Отправлено: 22.03.10 23:54. Заголовок: СРБЕ СУ УБИЈАЛИ, ЗАР НЕ???

/22.3.2010/
Годовщина нападения на мирную Югославию

24 марта – трагический день для всего славянского мира. В 2009 году исполняется ровно 10 лет со дня начала бомбардировок Югославии и развязывания геноцида против сербов.
В этот день американский «черный ворон» напал на «белую горлицу» – Югославию.
Начиная с 24 марта 1999 года, 78 дней самолеты альянса бомбами насаждали в Югославии демократию, кровью местных жителей отмывая путь к «цивилизованному миру», разрушая Белград, Нови Сад, Крагуевац, Панчево и другие города Югославии.
По разным данным в Югославии погибли от 1500 до 5000 гражданских лиц, в том числе большое число женщин, детей и пожилых людей. Вестники демократии не жалели никого.
Были уничтожены или серьезно повреждены 200 промышленных предприятий, нефтехранилища, энергетические сооружения и объекты инфраструктуры, в том числе 82 железнодорожных и дорожных моста. Так и не определена окончательная сумма материального ущерба.
В операции против Югославии, было задействовано 1260 самолетов и вертолетов, в том числе стратегические бомбардировщики Б-52 и Б-2А и 30 боевых кораблей, включая 3 авианосца и 6 атомных подводных лодок.
Свои боевые части прислали все страны альянса, за исключением Люксембурга, Исландии, Чехии, Польши и Греции. Для возможного вторжения в Косово в Албании и Македонии была сосредоточена 27-тысячная группировка сухопутных войск. Потери альянса были ничтожны. Югославской ПВО удалось сбить два самолета и 16 беспилотных летательных аппаратов. Ни один военнослужащий НАТО не погиб в бою. По оценкам американских экспертов, в ходе бомбардировок была выведена из строя половина сербской артиллерии и авиации и треть бронетехники.
В Сербии было разрушено 100 % нефтяной промышленности, половина военной промышленности, большинство топливохранилищ и трансформаторных станций, а также 40 процентов теле - и радиостанций и ретрансляторов, включая Центральный телецентр Белграда. Не в состоянии далее противостоять ударам неприятеля, которому она не могла нанести никакого серьезного ущерба, Югославия, в конце концов, согласилась на вывод своих сил из Косова и ввод туда миротворческого контингента.
Первые ракетные удары по команде Генерального секретаря НАТО Хавьера Соланы были нанесены около 20.00 по местному времени по радарным установкам, находящимся на черногорском побережье Адриатического моря. Одновременно ракетным атакам подверглись военный аэродром в нескольких километрах от Белграда и крупные промышленные объекты в городе Панчево, находящемся менее чем в 20 километрах от Белграда.
В течение второй половины 1998-го и первого квартала 1999 года НАТО почти демонстративно проводила подготовку к запланированной военной кампании путем наращивания своего потенциала в регионе и проведения соответствующих учений.
Первоначально, полагая, что достичь поставленной цели можно относительно невысокой ценой, руководство блока довело общую численность группировки боевой авиации до 330 единиц. При этом в район кризиса впервые прибыли малозаметные самолеты F-117А (12 единиц), началась переброска бомбардировщиков В-52Н с континентальной части США на британскую авиабазу Фэрфорд и создание мощной группировки стратегических заправщиков США типа КС-135 и КС-10А на испанской авиабазе Морон.
Для базирования самолетов альянса, задействованных в конфликте, использовалось свыше 20 авиабаз, расположенных в Италии, Германии, Венгрии, Франции, Великобритании, Испании, Боснии и Герцеговине и Македонии. Рассматривался также вопрос о возможности нанесения авиационных ударов по Югославии и из Турции.
Президент России Борис Ельцин выступил с обращением к миру, в котором попросил Клинтона не делать этого трагического, драматического шага. 28 марта Билл Клинтон после совещания с руководителями Великобритании, Германии, Франции и Италии подтвердил разрешение усилить военные удары по Югославии. Авиация НАТО нанесла точечные удары по военно-стратегическим объектам в пригородах Белграда.
НАТО бомбила нефтеперерабатывающие и нефтехимические заводы, что привело к некоторому нарушению экологического баланса и загрязнению окружающей среды.
Более 500 тысяч сербов были насильственно изгнаны из Хорватии и Боснии при помощи отставных офицеров американской армии, понимавших, что большая часть сербского населения уже никогда не вернется. Сегодня они по-прежнему живут в Сербии как беженцы.
В следствии развязывания войны на Балканах, в Югославии были уничтожены храмы, монастыри, святые места, в частности: монастырь св. Троицы, храм Пресвятой Богородицы (Мушутиште), монастырь св. марка Коришского (Кориша), монастырь св. Архангела Гавриила (Витина), монастырь Девич (Дреница), монастырь св. Уроша (Шереник), монастырь и храм св. Архангелов (Верхнее Неродимле), храм Николая Летнего (Нижнее Неродимле), храм св. Стефана (Нижнее Неродимле), монастырский храм Введения Богородицы (Долац), храм св. Николая (Словице), храм свв. Апостолов Петра и Павла (Сува Река), храм св. Троицы (Петрич), храм Введения Богородицы (Белое Поле), Соборный храм Св. Уроша (Урошевац), храм Св. Илии (Вучитрн), храм Св. Иоанна Предтечи (Самодрежа), храм св. Параскевы Пятницы (Дрсник) и сотни других храмов.
В это же время, пользуясь поддержкой НАТО, косовары, и в частности так называемая Армия Освобождения Косово захватили власть в крае.
Югославия погрузилась во мрак нищеты, экологического коллапса и социально-экономического упадка.
НАТО и средства массовой информации оправдывали нападение на Югославию как гуманитарную акцию, направленную на прекращение репрессий против этнических албанцев в Косово. Кроме желания развалить страну в центре Европы, оно было нацелено на захват материальных богатых минеральных ресурсов Косово, которые включают существенные месторождения свинца, цинка, кадмия серебра и золота.
Сегодня США продолжает свой курс на разрушение Сербии, занимаясь поставкой оружия для косоваров, аргументируя это тем, что вооружение ненавидящих сербов косовар будет способствовать укреплению безопасности и восстановлению мира в Косово.
Война продолжается….

Коломытченко Вадим Юрьевич

 Отправлено: 31.10.10 16:33. Заголовок: Истина и помирење н..

Истина и помирење на ex-YU просторима
Шокантно сведочење инсајдера против Насера Орића

Слободан Дурмановић
субота, 30. октобар 2010.
(Нови Репортер, Бањалука, 27.10.2010.)

Након што је правоснажном одлуком Апелационог већа Хашког трибунала, ратни командант Армије РБиХ на подручју Сребренице Насер Орић “због недостатка доказа” 3. јула 2008. године ослобођен свих оптужби у Хагу, а потом се вратио у Сарајево као национални херој, ипак су се појавиле нове оптужбе и против Орића, као и против осталих његових највиђенијих сабораца, попут Зулфе Турсуновића и других. Исказ инсајдера чији су иницијали А.С. из једног села у околини Братунца, који је све време рата био припадник јединица Армије РБиХ у Сребреници, у Тужилаштву стоји већ годину и по дана, али још увек, изгледа, није довољан за оптужницу против било кога од “Орићеваца”. Зашто је то тако - ваљаног одговора до данас нема. Делове исказа недавно је објавила ТВ БН, а “НР” је, такође, имао увид у цео исказ инсајдера А.С.

Преузимање предмета “Насер Орић и остали”

Упоредо са процесом у Хашком трибуналу, Окружно тужилаштво у Бијељини је, на основу сагласности Посебног одељења Тужилаштва БиХ за ратне злочине, у мају 2006. године наставило са истрагом против Орића и његових сабораца, да би се пред сам крај 2008. године - када је Орић већ био правоснажно ослобођен у Хагу - појавио исказ инсајдера А.С. Након тог “детаља”, Хашки трибунал одбија жалбу Орићевих бранилаца којом се покушава оспорити валидност нових доказа у истрази у БиХ. Али, у априлу прошле године Суд БиХ прихвата предлог Васвије Видовић и Едине Решидовић да преузме цео предмета против Насера Орића и осталих од бијељинског Окружног тужилаштва. У мају 2009. године Тужилаштво БиХ наставља да ради на овом предмет, али ни годину и по дана касније нема ниједне оптужнице, иако су тужиоци добили и исказ сведока А.С. који у свом ратном дневнику описује многобројне злочине које су, како тврди, починили лично Насер Орић, Зулфо Турсуновић, Ејуп Голић, као и припадници једница Неџада Бектића, Мује Манџића и осталих који су деловали на ширем подручју Сребренице од 1992. до 1995. године. Исказ овог инсајдера у истрази, у којем он, заправо, потврђује и још детаљније разјашњава све што је записао у свом ратном дневнику, обилује тешким оптужбама за злочине и над српским цивилима и над бошњачким становништвом у самој Сребреници.

Као болничар у једној од Орићевих војних формација, он наводи да је видео и чуо како су убијани Срби, међу којима и жене и деца, који су бежећи пливали реком Дрином према Љубовији у Србији, описујући да су припадници “Орићевци” пуцали из снајпера у цивиле који су покушали да пређу реку.

Монструозна убиства

Тако, на пример, овај инсајдер наводи стравичне детаље убистава након напада на српско село Кравицу на Божић 1993. године. “ Знам лично да су пет заробљених Срба убили, заклавши их ножем, Насер Орић и један по надимку Кезо из Глогове, који је био заменик Ејупа Голића из Глогове(вођа локалне јединице, касније погинуо,оп.а.), а сада живи у Тузли. Лично сам видео када су они заклали петорицу заробљеника, а после тога направили голове и играли лопте главама које су одсекли. Убили су их у месту Кајићи на улату у Кравицу. Знам да је један од тих убијених био конобар у Братунцу, радио је у кафани ‘Ловац’(...). Видео сам и у Кравици доста покланих цивила, али нисам видео ко их је побио. Међу њима је било и жена у црнини”, навео је сведок у исказу. Као болничар у једној од Орићевих војних формација, он наводи да је видео и чуо како су убијани Срби, међу којима и жене и деца, који су бежећи пливали реком Дрином према Љубовији у Србији, описујући да су припадници “Орићевци” пуцали из снајпера у цивиле који су покушали да пређу реку. У исказу који се односи на напад на село Лозничка ријека крајем лета 1992. године, овај инсајдер наводи како су злочинци убијали и старе и непокретне људе.

“Знам лично да је Насер Орић наредио да се запале две куће у којима су се, у моменту паљења, налазила лица српске националности која су тако изгорела жива. У једној кући је било четворо деце и једна старија баба. У другој кући су изгорела два стара непокретна човека и једна жена непокретна, с тим да је један од тих мушкараца ту донесен жив из неке друге куће, па онда запаљен са ових двоје. Куће су запаљене тако што је запаљен намештај и гардероба у кући. Ја сам својим ушима слушао кад је Насер наредио да се та лица у тим кућама запале(...) За Насера могу рећи и то да је говорио да се убијени Срби не закопавају, већ да се оставе на земљи како би брже трулили”, испричао је, између осталог, инсајдер А.С. У својој “књизи” на 102 стране - како још назива свој ратни дневник - овај инсајдер тврди да је Орић у Лозничкој ријеци убио и једну трудну Српкињу. “Насер јој је забо нож у стомак, и то отприлике на месту где је желудац, а затим је нож свукао низ стомак у пределу ногу, расекавши је целу, услед чега је из ње испало све, па и кеса, како бих је назвао, у којој се дете нерођено налазило у њеној утроби. Жена је јаукала и помињала имена неких Срба и у таквом стању је остала а да нико у њу није пуцао да би јој скратио муке(...) То је Насер урадио у присуству нас многих. С обзиром на питања која јој је пре тога постављао, у смислу “где ти је човек, што ми није донео паре, што ми је остао дужан” и слично - закључио сам да је он ту жену и њеног мужа од раније познавао. Тако нешто је Насер исто урадио и једној трудној жени у Кравици”, тврди у свом исказу инсајдер А.С.

Описујући напад на српско село Подравање у лето 1992. године, овај сведок је испричао и шта је било са више од 20 заробљених Срба, међу којима је било и жена и деце. “Након заробљавања, били су доведени до једног камиона у Подравању, где им је Насер одржао говор: причао им је како ће жене и деца бити одведени у Сребреницу, а одатле на размену у Братунац, док ће мушкарци остати у Подравању и са српском војском бити ту размењени. После тог говора, жене, деца и три мушкарца одведени су у Сребреницу у општину на други спрат, а мушкарци су на лицу места побијени, а са њима је био остао Насер са својом групом људи. Они Срби што су одведени у Сребреницу, следећи дан су предати Зулфи Турсуновићу, а после сам чуо да их је Зулфо побио са своја два момка(...) Није се смело причати по Сребреници да је Зулфо побио многе Србе цивиле из Подравања, јер у противном не би дочекао зоре жив. Зулфо је тада проглашен за највећег кољача”, испричао је сведок А.С. Као “највећи кољач”, Турсуновић се, према тврдњама сведока, “прославио” и након напада на српско село Залазје, такође у лето 1992. године.”Тада је заробљено 8 Срба, од чега је Зулфо седам заклао, а Насер је осмог убио одсекавши му главу, а прво му је извадио оба ока ножем. Насер је након тога, гледајући у нас присутне, рекао ‘ Ево, видели сте шта је с њих овде урађено, овако треба сваки Србин да прође’ ”, изјавио је сведок А.С.

У мало српско село Крњићи, на самом почетку рата у БиХ, према опису сведока, Орићеве и Турсуновићеве јединице ушле су након свега двадесетак минута отпора мештана, који су се предали након што су покушали да се бране са свега неколико пушака. Сведок није видео где је одведено неколико заробљених Срба са оружјем, нити шта је било с њима касније, али је испричао да је видео шта је било са осталим цивилима. “Пет мушкараца је убијено приликом уласка у село и то кад су покушавали да побегну из својих кућа. Они нису били наоружани, а остављени су мртви на местима где су убијани, јер нису дали да их копамо. Остали су изведени из својих кућа и међу њима је било и жена и деце. Једна жена је била глувонема, а једна је могла причати и њих обе је код сеоске чесме заклао Зулфо Турсуновић. Још цивила је убијено касније, али не знам тачно колико”, испричао је сведок А.С., наводећи да је у већини напада на српска села током 1992. и 1993. године учествовао као болничар.

Ово су само неки од најтежих злочина које је он у свом исказу описао. У томе се, као посебно интересантно, налази и прича о томе да су “Орићевци” гранатирали игралиште Средњошколског центра у Сребреници у пролеће 1995. године.

Ово су само неки од најтежих злочина које је он у свом исказу описао. У томе се, као посебно интересантно, налази и прича о томе да су “Орићевци” гранатирали игралиште Средњошколског центра у Сребреници у пролеће 1995. године, када је погинуло близу 80 младих Бошњака. ”Насер Орић је дао наредбу Муји Манџићу, брату Смаје Манџића, да минобацачем 120 мм гађа игралиште средњошкоског центра у Сребреници у моменту кад су деца одржавала турнир. Мујо је ту наредбу извршио и услед те испаљене гранате убијено је око 80 деце и било је доста рањених. После тога су оптужени Срби да су они бацили ту гранату, јер су српски положаји били изнад положаја на којима се налазио Мујо. Ја сам тада радио на радио станици и примао информације, па сам то тако сазнао”, тврди инсајдер А.С.

Сваки злочин (ни)је злочин

Из Тужилаштва БиХ нису желели да коментаришу ова случај, због интереса истраге. Ипак, портпарол Тужилаштва Борис Грубешић саопштио је да се “интензивно ради” на истрагама о почињеним злочинима над Србима у Подрињу. „Реч је о предметима на којима треба доста рада и доста анализе и прикупљања велике количине доказа. У међувремену, неки сведоци су умрли, а ми чинимо све што можемо, имајући у виду капацитете са којима располажемо. Сматрамо да су и тужилаштва у ентитетима могла много више да учине на процесуирању ратних злочина, поготово у првих десет година после рата“, тврди Грубешић. С друге стране, сведок А.С. тврди да је са истражиоцима Тужилаштва БиХ контактирао још у мају 2008. године, али да њих није занимало његово сведочење. „Њих није интересовало то шта је ко радио према Србима, њих је интересовало имам ли ја какве информације о ратним злочинима које су Срби починили према Бошњацима“, изјавио је овај сведок.

На крају, треба посебно напоменути да инсајдер чији су иницијали А.С. данас служи казну у једном затвору у РС због убиства. Он, међутим, тврди да га на исказ против Орића, Турсуновића и осталих нико није присилио, већ да је, практично, само својом изјавом потврдио све што је написао у личним белешкама током рата, на основу онога што је видео и чуо. Дакле, узимајући у обзир статус ове особе, тешко би се могло рећи да је његов исказ мање кредибилан од, рецимо, исказа Дражена Ердемовића који је, по сопственом признању, био тежак ратни злочинац. Разлика је “само” у томе што је Ердемовићев исказ да је убио више од стотину људи у Хагу искоришћен за подизање оптужница против високих официра ВРС, а исказ А.С., упркос томе што тврди да лично никог није убио, у Тужилаштву БиХ у Сарајеву још не сматрају довољним ни за оптужницу против Зулфе Турсуновића, а о Насеру Орићу и осталима да и не говоримо. Зато, поредећи поменута два исказа, није тешко закључити да се жртве на ширем подручју Сребренице и Братунца и даље различито третирају: како у Хагу, тако и у Сарајеву.

 Отправлено: 23.03.10 00:09. Заголовок: U toku je dobra emis..

U toku je dobra emisija na tv kosava , zivadin jovanovic, spasoje smiljanic ....

 Отправлено: 16.04.10 21:43. Заголовок: 16.4.2010/ Умер гене..

16.4.2010/
Умер генерал Расим Делич

ЦРКЛА ЈОШ ЈЕДНА ЏУКЕЛА КРВНИЧКА.


Генерал Армии БиГ на пенсии Расим Делич умер сегодня утром в 6.30 в своем доме в Високом, - подтвердил агентству «Срна» генеральный секретарь Партии Демократического Действия Амир Зукич, - ссылаясь на информацию от сына Делича.
Гаагский Трибунал осудил 15 сентября 2008 года бывшего командующего Главным Штабом Армии БиГ Расима Делича на три года заключения за преступления, совершенными моджахедами над сербскими пленными в средней Боснии в 1995 году.
Зуклич сообщил, что в последнее время Делич часто посещал врачей и сильно похудел, больше ничего о внезапной смерти генерала, а также о дате похорон он сообщить не смог.

Бывший командующий Армией БиГ генерал Расим Делич (61 год), умерший в своем доме в Високом, родился 4 февраля 1949 года в Челиче, БиГ.
В военную академию поступил в 1967 году, закончил в 1971 году, из Югославской Народной армии ушел 13 апреля 1992 года в чине подполковника.

С 8 июня 1993 до конца войны в БиГ командовал мусульманской Армией БиГ. Как командующий Главным Штабом Делич являлся высшим офицеров Армии БиГ, подчиняющимся только Председательству БиГ. Непосредственно Деличу подчинялись в том числе Второй Третий корпуса, командиры которых подчинялись непосредственно Деличу. 13 августа 1993 года Расим Делич отдал приказ о создании специального отряда «Эль Муджахеддин» в котором служили мусульманские добровольцы, известные как «моджахеды», отряд действовал в центральной Боснии до сентября 1995 года. Отряд «Эль Муджахеддин», находившийся под командованием Делича, за время войны в БиГ совершил множество военных преступлений и бесчеловечно вел себя по отношению к сербским и хорватским пленным и мирным жителям.

После войны в БиГ Делич командовал Совместным командованием Армии мусульманско-хорватской Федерации БиГ. На пенсию ушел в сентябре 2000 года. После того ,как Международный суд по бывшей Югославии в Гааге выдвинул против него обвинение, Делич добровольно сдался Трибуналу 28 февраля 2005 года, впервые появившись перед судьей 3 марта 2005 он заявил, что не признает себя виновным.

Первоначальное обвинение против Делича было изменено 30 июня 2006 ,после 11 месячного судебного процесса,15 сентября 2008 года Делич был осужден на три года заключения за преступления, совершенные отрядом «Эль муджахеддин», а также за «жестокие действия, нарушающие правила и обычаи войн» в связи с событиями в селе Ливаде и лагере Каменица в июле и августе 1995 года.

 Отправлено: 19.04.10 16:21. Заголовок: /19.4.2010/ «Великие..

/19.4.2010/
«Великие хиты» Насера Орича


События пятнадцатилетней давности сознательно вырываются из исторического контекста конфликта в бывшей СФРЮ, и, конкретнее, из контекста гражданской войны (с ее национальной и религиозной составляющими) в бывшей югославской союзной республике Боснии и Герцеговине (БиГ).

После длительных дебатов в ночь с 30 на 31 марта в Народной Скупщине (Парламенте) Сербии большинством всего в два голоса была принята Декларация о Сребренице, осуждающая события в этом городе, произошедшие в июле 1995 года.

Оставим в стороне возможные последствия для Сербии от принятия данного документа, подчеркнем лишь, что все случившееся в те дни мифологизировано мировыми масс-медиа, а созданная в результате этой мифологизации «информационная картинка» превращена в своеобразную историческую аксиому, не требующую и не предусматривающую никаких доказательств. Согласно господствующей трактовке тех событий, армия боснийских сербов 11 июля 1995 года совершила нападение на «боснийский город Сребреницу, и устроила там геноцид, убив 8 тысяч мусульманских мужчин и подростков». Для окончательного утверждения подобной версии были задействованы институты нового мирового порядка: в феврале 2007 г. Международный суд ООН признал события в Сребренице в 1995 г. геноцидом, сняв, правда, за это ответственность с Сербии, а в январе 2009 г. Европейский парламент провозгласил 11 июля «днем памяти геноцида в Сребренице».

Однако независимые эксперты, для мнения которых масс-медиа закрыты, признавая факт преступления в Сребренице, говорят о нескольких сотнях расстрелянных боснийских мусульман. Сербский исследователь Милан Булаич отмечал: «Если бы мусульманские власти действительно хотели установить количество жертв, они могли бы организовать в 1996 году перепись населения и сопоставить ее данные с данными переписи 1991 года, но этого не сделано». Перепись должна проводиться каждые 10 лет. Но это не было сделано и в 2001 году, потому что было бы установлено, сколько сербов погибло в Сараево и Сребренице, указывал Булаич. Перспективы переписи населения в БиГ и по сей день остаются туманными.

