радила странка”, рекао је Јовановић.
Председник ЛДП-а је оценио да награда представља обавезу која конкретизује политику која на регион не гледа „као на плен”, нити која у регион не иде „тражећи алиби за сопствени неуспех”.
„Награда конкретизује политику која Босни, Хрватској, Црној Гори, и наравно Косову, треба да понуди визију заједничког живота који би почивао на сагласности наших разлика, на уважавању тог богатства и на оној врсти вредности која је била потребна у прошлости, а која је тако мало присутна данас”, казао је Јовановић.
Награда Иса-бег Исхаковић, посвећена је сећању на утемељивача Сарајева као града заснованог на грађанским вредностима и слободном и мирном суживоту свих народа и религија из XВ века, а додељује је 15 угледних невладиних организација из главног града Босне и Херцеговине у име пријатеља града Сарајева.
Ранији добитници исте награде у конкуренцији политичара били су Весна Пусић и Стипе Месић.
В.В.Жириновский: «Русские, Россия – и наша страна! Требуем наведения порядка с мигрантами и этнической преступностью!» 11 Декабря 2010 12:04
ЛДПР заявляет: «Русский народ – это люди с широкой душой, чистым сердцем, но сильной волей. Мы должны прекратить этнические убийства в нашей стране. Россия – и для русских тоже!»
По стране прокатилась мощнейшая волна уличных акций, посвященных памяти убитого на Кронштадтском бульваре Егора Свиридова. Он скончался 6 декабря от полученных огнестрельных ранений. В убийстве обвиняется уроженец Кабардино-Балкарии Аслан Черкесов, который четыре раза выстрелил в Егора из травматического пистолета. Ранее, в июле у станции метро «Чистые пруды» произошла групповая драка, в которой погиб 22-летний Юрий Волков. По подозрению в его убийстве были задержаны трое уроженцев Чечни. Акции памяти, особенно в Москве и Санкт-Петербурге, носили массовый характер. На улицу вышли несколько тысяч человек.
ЛДПР неоднократно ставила вопрос перед высшим руководством страны, вносила поправки в законодательство и принимала все меры, направленные на прекращение унижения русского народа. В ЛДПР родился выстраданный волей русского народа лозунг: «Россия – и для русских тоже!».
«Мы скорбим вместе с родителями, близкими, друзьями и соратниками убитых» – сказал сегодня В.В.Жириновский.
«ЛДПР требует тщательного расследования и публичного процесса по этому делу. Мы призываем русский народ сплотиться, но не допускать беспорядков и противозаконных действий, ибо это будет только выгодно силам, которые потом первыми обвинят русских в разжигании межнациональной розни.
ЛДПР обещает на ближайших встречах с руководством города, правоохранительных органов и страны принципиально поставить вопрос о необходимости срочного комплексного наведения порядка с присутствием мигрантов в Москве и этнической преступностью в России. Мы призываем всех присоединиться к заявленным требованиям. Русские! Мы не позволим убивать и унижать себя. Мы люди широкой души, чистого сердца, но сильной воли. Россия – и наша страна!» – заявил лидер ЛДПР.
Сообщение: 11444
Зарегистрирован: 15.07.09
Откуда: Србија, Београд
Репутация:
5
Отправлено: 30.12.10 23:38. Заголовок: Ведрана Рудан у Срби..
Ведрана Рудан у Србији, или липо ли је...
Ана Радмиловић уторак, 28. децембар 2010. Дакле, липо ли је кад је неко други храбар наместо вас. А још је липше кад ван је далеко, и кад не станује у вас дома. А од свег' најлипше је кад га доведете у госте, водите ка фурешту по граду показујете вашима, домаћима „ах, как је храбар, как је храбар“ ал се у себи смијат – отће тај назад дома, а ви ћете остат на миру. Између идеје да причам зашто је све Ведрана супер, и разумевања зашто моје сународнике нервира чињеница да је ова ауторка популарна у круговима који би сваког Србина за пола једне њене изјаве прогласили фашистом и дали да га се упуца по виђењу – одлучујем се за комбинацију оба.
Да, и мене нервирају НВО Срби којима је „так' слатко“ кад им се неко покаки у двориште, под условом да није великосрпски националиста - и да не набрајам остале невероватне језичке појаве и лингвистичке акробације којима се борци за слобуд и људска права у Срба служе када желе да кажу да се с неким, рецимо, не слажу. И да, и мене нервира што је Кустурица србо-четничко-фашистичко-антиглобалистичко чудовиште, а ја не видим у чему се то, суштински, ставови пожељне Пудан битно разликују од ставова нашег православног сатанисте Емира. Руданова каже да каже да је Јосиповић лицемер јер је написао ону тужбу за геноцид против Србије, а сада само што се не уда за Тадића (и лепа јој је идеја да би у том свом геј браку Тадић и Јосиповић требало да усвоје неког малог Словенца). Она поручује да не верује ни у једну од тих кампања, не верује у Месићев искрен национализам као ни у Јосиповићево искрено помиритељство. Упоређивање с Емиром овде, да се разумемо, служи само као илустрација – јер тог човека у овој Србији пљује и кусо и репато за сваку реч, макар реч била и помиритељска, човечна и паметна, а ову жену гледамо импресионирани њеном храброшћу. А слични су по својим антиглобалистичким ставовима, мишљењу о Нато, Америци, ЕУ, капитализму...