Кроме того, стоит подчеркнуть, что имевшее место преступление было совершено не над мирным мусульманским населением, а в отношении военнопленных 28-й дивизии армии Боснии и Герцеговины (АБГ).

Военнослужащие этой дивизии под командованием Насера Орича были сконцентрированы в Сребренице, несмотря на то, что этот город был объявлен демилитаризованной зоной под защитой ООН в соответствии с Резолюцией СБ ООН 819/93 и Договором от 17 апреля 1993 года, подписанным сербским генералом Ратко Младичем и мусульманским генералом Сефером Халиловичем. Из этой «демилитаризованной зоны» головорезы Орича при полном попустительстве размещенных там голландских миротворцев совершали кровавые набеги на близлежащие сербские села.

Примерно за месяц до освобождения Сребреницы армией боснийских сербов мусульманское правительство в Сараево отозвало из города несколько высокопоставленных офицеров 28-й дивизии АБГ, в том числе и Насера Орича. А 26 июня 1995 года мусульманские силы совершили нападение на сербскую деревню Висница, дав сербам повод для наступления на город. В ходе сербской военной операции одна часть солдат 28-й дивизии АБГ сдалась в плен, другая же пошла на прорыв и погибла в столкновениях с подразделениями армии боснийских сербов.

Нельзя не отметить во всей этой информационной кампании вокруг Сребреницы откровенно выборочного, даже по-своему расистского подхода к жертвам Сребреницы. Что имеется в виду? Никого из тех, кто кричит о мифическом «геноциде», совершенно не интересуют сербские жертвы Сребреницы.

Всего за период с 1992 по 1995 год в городе и его окрестностях было убито не менее трех тысяч двухсот сербов. Мусульманские боевики Насера Орича не щадили ни женщин, ни стариков, ни детей.

К тому же, история о Сребренице будет не полной, если не сказать о личности самого Насера Орича. Он родился в 1967 году, после службы в югославской армии работал в силовых структурах. В 1991 году он был переведен в БиГ, а в апреле 1992 года стал начальником мусульманской полиции (Территориальной Обороны) в городке Поточары в окрестностях Сребреницы. 27 июня 1992 г. Сефер Халилович, начальник штаба АБГ, назначил Орича командующим частями Территориальной Обороны (ТО) в Сребренице. С января 1994 г. Орич командует «8-й оперативной группой ставки АБГ в Сребренице», переименованной в начале 1995 г. в «28-ю дивизию 2-го корпуса» АБГ. Начальник штаба АБГ наградил его орденом «За заслуги» и «Золотой лилией» - высшей воинской наградой. 12 июля 1994 г. Оричу было присвоено звание бригадного генерала.

Бывший командующий силами ООН в БиГ французский генерал Филипп Морийон указывал, что Насер Орич признавался в массовых убийствах, в которых сам принимал личное участие. Например, член независимой международной группы по расследованию событий в Сребренице Джордж Богданич пишет о том, как Орич демонстрировал некоторые собственные видеозаписи преступлений репортеру «Вашингтон Пост» Джону Помфрету и репортеру «Торонто Стар» Биллу Шиллеру. Шиллер подробно описывает свой визит домой к Оричу в январе 1994 г.: «Холодным и снежным вечером я сидел в его комнате и смотрел шокирующую видеозапись того, что можно было бы назвать «Великими хитами» Насера Орича. Там были горящие здания, отрезанные головы и бегущие люди. Орич все время ухмылялся, восхищаясь своей работой. «Мы устроили им засаду», - сказал он. В следующем ряде кадров были показаны мертвые тела людей, погибших от взрывов. «Мы отправили их на Луну», - хвастался он».

По словам Морийона, Насер Орич «сам признавал, что вел военные действия, которые привели к массовым убийствам сербского населения окружающих деревень»: «Он стал для сербов врагом номер один после того, как в священную для православных рождественскую ночь января 1993 г. совершил нападение на сербские деревни, и принял участие в массовых убийствах мирного населения… Людям отрубали головы. Подразделения под командованием Насера Орича совершили чудовищные преступления во всех окрестных деревнях».

В своих показаниях в Международном трибунале для бывшей Югославии (МТБЮ) 12 февраля 2004 года Морийон заявил о своей убеждённости в том, что нападение на Сребреницу 11 июля 1995 года было «прямой реакцией» на массовые убийства сербов Насером Оричем и его силами».

В 2002 году МТБЮ все же предъявил обвинения Насеру Оричу за «плохое обращение» с пленными. Как отметил тот же Богданич, систематические массовые убийства сербского мирного населения, видимо, не считались «преступлением против человечности». Орич понимал, что предъявление ему обвинения – чистая формальность, и ничего страшного его не ожидает. Когда же в июле 2006 г. ему зачитывали «приговор» на его лице играла улыбка: убийца знал, что «приговором» будет его освобождение в зале суда, т.к. он уже провел в тюрьме назначенные ему два года. Сербская газета «Глас явности» написала тогда: «Улыбка на лице Насера Орича во время зачитывания ему "приговора", наилучшим образом говорила о том, что он продолжает издеваться над своими жертвами». Буквально в тот же день Орич вернулся в Сараево. Мусульманское Сараево устроило торжественный прием "герою". Газеты вышли под заголовками "Герой, а не преступник", "Правда победила", "Насер освобожден", "Возвращение".

Занимавший в ту пору пост министра обороны Сербии Зоран Станкович заявил, что будет настаивать на возобновлении суда над палачом сербов, подчеркнув, что во время войны в Боснии подручные Орича убивали сербов целыми семьями. Станкович назвал несколько фамилий уничтоженных "бойцами" Орича мирных сербов и названия деревень, где происходили злодеяния (Станкович в качестве патологоанатома участвовал в свое время во вскрытии тел убитых). Он заявил, что отправил в Гаагу 120 дел об убийствах сербов из окрестностей Сребреницы. Данная экспертиза показала, что большинство сербских жертв перед смертью были подвергнуты пыткам, о чем свидетельствуют раны на голове, руках и ногах. У них были отрезаны пальцы и жизненно важные органы. В приговоре Оричу данные преступления даже не упоминались. Орича осудили как мелкого воришку, и тут же выпустили на свободу, тогда как поименно были установлены имена 3 тысяч 262 жертв его боевиков.

Однако глумление над здравым смыслом, правом и сербскими жертвами на этом не прекратилось. Оно достигло своей вершины в июле 2008 года, когда гаагское судилище сняло все обвинения с Насера Орича, удовлетворив жалобу его адвокатов. В решении апелляционной палаты МТБЮ от 3 июля 2008 года указано, что Орич не контролировал войска боснийских мусульман, убивавших сербов: "…Доказательства, что преступления совершены, недостаточно для того, чтобы человек был осужден за них. Преступление требует фактов, подтверждающих, что именно подсудимый ответственен за совершенное - только в этом случае может быть принят обвинительный приговор". "Апелляционная палата не имеет никаких сомнений в том, что военные преступления были совершены в отношении сербов, находившийся в Сребренице, - заявил судья Вольфганг Шомбург. - Но тот факт, что преступления имели место, не является достаточным основанием для осуждения Орича".

Как отметила в те дни белградская газета "Вечерние новости", "гаагская справедливость вновь закрыла глаза на преступления совершенные над сербами".

Издание подчеркнуло, что Орич уже никогда не предстанет ни перед каким судом, т.к. оправдательное решение апелляционной палаты обратной силы не имеет. Иными словами, палача выпустили на свободу, поблагодарив за проделанную работу.

Комментируя «приговор» Оричу, полковник французской армии в отставке, военный врач и правозащитник Патрик Баррио писал: «…Орич недавно был оправдан в связи с «отсутствием доказательств» массовых убийств сербских крестьян в районе Сребреницы, совершенных полицейскими формированиями боснийских мусульман. МТБЮ не дал себе труда собрать доказательства этих преступлений.

Итак, с точки зрения МТБЮ, первое смягчающее обстоятельство: Насер Орич, которому во время рассматриваемых событий было 25 лет, не имел «административного и военного опыта». Получается, что генерал Насер Орич, который командовал 28-й дивизией 2-го корпуса АБГ и был награжден исламским правительством в Сараево высшими воинскими наградами, заслуживает снисхождения судей в связи с «отсутствием военного опыта». Он не мог соблюдать законы и обычаи ведения войны, потому что просто не знал их в связи с отсутствием опыта!».

Еще одно «смягчающее обстоятельство» не менее смехотворно, и не выдерживает никакой критики: Орич де командовал «плохо обученными добровольцами, не имеющими опыта военной службы». Но ведь известно, что это были хорошо подготовленные боевики, бойцы ТО и АБГ!

В феврале 2008 года в Сараево увидела свет книга Ибрана Мустафича "Запланированный хаос". Автор - бывший соратник Орича, вошедший с ним в острый личный и политический конфликт. Мустафич был депутатом парламента БиГ. Во время войны находился в Сребренице, был взят в плен сербами, а затем при посредничестве международных организаций освобожден. В книге он описывает и нечеловеческую жесткость "командира 28-й дивизии Армии Республики БиГ".

Мустафич свидетельствует в книге, что однажды Насер Орич рассказал ему следующее: "Когда мы эту группу пленных [сербов] … снова повели ко входу в тюрьму и начали их резать, мне достался этот Слободан Илич. Я залез ему на грудь. Он был бородатый и косматый, как животное. Он смотрел на меня и не говорил ни слова. Я достал штык и ударил его прямо в глаз, а затем провернул там ножом. Он не закричал. Затем я ударил ножом его в другой глаз. Я не мог поверить, что он не реагирует. Искренне говорю, тогда я в первый раз испугался, так, что сразу после этого его зарезал!"

3 октября 2008 года Орич был задержан в Сараево по обвинению в рэкете, похищении людей и нелегальной торговле оружием.

В интервью белградской "Политике" 8 октября 2008 года Ибран Мустафич подчеркнул: "Если бы не был арестован и отправлен в Гаагу бывший президент Республики Сербской Радован Караджич, то полиция Федерации БиГ, скорее всего, никогда бы не схватила Насера Орича. Я считаю, что, задержав Орича, определенные круги хотят исключить возможность того, чтобы он давал свидетельские показания в Гааге на процессе Радована Караджича. Кое-кто, как мне представляется, заподозрил, что Орич может рассказать все, что знает о падении Сребреницы, и о трагедии, которая после этого коснулась боснийского народа этой общины". По мнению Мустафича, арест это лучший способ заставить молчать Орича.

24 июня 2009 года сараевский суд приговорил Орича к двум годам тюремного заключения за незаконное хранение оружия и взрывчатых веществ. Этому, в отличие от убийства гражданских лиц сербской национальности, видимо, оправдания нет…

Источник: "Столетие.Ру"
Михаил Ямбаев

 Отправлено: 04.05.10 09:02. Заголовок: Срби у Сарајеву су п..

цитата:

Срби у Сарајеву су први пут одали пошту погинулима у Добровољачкој улици 3.05.2010, 18:17 Срби у Сарајеву су први пут одали пошту погинулима у Добровољачкој улици. 3.маја 1992 године босански муслимани су напали колону ЈНА, у којој су претежно били Срби, која је напуштала Сарајево. Возило лидера босанских муслимана Алије Изетбеговића, које је било на челу колоне и служило као гарант безбедности, нестало је за неколико минута до напада. Убијена су 42 и рањена 73 лица. Још 215 војника и официра су заробљени.

Да ли ће за побијене Србе икада ико одговарати...

 Отправлено: 07.05.10 23:12. Заголовок: Годовщина гибели жит..

Годовщина гибели жителей Ниша от НАТО-вских бомб

Сегодня в Нише отметили годовщину гибели жителей города во время НАТО-вской бомбардировки 1999 года, когда от кассетных бомб за один день погибло 15 мирных жителей, а несколько десятков получили ранения.

Ниш подвергся нападению 7 мая 1999 года в 11.20, когда на городские кварталы возле Университета, городского рынка и клинического центра было сброшено несколько кассетных бомб.
Атака кассетными бомбами повторилась 12 мая в 15 часов, но тогда в подвергшихся бомбежке районах Дуваниште, Трошарина и на бульваре Немнича жертв не было.
За 78 дней воздушных атак на город сбросили 324 ракеты, в том числе восемь так называемых графитных бомб, погибло 56 мирных жителей, полицейских и солдат из Ниша.
НАТО-вские самолеты сбросили на Ниш 36 кассетных бомб, город 40 раз подвергался бомбардировкам, в том числе 28 раз ночью, 129 раз в городе звучали сирены воздушной тревоги.

А Шутановац "не знает" почему сербов не пригласили на парад в Москву

Министр обороны Сербии Драган Шутановац заявил сегодня, что для него было бы огромной радостью, если бы Армия Сербии приняла бы участие в параде, который пройдет в Москве в честь празднования 65-й годовщины Победы, и не знает почему сербских солдат не пригласили на празднование.
«Я считаю, что вклад Народноосвободительной борьбы в Сербии действительно значительный и… если посмотреть какие были понесены жертвы, то наше место именно там, где самым торжественным образом будут чествовать антифашистскую борьбу», - заявил Шутановац на выступлении в Доме Армии Сербии на открытии фотовыставки по материалом архивов генерал-полковника Владимира Ивановича Жданова, организованной посольством РФ в Белграде.
Министр обороны напомнил об участии бойцов Армии Сербии в параде по поводу 40-летия ливийской революции в сентябре 2009 года.
Шутановац отметил, что сербско-русские военные отношения «не следуют к сожалению общим политическим отношениям так, как бы мы этого хотели, но я совершенно уверен, что в нынешнем году эти отношения улучшатся».

Министр пояснил, что в конце года ожидается визит русской военной делегации во главе с начальником Генштаба.
«Тем самым практически будет открыта новая эра в отношениях, после чего как я ожидаю пройдет обмен визитами на уровне министров и окончание установление наших отношениях, чтобы они соответствовали тому, что происходит на политическом уровне», - заявил Шутановац.

На вопрос о причинах неучастия России в прошлогоднем авиашоу в Белграде министр заявил, что на праздник были приглашены все и даже из Китая приехала делегация, РФ также получила приглашение, но из Москвы ответили, что у представителей страны в настоящий момент нет возможности для того, чтобы принять участие в авиашоу.

 Отправлено: 07.05.10 23:17. Заголовок: Admin пишет: А Шута..

Admin пишет:

цитата:

А Шутановац "не знает" почему сербов не пригласили на парад в Москву Министр обороны Сербии Драган Шутановац заявил сегодня, что для него было бы огромной радостью, если бы Армия Сербии приняла бы участие в параде, который пройдет в Москве в честь празднования 65-й годовщины Победы, и не знает почему сербских солдат не пригласили на празднование.

Има код нас један погрдан израз за глупе и тупе људе : шунтав... све најгоре у једнј особи носи тај који је шунтав, није ни за шта... некако се потрефило, а ја у случајности не верујем, да наш министар оборони има презиме Шутанова - Шунтановац га већ одавно зове већи део Србије... у ствари он није шунтав, само је подмукао и гразмзив као и Тадић... све их треба заједно на онај пиратски корабл који је нетрагом нестао, ишчезао у виду магле... Зна он одлично зашто Срби неће марширати за два дана у Москви...

 Отправлено: 02.06.10 10:07. Заголовок: General Krstić ..

General Krstić u „štabu“ Al Kaide
Sreda - 02.06.2010
Penzionisani general Vojske Republike Srpske Radislav Krstić (62), kojeg su nedavno u britanskom zatvoru „Vejkfild“ napala trojica muslimanskih zatvorenika, premešten je u zatvor „Long Lartin“, u kome je smešten veliki broj osumnjičenih za terorizam, među kojima i Abu Katada, „desna ruka“ Osame bin Ladena u Evropi.

Kako piše engleski „Dejli star“, Abu Katada je zajedno sa šest muslimana iz inostranstva osumnjičenih za terorizam smešten u specijalni deo ovog zatvora.
Tomislav Višnjić, advokat generala Krstića, za „Alo!“ je kratko rekao da ne može da komentariše informaciju da se njegov klijent nalazi u istom zatvoru sa islamskim teroristima do sutra, kada će, kako je rekao, imati više informacija. Krstićev zet Mladen Đurković je izjavio da prvi put čuje za tu informaciju i da je zbog bezbednosti trebalo da ostane tajna gde se nalazi Krstić.
- Užasnut sam činjenicom da je obelodanjeno gde se on nalazi, da je smešten kod Bin Ladenovog pomoćnika i da mu je život sada još ugroženiji - kaže Đurković.

Generala Krstića je prošlog meseca nekoliko zatvorenika iz islamskih zemalja pretuklo i iseklo po licu i vratu u ćeliji u zatvoru „Vejkfild“, koja je bila otvorena tokom doručka.
Bivši komandant Drinskog korpusa VRS je težak invalid pošto je tokom rata izgubio nogu.

V. P.

 Отправлено: 14.07.10 11:17. Заголовок: Хроника Ни после 18 ..

Хроника
Ни после 18 година нема казни за злочине над Србима у Подрињу

уторак, 13. јул 2010.
Парастосом и полагањем венаца на спомен-обележја у српским селима Кравица, Залазје, Биљача, Сасе и Загони и на Војничком гробљу у Братунцу јуче је обележена годишњица страдања Срба у Подрињу у минулом рату у БиХ. На ширем подручју Подриња и Бирча убијено је 3.267 људи, а више од половина жртава били су цивили, жене и деца.

Радмила Јеремић из села Осредак код Сребренице на данашњи дан 1992. године изгубила је двадесеттрогодишњег сина Ратка.


„Надам се да ћу дочекати да онај ко је починио ово злодело буде кажњен. Највише нас боли чињеница да за злочине у прошлом рату кажњавају само Србе, а да за злодела над нашим народом нико не одговара“, каже Радмила.

Недељко Митровић, председник Организације породица погинулих и несталих РС, поручио је да је да међународна заједница мора престати да Србе третира као колективне кривце, а да истовремено амнестира припаднике других народа за почињене злочине.

„РС мора пронаћи механизам утврђивања одговорности у оба ова тела, како би их натерали да раде у складу са законом“, рекао је Митровић.

Председник Владе РС Милорад Додик рекао је да су „селективна правда“ и политизација злочина недопустиви.

„Невероватно је да ни 18 година након злочина над Србима у Подрињу нико не одговара. Нико у РС не спори да је у Сребреници почињен злочин и да су масовно страдали Бошњаци, али је и чињеница да су Срби на овим просторима страдали од 1992. до 1995“, рекао је Додик.

Сташа Кошарац, шеф Координационог тима Владе РС за истраживање ратних злочина и тражење несталих, посетио је да је тужилаштву БиХ поднесено 925 пријава које указују да су почињени злочини над 22.300 српских жртава, али да оне нису процесуиране.

(Блиц)

 Отправлено: 02.08.10 15:58. Заголовок: Politika http://www...

Politika
http://www.alo.rs/politika/29563/Ganicevi_ljudi_su_me_mucili_12_sati<\/u><\/a>
Ganićevi ljudi su me mučili 12 sati!

Pukovnik Slavoljub Belošević, koji je preživeo masakr u Dobrovoljačkoj:
Ganićevi ljudi su me mučili 12 sati!
Subota - 31.07.2010
Slavoljub Belošević, penzionisani pukovnik JNA, koji je prošao pakao Dobrovoljačke ulice, sa nevericom je primio vest da je londonski sud odbio da izruči Ejupa Ganića Srbiji.

Za razliku od engleskog sudije, Belošević nema dilemu ko je odgovoran za masakr kolone vojnika u centru Sarajeva.
- Glavni organizator napada na kolonu bio je Ejup Ganić. On je bio Alijin zamenik. Ganić je rukovodio dok je Alija bio držan na aerodromu. Konkretno, zločine su izvršavali pripadnici „zelenih beretki“ i Teritorijalne odbrane, kojom je komandovao Jovan Divjak - tvrdi Belošević. On se nerado seća samog događaja kada je kolona vozila JNA presečena.
- Bio sam u sedmom ili osmom teretnom vozilu. Sa mnom su bili kapetan Legen, a na karoseriji pukovnik Katalina, koji je u napadu ranjen, a Mihajlo Bošković je poginuo. Napadači su bili u toliko dobrom taktičkom položaju da su mogli s prozora da nas gađaju kako su hteli, lokaciju su odabrali pažljivo - seća se Belošević.

Preživele su posle zarobljavanja tukli kundacima i čizmama. Beloševića su odvezli u predsedništvo, gde je nastavljena tortura - tukli su ga kundacima, rukama, nogama, vukli za kosu, prislanjali nož uz vrat i govorili da će ga zaklati. Onda su mu vezanom prineli reflektor za noćno osmatranje na četiri centimetra od očiju.
- Dvanaest sati su mi držali svetlo upereno u lice. Četiri dana ništa nisam video, bio sam slep. Strašno su me bolele oči - svedoči Belošević.
I predsednik Srbije Boris Tadić juče je, kao „uvredu“ i zaprepašćujući komentar, označio obrazloženje suda u Londonu da bi suđenje Ganiću u Srbiji bilo politički motivisano. Tadić je podsetio da je Srbija pokazala spremnost vlastitog pravosuđa da bude objektivno i da ne meri prema nacionalnoj ili verskoj pripadnosti.
- Na drakonske kazne zatvora su osuđeni svi u Srbiji koji su učestvovali u ratnim zločinima protiv pripadnika drugih naroda. Svi koji žive u Srbiji to dobro znaju... Jedna uvreda manje više, nastavljamo dalje - rekao je Tadić.

R. F.

 Отправлено: 13.08.10 15:36. Заголовок: Седам година од убис..

Седам година од убиства деце у Гораждевцу

Село Гораждевац код Пећи данас обележава седму годишњицу терористичког напада албанских екстремиста у коме су на обали реке Бистрице, на купању убијена два српска дечака, а рањено још четворо младих. Богдан Букумирић из Гораждевца код Пећи, који је пре седам година преживео напад албанских терориста позвао је данас државне органе у Србији да предузму све кораке како би међународне снаге на Косову и Метохији разоткриле починиоце тог злочина.

<\/u><\/a>
Река Бистрица после напада албанских терориста

На седму годишњицу монструозног злочина на реци Бистрици Букумирић сматра да међународни представници нису учинили ништа како би били откривени одговорни.
"Жао ми је што за седам година међународна заједница ништа није предузела да се открију починиоци. У више наврата сам писао њеним представницима на Косову и Метохији и увек их исто питао - да ли је нешто предузето, али у сваком одговору су само изражавали жаљење због трагедије и да конкретних резултата нема", рекао је Букумирић Тањугу.
Он је додао да је одустао од писања представницима међународних снага, јер сматра да је то узалудно, али не и од тужбе Међународном суду правде у Стразбуру.
"Сматрам да би требало да тужим међународну заједницу на Косову и Метохији, која ме није заштитила у складу са Резолуцијом 1244. Њихове снаге су дужне да заштите сваког грађанина. Нисам одустао од тужбе, јер међународне снаге нису урадиле ништа да открију починиоце", рекао је Букумирић.



Преузето са<\/u><\/a>

 Отправлено: 20.08.10 21:54. Заголовок: Група крајишких Срба..

Група крајишких Срба тужи америчку фирму МПРИ за учешће у геноциду

четвртак, 19. август 2010.
Група Срба која је до 1995. године живела у Крајини тужила је америчку војно-консултантску фирму МПРИ, тврдећи је да је учествовала у геноциду и тражи милијарде долара одштете, пише данашњи "Вечерњи лист".Према тврдњама тужиоца, приватна компанија је војно опремала хрватске војне снаге, подучавала хрватске официре и осмислила план операције "Олуја".

У тужби, написаној на 40 страна, сведоци наводе да је циљ "Олује" био "силом протерати мањинску етничку групу", а компанију МПРИ спомињу као "учесника у геноциду", пише хрватски лист.

"Операција Олуја постала је највећа копнена офанзива у Европи од Другога светског рата, а као последицу је имала убиства и нехуман однос према хиљадама Срба, насилно протеривање 200.000 Срба из њихових вековних домова, пљачку и уништавање имовине вредне стотине милиона долара", наведено је тужби.

Група Срба је навела и да је тадашњи министар обране Гојко Шушак на састанку с представницима фирме МПРИ у октобру 1994. године, кад је с америчком компанијом наводно склопљен мултимилионски уговор, казао да "жели Србе истерати из Крајине".

Случај се води у федералном суду у Чикагу, пренео је "Вечерњи лист".

Документационо-информациони центар "Веритас" ће пружити сву потребну помоћ крајишким Србима који су подигли тужбу против америчке војно-консултантске фирме МПРИ због учешћа у геноциду почињеног у операцији "Олуја", изјавио је данас председник те невладине организације Саво Штрбац.

Штрбац је навео да ће америчким адвокатима бити стављена на располагање сви докази које поседује "Веритас": спискови убијених и рањених Срба, евиденција о њиховом изгону, спаљеним домовима, уништеној и опљачканој имовини, током и после операције "Олуја".

"Учествовали смо у припремама тужбе", рекао је он у изјави Тањугу и објаснио да су први контакти успостављени пре годину дана, а тројица америчких адвоката посетила "Веритас" 17. новембра прошле године.

"Ми смо спона између крајишких Срба и америчког адвоктског тима и радо смо прихватили ову сарадњу", указао је Штрбац.

"Према мојим сазнањима, прве тужбе покренули су Срби који су избегли у САД и постали амерички држављани, а којима је у 'Олуји' убијен неко од чланова породице", казао је Штрбац.

Он је поручио да ће касније уследити и тужбе чланова породица страдалих у "Олуји" који живе у Србији, Републици Српској и другим земљама за претрпљену душевну бол и накнаду штете за уништену и девастирану имовину.

Штрбац је навео да Србе прогнане из Крајине пред америчким федералним судом у Ццикагу заступа велика америчка фирма, која има на десетине адвоката и филијале у више земаља широм света.

Према његовим речима, адвокати од породица неће узимати новац унапред, већ раде на проценат, а у ову веома скупу грађанску парницу "не би ушли да не очекују да ће им се исплатити."

(РТС)

 Отправлено: 31.10.10 16:37. Заголовок: Истина и помирење н..

Истина и помирење на ex-YU просторима
Шокантно сведочење инсајдера против Насера Орића

Слободан Дурмановић
субота, 30. октобар 2010.
(Нови Репортер, Бањалука, 27.10.2010.)

Након што је правоснажном одлуком Апелационог већа Хашког трибунала, ратни командант Армије РБиХ на подручју Сребренице Насер Орић “због недостатка доказа” 3. јула 2008. године ослобођен свих оптужби у Хагу, а потом се вратио у Сарајево као национални херој, ипак су се појавиле нове оптужбе и против Орића, као и против осталих његових највиђенијих сабораца, попут Зулфе Турсуновића и других. Исказ инсајдера чији су иницијали А.С. из једног села у околини Братунца, који је све време рата био припадник јединица Армије РБиХ у Сребреници, у Тужилаштву стоји већ годину и по дана, али још увек, изгледа, није довољан за оптужницу против било кога од “Орићеваца”. Зашто је то тако - ваљаног одговора до данас нема. Делове исказа недавно је објавила ТВ БН, а “НР” је, такође, имао увид у цео исказ инсајдера А.С.

Преузимање предмета “Насер Орић и остали”

Упоредо са процесом у Хашком трибуналу, Окружно тужилаштво у Бијељини је, на основу сагласности Посебног одељења Тужилаштва БиХ за ратне злочине, у мају 2006. године наставило са истрагом против Орића и његових сабораца, да би се пред сам крај 2008. године - када је Орић већ био правоснажно ослобођен у Хагу - појавио исказ инсајдера А.С. Након тог “детаља”, Хашки трибунал одбија жалбу Орићевих бранилаца којом се покушава оспорити валидност нових доказа у истрази у БиХ. Али, у априлу прошле године Суд БиХ прихвата предлог Васвије Видовић и Едине Решидовић да преузме цео предмета против Насера Орића и осталих од бијељинског Окружног тужилаштва. У мају 2009. године Тужилаштво БиХ наставља да ради на овом предмет, али ни годину и по дана касније нема ниједне оптужнице, иако су тужиоци добили и исказ сведока А.С. који у свом ратном дневнику описује многобројне злочине које су, како тврди, починили лично Насер Орић, Зулфо Турсуновић, Ејуп Голић, као и припадници једница Неџада Бектића, Мује Манџића и осталих који су деловали на ширем подручју Сребренице од 1992. до 1995. године. Исказ овог инсајдера у истрази, у којем он, заправо, потврђује и још детаљније разјашњава све што је записао у свом ратном дневнику, обилује тешким оптужбама за злочине и над српским цивилима и над бошњачким становништвом у самој Сребреници.

Као болничар у једној од Орићевих војних формација, он наводи да је видео и чуо како су убијани Срби, међу којима и жене и деца, који су бежећи пливали реком Дрином према Љубовији у Србији, описујући да су припадници “Орићевци” пуцали из снајпера у цивиле који су покушали да пређу реку.

Монструозна убиства

Тако, на пример, овај инсајдер наводи стравичне детаље убистава након напада на српско село Кравицу на Божић 1993. године. “ Знам лично да су пет заробљених Срба убили, заклавши их ножем, Насер Орић и један по надимку Кезо из Глогове, који је био заменик Ејупа Голића из Глогове(вођа локалне јединице, касније погинуо,оп.а.), а сада живи у Тузли. Лично сам видео када су они заклали петорицу заробљеника, а после тога направили голове и играли лопте главама које су одсекли. Убили су их у месту Кајићи на улату у Кравицу. Знам да је један од тих убијених био конобар у Братунцу, радио је у кафани ‘Ловац’(...). Видео сам и у Кравици доста покланих цивила, али нисам видео ко их је побио. Међу њима је било и жена у црнини”, навео је сведок у исказу. Као болничар у једној од Орићевих војних формација, он наводи да је видео и чуо како су убијани Срби, међу којима и жене и деца, који су бежећи пливали реком Дрином према Љубовији у Србији, описујући да су припадници “Орићевци” пуцали из снајпера у цивиле који су покушали да пређу реку. У исказу који се односи на напад на село Лозничка ријека крајем лета 1992. године, овај инсајдер наводи како су злочинци убијали и старе и непокретне људе.

“Знам лично да је Насер Орић наредио да се запале две куће у којима су се, у моменту паљења, налазила лица српске националности која су тако изгорела жива. У једној кући је било четворо деце и једна старија баба. У другој кући су изгорела два стара непокретна човека и једна жена непокретна, с тим да је један од тих мушкараца ту донесен жив из неке друге куће, па онда запаљен са ових двоје. Куће су запаљене тако што је запаљен намештај и гардероба у кући. Ја сам својим ушима слушао кад је Насер наредио да се та лица у тим кућама запале(...) За Насера могу рећи и то да је говорио да се убијени Срби не закопавају, већ да се оставе на земљи како би брже трулили”, испричао је, између осталог, инсајдер А.С. У својој “књизи” на 102 стране - како још назива свој ратни дневник - овај инсајдер тврди да је Орић у Лозничкој ријеци убио и једну трудну Српкињу. “Насер јој је забо нож у стомак, и то отприлике на месту где је желудац, а затим је нож свукао низ стомак у пределу ногу, расекавши је целу, услед чега је из ње испало све, па и кеса, како бих је назвао, у којој се дете нерођено налазило у њеној утроби. Жена је јаукала и помињала имена неких Срба и у таквом стању је остала а да нико у њу није пуцао да би јој скратио муке(...) То је Насер урадио у присуству нас многих. С обзиром на питања која јој је пре тога постављао, у смислу “где ти је човек, што ми није донео паре, што ми је остао дужан” и слично - закључио сам да је он ту жену и њеног мужа од раније познавао. Тако нешто је Насер исто урадио и једној трудној жени у Кравици”, тврди у свом исказу инсајдер А.С.

Описујући напад на српско село Подравање у лето 1992. године, овај сведок је испричао и шта је било са више од 20 заробљених Срба, међу којима је било и жена и деце. “Након заробљавања, били су доведени до једног камиона у Подравању, где им је Насер одржао говор: причао им је како ће жене и деца бити одведени у Сребреницу, а одатле на размену у Братунац, док ће мушкарци остати у Подравању и са српском војском бити ту размењени. После тог говора, жене, деца и три мушкарца одведени су у Сребреницу у општину на други спрат, а мушкарци су на лицу места побијени, а са њима је био остао Насер са својом групом људи. Они Срби што су одведени у Сребреницу, следећи дан су предати Зулфи Турсуновићу, а после сам чуо да их је Зулфо побио са своја два момка(...) Није се смело причати по Сребреници да је Зулфо побио многе Србе цивиле из Подравања, јер у противном не би дочекао зоре жив. Зулфо је тада проглашен за највећег кољача”, испричао је сведок А.С. Као “највећи кољач”, Турсуновић се, према тврдњама сведока, “прославио” и након напада на српско село Залазје, такође у лето 1992. године.”Тада је заробљено 8 Срба, од чега је Зулфо седам заклао, а Насер је осмог убио одсекавши му главу, а прво му је извадио оба ока ножем. Насер је након тога, гледајући у нас присутне, рекао ‘ Ево, видели сте шта је с њих овде урађено, овако треба сваки Србин да прође’ ”, изјавио је сведок А.С.

У мало српско село Крњићи, на самом почетку рата у БиХ, према опису сведока, Орићеве и Турсуновићеве јединице ушле су након свега двадесетак минута отпора мештана, који су се предали након што су покушали да се бране са свега неколико пушака. Сведок није видео где је одведено неколико заробљених Срба са оружјем, нити шта је било с њима касније, али је испричао да је видео шта је било са осталим цивилима. “Пет мушкараца је убијено приликом уласка у село и то кад су покушавали да побегну из својих кућа. Они нису били наоружани, а остављени су мртви на местима где су убијани, јер нису дали да их копамо. Остали су изведени из својих кућа и међу њима је било и жена и деце. Једна жена је била глувонема, а једна је могла причати и њих обе је код сеоске чесме заклао Зулфо Турсуновић. Још цивила је убијено касније, али не знам тачно колико”, испричао је сведок А.С., наводећи да је у већини напада на српска села током 1992. и 1993. године учествовао као болничар.

Ово су само неки од најтежих злочина које је он у свом исказу описао. У томе се, као посебно интересантно, налази и прича о томе да су “Орићевци” гранатирали игралиште Средњошколског центра у Сребреници у пролеће 1995. године.

Ово су само неки од најтежих злочина које је он у свом исказу описао. У томе се, као посебно интересантно, налази и прича о томе да су “Орићевци” гранатирали игралиште Средњошколског центра у Сребреници у пролеће 1995. године, када је погинуло близу 80 младих Бошњака. ”Насер Орић је дао наредбу Муји Манџићу, брату Смаје Манџића, да минобацачем 120 мм гађа игралиште средњошкоског центра у Сребреници у моменту кад су деца одржавала турнир. Мујо је ту наредбу извршио и услед те испаљене гранате убијено је око 80 деце и било је доста рањених. После тога су оптужени Срби да су они бацили ту гранату, јер су српски положаји били изнад положаја на којима се налазио Мујо. Ја сам тада радио на радио станици и примао информације, па сам то тако сазнао”, тврди инсајдер А.С.

Сваки злочин (ни)је злочин

Из Тужилаштва БиХ нису желели да коментаришу ова случај, због интереса истраге. Ипак, портпарол Тужилаштва Борис Грубешић саопштио је да се “интензивно ради” на истрагама о почињеним злочинима над Србима у Подрињу. „Реч је о предметима на којима треба доста рада и доста анализе и прикупљања велике количине доказа. У међувремену, неки сведоци су умрли, а ми чинимо све што можемо, имајући у виду капацитете са којима располажемо. Сматрамо да су и тужилаштва у ентитетима могла много више да учине на процесуирању ратних злочина, поготово у првих десет година после рата“, тврди Грубешић. С друге стране, сведок А.С. тврди да је са истражиоцима Тужилаштва БиХ контактирао још у мају 2008. године, али да њих није занимало његово сведочење. „Њих није интересовало то шта је ко радио према Србима, њих је интересовало имам ли ја какве информације о ратним злочинима које су Срби починили према Бошњацима“, изјавио је овај сведок.

На крају, треба посебно напоменути да инсајдер чији су иницијали А.С. данас служи казну у једном затвору у РС због убиства. Он, међутим, тврди да га на исказ против Орића, Турсуновића и осталих нико није присилио, већ да је, практично, само својом изјавом потврдио све што је написао у личним белешкама током рата, на основу онога што је видео и чуо. Дакле, узимајући у обзир статус ове особе, тешко би се могло рећи да је његов исказ мање кредибилан од, рецимо, исказа Дражена Ердемовића који је, по сопственом признању, био тежак ратни злочинац. Разлика је “само” у томе што је Ердемовићев исказ да је убио више од стотину људи у Хагу искоришћен за подизање оптужница против високих официра ВРС, а исказ А.С., упркос томе што тврди да лично никог није убио, у Тужилаштву БиХ у Сарајеву још не сматрају довољним ни за оптужницу против Зулфе Турсуновића, а о Насеру Орићу и осталима да и не говоримо. Зато, поредећи поменута два исказа, није тешко закључити да се жртве на ширем подручју Сребренице и Братунца и даље различито третирају: како у Хагу, тако и у Сарајеву.

 Отправлено: 07.11.10 11:16. Заголовок: Новинска агенција СР..

Новинска агенција СРНА објављује исповести силованих Српкиња током грађанског рата у БиХ

субота, 06. новембар 2010.


Новинска агенција Срна почела је да објављује исповести Српкиња које су током грађанског рата у БиХ 90-их година силовали муслимани – припадници Армије БиХ, комшије и познаниници.

Срна наводи да се у истраживању користила директним изјавама силованих Српкиња које су дале правосудним органима Србије, материјалима из архиве српског Тужилаштва за ратне злочине, подацима некадашњег Комитета за прикупљање података о извршеним злочинима против човечности, те подацима Гинеколошко-акушерске клинике у Вишеградској улици у Београду, где су примане силоване Српкиње ради прекида трудноће.

Та агенција у наставцима преноси директне исказе неких од силованих Српкиња (наводећи само њихове иницијале - да не би био нарушен интегритет жртава), али и исказе других затворених Српкиња, сведока злостављањ.

После силовања родила дете

Фризерка С.К. (1970) познавала је Исмета Бајрамовића Ћелу одраније, хтео је да се са њом "забавља", а она га одбијала.

Њу су 25. априла 1992. на улици, док је ишла с другарицом, зауставили Ћело и још двојица муслимана, затворили је у шупу, крај једне куће у Пофалићима. Ту је била и девојчица Јелена, коју су такође силовали, као и још девојака, којима је чула гласове.

Ту су била десеторица муслимана, тзв. "љиљани", са надимцима: Алибаба, Кемо, Ари. Ћело јој рекао: "Ипак ћеш бити моја, кучко, треба вас поубијати, боље нисте заслужили. Ви сте поган народ, треба вас уништити", покидао је одећу са ње и силовао је. Он и још седморица.

Изашла је из тог затвора у мају, на интервенцију муслимана Е.Т. - мужа њене колегинице.

Остала је трудна. А кад је била у другом месецу, отишла је у болницу на Кошеву да абортира. Међутим, рекли јој да ће то урадити ако пристане да дођу новинари и да каже да су је силовали Срби. Лекар се звао А. Н.
У новембру 1992. године стигла је у Београд, породила се 21. новембра у ГАК-у, у Вишеградској улици. Родила је женско дете, које није хтела да прихвати.

Лечила се у психијатријској болници "Лаза Лазаревић" у Београду, а психијатријски налаз од 21. новембра 1992. године гласи: "Од еуфорије до утучености. Плаче. Говори: Дете не могу да видим, то не могу да поднесем, то ме подсећа на све што сам преживела".

Силоване у подруму зграде

Удовица Б.А.Ј., мајка двоје деце, становала је у улици Ђуре Ђаковића, а у подруму те зграде више пута је силована, са још осам жена из исте зграде, које су биле затворене ту од јуна 1993. године.

Кад је била у поодмаклој трудноћи, абортирала је у ГАК-у у Вишеградској улици у Београду, а у њеном психијатријском налазу наводи се да је била "у тешком психичком стању, са суицидним тенденцијама".

Почетком 1992. почела су узнемиравања, упади у станове, пљачке... Одвели су јој мужа, кога више није ни видела, рекли су да је погинуо, а у пролеће 1993. године све Српкиње из њене зграде сместили су у подрум те зграде. Било их је осам. Она била најмлађа, а било их је и старијих од 60 година.

Прво су прале веш и радиле разне друге послове. Биле су малтретиране месец дана. Прво су напаствовали Ружицу (60 година) јер је протестовала због нељудског понашања, а онда су почели да их све силују, дању-ноћу, уз тучу, претње ножевима да ће им сећи дојке, уши и друге делове тела.

Једна жена, најстарија, имала више од 60 година, умрла је након задобијених батина (у августу 1993).

Жена која нам је дала изјаву не зна имена злочинаца, само надимке. Зна једино комшију из суседног улаза, он био главни, одређивао је како ће бити напаствоване и мучене, звао се Асим Чампара или Чапара (35-40 година), црног изгледа, остали су били Ченга (28-29), Ака (30), Зика (Зимић).

Након силовања помокрио се по њој

Двојицу браће дактилографкиње С.К. из Пазарића код Хаџића у мају 1992. године ухапсили су муслимански војници и одвели у логор Силос у Тарчину, а она и мајка остале су у кућном притвору и свакодневно малтретиране.

Другог септембра 1992. ова девојка и њена мајка затекле су у кући К.К, где је била и двогодишња кћерка и свекрва те К.К. Око поноћи на врата су им закуцала двојица муслиманских полицајаца и запретили да ће убацити бомбу ако не отворе.

Када су ушли, претили су ножем да ће да их закољу, а потом су извели К.К. и силовали је, а после су извели и С. К. И њу су силовали. Један је ножем расекао спаваћицу, мало засекао иза врата, па је крварила, а након сексуалног иживљавања над њом, помокрио јој се на главу, ударио је ногом и шутнуо.

С.К. и К.К. сутрадан су кренуле да пријаве силовање у полицију у Пазарићу, а путем их је напао комшија Кемо Шарић. У полицији у Пазарићу, када су пријавиле силовање, инспектор и полицајац Мујо Фатић рекао им је: "Шта хоћете, остале сте живе".

"Нисам се удавала, остала сам осрамоћена, без куће и будућности", каже С.К. у исказу, наводећи да је оболела од рака.

К.К. је у свом исказу потврдила причу С.К., наводећи да су јој у кућу упала двојица, који су преко лица имали црне чарапе, силовали је уз претњу ножем - један, а затим и други.

(Вестионлајн)

 Отправлено: 24.11.10 14:30. Заголовок: У 220 казамата мучен..

У 220 казамата мучено 100.000 српских цивила ПДФ Штампа
сриједа, 24 новембар 2010 11:45

Хрватска, вероватно, тужбом против официра некадашње ЈНА „због конц-логора“, жели да прикрије истину да је, као новостворена држава, у чак 220 логора држала више од 100.000 српских цивила. У тим Туђмановим казаматима бар половина заточених Срба је мучена и убијена

Република Хрватска је, формирана насилном сецесијом уз помоћ Немачке, у потпуности остварила циљеве нацистичке усташке НДХ у последњој деценији прошлог века, решавајући „српско питање у Хрватској“ геноцидом над преосталим Србима.

Главни подстицај за геноцид над Србима давали су председници Хрватске Фрањо Туђман и Стјепан Месић. Први је, на почетку сецесионистичке побуне, јасно одредио континуитет Републике Хрватске у односу на нацистичку творевину ставом да „НДХ није била само пука квислиншка творба и фашистички злочин, већ и израз повијесних тежњи хрватског народа за самосталном државом“, прецизирајући да „рата не би било да га Хрватска није желела“, јер „ми смо процијенили да само ратом можемо изборити самосталност Хрватске“.

Туђманови позиви да се „кости сваког хрватског човјека нађу у хрватској држави“, да „Србе у Хрватској треба прогласити хрватским грађанима и назвати их православним Хрватима“, да „Србе треба снажно ударити да практично нестану“ и да је „сретан, јер му жена није ни Српкиња, ни Жидовка“, значили су позив на освајање туђих територија и завршетак процеса геноцида над српским народом.