Руданова каже да каже да је Јосиповић лицемер јер је написао ону тужбу за геноцид против Србије, а сада само што се не уда за Тадића (и лепа јој је идеја да би у том свом геј браку Тадић и Јосиповић требало да усвоје неког малог Словенца). Она поручује да не верује ни у једну од тих кампања, не верује у Месићев искрен национализам као ни у Јосиповићево искрено помиритељство.
Дакле, две су ствари у овој причи битне за оне које прича занима, а не само једна. Не бих свела гостовање ауторке Рудан у „Утиску“ само на тај – за многе – најјачи утисак о једној неслободи заправо. О једној јадној, тужној и кукавичкој неслободи када хоћемо да други кажу оно што ми не смемо, када тапшемо по рамену тог „другог“ пошто је све то уместо нас испричао, а онда га лепо пошаљемо па „идите, пишите своје јереси, ми ћемо вас са уживањем читати“,као воајери који гледају оно што неко уме и у стању је да ради – јер они нису.
Детаље попут препричавања ставова грађанке Рудан, попут онога да је лоше што је Хрватска ушла у Нато, попут онога да се она не жели наћи у ЕУ, њене дакле оштро и духовито написане антиглобалистичке ставове могу само да вам препоручим да читате. И да се изненадим како то да се она допада нашим глобалистима, нашим про-натовцима, про-евроунијашистима, и шта је то заводљиво у њој, а што је њих (те такозване другосрбијанце) завело да с дивљењем читају њене јереси, исте оне за које ће своје суграђане обесити о прву бандеру, тужити суду као промотере фашизма и тако даље, да не набрајам, знате шта се све деси некоме ко се у Србији усуди да каже макар и делић онога за шта Ведрана у Србији добија аплаузе.
Ето, то је жалосно.
Гледала сам, пре него ћу писати овај текст, и једну стару емисију, ону гореописану, где Ведрана улази код новинара Станковића у студио као на спровод. Одлична емисија, и (без обзира на скеч са Кустурицом) тај је тип сјајан аутор који свашта допушта, иницира и да се тамо свашта чути о овом нашем, да се коректно изразим, „региону“. О признању Косова које је Хрватска направила, не мисли ништа добро него каже како и у Истри има пуно Талијана и како би се сад ти Талијани могли множити попут Косовара (Ведрана мисли да су Шиптари с Косова Косовари, али није она крива, шта друго да мисли кад је то сад неки полузванични назив) и онда би, каже Ведрана, Хрватска требало да да Истру Италији.
И док она то прича коректни Срби, они исти који навијају да Тадић појури код Тачија (шта сад цепидлачимо с оном „жутом кућом“ покварише нам посао) и да више признамо то Косово, по закону квантитета. Више их је. Нас је све мање.
Утисак о „Утиску“ је дакле – драги Срби све вас је мање јер сте кукавице, јалови су вам предводници, чопор све мањи и раштркан, не личите ни на шта, воајерски тапшете док гледате како једна жена (странкиња, додуше) изговара јаке речи, воајери сте, не смете сами. И даље, и кад зуцнете неку јерес попут овој какве ова жена изговара на сваком кораку, ви се извињавате, нисте тако мислили, улизујете се да вас не прогласе „фашистом“ и осталим заостацима из Другог светског рата, ви сте пали још онда кад сте дозволили да вам некакав полусвет из разних Комитета одлучује о границама – докле смете да будете људи, а кад морате да се сетите да сте само Срби, извините се и разиђете с улице, да вас све не похапсе. Уместо да осатнете на улици и кажете „изволите нас све похапсити“ . Срби би, као и Јевреји само с друге позиције, с дна а не с врха, требало да буду људи, у оном смислу у којем је људски бити храбар, макар ако вас и мука натера на храброст.
И да се изненадим како то да се она допада нашим глобалистима, нашим про-натовцима, про-евроунијашистима, и шта је то заводљиво у њој, а што је њих (те такозване другосрбијанце) завело да с дивљењем читају њене јереси, исте оне за које ће своје суграђане обесити о прву бандеру, тужити суду као промотере фашизма и тако даље, да не набрајам, знате шта се све деси некоме ко се у Србији усуди да каже макар и делић онога за шта Ведрана у Србији добија аплаузе.