Стјепан Месић се трудио да не заостане за Туђманом у руковођењу пројектом геноцида над Србима, што се види из његовог упутства проусташким паравојним формацијама да „не треба остављати свједоке и не треба узимати заробљенике“, и да треба све учинити како би „Срби у Хрватској стали сви под један кишобран“.

Дакле, под командом Туђмана и Месића, уз подршку и помоћ НАТО-а, Хрватска је од 1991. до 1995. извршила највеће етничко чишћење на тлу Европе, протеравши са вековних огњишта око 500.000 Срба, заточивши у 220 логора близу 100.000 српских цивила, од којих је бар половина мучена и убијена на зверски начин, покрстивши у урбаним срединама близу 100.000 Срба и Југословена, учинивши и друге злочине из арсенала геноцидних радњи.

Протераним Србима, како им случајно не би пало на памет да се врате, послата је јасна порука тако што је у потпуности разорено и уништено 1.200 српских насеља, 37.000 објеката, од чега 24.000 стамбених и 13.000 економских, 182 задружна дома, 58 амбуланти и здравствених центара, 78 црква, 12 манастира, 28 музеја, 1.810 гробаља, 325 трговина, 113 водовода, 36 трафо-станица, 167 фабрика, 410 занатских радњи, 311 угоститељских објеката, 920 јавних споменика, 118 складишта, преко 3.500.000 књига писаних ћириличним писмом, 95 библиотека и све друго што је било српско или је подсећало на Србе.

После војне акције „Олуја“ на српске територије под заштитом УН, Туђман је поручио Хрватима и хрватским савезницима да су „Срби неславно нестали из ових крајева као да их никада није ни било. Нису успјели покупити ни своје прљаве гаће. Нека им је сретан пут. А они из свијета који нам и данас пребацују да палимо српске куће на ослобођеним дијеловима Хрватске, нека се присјете да је управо библијско начело из Старог завјета – око за око, зуб за зуб“. Врховник је додао да је „Хрватска прихватила повратак дијела Срба, како би онемогућила напад на Хрватску и приговоре како је Хрватска наставак НДХ и да не жели ниједног Србина. Ријешили смо српско питање и Срба више неће бити 12 одсто и 6 одсто Југословена, колико их је било, а 3 одсто колико ће их бити неће више угрожавати хрватску државу“.

Што се тиче везе Републике Хрватске са шиптарском терористичком организацијом, она је створена још под окриљем фашизма за време Другог светског рата, само што је НДХ била под патронатом нацистичке Немачке, а тзв. Велика Албанија под патронатом фашистичке Италије.
Саучесник у агресији

Злочини Хрватске над српским народом нису завршени 1995, већ настављени учешћем Хрватске у агресији НАТО-а на СРЈ 1999.

Хрватска је војскама које су учествовале у разарању Србије и убијању српских војника, полицајаца и цивила, ставила на располагање територију, акваторију, ваздушни простор и економски и војни потенцијал што је, на основу међународног ратног права, сврстава у агресоре. Уколико се узме у обзир да је око 60 одсто напада на СРЈ долазило са територије Хрватске, онда се може закључити да је Хрватска саучесник у убиству најмање 1.800 српских војника, полицајаца и цивила, рањавању око 6.600 људи и да је одговорна за причињену ратну штету од око 70 милијарди долара.
З. Пешић (Правда)
Коментари

Tadic bi se trebao izviniti i zbog ovog teksta

 Отправлено: 22.12.10 19:15. Заголовок: "Ranjenom mi puc..

"Ranjenom mi pucao u usta"

Komentara 42 | veličina teksta:+-
Radovan Krstić (38), jedan od preživelih u "Tuzlanskoj koloni", rekao je da ne postoji nikakva sumnja da je Izet Smajić, koji je oslobođen krivice za ratne zločine i ubistva vojnika JNA na Brčanskoj malti, osoba koja je pokušala da ga ubije dok je ranjen i bespomoćan ležao na ulici.


Hladnokrvni zločinac: Izet Smajić (prvi s desna) tokom izricanja oslobađajuće presude

"Može biti da sam pogrešio jedino ako Izet Smajić ima brata blizanca. To lice nikda neću moći da zaboravim... Još ne mogu da verujem da je sud oslobodio čoveka, koji mi je bez trunke savesti, ranjenom prišao na ulici, stavio cev pištolja u usta i mrtav hladan povukao obarač. To je zaista neverovatno", kaže Krstić.

Napominjući da je svog egzekutora preklinjao za milost, Krstić je za list "Pres RS" rekao da su Smajićevog metka bili pošteđeni jedino oni koju su glumili da su mrtvi ili su već stradali u prvom napadu na kolonu JNA.

"U opštem metežu, sećam se da sam sav krvav bespomoćno ležao na asfaltu kada se iznad mene pojavio policajac sa pištoljem. Sećam se da sam mu rekao: `Nemoj, molim te`, ali to ga nije sprečilo da mi puca u usta... Kada mi je pre nekoliko godina Tužilaštvo prvi put pokazalo fotografije nekolicine osumnjičenih za zločine u 'Tuzlanskoj koloni', istog momenta sam prepoznao mog nesuđenog ubicu", naglasio je Krstić.

Sud: Nije mu pucano u usta već u donji deo vilice

Tuzlanski sud, koji je sudio Smajiću za zločine počinjene u tom gradu, ocenio je da on nije počinio ratni zločin za koji ga tereti optužnica Tužilaštva Tuzlanskog kantona, te da nijednim svedokom ili materijalnim dokazom nije dokazano suprotno.

Kantonalni sud u Tuzli je u ponedeljak, 22. novembra, oslobodio Izeta Smajića iz Tuzle optužbi da je kao pripadnik samostalne policijske čete Mosnik, učestvujući u napadu na kolonu JNA na Brčanskoj Malti 15. maja 1992. pucao u usta rezervisti JNA Radovanu Krstiću, te mu na taj način naneo teške i po život opasne povrede.

Sud je istakao nalaze doktora Zdenka Cilharža, u kojima se navodi da Krstiću nije pucano direktno u usta, kako se navodi u optužnici, nego u donji deo vilice.

S druge strane, u nalazima veštaka je zaključeno da takva povreda može nastati od metka ispaljenog iz bilo koje udaljenosti, a ne striktno od onog ispaljenog iz oružja koje se nalazi naslonjeno na vilicu.

On je ponovio da nema nikakve sumnje da je Izet Smajić isti onaj koji je u maju 1992. godine na Brčanskoj malti pokušao da ga ubije.

U napadu na kolonu JNA koja se povlačila iz Tuzle 15. maja 1992. godine ubijeno je najmanje 50 vojnika, dok je više stotina ranjeno i zarobljeno.

Kantonalni sud u Tuzli 22. novembra je oslobodio optužbi za ratni zločin u "Tuzlanskoj koloni" bivšeg pripadnika rezervnog sastava MUP takozvane Republike BiH Izeta Smajića.

Nekadašnji član Kriznog štaba opštine Tuzla i bivši policajac Ilija Jurišić uhapšen je 11. maja 2007. godine u Beogradu zbog optužbi za ratne zločine počinjene nad vojnicima JNA, ali je Apelacioni sud u Beogradu 11. oktobra ove godine ukinuo prvostepenu presudu kojom je on bio osuđen na 12 godina zatvora i pustio ga da se brani sa slobode.

Republika Srpska RS Tuzlanska kolona

 Отправлено: 11.01.11 18:14. Заголовок: Bestijalno muče..

Bestijalno mučenje i ubijanje Srba u neoustaškoj Hrvatskoj



Link na članak: Strasburg primio dodatnu dokumentaciju

Članak:

"DOKAZUJEMO da tijelo kaznenog progona, Državno odvjetništvo Republike Hrvatske nikako nije neovisno i samostalno, odnosno nije nepristrano, jer je čelni čovjek te institucije glavni državni odvjetnik Mladen Bajić i sam umiješan kako u najmanje jedan slučaj ratnog zločina, tako i u druge manipulacije u slučajevima ratnih zločina", stoji u prijavi Darka Petričića i Domagoja Margetića koji su podnijeli Europskom sudu za ljudska prava u Strasbourgu te dostavili dokumente koji dokazuju navodnu umiješanost glavnog državnog odvjetnika Mladena Bajića u ratne zločine u vojnom logoru Lora u Splitu.

"Organizirano prikrivanje zločina"

Europski sud za ljudska prava otvorio je dana 15. studenog 2010. godine sudski spis pod brojem 66060/10, vezano uz slučaj Bajić, odnosno vezano za slučaj umiješanosti Mladena Bajića u ratne zločine u vojnom logoru Lora u Splitu 1992. godine, a jučer je predana i dopunjena dokumentacija koju je prethodno zatražio Sud.

Dvojac je podnio dokumente koji bi trebali dokazati kako državni sustav u Republici Hrvatskoj, prije svega Ministarstvo unutarnjih poslova, policija, pravosuđe, obavještajne službe, Državno odvjetništvo Republike Hrvatske, ali i sama Vlada Republike Hrvatske, te najviši dužnosnici tih institucija, organizirano prikrivaju najteže oblike kršenja Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

U vrijeme zločina u Lori, Bajić bio vojni tužitelj

"Državne institucije smišljeno, organizirano, planirano i sustavno prikrivaju slučajeve ratnih zločina i onemogućavaju pokretanje istraga i kaznenih sudskih postupaka u pojedinim slučajevima ratnih zločina, a posebno onemogućavaju istrage i procesuiranje onih ratnih zločina u čijem su počinjenju sudjelovali i najviši državni dužnosnici, kao primjerice trenutni glavni državni odvjetnik Republike Hrvatske Mladen Bajić", navodi se u posebnom priopćenju povodom otvaranja spisa protiv Mladen Bajića zbog ratnih zločina u Lori pred Europskim sudom za ljudska prava u Strasborgu.

Podsjetimo, Margetić i Petričić prijavili su glavnog državnog odvjetnika Mladena Bajića te tvrde da je Bajić među odgovornima za ratne zločine koji su počinjeni u Lori jer je u to vrijeme bio vojni tužitelj u Splitu.

Nekoliko stotina metara od Bajićeva ureda mučeni zatvorenici?

Margetić i Petričić tvrde da su po Bajićevom nalogu zatočenici hapšeni i saslušavani. Također postoje određene indicije da je Bajić bio u Lori kada su zatvorenici mučeni te da su se zločini u Lori događali nekoliko stotina metara od Bajićeva ureda.

Zapisnik o mučenju i Srba i zataškavanju zločina pred Crvenim Krstom.

http://www.index.hr/images2/mariobarisic45lines.jpg<\/u><\/a>

U buducoj clanici EU glavni drzavni tuzilac je ratni zlocinac i nacista !

 Отправлено: 25.01.11 23:29. Заголовок: Колико у Србији вред..

Колико у Србији вреди српски живот?
Пише: Коментар "Видовдана"
уторак, 25 јануар 2011 17:09

За одузимање живота једног француског навијача, 25. јануара 2011. године, од стране судског већа Вишег суда у Београду, 15 Срба кажњено је са укупно 240 година затвора. За убиство најмање 32 Срба (тј. заједно са другим не-Шиптарима, чији се животи очигледно исто вреднују, па се могу сврстати међу Србе), 9 Шиптара из тзв. Гњиланске групе „Ослободилачке војске Косова“, кажњено је 21. јануара 2011. године, од стране Одељења за ратне злочине Вишег суда у Београду, са укупно 101 годину затвора.

На први поглед, аритметика овде говори да француски живот вреди казне затвора од 240 година, а српски (101/32) 3,16 година затвора, тј. да француски живот у Србији вреди скоро 80 пута више од српског живота (при томе, треба запамтити да се ради о најмање 32 убијених од стране Гњиланске групе, тј. да тај број може бити и већи, тако да француски живот може вредети и више од 80 пута од српског).

Не смеју да се занемаре ни паклена мучења кроз која су прошли српски и други не-шиптарски цивили. НАТО-спонзорисани шиптарски терористи су им, према РТС-у, „кљештима чупали нокте, убадали језике ножем, закуцавали упаљач у лобању, давили кесом и жицама“, а да би прикрили злочин, „тела су секли на комаде, потом их стављали у џакове и убацивали у контејнере поред интерната, или бацали у Ливочко језеро“. Уз то, сви заједно, шиптарски терористи су „учествовали у паљењу кућа, противправном затварању, мучењу великог броја цивила српске, неалбанске и албанске националности“.

Дакле, у вредновању српских живота у „Републици Србији“, приближили смо се размери од 100:1, из доба нацистичке окупације. С тим што немамо посла ни са немачким, ма колико страшним ипак брзим начином убијања, већ најмрачнијим усташоидним мрцварењем Срба. Да ли ишта више треба да се каже?

Уредништво сајта „Видовдан“

 Отправлено: 03.02.11 14:48. Заголовок: Strani lekari vadili..

Strani lekari vadili organe i u Sijekovcu i Sisku

BANjALUKA - Profesor Fakulteta bezbednosti u Beogradu Darko Trifunović izjavio je da bi posredstvom poslanika Bosne i Hercegovine u Savetu Evrope trebalo pozvati specijalnog izvestioca Saveta Evrope (SE) Dika Martija da ispita monstruozne zločine "Handžar divizije" u Sijekovcu kod Broda u Republici Srpskoj (RS) i u Sisku u Hrvatskoj, gde postoje indicije da su strani doktori žrtvama vadili organe.




"Mislim da se radi o zločinu koji je toliko monstruozan da bi bacio senku na građanski rat i događaje u BiH. Niko više ne bi pričao o Srebrenici. Zato se sve zataškavalo", rekao je Trifunović, i naglasio da Haški tribunal nije hteo da otvara to pitanje.


On je rekao da je spona između zločina na Kosovu i u RS zloglasna jedinica "Handžar divizija" u kojoj su mahom bili kosovski Albanci.
"U okviru hrvatske vojske postojala je jedinica ‘Handžar divizija’, specijalni odred MUP-a Hrvatske. U toj jedinici redom su bili Albanci", rekao je Trifunović.



Predsednik Udruženja za traženje zarobljenih boraca i nestalih civila opštine Brod Marko Grabovac rekao je da bi Marti u Sijekovcu otkrio skoro identične tragove monstruoznih zločina, čiji je krajnji cilj ilegalna trgovina ljudskim organima, piše "Fokus".



Grabovac kaže da su četiri autobusa puna Roma nameravala da se preko Broda prebace u Hrvatsku i dalje nastave put ka nekoj od zapadnoevropskih zemalja, ali da im se upravo u Sijekovcu gubi svaki trag.

Grabovac podseća da se u ovom selu, na samom početku rata u BiH, dogodio stravičan zločin nad ženama i decom, mahom romske nacionalnosti.


"Masovna grobnica sa posmrtnim ostacima 23 dece i ukupno 59 pronađenih skeleta posebno uznemirava. Gube se istovremeno još tri autobusa ljudi, što znači ukupno 216 osoba, među kojim je najviše dece i njihovih majki", kaže Grabovac.


On ima saznanja da su autobusi otišli prema Dubočcu, odnosno prema Derventi.
"Ta masovna grobnica daje povod za sumnju, što potvrđuje izjava jednog svedoka, koji mi je lično potvrdio da su žrtve ubijene, a da su im organi vađeni. Radi se o svedoku oficiru HVO-a", rekao je Grabovac.


On je istakao da postoje indicije da se radi o istoj međunarodnoj ekipi trgovaca organima koja je kasapila kosovske Srbe.


"Institut iz Britanije potvrdio je da žrtve nisu ubijene pre 1992. godine. Sve vodi prema 'žutoj kući'. Zato mislim da treba pritisnuti istražne organe, ali i sve druge, koji očigledno žele da se sve zaboravi. Moramo da pitamo Martija da li je zainteresovan da dođe u Sijekovac, pa da mu kažemo sve što smo čuli od svedoka", rekao je Grabovac.


http://www.blic.rs/Vesti/Hronika/225...ekovcu-i-Sisku<\/u><\/a>

Tamo su i poceli da uzimaju organe - izmedju ostalog i za lecenje Pape Vojtile ..

Органи извађени и из тела 116 малишана


Објављено: 29. 03. 2010.


Сијековац - злочин без казне: Рат у Босни почео месец дана пре званичног датума упадом ХВ и масакром српских цивила у околини Босанског Брода - следеће жртве били су Роми

Пре десетак дана, у босанском градићу Високом на брзину су закопани остаци 23 детета, пронађени још 2004. у масовној гробници у селу Сијековац крај Брода у Републици Српској.

-Напрасна сахрана дечјих скелета, који су шест година чамили у депоима због одлагања истраге, још један је покушај заташкавања ужасног злочина - каже Горан Крчмар, руководилац Оперативног тима за тражење несталих лица Републике Српске. - Реч је о масакру 250 Рома, од којих су 116 били малишани стари до 15 година. У мају 1992. они су у конвоју од четири аутобуса покушали да оду у Италију, и постоје докази да су пропуштени кроз српске линије. Нико није знао шта се с њима десило све док 2004. нису ексхумирана тела у Сијековцу.

Крчмар се још од 1993. бави потрагом за несталима и наглашава да су пронађене жртве из само једног аутобуса, док се за осталима још трага, али да се истрага непрестано и на све начине омета и из Федерације БиХ и из иностранства.

-Дошли смо до сведока злочина, бивших хрватских и муслиманских војника који су нам рекли да су жртве у Сијековцу масакриране због трговине органима - каже Марко Грабовац, председник Удружења за тражење заробљених бораца и несталих цивила из Брода. - Постоје индиције да је реч о истој међународној екипи која је касапила и косовске Србе у „жутој кући“ у Албанији. Сведоци помињу два хирурга из Славонског Брода и беле хеликоптере који су транспортовали органе, а такве су имале само међународне посматрачке екипе у Хрватској.

Грабовац напомиње да су се баш у време распада СФРЈ појавиле невладине, наводно хуманитарне, организације специјализоване за ратна подручја, која су, пак, позната као најбогатији мајдан органа за црно тржиште.

Истрага о Сијековцу од самог почетка била је заогрнута неоуобичајеном тајанственошћу, кажу у Оперативном тиму за тражење несталих лица Републике Српске.

-Реч је о јединој ексхумацији у БиХ на којој је било забрањено присуство медија - истиче Горан Крчмар. - На остале су долазили пуни аутобуси новинара, високи представници Федерације и амбасадори правећи морбидни спектакл. Чудно је и то што је ексхумација у РС, а њом су руководили Федерална комисија за нестале из Сарајева и тужилац из Зенице, који је чак покушао да нам забрани да дајемо икакве изјаве о ономе што је пронађено.

Овај стручњак истиче да је од краја рата у БиХ учествовао у ископавању 3.500 лешева, али да никад није видео ништа слично ономе што је пронађено у Сијековцу.

-Сва пронађена тела била су скелетизована, без одеће и некомплетна - каже Крчмар. - Нигде није било ни најмањих остатака органа, а горњи и доњи екстремитети били су раздвојени од трупа. Први пут смо видели растављено дете од 12 година. Иако су информације о гробници добијене од сведока учесника злочина, представници Федерације и неки људи из међународног тима су тврдили да је реч о жртвама из Другог светског рата. Зато смо тражили ДНК анализу, а резултате смо добили тек пре два месеца!

У међувремену, остаци жртава пренети су у Високо, а за истрагу, која није ни вођена, остао је надлежан тужилац из Зенице. Међутим, оптужница до данас није подигнута.

-Ми ниједног тренутка нисмо имали дилему шта је у гробници, али је проблем настао кад је Федерална комисија однела тела - објашњава Крчмар. - Истрагу је требало да води надлежно тужилаштво из Добоја, које је и званично захтевало од тужилаштва БиХ да се и предмет и тела уступе тиму Владе РС. Међутим, преписка се отезала, а онда је одједном неко одлучио да се тела сахране у Високом, баш кад смо од врхунске британске ДНК лабораторије добили потврду да је реч о жртвама из овог рата!

Тужилаштво из Добоја тражило је од колега из Зенице да објасне зашто су тела покопана уместо да се врате у РС, а ови су одговорили да је то захтевао Институт за нестала лица БиХ у Сарајеву.

-Тела су сахрањена истог дана кад смо ми добили ДНК анализу која је била услов за наставак истраге - тврди Крчмар. - То указује на велику манипулацију с врло мрачном позадином, јер је потврда британске ДНК лабораторије да кости припадају жртвама из 1992. стигла у Федерацију још 2004. Значи, неко је шест година свесно крио налазе о злочину, што је озбиљно кривично дело.

Српски истражитељи из Брода наглашавају умешаност страних екипа у трговину органима.
-Сведоци су навели име држава чији су били хеликоптери којима су транспортовани органи - каже Грабовац. - После Дејтона на месту злочина појавио се контингент Сфор из једне од тих држава и насуо и заравнао терен за саобраћајницу баш преко масовне гробнице.

 Отправлено: 03.02.11 14:56. Заголовок: МАРГЕТИЋ: ЗАГРЕБ..

МАРГЕТИЋ: ЗАГРЕБ БЛОКИРАО СЛУЧАЈ "СИЈЕКОВАЦ"


Загреб је блокирао случај "Сијековац" јер ће отварање приче у вези са убијањем цивила и вађења органа лицима ромске националности довести истрагу до врха ХДЗ-а, изјавио је хрватски новинар Домагој Маргетић.



Он је навео да је за сада у Хрватској једино предсједник Иво Јосиповић спреман да се обрачуна са ратним злочинцима.

Маргетић, који је експерт за организовани криминал и ратне злочине, каже да је дошао до шокантних сазнања, која указују да је случај "Сијековац" јасан примјер да је у Хрватској у току рата постојала паралелна ратна хијерархија, којом је руководио ХДЗ.

"Случај `Сијековац`, али и `Сисак" и `Лора` очигледни су примјери паралелног правосуђе ратних година у Хрватској. Главни ратни тужилац Хрватске тада је био Младен Бајић, који је данас главни хрватски тужилац", рекао је Маргетић за "Вечерње новости".

Према његовим ријечима, Бајић је у рату био задужен да спроводи злочиначку политику ХДЗ, а у миру да заштити оне који су учествовали у злочинима. Тако ће случај "Сијековац", сматра Маргетић, тешко бити отворен у Хрватској све док Бајић сједи у Тужилаштву "јер би се тада неки из врха ХДЗ-а из деведесетих, а много тих људи је и сада у политици, нашли на оптуженичким клупама".

Маргетић је нагласио да за злочин у Сијековицу постоје и форензички докази који указују да су пронађеним лешевима повађени органи, али да се они крију у неколико тужилаштава у региону.

Случај "Сијековац" доводи се у везу са убиством 59 жена и дјеце за које се сумња да су им претходно повађени органи. За овај злочин оптужују се припадници ХВО-а, који су, како се сумња, заједно са албанским екстремистима половином 1992. године стријељали 59 жена и дјеце којима су претходно повадили органе.


http://rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=35054<\/u><\/a>

 Отправлено: 05.03.11 00:48. Заголовок: /4.3.2011/ Сначала в..

/4.3.2011/
Сначала в Косово вырезали на продажу органы у пленных сербов. А теперь - у русских

КРОВАВЫЙ ПРЕМЬЕР

Что бы вы подумали, если бы в утренних новостях вам совершенно серьезно сказали, что глава правительства европейской страны тайно скупает в Европе младенцев и кушает их на завтрак? Что наступило первое апреля? Что так не шутят? Однако как минимум один из европейских лидеров, видимо, причастен к тому, что никак не уступает поеданию младенцев. Это Хашим Тачи, глава правительства Косово, которого не далее как в декабре 2010 года переизбрали на новый срок.

«КП» уже писала об этих фактах европолитики. Как только бывший прокурор Гаагского трибунала Карла дель Понте в 2008 году проговорилась в своих мемуарах, что у косовских «повстанцев» руки в крови, что они вырезают у пленных сербов органы, продают в Европу и покупают на эти деньги оружие, спецкоры «Комсомолки» Дмитрий Стешин и Александр Коц выехали в Косово и провели там целое расследование о таинственных исчезновениях людей, встретились с родственниками пропавших, побывали на базах косовских боевиков, где велись операции по изъятию органов.

Это расследование «КП» вызвало шок на Балканах, его перепечатали во многих странах Европы. Но машина международного правосудия нетороплива: она заскрипела своими колесами лишь теперь, когда дело дошло до слушаний по косовским преступлениям в Совете Европы. Какой конфуз: независимое Косово, государственность которого западные страны так быстро признали, поставила Европу в неудобное положение. Однако они не торопятся выдать международный ордер на арест руководителей Косово - даже под влиянием чудовищных фактов.

ОНИ УБИВАЛИ ВЫСТРЕЛОМ В ГОЛОВУ И ИЗЫМАЛИ ПОЧКИ

Так что же за компромат дошел до Совета Европы? Это Доклад швейцарского прокурора Дика Марти о ситуации в Косово. Доклад по-настоящему всколыхнул общественное мнение Европы: 95% делегатов голосовали в поддержку резолюции ПАСЕ, призвавшей к расследованию преступлений торговли человеческими органами в Косово. Но сам прокурор понимает, что это только начало и противодействие будет ожесточенным.

«Я не уверен, что мы действительно осуществим на практике то, за что проголосовала ПАСЕ, - заявил он. - Необходимо международное расследование, причем полностью независимое, расположенное за пределами Косово... Сейчас людей заставляют верить в то, что опасность номер один - это терроризм. Но нельзя забывать, что есть и другие угрозы, жертв которых гораздо больше и с которыми не борются с тем же рвением. Я имею в виду торговлю людьми, торговлю органами, где есть огромные экономические интересы, которые мешают правосудию».

«Сначала мы с трудом в это верили, - прокомментировала появление Доклада Карла дель Понте. - Но потом число свидетельств, которые мы собрали, убедило нас, что все это правда. Я уверена, что Доклад Дика Марти абсолютно корректен».

Между прочим, в этом Докладе премьер Косово именуется главой крупнейшей в Европе преступной сети, которая бойко торговала героином и человеческими органами, а также совершала заказные убийства. По словам дель Понте: «Мы пришли к полному убеждению, что эти преступления имели место. Ассоциации сербских жертв сообщают о множестве людей, более 500, исчезнувших в никуда. Мы с трудом получали нужную нам информацию от НАТО. А в ходе процесса над Милошевичем мы поняли, что албанцы в Косово обладали абсолютной поддержкой НАТО».

Вот ведь удивительно, как долго доходило до дель Понте то, что всем было очевидно с самого начала. НАТО, бомбя Югославию, изначально не собиралось мирить сербов с косоварами. Американцам всего-то нужен был плацдарм на Балканах, чтобы держать в узде строптивых сербов и прочие народы - бывшие когда-то частью соцлагеря. И плацдарм получен - это Косово.

Сам Дик Марти заявил, что: «Все в Косово знали о том, что происходило, но страх заставлял их молчать. Многие свидетели были убиты еще до того, как смогли дать показания. Все эти факты прекрасно известны большинству государств».

Международный Красный Крест в Косово зафиксировал исчезновение 6005 человек, судьба 1869 человек из них неизвестна. К этим цифрам Марти, по итогам своего расследования, прибавил еще 470. Но прокурору так и не дали поработать на территории Албании, куда вели следы многих пропавших. Он обращался к албанским властям. Ему отказали. Однако он установил, что там располагалось еще 7 лагерей для пленных - кроме лагерей в самом Косово. «Они убивали пленников выстрелом в голову, а затем изымали почки», - пишет Марти.

А что же НАТО? Представители НАТО заявили, что проведут расследование, но не об изъятии органов - внимание (!), - а о том, как стала возможной утечка секретных документов KFOR (международных сил в Косово) - тех, что использованы в Докладе. Все остальное их не заинтересовало - видимо, им и так все было известно...

А ПОТОМ ПЕРЕШЛИ НА РУССКИХ, КАЗАХОВ, МОЛДАВАН...

Как следует из Доклада Дика Марти, когда пленных сербов стало не хватать, бандиты резко сменили тактику. В ноябре 2010 года прокурор Евросоюза Джонатан Рейтель огласил новые данные, обвинив сотрудников клиники Medicus в Косово в контрабанде органов человека. И это уже не просто доклад, это юридическое, уголовное обвинение. Уже после войны с сербами члены организованной группы в Косово заманивали наивных граждан, решивших заработать по $20 тысяч. Вырезали почку, но денег не платили. Среди потерпевших оказались и граждане России! А также Казахстана, Молдавии и Турции. Иск прокуратуры Евросоюза был подан в окружной суд Приштины в октябре 2010-го. Однако албанцы своих не сдают: двое ключевых обвиняемых уже успели скрыться.

Вот что пишет об этом Дик Марти в Докладе: «Многие свидетели были запуганы в течение последних лет, слишком много свидетелей исчезли, и слишком многие свидетели были убиты. В 2008 году в клинике в Приштине изымали почки, несмотря на присутствие там различных международных сил. Проблема в том, что на кону огромные финансовые интересы. В дело вступает коррупция. А мы знаем, что деньги и коррупция способны парализовать политическую волю. Торговля органами (в Европе) продолжается, и она приняла пугающие масштабы».

НЕЗАВИСИМОСТЬ ЗА ВЗЯТКУ?

Сигналы были и раньше: был звоночек о том, что пресловутый «план Ахтисаари», ставший основой для создания на карте Европы такого сомнительного новообразования, как Косово, был проплачен албанским миллиардером Бехджетом Пацолли, новоизбранным президентом Косово... А где еще вы за деньги можете организовать новое независимое государство и торговать там человечинкой и героином под прикрытием международных сил? Получается, только в «цивилизованной Европе»...

Европа, как всегда, глупо глядит в сторону США, ожидая сигналов и повиливая хвостиком, а американская позиция хорошо известна: на словах заявить о полной поддержке международного расследования преступлений, а под ковром всячески торпедировать его. После громких заявлений в сторону «обеспокоенной международной общественности» делаются и заявления потише, но уже в сторону властей Косово: не волнуйтесь, скандал не повлияет на отношения Вашингтона и Приштины. «НАТО был сделан выбор, исходя из соображений выгоды. Предпочли то, что считали стабильностью, а не правосудие. Выбрали группу людей, которые, как казалось, могли лучше всего контролировать страну... При этом было забыто, что нельзя иметь устойчивую стабильность, демократию, мир без правосудия и что история всегда нас догоняет», - сказал Дик Марти.

«Я не думаю, что это кардинально изменит отношения США и Косово, - словно в ответ говорится в известном заявлении представителя госдепартамента США Филипа Кроули. - Они основаны на общих интересах, а не на конкретных личностях». «Конкретные личности» же в это время продолжают возглавлять криминальное государство и проворачивать новые дела. Зато бывший косовский премьер и полевой командир Агим Чеку назвал доклад попыткой «очернить нашу войну и нашу победу». Что еще может очернить вашу «победу», господин Чеку?

По материалам КП;
Юлия Алехина

 Отправлено: 17.03.11 16:32. Заголовок: Страшно... наши прод..

Страшно... наши продани еуроатлански политичари су заборавили злочин над Србима...

цитата:

Војни пилоти САД у студијској посети Србији Међу постдипломцима Ваздухопловног ратног колеџа има ветерана ратова у Ираку и Авганистану, и бомбардовања СР Југославије 1999. године http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/ ... ji.sr.html Полазници Ваздухопловног ратног колеџа са домаћинима из Команде Ваздухопловства и противваздухопловне одбране Војске Србије Фото Војска Србије Делегација Ваздухопловног ратног колеџа САД, елитне постдипломске образовне институције за потпуковнике и пуковнике, до јуче је била у четвородневној студијској посети Србији. Њени чланови – двадесетак студената и професора – посетили су амбасаду САД, Министарство одбране, Генералштаб, Команду ВиПВО, Факултет политичких наука, Београдски центар за безбедносну политику... Ваздухопловни колеџ, који је основала авијација америчке војске и који је део Министарства одбране САД, прима око 240 студената сваке године – 50 посто је из ваздухопловства, 25 одсто из „сестринских” видова војске, а преостала четвртина резервисана је за најбоље међународне кандидате. Интензивни једногодишњи мастер курс на том колеџу, у главном граду америчке савезне државе Алабаме – Монтгомерију, у авијацијској бази Максвел, припрема студенте да на стратешком нивоу, у здруженом, свевидовском окружењу предводе војне јединице. Саговорници „Политике” била су четири члана делегације – др Џим Серока, професор међународних безбедносних студија на Колеџу, као и пуковници Едвард „Дач” Холанд (који такође тамо предаје), Ерик Реј, из базе Херлберт филд на Флориди и Алан Стејтам, из Агенције за ракетну одбрану. Госте су највише импресионирали веома добро осмишљен програм за унапређење српске авијације и посета колегама из 204. ваздухопловне бригаде. Пуковник Реј је издвојио и посету „Утви”. Према његовим речима, летелице које се праве за ирачку војску заиста показују да је Србија део глобалне заједнице и да позитивно утиче на једну земљу у развоју као што је Ирак. Сви наши саговорници из војске САД имају и борбено искуство, што у Ираку, што у Авганистану. Прошло је 12 година откад је НАТО бомбардовао тадашњу СР Југославију. Да ли се та војна операција помиње у бази Максвел? – Проучавамо је са стратешке перспективе и перспективе владе и НАТО-а. На часовима смо причали о одлукама које су доносили званичници попут генерала Кларка и државног секретара... Већина нас није имала увида у операцију осим онога што смо о њој читали, али имамо студенте у класи који су били пилоти 1999. године.

Објављено данас...

Тадићу, Шутановче, докле ћете више да забадате својим поступцима нож у срце онима који су изгубили најближе 1999. године, позивајући злочинце да сеире у нашој окупираној држави??? Немате ни образа, ни морала, ничег људског човек не може да нађе у вама ма колико се трудио... На овај начин поново убијате све жртве НАТО-а, смејете се у лице родитељима, сестрама, женама, деци којима су фашисти са запада поубијали најрођеније... Докле БРЕ више да газите и понижавате српски народ?????

 Отправлено: 21.03.11 23:59. Заголовок: /22.3.2011/ Всеросси..

/22.3.2011/
Всероссийская акция « Россия за сербское Косово»

Москва. Акция к дате бомбардировок Югославии

27 марта 2011 года в Москве состоится митинг солидарности с братским сербским народом.

...В марте 1999 года, США и его сателлиты начали агрессию против Югославии. Сербские города и села подверглись варварским бомбардировкам, погибли тысячи людей. Край Косово и Метохия был отторгнут от Сербии отдан во власть албанских сепаратистов-головорезов, торговцев наркотиками и человеческими органами. Проживающие в крае сербы подверглись этническим чисткам, в результате сего их численность сократилась в несколько раз.

За эти вопиющие беззакония никто не был привлечен к ответу. Напротив, сегодня, через 12 лет после начала бомбардировок, враги Сербии продолжают торжествовать и упиваться безнаказанностью.

Правящий в Сербии либеральный прозападный режим проводит политику последовательной сдачи сербских интересов. В настоящее время (март 2011 г.), словно в насмешку над скорбной годовщиной, правительство Тадича начало переговоры с захватившими Косово сепаратистами. То есть фактически правящий режим отказался от безоговорочной позиции «Kosovo je Srbija».

Нас, русских патриотов, в наибольшей степени волнует позиция России по данному вопросу. До недавнего времени РФ выступала как сторонник Сербии и отвергала все попытки признать «независимость Косово». Однако 01 марта 2011 года министр иностранных дел РФ Сергей Лавров сделал заявление, показывающее, что позиция российского МИДа начала изменяться. Лавров выразил согласие с предательской политикой Тадича и заявил, что «пора садиться за стол переговоров». Таким образом, он фактически признал албанских сепаратистов легитимной властью отторгнутого сербского края, способной вести переговоры с Сербией на равноправных началах.



27 марта русские патриотические движения и рядовые граждане намерены напомнить чиновникам российского МИДа об остающихся безнаказанными военных преступниках, бомбивших Сербию в 1999 году, а также выразить свой протест предательскому соглашательству с албанскими изуверами, захватившими сербский край.



Русские не сдадут Косово и Метохию!



г. Москва, м.Чистые Пруды , у памятника Грибоедову А.С., Чистопрудный бульвар, Москва, Начало: 27 марта в 15:00





Акции в Мурманске





24 марта 2011 года, Мурманское отделение Всероссийского движения "Косовский Фронт" организует пикет, посвящённый 12-ой годовщине начала войны НАТО против Югославии.



Цель мероприятия - почтить память погибших в ходе НАТОвской агрессии.



Время и место проведения - 24 марта 2011 года, на площади Первоучителей (у Памятника Кириллу и Мефодию). Акция начнётся в 15.00.



В то же самое время, у посольства Норвегии (страны-члена НАТО) будет организован одиночный пикет, с теми же целями.



Пикет будет проводиться при поддержке Мурманской региональной общественной организации Панславянское Национальное Добровольческое Объединение.



В ходе акции, активисты ПНДО продолжат сбор книг, в рамках кампании "Помощь Братской Сербии".





Акции в Санкт - Петербурге



Пикет в память о жертвах натовских бомбёжек Сербии и против американского империализма 24.03.2011 в Петербурге



24 марта 1999 года генеральный секретарь НАТО Хавьер Солана отдал приказ командующему силами НАТО в Европе американскому генералу Уэсли Кларку начать военную операцию против Югославии. Вечером того же дня Белград, Приштина, Ужице, Нови-Сад, Крагуевац, Панчево, Подгорица и другие подверглись ударам с воздуха. За 78 дней беспрестанных бомбардировок погибли, по разным оценкам, от 1200 до 2500 югославов, были ранены около 5000 человек.

24 марта 2011 года спустя 12 лет после тех трагических событий Русское Имперское Движение и Национальная Социалистическая Инициатива проведут в Петербурге пикет «В память о жертвах натовских бомбёжек и против американского империализма!» Пикет пройдёт с 18.30 до 19.00 в Центральном районе города. Информация о конкретном месте его проведения будет опубликована после согласования мероприятия в установленном законом порядке. В данный момент рассматривается возможность проведения пикета у памятника Гоголю на Малой Конюшенной улице, а также около памятника Достоевскому рядом с метро «Владимирская».

Приносите на пикет имперские и сербские знамёна.

Ударим атомом, ребята, по бесноватым планам НАТО..



Региональное отделение Блока Единства Славян в Петербурге проводит публичное мероприятие, цель которого - публичное выражение мнения участников по факту бомбардировок силами НАТО Югославии в марте 1999 г.



Суть мероприятия - формирование общественного мнения в связи с трендом подготовки переговоров Приштины и Белграда. Министру иностранных дел России Г-ну Лаврову необходимо послать месседж о единстве славянских народов - Русского и Сербского. Акции будут не только в Петербурге, но и других городах России..



Место:площадка перед входом в ТЦ "Балканский"., Балканская пл., Санкт-Петербург, Россия.Начало:1 апреля 2011 в 17:00.



Акция к дате бомбардировок Югославии. Рязань..



около двух тысяч 300 воздушных ударов по 990 объектам , использовав при этом запрещенные типы боеприпасов с радиоактивными примесями, главным образом, обедненным ураном (U-238).



По разным оценкам, операция НАТО под названием «Милосердный ангел» привела к гибели от двух с половиной тысяч до трех тысяч гражданских лиц и около тысячи военнослужащих югославской армии и полиции.

Еще порядка 10 тысяч человек получили ранения, две трети из которых...

показать полностью..78 ДНЕЙ АГРЕССИИ НАТО в Сербии.



около двух тысяч 300 воздушных ударов по 990 объектам , использовав при этом запрещенные типы боеприпасов с радиоактивными примесями, главным образом, обедненным ураном (U-238).

По разным оценкам, операция НАТО под названием «Милосердный ангел» привела к гибели от двух с половиной тысяч до трех тысяч гражданских лиц и около тысячи военнослужащих югославской армии и полиции.

Еще порядка 10 тысяч человек получили ранения, две трети из которых - ГРАЖДАНСКИЕ ЖИТЕЛИ. (хотя по всем законам войны мирное население не должно вообще страдать от военных действии т. к. это уже считается преступлением)



Материальный ущерб, нанесенный Сербии и Черногории натовскими бомбардировками, оценивается в сумму от 50 до 100 миллиардов долларов.



Для нас русских национал-монархистов дух славянского братства по прежнему важен, ибо он заложен в нашей крови. Поэтому перед нами стоит задача развивать дружбу славянских народов на основе наших духовных и национальных традиций. Мы верим, что победа будет за нами, русскими патриотами, поэтому призываем каждого живущего в Рязани или в черте области приехать и поддержать нашу акцию солидарности с Сербией.



Акция пройдёт в форме пикета на пл. Победы, начало ровно в 12 часов. Слава Славянам!

.Начало:27 марта 2011 в 13:00.





День памяти жертв

бомбардировок НАТО - Ростов на Дону



Организаторы акции в Ростове - всероссийское движение "Косовский Фронт" и международное движение "Евразийский союз молодёжи".



Цели мероприятия:

- почтить память погибших в ходе НАТОвской агрессии;

- заявить протест относительно проходящих в Брюсселе переговоров между правительством Сербии и албанскими сепаратистами;

- призвать МИД России сохранить позицию "Косово je Србиjа", не признавать са...

показать полностью..Всероссийская акция, приуроченная к дате начала бомбардировок Югославии 1999 г.



Организаторы акции в Ростове - всероссийское движение "Косовский Фронт" и международное движение "Евразийский союз молодёжи".



Цели мероприятия:

- почтить память погибших в ходе НАТОвской агрессии;

- заявить протест относительно проходящих в Брюсселе переговоров между правительством Сербии и албанскими сепаратистами;

- призвать МИД России сохранить позицию "Косово je Србиjа", не признавать самопровозглашенное "государство", даже если на этот предательский шаг пойдет правящий сегодня в Сербии антинародный режим.



Необходимые уведомления будут поданы в администрацию района в соответствии с установленным законом порядком. Информация о согласовании мероприятия будет обнародована позднее.



Время и место проведения - 27 марта 2011 года, на перекрестке проспекта Ворошиловского и улицы Пушкинской (напротив памятника Пушкину). Акция начнётся в 15:00.



По всем вопросам звоните 8-950-843-38-07.



Место:перекресток Ворошиловский - Пушкинская, Ворошиловский пр., Ростов-на-Дону, Россия.Начало:27 марта в 15:00.

 Отправлено: 28.06.11 21:17. Заголовок: Комплетан списак уби..

Комплетан списак убијених Срба у Братунцу, Кравици и у општинама и селима сребреничког краја

Сведок
уторак, 21. јун 2011.
(Сведок, број 778, 7. 6. 2011)

Тешка је била судбина више од 110 српских села или заселака у мешовитим српско-муслиманским месним заједницама које су током рата, барем у неком кратком периоду, освајале и контролисале муслиманске оружане формације. Поред великих људских страдања ова села су готово до темеља разорена или спаљена, а покретна имовина је опљачкана и пренета у муслиманска села и њихов тадашњи центар - Сребреницу.

Све је почело, можда не случајно, на велики српски празник Ђурђевдан. Од тада бележимо следећи редослeд српских страдања у зони одговорности 8. оперативне групе, а од 1. јануара 1995. год. под новим називом, 28. дивизије Армије БиХ.

Бљечева, претежно муслиманско село у питомој подрињској Општини Братунац (Срба 71, муслимана 532, Југословена 4). Локалне оружане формације из састава Армије БиХ под вођством Насера Орића извршиле су, ничим изазван, напад на српски део села на велики православни празник Ђурђевдан 6. маја 1992. год. пре подне. Тај неочекиван напад био је суров наговештај прогона и истребљивања Срба из братуначког и сребреничког краја, а догодио се у време интензивних мировних преговора Срба и муслимана о заједничком суживоту.

Жртве:

1) Косана (Новак) Зекић, 1928;

2) Гојко (Лазар) Јовановић, 1917;

3) Милан (Милак) Зекић, 1954. (који је након два месеца подлегао повредама у болници у Београду)

Гниона, у Општини Сребреница.

Усамљен заселак великог, претежно српског села Гостиљ (113 лица српске националности и 35 муслимана). И ово српско село страдало је истог дана кад и Бљечева у суседној братуначкој општини и готово од истих нападача, припадника Армије БиХ. Јединицу која је напала Гниону сачињавали су мештани околних муслиманских села братуначке и сребреничке општине, а најбројнији су били муслимани села Поточари које је, као и у претходном случају, предводио Насер Орић. Имовина покојника и избеглих лица овог села је опљачкана и спаљена.
остатак текста и цео списак убијених Срба на линку
http://www.nspm.rs/dokumenti/kompletan-spisak-ubijenih-srba-u-bratuncu-kravici-i-u-opstinama-i-selima-srebrenickog-kraja.html

 Отправлено: 19.07.11 08:00. Заголовок: Норвежский фильм о С..