И да не цртам даље, ето то сам ја мислила док сам синоћ гледала Ведрану код Оље, а на једној другој страни згражавала се млаком и бедном реакцијом Србића (што би рекли Хрвати) на једну другу емисији, снимљену на Косову, где један други гост (директор Одбора за људска права) некакав Шаља бахато и безобзирно порике да је икакве „жуте куће“ било, прекида новинара и дере се на њега, пијан од моћи – пијан пијанством кретена којем дате моћ, па он маше њоме као палицом која ће, ако има Бога, на крају разбити његову главу.
Али, ја сам у Србији. Ја морам да будем коретна јер говор мржње допуштамо само гостима, па макар тај говор мржње (који импутирају госпођи Рудан) био заправо позив на човечност.
„Србија је 2008. године потписала неповољан споразум (*), а рећи то отворено не значи бити против Русије и сарадње са том земљом, али ствари треба назвати својим именима“ – изјавила је Зорана Михајловић-Милановић, експерт за енергетику и члан Председништва у странци Томислава Николића (Српска напредна странка – СНП).
Дакле, на нишану је руско-српски споразум о „Јужном току“. Напад је кренуо читавим фронтом. Лоше је, по мишљењу госпође Михајловић-Милановић практично све: то што је Србија на 25 година продала права на експлоатацију нафте и гаса; то што „за увоз нафте ми трошимо милијарде евра, а могли бисмо уштедети 250 милиона“; то, што ће „Русија за мање од пет година (не за 35 нити за 30) исцрпети сву нафту, тако да ћемо ми кроз три деценије остати без енергоресурса“, то што смо нафтну компанију НИС „продали за 400 милиона долара, а српске резерве нафте износе 250 милиона евра годишње – нико здравог разума не може подржати такву одлуку државе“; то што је власт „учинила поклон Русији“; „прошло је много времена, минимум десет година, а гасовода „Јужни ток“ још увек нема, ми смо изгубили могућност да постанемо земља која располаже централним складиштима гаса у Банатском Двору“, „од руског обећања да ће гас стићи до 2015. године није остало ништа“; то што је „због енергетског споразума са Русијом Србија изгубила предузеће од јавног значаја, каквим је могао бити „Србијагас“; то „што смо уместо тога добили посредника у испорукама гаса, друго предузеће је постало власником магистралног дела гасовода; ми смо добили високе цене за гас и озбиљну нејасност у вези питања о томе, како ће се гасификовати Србија и градити гасовод у правцу Косова и Албаније“.[1]
Подсетимо да је контролни пакет НИС предат „Гаспромњефту“ (кћерки предузећа „Гаспром“) фебруара 2009. године, након што је руска страна у целости исплатила 400 милиона евра (и која се такође обавезала да ће уложити 550 милиона у модернизацију производње до 2012. године). Модернизација је почела, и у 2010. години у рафинерију у Панчеву је руска страна уложила 120 милиона евра. У будућности, до друге половине 2012. године, претпоставља се окончање њене модернизације, а до 2014. године обим руских инвестиција у НИС требало би да изнесе милијарду евра.[2]
„Проблем НИС“ партија СНС промовише у први план у условима када у економији Србије не постоји буквално ни једна позитивна тенденција: незапосленост је, према званичним подацима, достигла 750 хиљада људи (према незваничним подацима – премашила је милионску границу), око два милиона људи живи на ивици беде, а по подацима Светске банке, само је у пет држава света спољни дуг већи него Србије.[3] Од 2001. године приватизовано је око 2400 српских државних предузећа, али до данас је отприлике четвртина уговора раскинуто због несолвентности нових власника. Западним купцима српска предузећа су распродавана по багателним ценама. На пример, српски металуршки концерн – гигант „Сартид“ продат је «U.S. STEEL»-у у тродневном року за 23 милиона долара (3-4 процента од његове реалне тржишне цене) – буквално се ни мастило на уговору није осушило, а у Београд је долетео тадашњи државни секретар САД Колин Пауел, који је похвалио Србе за демократију и реформе; алуминијумски гигант «Нисал» отишао је за невероватно ниску цену од 325 хиљада евра; напредна српска компанија Мобтел се због неразумне аргументације продаје норвешкој државној компанији Теленор, велика фармацеутска компанија «Хемофарм» - немачкој компанији «Штада» за 475,4 милиона евра – списак тих распродаја толико је упечатљив да је Савез економиста Србије у марту 2010. године већ усвојио резолуцију, којом се осуђују преступи против економије и грађана.[4] И можемо бити сигурни да се ствар неће ограничити само на резолуције.
***
Неколико речи о предисторији 'антируског демарша' Српске напредне странке (СНП). Сама странка настала је крајем 2008. године након иступања из Српске радикалне странке (СРС), чији је председник Војислав Шешељ, заменика председника странке Т.Николића и генералног секретара А.Вучића, који су са групом својих присталица основали сопствену странку. Нова странка је у потпуности одустала од идеологије радикала и прогласила својим спољнополитичким приоритетом укључивање Србије у Европску унију. На унутрашњем плану изразита карактеристика СНС је непостојање политичког прграма, који је замењен сетом парола, које су по свачијем политичком укусу.