Норвежский фильм о Сребренице и гонения на режиссера

Норвежский режиссер и независимый журналист Ола Флум недавно шокировал "политкорректную" часть общественности, когда по местному телевидению был показан его документальный фильм о Сребренице. Но Сербия не проявила желания купить этот фильм, да и в сербских средствах массовой информации об этом фильме не написано ни слова. Флум снял документальный фильм с целью разоблачить лживую информацию, сфабрикованную СМИ про боевые действия в бывшей Югославии.
За свою творческую карьеру Флум снял уже около 30 документальных фильмом, путешествуя по Африке, США и России, но самый большой резонанс имел именно этот, балканский фильм. Показания иностранных военных на «временной работе» в охваченной войной Югославии, как и снимки, в которых видно как Младич входит в пустую Сребреницу, рушат утвердившиеся табу о «невооруженном» войске Алии Изетбеговича и 8000 «убитых» мирных граждан.
Этот документальный фильм в двух частях («Город, которым можно пожертвовать» и «Следы из Сараево») уже всколыхнул норвежскую общественность, а мусульмане, которые участвовали в работе над фильмом, позже - после угроз расправы - дистанцировались от фильма и участия в нем.
Одной из немногих, кто осмелился публично выступить в защиту Оле Флума, была профессор Зорица Митич, которая в течение многих лет настойчиво защищала правду о сербском народе, что, как она говорит, в интересах же норвежского народа, обреченного Новым Мировым Порядком верить в ложь, без права на сомнения.
«В каждой войне первой умирает правда и первые убийцы – это СМИ. Они создают заказные картины происходящего еще до того, как происходят срежиссированные события, с целью вызвать предсказуемую реакцию. Поэтому и важно анализировать военные действия спустя много времени, так как их можно рассматривать в более широкой перспективе происходящих в мире событий и благодаря этому увидеть новые нюансы». Флум провел такой анализ и сделал это, предоставив слово боснийским мусульманам.
Мусульмане в Боснии не единодушны в своем восприятии войны, и те, кто был в Сребренице, чувствуют себя преданными своим же руководством. Именно это и показано в документальном фильме, над которым режиссер работал целых десять лет в сотрудничестве с Дэвидом Хебдитом из Би-Би-Си и двумя мусульманскими журналистами.
"Многие люди думают о Сребренице как о новом Холокосте в Европе, где было убито 8000 человек. На самом деле это было гораздо более всеобъемлющее и сложное военное событие. Показано, что Младич ведет себя как генерал, который хочет взять под контроль данный район, город оставлен и около 15 000 человек бежали через сербские районы к мусульманской линии. Никто не знает, сколько из них были вооружены… Все это выглядит как экстремальная хаотичная ситуация, а не спланированная этническая чистка», - говорит режиссер фильма Ола Флум.
О свидетелях событий Ола говорит следующее: «Мы работали практически только с мусульманскими источниками. Выжившие рассказали нам, что они чувствовали себя преданными своим руководством в его игре с территориями. Из этих показаний ясно видно, что мусульманские лидеры были готовы пожертвовать Сребреницей».
В фильме показано, что есть документы, свидетельствующие о том, что мусульманские террористы – моджахеды из Афганистана и Аль-Каида - приехали в Боснию с оружием и бойцами, как часть процесса создания современной Аль-Каиды.
«В фильме об этом свидетельствуют источники американской разведслужбы, которые подтверждают, что США способствовали контрабанде оружия мусульманской армии в демилитаризованной зоне, в том числе и вблизи норвежской базы ООН в Тузле, недалеко от Сребреницы. Такие поставки оружия ставили под угрозу жизнь норвежских солдат, потому что сербские силы - видя о каких грязных играх идет речь – реагировали артиллерийским обстрелом позиций ООН. Во время одной из таких атак был убит норвежский военнослужащий», - говорит Флум.
У режиссера была возможность рассказать об еще одной лжи американской ПР-фирмы «Рудер Финн» Бернара Кушнера, запустившей фальсифицированную историю о сербских смертных концентрационных лагерях, которые впоследствии оказались центрами по обмену пленными, что сам Алия Изетбегович и подтвердил...
Относительно роли лауреата Нобелевской премии Мартти Ахтисаари, Ола Флум напоминает, что он был лишь марионеткой США, НАТО и ЕС, сыграв «решающую роль» в прекращении конфликта в Косово в 1999, в Индонезии в 2005, Ираке и Северной Ирландии. Когда в 2005 году Кофи Аннан выбрал Ахтисаари в качестве специального посланника в процессе по статусу Косово, еще не было известно то, что сейчас раскрыто - что весь процесс был подготовкой к отделению Косово от Сербии.
Журналист прокомментировал статью Грегори Элиха, директора компании «Рисерч инститьют» в Ясеноваце, который в работе «Как была получена Нобелевская премия», вспоминает, как Ахтисаари угрожал бомбардировками Белграда, в которых бы погибло полмиллиона человек всего за одну неделю, и пришел к выводу, что: «война в Косово была ничем иным, как жестокой резней сербов».
Норвежские СМИ о фильме Оли Флума
Замалчивание правды о Сребренице и преследование Оли Флума происходят под руководством Аге Бохгревника из Норвежского Хельсинкского комитета, который еще с 1990 года отстаивал идею унитарной Боснии и Герцеговины и независимого Косово. К охоте на режиссера подключился и Свен Алкалай, который «строго осуждает» показ этого фильма, где режиссер «надругался над мусульманскими жертвами». Теперь на Олу нападают и из Совета телерадиовещания Норвегии и Высшего журналистского комитета по свободе СМИ. Скоро режиссеру придется им доказывать, что он не нарушил стандарты свободы слова и СМИ в Норвегии.
Между тем, это Хельсинский комитет и норвежская пресса сами должны ответить, почему в последние 20 лет они нарушали элементарные стандарты права на свободу информации в Норвегии, пропуская лишь тенденциозную полуинформацию и произвольную интерпретацию исторических процессов, как и сербофобскую пропаганду с намеренными фактическими ошибками и ложью.
Поскольку сербы в Сербии не имели возможность посмотреть этот фильм, а сербское правительство спокойно наблюдает, как сербские заложники в Гаагском трибунале ждут решения, написанного Вашингтоном, бошняцкая (боснийских мусульман) пропаганда активизируется. Бошняцкие лобби из Норвегии, организовали несколько групп, которые отслеживают прессу и моментально реагируют на материалы, направленные против них. Эти группы настойчиво требуют от норвежского парламента, чтобы он принял резолюцию по Сребренице, а специальная группа работает над новым иском против Оли Флума.
Может быть, это звучит невероятно, но Сербия отказалась покупать фильм Флума, хотя он был принят во многих европейских странах.
http://www.right-world.net/news/639

 Отправлено: 19.07.11 08:02. Заголовок: Норвешки редитељ и н..

Норвешки редитељ и независни новинар-истраживач Ола Флум уздрмао је „политички коректан“ дио норвешке јавности дводијелним документарним филмом о Сребреници, недавно приказаном на норвешкој ТВ.

Видео здесь:
http://www.frontal.rs/index.php?option=btg_novosti&idnovost=9189#komentar

Овај документарни филм у два дијела („Град који се може жртвовати“ и „Трагови из Сарајева“) већ је уздрмао норвешку јавност, а муслимани који су сарађивали на филму су се накнадно – послије пријетњи смрћу – оградили од филма и учешћа у њему.

Једна од ријетких особа која се усудила да јавно стане у одбрану Оле Флyма је др Зорица Митић, она се већ годинама упорно јавно оглашава у одбрану истине о српском народу, а у интересу – како она каже – „њеног норвешког народа“, у Новом свјетском поретку осуђеног на вјеровање у лажи, без права на сумњу.

„У сваком рату прво умире истина и прве убице су медији. Они производе наручене слике унапријед режираних догађаја са циљем да се изазову предвиђене реакције. Зато су анализе ратних дешавања са временске дистанце врло важне јер се могу поставити у ширу и прегледнију перспективу дешавања у свијету, како би се добиле многе нијансе. Ола Флум је направио такву анализу и уз то је ријеч дао муслиманској страни у Босни.

Муслимани у Босни нису хомогени у поимању ратних дешавања и они који су били у Сребереници се осјећају издатим од властитог руководства. Управо то је приказано у документарном материјалу, на којем је режисер радио веома одговорно пуних десет година у сарадњи са Дејвидом Хебдитом (Би-Би-Си) и два муслиманска новинара.“

„Многи размишљају о Сребреници као о новом холокаусту у Европи, гдје је убијено 8.000 људи. У стварности – то је било много свеобухватније и компликованије ратно дешавање. Ми показујемо како Младић дејствује као генерал који жели да преузме контролу над једном области. Град је напуштен и око 15.000 мушкараца је побјегло путем кроз српске области до муслиманских линија. Нико не зна колико њих је наоружано… Нама се чини да је то екстремно хаотична ситуација, никако као планирано етничко чишћење“, рекао је редитељ филма Ола Флум.

О мотивима свједока да искрено проговоре о овом трагичном догађају, Ола износи следеће податке:

„Ми смо радили скоро искључиво са муслиманским изворима. Преживјели су нам причали да су се осјећали издани од својих надређених у игри око територије. Из тих свједочанстава се недвосмислено види да су муслимански лидери били спремни да жртвују Сребреницу не би ли добили области око Сарајева“.

Марти Ахтисари

Флyм изјављује да се из докумената види да су муслимански терористи – муџахедини из Авганистана и Ал Каида дошли у Босну са оружјем и борцима, како би били дио процеса грађења модерне Ал Каиде.

„У филму о томе свједоче извори из америчке обавјештајне службе који потврђују да су САД омогућавале кријумчарење оружја за муслиманску војску у демилитаризованим зонама, укључујући и испуштање оружја близу норвешке базе УН у Тузли, недалеко од Сребренице. Током оваквих нелегалних истовара били су угрожени животи норвешких војника, зато што су српске снаге – кад су видјеле о каквој се прљавој игри ради – реаговале артиљеријском паљбом на положаје УН. У једном таквом нападу убијен је један норвешки војник“, каже Флум.

Редитељ је имао прилику да говори о још једној лажи америчке пи-ар фирме „Рудер Фин“, Бернара Кушнера, она је лансирала пропагандну фарсу о српским логорима за истребљење, за које се касније показало да су били сабирни центри за размјену затвореника, што је потврдио и Алија Изетбеговић…

Рат у Босни – који је резултирао тоталним уништењем Југославије, имао је за циљ да разбије социјалистичку Југославију и њен социјалистички систем, не би ли земљу ставили под мултинационалну контролу, што би ставило под контролу и стратешки важну ријеку Дунав. Посљедица је четворогодишњи рат, погубан за све народе на тим просторима – како за муслимане у Босни, тако и за Србе и Хрвате.

Кад је у питању улога Ахтисарија, номинованог за Нобелову награду за мир 2008. године, Ола Флум подсјећа да је он био само марионета САД, НАТО и ЕУ, тако да је одиграо „одлучујућу улогу“ у завршетку конфликта на Косову 1999, у Индонезији 2005, Ираку, Сјеверној Ирској и на Афричком рогу. Кад је 2005. године Кофи Анан изабрао Ахтисарија за специјалног изасланика за статусни процес о Косову, није се знало оно што је данас објелодањено да је читав процес био само провидна припрема за отцјепљење Косова од Србије.

Новинар се осврнуо на чланак Грегори Елиха, директора „Рисрч Института“ у Јасеновцу, који у тексту „Како је добијена Нобелова награда“ подсјећа да је Ахтисари пријетио бомбардовањем Београда, у којем би погинуло пола милиона људи за само недељу дана и закључио: „Рат на Косову није био ништа друго до брутално касапљење Срба“.

Будући пројекти

У најновијем пројекту Оле Флyм се бави периодом прије 11. септембра 2001. године истражујући улогу компаније Талибан Оил у трговини оружјем, која је добила 100.000 круна подршке од организације Фрит Орд да би подржала норвешке индустријске интересе у области Авганистана, гдје велике нафтне компаније бију битку за контролу над природним ресурсима.

„Очигледно је да рат у Авганистану представља дио много већег плана и да није у питању само борба за права жена и демократију. Приликом правдања избора будућих ратова има много цинизма, како од стране политичко-безбједносних структура, тако и политичко-енергетског сектора. Овај филм је још увијек далека будућност“, каже Ола Флyм.

Очигледно је да је Југославија била само једна епизода у ланчаном слиједу догађаја, о чему ће будући аналитичари свјетске политичке сцене имати шта да кажу. Ола се нада да ће неко послије њега на основу преосталих неискоришћених материјала наставити мукотрпан посао трагања за комплетном истином о агресији на Југославију и поћи трагом „неискоришћеног“ оружја из Босне:

„Из ове дистанце увиђамо да су се многи садржаји у данашњим ратовима премјестили из Босне, а много оружја које је остало у Босни нашло је пут до Ирака, послије инвазије 2003. године.

Норвешка штампа о филму Оли Флума

Акцију гушења истине о Сребреници и прогона Оле Флума, предводи Аге Бохгревник из Норвешког Хелсиншког комитета, који још од 1990. заговара идеју унитарне БиХ независног Косова. Хајци на редитеља придружио се и Свен Алкалај, који „најстрожије осуђује“ приказивање овог документарног филма у ком се редитељ „изругује муслиманским жртвама“. Напад на Олу стигао је чак до Савјета за радиодифузију Норвешке као и до Врхунског новинарског стручног одбора за слободну штампу. Он ће пред њима морати ускоро да докаже да није прекорачио стандарде слободе говора и штампе у Норвешкој.

Међутим, новинар Венећилде каже да би „Хелсиншки комитет и норвешка штампа сами морали да одговарају зато што су последњих 20 година флагрантно кршили минималне стандарде права на слободно информисање у Норвешкој, прећуткујући српске жртве и пласирајући тенденциозан избор полуинформација и произвољну интерпретацију историјских процеса, уз србофобичну пропаганду која пласира лажи и намјерне чињеничке грешке“.

Док Срби у Србији нису имали могућност да виде ове филмове, а српска влада скрштених руку посматра како српски таоци у Хагу чекају пресуду суда чије осуде пише Вашингтон, бошњачка пропагнда је у акцији. БХ Гласник из Норвешке пише да је бошњачки лоби из Норвешке организовао више група које прате штампу и одмах реагују на написе противу њих. Ове групе ће упорно тражити од норвешког парламента да донесе Резолуцију о Сребреници, по узору на Американце, а посебна група ради на новој тужби противу Оле Флума.

Можда звучи невјероватно, али Србија је одбила да откупи Олин филм, иако је он у међувремену преузет од великог броја европских земаља.

 Отправлено: 03.08.11 22:43. Заголовок: /2.8.2011/ Сербский ..

цитата:

/2.8.2011/ Сербский офицер стал "зеленым беретом" Лейтенант Армии Сербии Александр Дишович завершил восьмимесячный курс обучения в специальных подразделениях Армии США и стал одним из 36 иностранцев, получивших право на ношение «зеленого берета» - символа статуса и воинского престижа американского спецназа, - сообщается в последнем номере журнала «Одбрана». Во время обучения он был признан лучшим и в ходе заключительных учений он руководил командой, эффективнее всех выполнившей задачу, командир Школы по специальным операциям наградил Дишовича Медалью за заслуги. Обучение в «зеленых беретах» состояло из нескольких фаз, начиная с трехнедельной парашютной подготовки в Форт Брэге, затем Дишович был отправлен на базу Командования по специальным операциям 82-й воздушно-десантной дивизии в Форт Брэге на очередной курс повышения квалификации. Заключительные тренировки продолжались в течение месяца, тактическая ситуация, по словам Дишовича, предполагала, что команда из 12 спецназовцев, во главе которой он находился, забрасывается в выдуманную вражескую коммунистическую страну Борова. Группа Дишовича во время атаки на вражеский лагерь успешнее всех выполнила задание, а он на торжествах по вручению диплома, кроме зеленого берета получил и нож «Yarborough», являющийся статусным символом бойца «зеленых беретов». Перевод - Српска.Ру

Заборавио издајник да су нас убијали... или га није брига...

 Отправлено: 03.08.11 23:01. Заголовок: Бранка пишет: Лейте..

Бранка пишет:

цитата:

Лейтенант Армии Сербии Александр Дишович завершил восьмимесячный курс обучения в специальных подразделениях Армии США и стал одним из 36 иностранцев, получивших право на ношение «зеленого берета» - символа статуса и воинского престижа американского спецназа, - сообщается в последнем номере журнала «Одбрана».

Об американских "зеленых беретах"...

цитата:

...Редкую возможность увидеть их в деле дали необычные соревнования групп специальной разведки, которые проводились на Урале в конце 90-х. Впервые за всю историю существования войск спецназа померяться силами с российскими «коммандос» приехали американские. Так получилось, что я оказался единственным журналистом на необычном турнире от начала до конца. Американская группа состояла из шести «зеленых беретов» и шести «морских котиков». Средний возраст — около тридцати. Внешне совсем не похожи на суперменов. Hад своими экранными образами они откровенно посмеиваются. Тем не менее эти симпатичные парни среднего роста, которых называют еще «дублеными загривками», смотрелись круче российских. Экипировка гостей полностью превосходила ту, с которой наши спецназовцы ходят на войну против террористов. Особую зависть вызывала американская обувка. Каждый разведчик имел ботинки индивидуального фасона, идеально подогнанные к ноге. Американские «берцы» отличались легкостью и как бы гарантированной влагонепроницаемостью. Весьма продуманно скроены рюкзаки. А чтобы не мучила жажда в пути, настоящие рейнджеры носят на спине под рюкзаком теплоизолированную мягкую емкость с водой, называемую «верблюжьим горбом». Через резиновую трубку всегда можно глотнуть холодной воды, не останавливая бег и не гремя флягой. Перед десантированием в «тыл противника» американцы развернули спутниковую радиостанцию и связались для доклада со своим непосредственным командованием в США. Качество связи было столь высоким, что это вызвало горькую и бурную зависть наших спецназовцев. В общем, перед началом соревнований впечатление о раскладе сил было не в пользу российских бойцов. Солиднее выглядели играющие мышцами мужчины-сержанты в расцвете сил, чем наши девятнадцатилетние солдаты, которых в учебный бой повели молодые старлеи. Hо оказалось — права пословица, по одежке лишь встречают. Первый прокол у «коммандос» случился в момент десантирования. Все полагающиеся в данной ситуации действия американцы выполнили блестяще, в точку сбора пришли красиво, как в кино, но... Точку сбора определили по карте неправильно, что в условиях войны могло закончиться весьма трагично . Заявления о том, что бумажная карта — анахронизм, весь цивилизованный мир давно перешел на определение координат по спутниковой системе Джи-Пи-Эс, в расчет приняты не были. Американцы свою ошибку в итоге признали. Да и как не признать, если начало памятной операции «Буря в пустыне» едва не сорвалось только потому, что в многотысячном экспедиционном корпусе армии США не нашлось ни одного офицера, умевшего грамотно ориентироваться по топографической карте и двигаться по азимуту. Многонациональные силы ввели тогда режим полного радиомолчания, запретив пользоваться и спутниковой системой Джи-Пи-Эс. В результате американское войско натурально заблудилось в трех песчаных дюнах. Следующий этап — стрельбище. Пройти надо было по относительно ровной местности несколько километров. И угораздило американцев влипнуть в единственное на их пути болотце. Все фирменные ботинки дали течь, и вся группа «зеленых» промочила ноги. Отстрелялись рейнджеры неплохо, но и каким-то особым мастерством не потрясли. А вот что они умеют делать действительно классно, так это организовывать лагерь. И маскировка получается на пять баллов, и костры они разводят, как бойскауты, с одной спички и так, что дым не виден. Отлично у них налажен боевой порядок перемещения разведывательной группы. Она идет так, что в случае опасности мгновенно занимает без всяких перебежек круговую оборону. В отличие от российских коллег американцы не делают никаких лишних телодвижений. Hа поисках «вражеского объекта» их разведчики, прежде чем шагнуть в ту или иную сторону, иной раз по полчаса думали над картой. А наши те же полчаса предпочитали бегать кругами, полагаясь фактически больше на свой нюх и удачу, чем на предварительный анализ азбучных разведпризнаков. Впрочем, «зеленые береты» и «морские котики» вообще пешком ходить не любят. Hоги свои в пригнанных ботинках и специальных носках посбивали в кровь абсолютно все. Морские спецназовцы в оправдание говорили, что их стихия — вода, и проплывут они хоть сто миль, а вот пройти даже десять для них — пытка. «Зеленые береты» утверждали, что к месту операции их забрасывают самолетами и вертолетами, оттуда эвакуируют тоже по воздуху. Hа самой же земле они чаще и очень недалеко ползают, а то и вообще сидят на месте, наблюдают за врагом из укрытия. Кстати сказать, американцы никак не могли понять, почему сопровождавший их русский офицер — капитан Александр Грибов, обутый в грубые кирзовые «берцы», на протяжении всего выхода сохранил ноги, не набив кровавых мозолей. А секрет был прост. Hаш офицер не имел возможности достать навороченные антимозольными прокладками дорогие спортивные носки, которые носили янки, он мотал на ноги обычные портянки, прекрасно амортизировавшие всю грубость отечественной «кирзы». Hе эстетично, зато — практично. Похоже, что желудки «дубленых загривков» не переносят ничего, кроме гамбургеров и пицц. Первый же обед в нашей солдатской столовой едва не вывел их из строя. После чего рейнджеры перешли на сухие пайки, которых навезли с собой в огромном количестве. И как-то иначе начинаешь воспринимать рекламные ролики, в которых американские спецназовцы пожирают с видимым удовольствием сырых змей, лягушек и жуков. По итогам совместных соревнований представители американских элитных подразделений, хоть и шли вне зачета, во многом уступили представителям российской спецназовской элиты. Американцы очень хотели взять реванш и готовы были провести аналогичные состязания на своей территории, но не сложилось. http://www.whiteworld.ru/rubriki/000114/000/02021102.htm

 Отправлено: 06.08.11 20:46. Заголовок: Извините меня но мне..

Извините меня но мне как казаку , не понять - КАК ЛЕЙТЕНАНТ СЕРБИИ СТАЛ АМЕРОМ , УБЕЙТЕ! НЕ ПОНЯТЬ! значит это уже не Серб!!!! Об этом написано много лет назад - кто рода Сепского...... и так далие ( чяитать с вырожекнием ).