Прилично брзо постало је јасно да није реч једноставно о разликама у погледима са Војиславом Шешељем, или о «умору» Т.Николића од улоге «вечитог заменика».
Изненађује и стремљење са којим се СНС латила посла афирмисања на политичкој сцени. У очи одмах пада неколико ствари.
Као прво, српски медији (које углавном контролишу Немачка и САД), који су се раније истицали по клеветању радикала, нашироко су и добродушно почели осветљавати делатност странке Николића и Вучића, које су раније ти исти медији квалификовали никако другачије до као „чудовишта“.[5]
Друго, аналитичари су одмах започели причу о томе, да СНС, без обзира на демонстративну критику власти, не одузимеју гласове ни од кога осим радикала В.Шешеља.[6] Страначки римејк групе Николић-Вучић прикочио је напредовање Српске радикалне странке.
Треће, показало се да СНП има кудикамо шире циљеве од освајања одређеног дела власти. Ти циљеви били су слични онима којима је тежила Демократска опозиција Србије - ДОС**, која је дошла на власт октобра 2000. године. Тада је у резултату државног удара ДОС ликвидирао политички курс С.Милошевића. СНП данас следи циљ истискивања са политичке позорнице национално-патриотске опозиције и за сваки случај – Демократске странке Б.Тадића (уколико последњи ризикује да не пристане на неке захтеве Запада).
Принципијелна „иновација“ твораца „пројекта „Николић- Вучић“ јесте непостојање јасног програма, што даје широк простор за политичко маневрисање. Оно што је презентовано као програм, исказало је прекомерну генерализацију, уопштеност.
***
У октобру 2009. године господин А.Вучић је посетио САД, а потом су његове посете Вашингтону постале редовне. Он је обзнанио да Србима без подршке САД „није могуће да постигну иоле значајније спољнополитичке циљеве, нити економски напредак“.[7]
Изјава Вучића променила је однос политичких снага у земљи: испоставило се да се СНС бори за патронат САД и претварање у „заменика Демократске странке“. Од тог тренутка А. Вучић и други представници СНС су постали чести гости у амбасадама САД и Велике Британије у Београду. Декларација СНС „и Косово, и Европа, ослонац на Европу с једне стране и на Русију с друге стране, добри односи са Кином и изједначавање односа са новом америчком администрацијом“ показала се испразном, чистим блефом.
Стратешки циљ нових америчких стављеника јесте формирање у Србији двопартијског система, у коме ће власт мењати ДС и СНС, дублирајући једна другу и осигуравајући Сједињеним Државама задржавање позиција у земљи и на Балкану у целини. Српске странке и организације патриотског опредељења из те политичке конструкције треба да буду избачене.
Група Николић-Вучић, која је створила Српску напредну странку, апсолутно је нова појава у политичком животу Србије, која је изразито антируске природе. Антируски мотиви чули су се од Т.Николића одмах након трансформисања „групе“ у странку: после парламентарних избора у Србији маја 2008. године он је торпедовао стварање владине коалиције оријентисане на Русију, и сам је касније прокоментарисао то овако: „...таква влада засигурно би била тесно везана са Руском Федерацијом, и у старту би имала проблем са ЕУ, јер би била против било какве сарадње са ЕУ по питању Косова...“.[8] Николић је иступио и против тога да Русија одобри Србији кредит од једне милијарде долара: „Ја подржавам, - изјавио је он , - узимење кредита, али само за изградњу фабрика и унапређење пољопривреде. Не подржавам узимање кредита за исплату буџетских обавеза“.[9] Подсетимо да је већи део руског кредита – 800 милиона долара – усмерено у инфраструктурне пројекте.
***
Које конкретно интересе САД у Србији опслужује група Николић-Вучић? Пре свега, то су две америчке војне базе на територији Косова и Метохије („Бондстил“ и „Мали Бондстил“, прецизнији подаци о бројности и саставу наоружања тешко су доступни); даље, „независност“ Косова, јачање институција албанске власти у покрајини са перспективом асимилације српског становништва; давање „крова“ албанским организованим криминалним групама, које преко сиве нарко-зоне Тирана – Приштина – Скопље врши испоруке до 80 процента хероина и кокаина у Европу и Русију; „препакивање“ руског пројекта „Јужни ток“ у пројекат „Набуко“.
Три споразума са Сједињеним Државама, које је ратификовала Народна скупштина Републике Србије 2009. године, омогућавају Американцима да решавају све те задатке, које су у виду ултимативних захтева стављени пред Савезну Рапублику Југославију још у Рамбујеу, недуго пре почетка бомбардовања.