 Отправлено: 18.10.11 23:26. Заголовок: /19.10.2011/ Америка..

/19.10.2011/
Американский пилот не вынес мук совести


Американский военный пилот, подполковник Харольд Ф. «Хуч» Майерс (Harold “Hootch” Meyers) не выдержал муки совести и постоянные ночные кошмары, мучившие его с 1999 года, со времени бомбардировок СРЮ. Он покончил жизнь самоубийством. После бомбардировки Сербии у него был диагностирован «вьетнамский синдром» и тяжелая депрессия. Один из тех, чьи бомбы убили в том числе и маленькую Милицу Ракич из Батайницы, около месяца назад приставил пистолет к виску и совершил самоубийство, став еще одним в длинном ряду американских солдат, которые подобным образом, после того, как у них проснулась совесть, прекратили свои муки.

Майерс несколько месяцев назад вышел на пенсию с диагнозом «посттравматический стрессовый синдром», известным также как «вьетнамский синдром» и тяжелой депрессией, «заработанной» после бомбардировок СРЮ. Как рассказывает его супруга Элизабет, в тот день, 12 сентября, ничего не предвещало подобного исхода:

- Хотя в прессе и появлялась информация о том, что его самоубийству предшествовала наша ссора, это неправда! Мы провели прекрасный день вместе, были на ужине, наслаждались жизнью.. Но он молчал больше чем обычно. Таким он был последние несколько лет.. А когда мы пришли домой, здесь, в Санта Барбаре, он вынул из ящика стола пистолет, сказал: «Извини, я больше не могу это выносить » и выстрелил себе в висок… Я не хочу помнить его таким, хочу помнить настоящим истинным героем, каким он был не только для меня и семьи, но и для многих других людей, - рассказывает заплаканная Элизабет.

Как рассказывают друзья пилота, которым он доверялся, у Майерса были постоянные ночные кошмары, которые он не мог заглушить никаким лекарствами.

- Ему снились люди, горящие от бомб… Он слышал их крики и стоны... Мы пытались успокоить его, рассказывая, что это лишь сны и он, как пилот, не может видеть куда попала его бомба и конечно же все было не так, как ему снится, но он постоянно говорил, что знает, что это правда, что так все и было. Ему снились дети, старики, разорванные тела… Хуже всего было то, что во время таких снов он никак не мог проснуться…, - рассказывает один из его друзей.

Майерс участвовал в бомбардировках во многих «горячих точках» в мире. До операции НАТО в Югославии он работал над «нейтрализацией сербской угрозы» в Боснии и Герцеговине, а также в нескольких миссиях в Ираке и Афганистане. За эти «заслуги» он был неоднократно награжден.







Перевод – Српска.Ру
На изображении - Милица Ракич
Фото - Харольд Майерс с дочерью

 Отправлено: 08.11.11 23:31. Заголовок: Боснийские ваххабиты..

Боснийские ваххабиты угрожают Европе
08.11.11 20:13 Терроризм: факты и движущие силы

Боснийские мусульмане известны в Европе своей либеральностью и толерантностью. Ведь в Боснии еще при османском владычестве, а затем во времена Австро-Венгерской империи укоренился ханафитский мазхаб, который считают одной из наиболее открытых и склонных к диалогу правовых школ суннитского ислама. На протяжении веков боснийские мусульмане мирно соседствовали с католиками и православными, а также иудеями-сефардами. Отношения оставались прежними в ходе Первой и Второй мировых войн, а также в период пребывания в составе Социалистической Федеративной Республики Югославия. Однако война в Боснии и Герцоговине, вспыхнувшая в 1992 году, привела к радикализации исповедуемого там ислама.

Появление фундаменталистов

Во время войны в республику стали стягиваться фундаменталисты. В общей сложности в Боснию и Герцеговину попали около двух тысяч боевиков из различных арабских стран. Некоторые из этих радикалов имели прямые связи с Усамой бен Ладеном.

После того, как в 1995 году было подписано Дейтонское соглашение, положившее конец гражданской войне в республике, многие боевики остались в Боснии и Герцеговине и получили гражданство. Фундаменталисты занялись пропагандистской работой среди молодежи. Важную роль в этом сыграли спонсоры из Саудовской Аравии. На их средства возводились новые мечети, где проповедовался более радикальный - салафитский или, как его часто называют, ваххабитский ислам. Мечеть короля Фахда в Сараево, выстроенная на деньги из Саудовской Аравии, считается штаб-квартирой боснийских ваххабитов.

Ваххабизм - политическое течение?

В Боснии и Герцоговине сегодня проживают около двух с половиной миллионов мусульман. О том, сколько среди них ваххабитов, официальная статистика умалчивает. По оценке министра безопасности республики Садика Ахметовича, их не более пяти тысяч. По словам чиновника, у них нет официально зарегистрированных объединений или партий, а с общественностью они предпочитают общаться через свои интернет-порталы. Их излюбленный инструмент - это лекции об "истинной вере". По мнению сараевского исламоведа Резида Хафизовича, в боснийских ваххабитах на сегодняшний день следует видеть не столько религиозное, сколько политическое движение.

В местной прессе не раз появлялись сообщения о том, что за переход в салафитскую общину полагается денежное вознаграждение - 400 долларов ежемесячно. Одним из условий является строгое соблюдение требований шариата, относящихся, в частности, к ношению одежды. Многие эксперты указывают на то, что нередко деньги на такого рода "проекты" поступают непосредственно из Саудовской Аравии. По меньшей мере, в начале 2000-х годов в этом направлении активно действовал расположенный в Сараево "Верховный комитет Саудовской Аравии по оказанию помощи Боснии".

Террористическая угроза

Боснийские ваххабиты оказывают поддержку единомышленникам в Сербии, и, в первую очередь, в регионе Санджак, где проживает много мусульман. Также известно о контактах боснийских исламистов с фундаменталистами в Австрии. К примеру, в Вене мечеть Шахаб считается центром, вокруг которого формируются группировки экстремистов-выходцев из Боснии. Есть сведения и о связях боснийских ваххабитов с действующим в Германии салафитским объединением "Приглашение в рай".

О том, что не стоит недооценивать опасность, исходящую от исламистов в Боснии и Герцоговине, говорит пример 23-летнего выходца из Санджака Мевлида Яшаревича, в конце октября обстрелявшего из автомата посольство США в Сараево и тяжело ранившего полицейского. Этот теракт - случай далеко не единичный. Летом прошлого года в городке Бугойно была взорвана бомба возле местного отделения полиции. Один полицейский погиб, шесть получили тяжелые ранения. Террористом оказался местный ваххабит.

В докладе НАТО за 2009 год, посвященном угрозам, исходящим от исламистов Европы, упоминается действующая в Боснии и Герцеговине группировка "Активная исламская молодежь" (АИМ). "Моджахеды, имеющие боснийское гражданство, обучают членов АИМ методам террористических действий, в частности, пользованию взрывными устройствами", - говорится в докладе. Помимо прочего, боснийские ваххабиты настроены враждебно не только к представителям других вероисповеданий и атеистам. К числу "неверных" они относят и проповедующих терпимость боснийских имамов.
http://www.warandpeace.ru/ru/news/view/63519/
Источник: DW

 Отправлено: 21.03.12 22:10. Заголовок: Хоће ли нам Ђуро опр..

Хоће ли нам Ђуро опростити

Пише Ратко Дмитровић
Филм Душана Ковачевића "Балкански шпијун" припада самом врху српске и југословенске кинематографије, ремек-дело које би, да је снимљено у Холивуду, било значајније од "Грађанина Кејна" али ... Судбина је то малих народа, њихове уметности и продукције те уметности у свету. У "Балканском шпијуну", на самом крају, у бриљантном монологу (без премца у светском филму) који изговара Бата Стојковић, постоји и она чувена реченица: "Ђура ће ти опростити што те тукао".
Е, та реченица савршено тумачи ово што је пре неки дан стигло из Загреба, са адресе тамошњег Хрватског хелсиншког одбора (ХХО). Потписник је председник ХХО, Иван Звонимир Чичак. О чему се ради?
У Београду су представљене две нове књиге "Међународне комисије за истину о Јасеновцу". Промотер публикација био је проф. др Србољуб Живановић, једини члан "Комисије ..." са простора Балкана, иначе професор Лондонског универзитета, светски ауторитет у области анатомије, палеопатологије и антропологије.
Оно што је Живановић обелоданио у Београду потакло је ХХО и Чичка да реагују као да земља гори оптужујући, замислите, Живановића да шири говор мржње, завађа Србе и Хрвате, припрема терен за нове регионалне оружане сукобе. Шта је рекао Живановић?
Ништа ново; да је усташка хрватска држава за време Другог светског рата у Јасеновцу убила више од 700.000 Срба, 80.000 Цигана и 23.000 Јевреја. Навео је и податак да су усташе у логорима за децу (ни нацисти нису имали дечје логоре) ликвидирале преко 50.000 малишана до 14 година старости, од тога 43.000 српске деце.
До ових података, изнео је Живановић, "Комисија ..." је дошла након обимних истраживања која су подразумевала упознавање и са доскора недоступном архивском грађом. ХХО најављује да ће у Сабору покренути иницијатву "за сузбијање ширења ове опасне мржње".
Чичково безобразлук иде до мере да овај самозвани хуманиста и борац за људска права тврди како је Живановићев иступ само наставак тезе о геноцидности хрватског народа која се, тврди он, провлачи још од 1945. године а познато је, каже Чичак, да на овом простору до данас постоји само једна судска пресуда о геноциду "а то је пресуда суда у Хагу која говори о геноциду што су га починили српски војници над Бошњацима у Сребреници".
Чичак, другим речима, тврди да усташка НДХ није провела геноцид над Србима. Запањујуће.
Али, није овде Чичак превише важан. Он само жестоко брани, са личним импресијама и личним антагонизмима, државни став Хрватске који гласи: У Јасеновцу је свеукупно убијено 80.000 људи, од тога највише Срба. Тај податак доминира савременом музејском поставком у Јасеновцу, то је "истина" коју је утемељио Фрањо Туђман, подржавао Ивица Рачан а са њом се безусловно слаже и Иво Јосиповић.
И овде се, као ретко где, показује лице савремене српске државе, њеног режима и властодржаца. Србија је, има томе двадесет година, прећутала, и данас о томе ћути, опако и страшно скрнављење истине службеног Загреба о Јасеновцу. Број Срба убијених у Јасеновцу Хрватска је смањила за десет пута. То је исто као кад би неко рекао да Хитлер није убио шест милиона већ 600 хиљада Јевреја. Можете ли и да замислите шта би се догодило са политичарима и државом у Европи која би заступала такву "истину".
Хоће ли, да се вратимо "Балканском шпијуну", поштоваоци Независне државе Хрватске, кроз уста Чичка и ХХО, изговорити још само оно што је преостало: Срби, усташе ће вам опростити што су вас убијале.
А за оне који не знају; бројку од 700.000 Срба убијених у Јасеновцу нису први лансирали Срби, већ Хрвати, чланови Земаљске комисије основана 1945. године у Загребу, са циљем да установи колико је људи убијено у Јасеновцу.

Извор: vesti-online

 Отправлено: 25.03.12 11:56. Заголовок: Можно ли было спасти..

Можно ли было спасти Югославию?


Можно ли было спасти Югославию?

На днях исполнилось 13 лет натовским бомбардировкам Югославии. Была ли возможность предотвратить бомбежки? Могла ли Россия спасти сербов? Об этом в интервью "Правде.Ру" рассказал участник тех событий — бывший премьер России Евгений Примаков, совершивший разворот над Атлантикой. Свое мнение изложили также историки-балканисты и военные эксперты.

24 марта 1999 года начались бомбардировки НАТО территории Югославии. Их итогом стало фактическое поражение страны, уход Югославской народной армии (ЮНА) из Косова и последующее фактическое отторжение края от Сербии. Сегодня очень многие в России говорят о том, что наша страна не помогла братьям-сербам и фактически отдала их на растерзание натовской военной машине.

Одним из самых ярких событий тех дней стал знаменитый "разворот над Атлантикой" самолета с премьер-министром России Евгением Примаковым на борту. Он направлялся с официальным визитом в США. Но получив информацию о начале бомбардировок, развернул самолет прямо над Атлантическим океаном и вернулся.

Почему он так поступил? Был ли шанс предотвратить бомбардировки? Об этом сам Евгений Максимович Примаков рассказал в интервью председателю совета директоров "Правды.Ру" Вадиму Горшенину:

"Я не считаю, что это был какой-то подвиг. Решение принимал я сам. После этого мне позвонил Ельцин и я ему сказал, что я принял такое решение. Он одобрил его. Если бы я тогда не сделал этого, я бы поступил архинеправильно.

Альберт Гор мне сказал прямым текстом: принято решение о бомбардировках. Я ответил, что вы совершаете огромную историческую ошибку. (Мой телефонный разговор вёлся с борта самолета, он тогда был вице-президентом.) Он меня просил подписать меморандум о том, что визит откладывается. Я отказался. Он предложил сесть где-то на территории США, я снова отказался.

Если бы я в этих условиях сел и начал бы свой официальный визит, я был бы предателем. Героизма здесь никакого не было. Я уверен, что так бы поступили и Вячеслав Трубников (бывший глава Службы внешней разведки. — Ред.), и Игорь Иванов (возглавлявший тогда МИД России. — Ред.). А предотвратить бомбардировки в тот момент было невозможно".

Был ли шанс предотвратить войну или изменить ее сценарий? Об этом обозреватель "Правды.Ру" Вадим Трухачев побеседовал с историками-балканистами Сергеем Романенко и Владимиром Путятиным.

Сергей Романенко, эксперт Центра политических исследований Института экономики РАН:

"У Слободана Милошевича был шанс предотвратить войну. В этой связи вспоминается Рамбуйе (имеются в виду переговоры в замке Рамбуйе под Парижем между делегациями Югославии и косовских албанцев в самом начале 1999 года. — Ред.). Есть разные оценки достигнутого соглашения, но, так или иначе, оно было сорвано сербской стороной. Представляется, что это был его последний шанс. Россия тоже отдавала себе в этом отчет — хотя в тот момент и было несколько центров внешней политики.

Косовские албанцы должны поставить в центре Приштины памятник Милошевичу как основателю косовско-албанского государства. Если бы не его политика, не жестокое подавление мирного населения, думается, что ни США, ни ЕС, ни НАТО не стали бы придавать значения этой проблеме. С другой стороны, он действовал в своей логике — политической и психологической.





И распад Югославии, и более поздние событие были для мирового сообщества неожиданными. Оно оказалось не на высоте. В общественном мнении (и в России, и на Западе) отсутствовало понимание, с какими проблемами столкнулась Югославия во время своего распада.

Могло ли НАТО не бомбить? Безусловно, могло. И критикуя Милошевича, следует отметить, что Запад избрал тупиковый вариант. США, НАТО, ЕС зашли в тупик, из которого пришлось искать выход пожарными методами. Война — это всегда гибель мирных людей. И им все равно, кто и зачем их убивает. Эти бомбардировки были жестом бессилия и недостаточного понимания".

Владимир Путятин, эксперт по Югославии исторического факультета МГУ:

"В декабре 1998 года Россия и Югославия подписали протокол о военно-техническом сотрудничестве. Однако основным препятствием для поставок в Югославию боевой техники была резолюция Совета Безопасности ООН о запрете поставок туда любого оружия. За эту резолюцию проголосовала и Россия. С военной точки зрения, вместе с поставками вооружения — главным образом, средств ПВО — Россия должна была бы прислать и военных специалистов, поскольку в армии Югославии подобные ракетные комплексы не состояли на вооружении. И в случае прямого боевого столкновения она сумела бы оказать достойное сопротивление силам НАТО".

Свое мнение о том, могла ли Россия помочь Югославии, изложили в интервью обозревателю "Правды.Ру" Сергею Балмасову военные эксперты Александр Храмчихин и Константин Сивков.

Александр Храмчихин, заместитель директора Института политического и военного анализа:

"Я не считаю, что у России была возможность отстоять Югославию. Возникла бы реальная угроза — начать ядерную войну с США. Один раз мы уже себя погубили, ввязавшись в 1914 году из-за сербов в Первую мировую войну. И почему-то сербы никогда нам не помогали. У Милошевича был шанс избежать войны. На Западе его не считали кровавым диктатором до событий в Косове. Но он упустил возможность решить все миром.

И вдобавок ко всему совершил предательство, ввязавшись в эту войну и капитулировав после того, как страну разбомбили. Когда это произошло, на повестке дня стояла сухопутная операция. И здесь бы НАТО пришлось куда тяжелее. Если уж югославский лидер начал драться, то делать это нужно было до конца. Или сдаться сразу, чтобы не причинять страдания своему народу".

Константин Сивков, первый вице-президент Академии геополитических проблем:

"Россия могла помочь Югославии, если бы у нас было достаточное количество ЗРК С-300 с подготовленным персоналом. Тем более, что югославская армия не испытала в этом конфликте разгрома. Урон от авиации НАТО составил менее одного процента от численности сербских войск. И как это ни прискорбно, но Югославия проиграла из-за нас. Москва надавила на Милошевича, чтобы принудить его к сдаче. Причем в тот момент, когда оставалось продержаться совсем чуть-чуть. Североатлантический блок под давлением общественности вынужден был бы прекратить операцию".

http://oko-planet.su/politik/politiklist/108983-mozhno-li-bylo-spasti-yugoslaviyu.html
Источник: Правде.Ру.

 Отправлено: 25.03.12 20:21. Заголовок: 24.3.2012/ Забыла ли..

24.3.2012/
Забыла ли Сербия, что ее бомбили?

24 марта тринадцать лет назад на мирное европейское государство посыпались бомбы НАТО. Агрессия против Югославии в марте-июне 1999 года, которую оправдывали заботой о якобы бесправном албанском населении Косова и Метохии, длилась 78 дней.
Забота об албанцах была поводом. На самом деле Белград жесточайшим образом наказывали за нежелание сотрудничать с НАТО, делиться своим суверенитетом, менять многолетнего руководителя Слободана Милошевича.
Агрессия НАТО не достигла главной цели – низвержения Слободана Милошевича. Была сохранена и армия. Пришлось США разрабатывать новую стратегию, которая, надо сказать, сработала на "отлично". Для этого в октябре 2000 года США и Германией была осуществлена специальная операция, позже тиражированная в других странах и получившая название "цветная революция". К власти пришли люди, которые стали активно сотрудничать с НАТО.
Однако желания вступить в эту организацию Югославия тогда не проявляла. Более того, в 2010 году в Мюнхене министр иностранных дел Сербии Вук Еремич сделал заявление, что Сербия будет продолжать сохранять нейтралитет и не станет присоединяться к военным или оборонительным союзам.
Таким образом, на Балканах только Сербия оставалась государством, которое не стремилось войти в НАТО. Но это еще не означало, что данная позиция была окончательной. В сербском обществе продолжаются очень жесткие дискуссии по поводу вступления в НАТО.
Население Сербии в целом не поддерживает идею присоединения к альянсу. То же самое касается и Черногории. Однако руководство отделившейся от Сербии в 2006 году Черногории открыто говорит о том, что альтернативы вступлению в НАТО нет. В Афганистане уже служит ограниченный контингент черногорских войск в составе 30 человек - первый взнос суверенной Черногории в дело её скорейшего присоединения к НАТО.
В Сербии пока прямо об этом не говорят, хотя посол США в Белграде Мэри Ворлик ещё в 2010 году заявила, что для Сербии двери в НАТО всегда открыты. Какое решение примет Сербия? Напомним, что в сентябре 2000 года Белградский окружной суд заочно рассмотрел уголовное дело в отношении Уильяма Клинтона, Мадлен Олбрайт, Уильяма Коэна, Энтони Блэра, Робина Кука, Джорджа Робертсона, Жака Ширака, Юбера Ведрина, Алена Ришара, Герхарда Шредера, Йозефа Фишера, Рудольфа Шарпинга, Хавьера Соланы и Уэсли Кларка.
Суд признал их виновными в совершении преступлений против Югославии, определив меру наказания в виде тюремного заключения сроком на двадцать лет. Похоже, что об этом сегодня уже забыли.
В стране развернулась кампания по пропаганде вступления в НАТО. Начала активно работать неправительственная организация "Форум безопасности", финансируемый Западом. Сторонники альянса презентовали общественности даже новый герб Сербии, где вместо традиционного креста с четырьмя "с" расположена звезда НАТО.
При военном министре Д. Шутановце началась реформа армии по НАТО-стандартам с целью последующего вступления в организацию. Главными реформаторами армии выступили начальник Генерального штаба генерал-майор Здравко Понош и министр обороны Драган Шутановац, в своё время закончивший курсы ФБР.
В июне 2007 года Шутановац сказал послу США в Белграде, что "его миссией является подготовка сербских вооружённых сил к вступлению в НАТО". В опубликованной на сайте WikiLeaks депеше американского чиновника от 7 мая 2009 года отмечается, что "министр обороны Драган Шутановац… прилежно работает на изменении общественного мнения в отношении НАТО и США".
Для американцев было также очень важно обещание министра обороны, что "у сербской армии нет ни планов, ни интереса вмешиваться в дела Косова ни при каком развитии сценария". Американцы уверены, что отношение Сербии к НАТО не изменится, даже если в Министерстве обороны будут происходить изменения и перестановки.
В посланиях американских дипломатов указывалось, что реформа армии Сербии проводится "в наших инересах", а главным достижением называлось "изменение состояния сознания сербских офицеров". В Сербии президент Борис Тадич многократно повторял, что Сербия всегда будет придерживаться нейтралитета и никогда не предполагает вступать в НАТО. Однако в депешах 2007 года приводятся его же слова о том, что "интеграция Сербии в НАТО является приоритетом номер один". При этом речь шла не о какой-либо форме сотрудничества, а о полноправном членстве.
Именно об этом говорил Вук Еремич в Брюсселе 5 сентября 2007 года во время презентации документа о целях Сербии в программе "Партнёрство во имя мира". Сам документ готовили американцы.
В сообщении от 8 декабря 2008 года с закрытого совещания руководства НАТО говорилось: "Союзники спорили и по вопросу вступления Сербии, при этом Италия, Венгрия и Норвегия предложили похвалить Сербию за евроатлантический путь, по которому Белград начал идти, однако США предупредили, что это могло бы обратить внимание общественности на возрастающие евро-атлантические стремления Белграда".
США активно помогают создать в сербском обществе новый имидж НАТО: выделяют деньги на обучение журналистов, предлагают специальные гранты для радио и ТВ, выступают в крупнейших газетах, оплачивают заказные статьи.
Только публикации WikiLeaks открыли глаза на планы руководства страны в отношении НАТО, которые активно поддерживаются Вашингтоном. Дебора Менути, глава политического департамента посольства США в Сербии, подчеркнула желание США посредством Североатлантического альянса установить полный контроль над территорией Сербии.
"Мы не требуем от Сербии забыть о событиях 1999 года, - сказала госпожа Менути. - Но мне кажется, что национальные интересы Сербии в данный момент требуют разорвать с прошлым. Оставшийся гнев не должен затмить основной вопрос – выгоднее ли Сербии оставаться вне НАТО или присоединиться к нему".
Почему так усердствуют американцы? Их главной заботой является отдаление Сербии и Черногории от России, гарантии неприкосновенности существующих, а также всех потенциальных военных баз на Балканах, приобретение храброго и послушного солдата для наиболее опасных и грязных операций Альянса во всём мире.
НАТО для России является потенциально опасной организацией, угрожающей национальным интересам страны. Президент Дмитрий Медведев среди основных внешних угроз назвал "стремление наделить силовой потенциал НАТО глобальными функциями, реализуемыми в нарушение норм международного права, приблизить военную инфраструктуру стран-членов НАТО к границам России, в том числе путем расширения блока".
Поэтому вступление в НАТО балканских стран вынудит и Сербию, и Черногорию, и Македонию, и Республику Сербскую в составе Боснии и Герцеговины занять антироссийскую позицию.
Справка
Экономический потенциал 19 стран мира, участвовавших в агрессии против Югославии, превышал югославский в 679 раз. Атакам подвергалась вся территория страны. В налетах были задействованы 1200 самолётов, в том числе 850 боевых, совершивших с территории Италии, ФРГ, Великобритании, Турции, Франции, Венгрии, а также континентальной части США, по натовским данным, 35 тысяч авиавылетов.
Действия авиации поддерживала военно-морская группировка в составе трех авианосцев, шести ударных подводных лодок, двух крейсеров, семи эсминцев, 13 фрегатов. В Средиземном море находились четыре крупных десантных корабля с 10 тыс. морских пехотинцев на борту. Авиация НАТО нанесла 2300 воздушных ударов по 995 объектам.
По территории Югославии выпущено более 3 тыс. крылатых ракет, сброшено около 25 тыс. тонн (по некоторым данным — 79 тыс.) взрывчатки. В результате агрессии погибли 2 тыс. гражданских лиц, около 7 тыс. получили ранения, 30% из них — дети. Материальный ущерб Югославии составил более 200 млрд долл.