Први од та три документа јесте потврда Споразума између владе Србије и Црне Горе и владе САД о сарадњи у области неширења оружја за масовно уништавање и развој одбрамбених и војних односа, који је потписан у Београду још 5. априла 2006. године. Члан 7 овог Споразума ослобађа војнике и други персонал САД од кривичне одговорности у случају „смрти или повреде било кога на територији Србије и Црне Горе“. Члан 10 Споразума предвиђа да опремање, резерве, материјали и друга средства владе САД и његових партнера у споразуму (поред осталог приватних војних компанија), који се увозе и извозе, неће бити подвргнути царинској или било којој другој контроли од стране српских власти. Армија САД и приватне компаније, које она ангажује за сарадњу, могу слободно увозити у Србију све што сматра потребним, укључујући различите врсте наоружања, опасне материјале итд, без било каквих провера. Члан 11 наведеног Споразума даје право Американцима да граде објекте на територији Србије у складу са правилима САД.[10]
Други документ је Споразум о снабдевању и узајамним услугама између министарства одбране Републике Србије и министарства одбране САД, који је потписан у Београду 8. новембра 2006. године, Тим споразумом Србија се обавезује да ће „пружати подршку САД у логистици, резервама и сервисирању“.[11]
Трећи документ је Споразум између владе Републике Србије и владе САД о заштити статуса, доступа и коришћења војне инфраструктуре у Републици Србији (такозвани СОФА-уговор, SOFA: Status of Forces Agreement).[12] Према том документу, Србија је дужна да обезбеди Сједињеним Државама доступ и коришћење оних објеката, који ће бити неопходни за реализацију Програма међудржавног партнерства и других акција, о којима се стране договоре, укључујући, поред осталог, објекте који су везани за транспорт, складиштење и обуку, и то „без накнаде“, наводи се у члану 2. Споразума. Члан 4 каже да персонал САД може долазити и напуштати територију Републике Србије (Косово и Метохију Вашингтон не третира као територију Србије) само са личним документима, издатим од стране САД. У члану 7 се каже, да „Оружане снаге и персонал Сједињених Држава могу увозити, извозити и користити у Републици Србији предмете за личну употребу, опрему, средства, материјал, технологије, опрему за обуку и опслуживање у оквиру реализације датог споразума. Увоз, извоз и коришћење ће бити ослобођени од провере, издавања дозвола и других ограничења, уплате царинских дажбина и других врста пореза, који се примењују у Републици Србији“. Статус неприкосновености Американаца проистиче из параграфа 2 тачке 7: „Авијација, транспортна средства и бродови САД ослобађају се од контролисања“. Чак штавише, члан 9 СОФА-уговора гласи: „уговорне стране одричу се права да једна другој исказује претанзије у погледу било каквих компензација за штету, губитак или уништење имовине, поврду или смрт персонала било које од стране, који би се догодили у току извршавања њихових званичних обавеза према уговору СОФА“.
На тај начин, армија САД и приватне војне компаније које сарађују са њом у Србији уживају право „правне екстериторијалности“. Баш као у окупираној земљи.
Поседујући тако широке војне интересе у Србији, САД природно теже да овде не допусте ни сенку руског утицаја. Судећи по последњој информацији, тај задатак за Вашингтон постаје све насушнији, са атрибутима ванредности. Како су саопштили балкански медији, 7-9. фебруара у Стејт департменту САД одржано је незабележено у историји таквих консултација саветовање 260 америчких амбасадора, конзула и дипломатских представника који раде у 180 земаља света. Из крајње оскудног званичног саопштења може се докучити да је то прво саветовање сличне врсте. О његовим циљевима и дневном реду немају поуздане информације чак ни амерички новинари.[13] Највероватније се ради о процесу израде нове стратегије и тактике са циљем да Сједињене Државе задрже свој утицај у различитим регионима света.
У том контексту у Србији се органски уклапају „унутрашње структуре, које подржавају политику Сједињених Држава (двопартијски систем) – Демократска странка и Српска напредна странка, које имитирају жестоку борбу једна против друге, а у суштини су стране једне медаље – америчког пројекта политичког система Србије у савременој етапи. Почетком 2011. године отпочео је процес консолидације водећих снага у земљи. На пример, 4. фебруара 2011. године, према подацима српског листа „Курир“, „Б.Тадић и Николић су уз посредовање иностраних дипломата постигли договор о кључним моментима заједничког руковођења након одржавања избора“. Међу параграфима договора су поспешивање процеса „евроинтеграције“ и „лакше усвајање многих економских одлука“.[14]
На тај начин, прозападно оријентисани фактори Србије, појачавши своје редове, осим унутарполитичког правца, ушли су у фазу активне спољнополитичке офанзиве. Марионетске структуре, које су себи за циљ поставиле освајање власти у својој земљи по сваку цену и покровитељство САД (и ЕУ), отпочеле су офанзиву на руско-српско економско партнерство, прецизније речено, на руски „Јужни ток“. Слична спрега интереса владајуће и опозиционе странке и Стејт департмента САД представља не само историјски феномен, него у себи носи и евидентну опасност по руске позиције и геостратешке интересе.
______________________________ (*) Реч је о руско-српском споразуму, који је потписан у Москви 25. јануара 2008. године између првог и другог круга председничких избора у Србији. Предмет споразума је изградња на територији Србије 400-километарског крака магистралног гасовода „Јужни ток“, којим би се руски енергенти транспортовали из Русије преко Црног мора, Бугарске и Србије на Балкан и у друге европске земље. Истовремено је са споразумом о Јужном току био потписан уговор о томе, да Гаспромњефт купи 51 проценат акција српске нафтне индустрије НИС. Руска компанија је понудила 400 милиона евра за удео у НИС и још 500 милиона евра инвестиција у пројекте у гасној инфраструктури. Међутим, руско-српски споразум је постао талац драстично оријентисаног на Запад Бориса Тадића и његове владе, који су чинили све да анулирају споразум. Сада им се придружила и тобожња опозициона Српска напредна странка.
(*) Демократска опозиција Србије налазила се на власти у Србији три године после свргавања С.Милошевића и у свом саставу је имала различите, идејно разнородне и каткада супротне покрете, али је њена укупна одлика била одсуство јасног политичког програма. У резултату тежње да по сваку цену задржи власт ДОС је попуштао захтевима практично свих антидржавно расположених политичких група (пре свега мађарским аутономашима Н.Чанка), што је довело до слабљења државе на спољнополитичком, економском и национално-културном нивоу.
[10] ЗАКОН О ПОТВРЂИВАЊУ СПОРАЗУМА ИЗМЕЂУ ВЛАДЕ СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ И ВЛАДЕ СЈЕДИЊЕНИХ АМЕРИЧКИХ ДРЖАВА О САРАДЊИ У ОБЛАСТИ СПРЕЧАВАЊА ШИРЕЊА ОРУЖЈА ЗА МАСОВНО УНИШТЕЊЕ И УНАПРЕЂИВАЊУ ОДБРАМБЕНИХ И ВОЈНИХ ОДНОСА. ДОСТУПНЫЙ РЕСУРС: http://www.parlament.sr.gov.yu/content/cir/akta/akta_detalji.asp?id=642&t=z
[11] ЗАКОН О ПОТВРЂИВАЊУ СПОРАЗУМА О СНАБДЕВАЊУ И УЗАЈАМНИМ УСЛУГАМА (УСА-СРБ-01) ИЗМЕЂУ МИНИСТАРСТВА ОДБРАНЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ У ИМЕ ВЛАДЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ И МИНИСТАРСТВА ОДБРАНЕ СЈЕДИЊЕНИХ АМЕРИЧКИХ ДРЖАВА. ДОСТУПНЫЙ РЕСУРС: http://www.parlament.sr.gov.yu/content/cir/akta/akta_detalji.asp?id=616&t=z
У емисији Црно-бели свет, ђорђе Вукадиновић и Соња Бисерко, председница Хелсиншког одбора за људска права у Србији, полемишу о учесталој пракси одустајања Србије од сопствених оптужница за ратне злочине према Србима током ратова деведесетих, предстојећој посети Владимира Путина, НАТО пакту и актуелном геополитичком окружењу Србије.
Посебно је занимљиво погледати ову емисију кад се прашина после Путиновог сусрета са Србима слегла...
Напомињем, за оне који још не знају Соњу Бисерко, да је у питању једна од НВО безумница које роваре по Србији и раде против Србије, и наравно, зато им није у интересу љубав Русије и Србије.
Beograd - Tačno je da sam nedavno, u razgovoru s predstavnicima Ruske Federacije, izrazio stav da Srbija treba da bude posmatrač u Organizaciji ugovora o kolektivnoj bezbednosti. Reč je o mom ličnom stavu, izraženom u svojstvu narodnog poslanika.
Сообщение: 13924
Зарегистрирован: 15.07.09
Откуда: Србија, Београд
Репутация:
6
Отправлено: 28.06.11 00:30. Заголовок: Цеца и стање нације ..
Цеца и стање нације Невенко Шкрбић субота, 18. јун 2011. Како време пролази, то више долази до изражаја инхерентна склоност српске јавности према унутрашњем конфликту, праћена забрињавајућим губитком стрпљења, разумевања и трпељивости према политичким, културолошким и уопште вредносним ставовима оне друге стране политичког спектра. Колико само једа, закрвљености и елементарне нетолеранције има у расправама о „старим темама“ и „ранама прошлости“, подсетило нас током протеклих месеци помало бизарно и неразумљиво, а свакако прилично ретроградно интересовање напредних и прозападних (читај свих)медија у Србији за лик и дело Светлане Ражнатовић, иконе балканског „турбо-фолк покрета“, „примадоне новокомпонованих народњака“ и наравно, контроверзне Арканове удовице.
Сладострашће и агресија са којом су ови медији пратили привођење, саслушање и суђење по многима најпопуларнијој фолк певачици Балкана, општа хистерија и саблажњавање над „скандалозном нагодбом“ коју су суд и Министарство правде склопили са Ражнатовићевом (а која је пресликана са свих осталих трулих компромиса које су власти ове земље за протеклих десет година склапали са припадницима „екстрпрофитерске елите“ и мафије), те најзад општи делиријум који је уследио након што се „осуђени криминалац“ појавила на пријему у Руској амбасади „заједно са државном и друштвеном елитом“, само сведоче о томе колико је наша земља дубоко застранила у унутрашње сукобе, и у којој мери је на ратној нози сама са собом. Наравно, није згорег имати на уму и контекст – за еврореформске европејце и радикалне лустраторе, Ражнатовићева је „симбол прошлости“, физичко и симболичко отелотворење њима толико омражене „Прве Србије“, Србије „примитиваца“, „назадњака“ и „геноцидних балканских кољача“, и они нису пропуштали прилику да се са њеном „заоставштином“ крајње непосредно и не бирајући средства разрачунају. У болесно криминализованој Србији, Цеца је у више наврата проглашавана за „непријатеља број један“ реда, поретка и светле будућности државе и народа, да би се сваки од крсташких похода против ње по правилу завршавао трагикомично по ту исту државу, уз потмули подсмех тог истог народа.
На плану европске „културне револуције“, у више наврата покушавала се извршити „културолошка лоботомија“ оног „балканског елемента“ у Србији (и региону), како би народ и грађани са гнушањем одбацили „ту простачку музику“, безуспешно. Штавише, са падом санкција, Цецина популарност само је расла, а у више наврата ју је доказала пунивши стадионе у земљи и региону. Поражени „култур-револуционари“ из очајања су приступили чак и отвореном пакту са Ђаволом, уложивши огромне медијске напоре на „ребрендингу“ других „кафанских певаљки“, попут Јелене Карлеуше и Секе Алексић, до ласкавих статуса „поп дива“, „геј икона“ и сличних помодних звања, али ништа од тога није могло помутити славу „прве даме српског фолка“. Њени концерти су и даље пандан гостовањима светских имена у Београду, њене песме и даље „прва и по Србија“ учи напамет, а њено, за услове српске „естраде“ суздржано и достојанствено држање купује јој симпатије свих генерација пола земље. И мржњу друге половине.
Какву је онда посластицу представљало њено појављивање у гостима код Александра Конузина, и то у освит Стратешке војне конференције НАТО, догађаја који су наши другосрбијански и „Европа-или-смрт“ активисти дочекали као „дашак свежег ваздуха“ у све депресивнијем јавном животу Србије. Каква слатка прилика – у тренутку док су се у Београду палиле заставе НАТО, а престоница блиндираним камионима и до зуба наоружаним кордонима грађанске и војне полиције, те Жандармерије, живо подсећала на златна времена полицијске државе Броза и Милошевића, наши „водећи медији“, укључујући и два најугледнија недељника, за догађај недеље прогласили су „скандал у Руској амбасади“.
„Време“ је тако је рутински искористило прилику да под светлом западне НАТО-звезде дискретно облати „главну конкуренцију“ (са насловне стране!), „НИН“ је свој уводник ставио на располагање антируској тиради, која се може поредити само са јеком борбе против Информбироа и пустим сновима Чедомира Јовановића. И док је „Време“ скренуло пажњу на „шамар“ који је „руски савезник“ ударио државном врху Србије, Небојша Спаић из „НИН“ наглас зајаукао због „бахате“ руске „империјалистичке препотенције“, која је у лице „бедне и слабе политичке елите“ пружила отворену подршку „криминалу и културолошком неукусу“. Шкандал, шкандал!
А шта је у ствари, било скандалозно? Да неће бити то што је „политички врх“ морао да црвени, зато што се у њиховом присуству нашла екстрапрофитерка, жена бившег шефа мафије, која је признала да је учествовала у мутним радњама? Тешко, актуелни (а не бивши) шефови мафије и екстрапрофитери њихови су породични пријатељи, спонзори и симпатизери, а ако их није срамота да седну за сто са људима који су Србију узорали касетним бомбама и пођубрили осиромашеним уранијумом, док у овом тренутку вандализују једну од најодмеренијих и најпристојнијих афричких земаља, онда их Цеца не може посрамити. Да није то срамота за руско дипломатско представништво? Ако могу да поднесу присуство Чеде Јовановића, још једног друга криминалаца коме су, такође по сопственом признању, „руке прљаве“, зашто би за њих проблем правила Цеца? Она је, ипак, омиљенија у Србији од целог тог однарођеног „државног врха“ и самопрокламоване „друштвене елите“, и њено присуство Конузину може у народу да донесе само симпатије оних који у Србији иначе Русију воле, и мржњу оних који Русију иначе не подносе.
Управо то је разлог што је „скандалозна нагодба са Цецом“ подједнако трагикомична, као и Конузинов „дипломатски скандал“. Једноставно, има ова земља кудикамо веће криминалце и срамотније госте од Цеце, који при томе, нити су симпатични, нити омиљени, нити им од народа ико жели добро(дошлицу). Па опет су ту, и не мрдају се нигде. Нити их ко зове пред суд, нити медији због њих прозивају јавност. А некима од њих су отворена врата по ову земљу кудикамо важнијих институција од Руске амбасаде.
Группа «357» начала выступать перед публикой в 1996 году в клубе «Магнум», исполняя свои обработки песен «Faith no more», «Nirvana», «Primus», «Red hot chilli peppers», «Rollins band» и прочих, свои песни «357» начала создавать под влиянием хардрока, фолка и комбинации прочих жанров из-за чего и получила эпитет "crossover" группы. Студийная работа началась в ноябре 1996 года в результате чего в компании "City Records" вышел первый альбом "Pianissimo" с песнями на сербском и английском языках. Альбом оказался весьма успешным, уже за первый месяц было продано 5 000 дисков.
Из-за авангардистских взглядов и противоречивых текстов «357» по политическим причинам не допускалась в эфир, но лишь добавило ей популярности. После выхода клипа «Цигане» и огромно числа удачных выступлений группа опять ушла в студию в 1999 году. Второй альбом – «Домаћи задатак» вышел через два месяца после того, как на Белград напали агрессоры НАТО. В 2001 году вышел третий альбом «Трип ат 7» с которым группа стала еще более популярной, четвертый альбом «Из газда Жикине кухине» вышел в 2003 году. В 2007 году одиннадцатилетие работы группы было отмечено выходом компиляции «Лучшее из 357», куда вошел в том числе и хит "Једна је Србија". В сентябре 2007 года в сотрудничестве с компанией «Комуна» вышел альбом '' Курчење-Магични квадрат''.
В 2009 году вышел последний альбом группы '' НАЈТРАЖЕНИЈИ'' , а пятого февраля 2010 года «357» официально объявили о прекращении своей деятельности «в первую очередь и исключительно по моральным причинам»
«Из-за падения моего окружения в нищету, духовную отсталость и душевную шизофрению не правильно организовывать концерты на которых скачут, поют и радуются, на которых бегут от реальности… но и оказывать таким образом поддержку злым силам и факторам, которые подавляют дорогих мне людей», - заявил фронтмен «357» Никола Хаджи Николич, он заявил что его группа «не оказывает никакого влияния… тогда как число несчастных, голодных, больных и обманутых людей становится все больше». «Не могу больше видеть ложь, у меня просто нет сил держать микрофон, в то время когда… люди дрожат, не зная, что ждет их завтра.. Я не верующий. Но я знаю, что Бог есть. С этой наградой для одних или тяжким крестом для других, я понимаю, что всякое дальнейшее существование некой рок-группы – обычнейшая эфемерная глупость», - заявил Хаджи Николич, отметив , что он боится того что скоро его группу некому будет слушать, «у людей все меньше времени на культуру и все больше приходится бороться просто за выживание». «Я не хочу быть вентилем для спуска пара разрушающейся машины, я не хочу свидетельствовать о гибели своего народа…», - заявил лидер «357».
В торжественной атмосфере под звуки труб и залпы пушек открылся 51-й Сабор трубачей в Гуче. Председатель Сабора Слободан Йолович перед торжественным поднятием флага, знаменующим открытие праздника, призвал бастующих фермеров, выращивающих малину и угрожавших заблокировать тракторами дороги, ведущие к Гуче, приехать на Сабор, повеселиться с людьми со всего мира, приехавшими на праздник и продать здесь свою малину.
Крупнейший духовой фестиваль на Балканах открыл посол России Александр Конузин, пожелавший всем гостям приятно провести время в Гуче.
Хотя на открытие фестиваля и анонсировался приезд многочисленных сербских министров и даже президента Бориса Тадича, никто из них так и не появился.
В торжественной атмосфере под звуки труб и залпы пушек открылся 51-й Сабор трубачей в Гуче. Председатель Сабора Слободан Йолович перед торжественным поднятием флага, знаменующим открытие праздника, призвал бастующих фермеров, выращивающих малину и угрожавших заблокировать тракторами дороги, ведущие к Гуче, приехать на Сабор, повеселиться с людьми со всего мира, приехавшими на праздник и продать здесь свою малину.
Крупнейший духовой фестиваль на Балканах открыл посол России Александр Конузин, пожелавший всем гостям приятно провести время в Гуче.
Хотя на открытие фестиваля и анонсировался приезд многочисленных сербских министров и даже президента Бориса Тадича, никто из них так и не появился.
Все даты в формате GMT
3 час. Хитов сегодня: 14
Права: смайлы да, картинки да, шрифты да, голосования нет
аватары да, автозамена ссылок вкл, премодерация откл, правка нет
- участник сейчас на форуме
- участник вне форума