Елена Гуськова, доктор исторических наук, руководитель Центра по изучению современного балканского кризиса Института славяноведения РАН

По материалам rus.ruvr.ru

 Отправлено: 25.03.12 21:48. Заголовок: Человек, сбивший ..

Человек, сбивший "Стелс" над Югославией
http://rus.ruvr.ru/2012_03_23/69380867/
Блохин Тимур, Й. Вукотич

24.03.2012, 11:18

Фото: EPA

распечатать статью рассказать другу добавить в блог
Полковник Золтан Дани командовал 3-й батареей 250-й бригады ПВО, защищавшей Белград. 27 марта 1999 года, благодаря российскому оружию и доблести своих подчиненных, он сбил считавшийся неуязвимым F-117. Своими воспоминаниями Дани поделился с "Голосом России"

Операция НАТО против Югославии стала историей. Но, несмотря на то, что военный потенциал стран НАТО, участвовавших в операции с двусмысленным названием "Милосердный ангел", был несоизмерим с югославским, местным военным удалось неприятно удивить агрессора. Полковник Золтан Дани сбил самолет-невидимку, изготовленный по технологии "стелс".

Фотолента: "Милосердный ангел" - детоубийца

В 2004 году полковник Дани вышел в отставку, занялся своей пекарней и развитием сельского туризма. В интервью "Голосу России" он рассказал о событиях 27 марта 1999 года.

- Забыла ли Сербия, что ее бомбили"

- Около 18 часов нам было дано распоряжение включать систему, мы проверили исправность станции по наведению ракет, радара и доложили в оперативный центр, что третья дивизия находится в состоянии боеготовности. После 20.00 начался авианалет НАТО, мы включили радиолокатор и вскоре заметили приближающуюся цель. Запросили разрешение оперативного центра действовать против этого самолета. В 20.41 получили разрешение. В 20.42 цель была сбита – нам потребовалось 18 секунд.

- Как удалось обнаружить самолет-невидимку?

- Мы использовали российский радар П18 с метровым диапазоном частот. Для такого длинноволнового радара форма самолета не является препятствием для его обнаружения. Так что у нас была четкая картинка на экране. Мы провели соответствующие расчеты, после чего стали ждать, когда самолёт подлетит как можно ближе – тогда у него меньше шансов выпустить противорадарную ракету. За 15 километров мы включили радар. Операторы наведения видели его на своих экранах. Я тотчас же отдал приказ выпускать ракету, так как самолет уже был внутри зоны уничтожения. И тогда ракета сделала свое дело.

- Кто обрек Югославию на большую кровь?
- Практика гуманитарной интервенции

В России есть и более совершенные системы, но лучших ракетных систем и радаров у нас не было тогда, нет и сейчас. Принцип работы этой ПВО был по тем временам достаточно современным. Я считаю, что неважно, какого цвета кошка, главное, чтобы она ловила мышей. У нас это была практически единственная ракетная система, которая могла что-то сделать.

- Наверняка вы сбили "Стелс" благодаря не только системе ПВО, но и вашему умению.

- Самое главное, что вся команда была прекрасно подготовлена. Это была команда, которая могла в любой момент выполнить задание, и ей не надо было тратить время на размышления, потому что натренированность доходила до автоматизма.

- Правда ли, что вы впоследствии познакомились с пилотом сбитого вами самолета F-117?

- Да. Могу вкратце сообщить, что сейчас идет работа над проектом "Вторая встреча". Это будет документальный фильм. Лента будет готова к концу года, и пока я не могу рассказать о деталях. Мы долго договаривались об этой встрече, почти четыре года. Могу только сказать, что она прошла в непосредственной, позитивной атмосфере. Мы контактировали тогда, общаемся и сейчас. Наш проект – это послание мира, и своим фильмом мы хотим сказать, насколько важен мир во всем мире, и что нет ничего важнее семьи.

 Отправлено: 30.06.12 07:06. Заголовок: Этот фильм о геноцид..

Этот фильм о геноциде сербского народа после распада Югославии.
В фильме, названном авторами "Истина", показаны документальные кадры
зверств хорватских усташей, боснийских и косовских боевиков над мирными сербами.

 Отправлено: 28.07.13 08:33. Заголовок: http://www.youtube.c..

 Отправлено: 16.04.14 11:39. Заголовок: http://www.youtube.c..

 Отправлено: 24.05.14 15:24. Заголовок: Как Мадлен Олбрайт о..

Как Мадлен Олбрайт отплатила сербам за своё спасение
http://h.ua/story/364069/

Не ожидал такой цензуры от радиостанции «Эхо Москвы».

От радиостанции, которая сама всегда находилась в первых рядах борцов с цензурой.

Речь идёт о небольшой моей заметке «Сербская пианистка Даца Паунович и заокеанские звери». Без видимых причин редакция не допустила её публикацию в моём блоге.

Содержание следующее.

В сентябре 2012 года мне посчастливилось побывать в Белграде.

Сербы – удивительный народ. Кстати, искренне любящий Россию.

Что меня поразило?

Белградцы не пользуются метро. Стараются не пользоваться. Лучше потерять час-другой, добираясь до нужного места по верху, чем спускаться в метро.

А всё потому, что в 90-е годы метро было бомбоубежищем.

Американские бомбёжки отнюдь не были точечными, как об этом писали проамериканские СМИ.

Бомбардировки были ковровыми.

Заокеанские звери уничтожали даже родильные дома. Придёт время, когда преступления против человечности будут расследованы, и виновные понесут наказание. Сербы в это верят.

Все дни в Белграде моей очаровательной сопровождающей была Даца Паунович – выдающаяся сербская пианистка. Она исполняет классическую музыку и исполняет её прекрасно. Это сразу видно по реакции простых жителей Белграда и высшего руководства Сербии. Куда бы мы с ней ни приходили – в галерею, в музей, в органы власти – Дацу всегда встречали с распростёртыми объятиями и с радостными улыбками. Даца в Сербии – кумир. Кумир доброты, сердечности и сербского добродушия.

Несмотря на то, что Даца – девушка хрупкая, в душе она прочна, как броня. Это качество выработалось у неё не только в силу того, что она сербка, то есть представительница великого народа, который привык и умеет победно воевать. Но и в силу недавних объективных причин. Речь идёт об американских бомбардировках Сербии.

– Днём было всё хорошо. Если не выходить из дома, то казалось, что ничего и не происходит, – рассказывает Даца. – А ночью они снова начинали бомбить. Американцы на сербах испытывали новые виды вооружения. Они сбрасывали бомбы с обеднённым ураном. Они использовали графитные бомбы, вещество из которых повисало на проводах, оставляя город без электричества. Они бомбили нас тектоническими бомбами. Эти бомбы – о-о-очень большие. Они взрывались над поверхностью и вызывали в Белграде землетрясения. В результате большая часть зданий разрушилась не от попадания бомб, а от вызванных ими землетрясений. Под обломками таких разрушений погибли многие тысячи сербов.

– Американцы полностью разрушили наш город, наши родные дома, – продолжает Даца. – А чтобы до конца добить граждан Белграда, нацелились на мосты. Нам пришлось ночами и днями дежурить на мосту, своими телами мы защищали мосты Белграда от американских бомб…

Я смотрел на Дацу и думал, что вот ведь ей, хрупкой, но упорной пианистке, вместе с такими же сильными духом без преувеличения великими людьми – патриотами своей страны удалось защитить те самые мосты. А теперь мы в машине Даци проезжали по ним, вглядываясь в тонкости их архитектуры…

Всё-таки друг Бориса Ельцина Билл Клинтон – редкостная сволочь…

Вот такая заметка.

И, уверяю вас, это далеко не всё, что мне рассказывали сербы в Белграде.

Рассказывая со слезами на глазах, с дрожью в голосе, люди недоумевали, почему у мира сложилось превратное, проамериканское впечатление о якобы точечных бомбардировках.

Рассказывая, просили об этом написать, поведать всему миру.

Оказывается, натовцы разбомбили планомерно и целенаправленно абсолютно все дороги, «даже снабжение пищей перестало быть возможным».

НАТО разбомбило все промышленные предприятия. Даже те, которые не относились к военно-промышленному комплексу.

Они разбомбили почти все мосты.

И только белградские мосты люди защитили своими жизнями.

НАТО разбомбило все места, с которых могло осуществляться телерадиовещание.

Разбомбив мирные объекты и жилые кварталы, НАТО принесло косвенные «извинения»: мол, ошиблись, с кем не бывает…

НАТО разбомбило главный роддом югославской столицы, в котором как выражаются сербы, родился почти весь Белград.

Мне об это говорили все сербы, с которыми довелось общаться.

А от того, что рассказывал сапёр, который до сих пор занимается разминированием Белграда, до сих пор кровь стынет в жилах.

img-1

Скажу только, что без сопровождения сапёров в некоторые парки и большинство лесов нельзя ходить.

До сих пор в Сербии гибнут люди, подрываясь на кассетных бомбах, которые стали кассетными минами. И об этом тоже мне едва ли не в один голос с горечью говорили все представители государственных и общественных организаций, с которыми довелось встречаться в Сербии.

Впрочем, РИА Новости ещё в 1999 году писали о том, что главными жертвами бомбардировок стали мирные жители. Цитирую далее: «Как признал недавно спецпредставитель ООН по правам человека в бывшей Югославии Иржи Динстбир, Балканская операция НАТО привела к большему числу жертв среди мирного населения, чем сам косовский конфликт, ради разрешения которого она якобы была предпринята. 21 07. 99».

- Нашу страну НАТО бомбардировало с целью тотального её уничтожения, для того, как они выразились, чтобы вернуть её в каменный век. При этом в прицел попадали исключительно гражданские объекты. Слободан Самарджия, редактор, из интервью «Иносми».

Теперь вторая часть.

Вот свежий комментарий из Рунета:

«А жабоидная Мадлен Олбрайт – вообще нелюдь.

В своё время сердобольные сербы приютили и спрятали от гитлеровцев маленькую девочку с близко посаженными глазками и трогательным крючковатым носиком... Девочка выросла, переехала в США и стала одним из главных инициаторов жестокой натовской агрессии против Сербии.

Мораль: никогда не привечайте паразитов, они когда-нибудь загрызут если не вас, то ваших внуков».

Есть же старая, если не ошибаюсь, монгольская пословица: спасая жизнь волчонку, готовься остаться без стада.

По сообщению сайта srpska.ru от 4.11.2007, гражданам Сербии, спасавшим еврейские семьи в годы Второй Мировой войны, в белградской синагоге были вручены «Медали праведника». Были награждены: доктор Душану Йовановичу и посмертно Андрии Латалу, Петру Занковичу, Клари и Слободану Байич и Милене Кнежевич. Ранее благодарность за спасение евреев уже получила вся Сербия. В годы войны сербская семья спасла от нацистов маленькую Мадлен Олбрайт. Повзрослев и став Госсекретарем США, Мадлен не забыла про своих спасителей, приняв активное участие в бомбежках Югославии.

Ковровые бомбардировки Белграда осуществлялись с 24 марта по 10 июня 1999 года.

А вот что, по материалам сербских СМИ, писали о Мадлен Олбрайт в России ещё в 2000 году: «Родилась 15 мая 1937 года в Праге в семье дипломата. Тогда ее звали Яна Кербел. Ее отец, Иосиф Кербел, дважды был на дипломатической работе в Белграде (в 1936-38 гг. – в качестве советника посольства по связям с прессой; в 1945-48 гг. – в качестве посла). Впрочем, Кербелы живали у нас и неофициально. После оккупации Чехословакии Иосиф и его жена Мандула, будучи чистокровными евреями, перешли в католичество; некоторое время они спасались от Гитлера в самом центре Сербии в г. Врнячка Баня (их укрыл в своем доме Жарко Попичич, ни сном ни духом не ведавший тогда, чем впоследствии отплатят его постояльцы всему сербскому народу). После войны Кербелы стали Корбелами… Позднее, когда Корбелы перебрались в США, Владимир Дедиер уговаривал Иосифа не публиковать книгу «Коммунизм Тито», однако, гонорар был слишком высок, так что Иосиф вынужден был огорчить старого товарища…

Детство. Пока была маленькая, любила играть с сербами. Однако всегда огорчалась, когда проигрывала, и тогда устраивала настоящие истерики… После войны, когда была уже постарше, неожиданно возненавидела своих сербских подруг на почве ревности, хотя девочки были ни в чем не виноваты, да и мальчики из дворовой компании были еще слишком малы…

Религиозная принадлежность. Была католичкой; выйдя замуж, перешла в «епископскую церковь». После развода «вспомнила» о том, что она «всё-таки еврейка».

Образование. Сербский когда-то знала неплохо. Что использовала даже в Америке, заняв какое-то место на какой-то языковой олимпиаде. Знала наизусть названия всех наших республик… Впоследствии изучала политические науки в элитном женском колледже (там познакомилась с Хиллари Клинтон)…

Семейное положение. В 1959 г. вышла замуж за Джо Патерсона-Олбрайта, правнука основателя «Дейли Ньюс». Родила ему двух близнецов – Алису и Энн; впоследствии еще и Катарину. В 1982 г. развелась с мужем и целиком посвятила себя политике…

Карьера. Как ученица Збигнева Бжезинского быстро и без проблем поднималась по служебной лестнице. Когда-то муж сказал ей: «Я смертельно устал от тебя…». Здесь же, напротив, все были просто очарованы «умницей Мадлен» … В 1988 г. будучи советником Майкла Дукакиса, Мадлен впервые познакомилась с губернатором Арканзаса Биллом Клинтоном, на которого уже тогда сделали ставку сильные мира сего. И тут же вспомнила о «старой подруге Хиллари»… В 1992 г., после победы Клинтона на выборах, стала послом США в ООН, а затем и госсекретарем.

Пристрастия. Обожает демократию, ненавидит сербов. Любимые украшения – массивные броши с золотой змеей».

Как сообщает «Википедия», в 1992 году Олбрайт стала советником Билла Клинтона и после его избрания на пост президента была назначена на пост постоянного представителя США при ООН. Во время работы в ООН она была в крайне натянутых взаимоотношениях с Генеральным секретарём ООН Бутросом Гали.

Олбрайт поддерживала санкции против Ирака. В 1996 она дала интервью Лесли Шталь в телепрограмме CBS «60 минут». Когда Шталь спросила Олбрайт о последствиях санкций против Ирака: «Мы слышали, что погибло полмиллиона детей. Я имею в виду, это больше детей, чем погибло в Хиросиме. И, вы знаете, стоит ли это того?». Олбрайт ответила: «Я думаю, что это очень тяжёлый выбор, но цена — мы думаем, что она того стоила».

В 1997 году была назначена на пост государственного секретаря в администрации президента Клинтона и стала первой женщиной на этом посту. Олбрайт была сторонницей жёсткого курса США в международных отношениях, выступала за усиление позиций США в НАТО, за всемерную защиту интересов США, не останавливаясь и перед применением военной силы. Что и было продемонстрировано на Балканах. 25 сентября 2007 вместе с несколькими другими госсекретарями США в отставке подписала письмо, призывающее Конгресс США не принимать резолюцию 106 о геноциде армян.

Правильно. Потому что мировая общественность рано или поздно поставит вопрос о геноциде сербов, к которому напрямую причастна Мадлен Олбрайт.

Сербские учёные свидетельствуют: у всех без исключения беременных сербских женщин в плаценте – ядерный материал. Любой зародыш развивается, находясь под облучением.

Повторяю: у всех без исключения. Это к вопросу о том, что американцы на сербах испытывали новые виды вооружения. И, в частности, сбрасывали бомбы с обеднённым ураном.

Своими радиоактивно «фонящими» животами при вынашивании каждого ребёнка молодые сербские мамы за то, чтобы привлечь НАТО к ответственности. За приведение войск НАТО к международному трибуналу.

Почему же эта Мадлен Олбрайт до сих пор не наказана?

Что же это за животное такое, которое берёт на себя право распоряжаться миллионами человеческих жизней? И про полмиллиона детей, погибших в противоположном США полушарии Земли, заявляет, что военная операция того стоила…

Действительно, достойная ученица Збигнева Бжезинского.

А что сербы?

Их никто не слышит. Не хочет слышать.

Андрей Тюняев, главный редактор газеты «Президент»



Читать полностью: http://h.ua/story/364069/#ixzz32dRT8F2d

 Отправлено: 12.06.14 23:50. Заголовок: Григориј Соколов 11 ..

Григориј Соколов
11 јун, 19:47
Државна дума РФ сетила се бомбардовања Југославије
http://serbian.ruvr.ru/2014_06_11/Drzhavna-duma-RF-setila-se-bombardovanja-Jugoslavije-3674/?slide-1
Изложба фотографија 15 година НАТО агресије на Југославију отворена је у Државној думи РФ. Организовао ју је друштвени комитет за одбрану Војислава Шешеља чији су чланови политичари, научници, писци разних политичких убеђења.

На зидовима ходника који спаја две зграде где је увек много света висе фотографије. Оне изазивају повећано интересовање посланика који пролазе ходником. На њима су представљене разорене куће, аутомобили КФОР-а, зграде које горе у Београду. На посебном штанду су фотографије Слободана Милошевића, Војислава Шешеља, Ратка Младића. Говорећи на отварању изложбе, амбасадор Републике Србије у РФ Славенко Терзић, који се у време бомбардовања налазио у Београду, сетио се тих страшних дана.

То је била агресија на суверену, међународно признату државу без дозволе СБ УН, у циљу подршке терористичког великоалбанског покрета на српској територији Косову и Метохији. Она је спровођена уз коришћење осиморашеног уранијума, чије последице у земљи су врло жалосне. Србија памти све то, али ни Русија не заборавља. И без обзира на то што је политичка елита Русије тада заузимала други став, ја као историчар памтим да је руски народ био са нама и у 18, и у 19, и у 20. веку и наставља да буде са нама и данас. И желим да кажем огромно хвала за организацију ове изложбе.

За многе од оних који су учествовали у свечаном отварању изложбе догађаји 90-их година на Балкану изазивају асоцијације са дешавањима у данашњој Украјини. То је потврдио у свом излагању лидер КПРФ Генадиј Зјуганов.

Пре 15 година хладни рат само што је био завршен. Американци и земље НАТО-а су започеле у Европи ”врући” рат. Прогласивши несавесни поход против Југославије, они су отворили епоху бесрамних ратова. Уследили су Авганистан, Ирак, Египат, Либија. Данас је овај рат стигао до Украјине, приближивши се сасвим руским границама. Ми морамо одлично да схватамо да се наши рођаци у Доњецку и Луганску боре против НАТО-а и Американаца који су започели ова бојева дејства рукама бандероваца. И овог пута рат се води већ непосредно против Русије. Данас је наступио историјски тренутак када је потребно извући поуке из југословенске трагедије и уложити све напоре како би се зауставила злодела у Украјини.

О балканском конфликту 90-их година писали су и многи руски научници историчари. Између осталог ове године је изашла књига познатог балканолога, директора Центра за проучавање савремене балканске кризе Института за славистику РАН доктора Јелене Гускове Косово и Метохија: рат и услови мира. Јелена Гускова је истакла посебан историјски значај отворене изложбе.

Врло је добро што новинари, као и сви који су се овде окупили, памте ову трагедију с краја 20, цивилизованог века, када се чинило да ратова више никада неће бити. Значај ове изложбе је управо у томе да се не заборави шта се десило на Балкану. Већ почетком 90-их година Србија се нашла на путу Русије и задржала НАТО и Американце на 17 година. И тек сада Русија почиње да спознаје своју улогу коју је требало да игра тада и коју игра данас. Желим да кажем хвала нашем парламенту који и почетком, и средином и крајем 90-их и сада стално говори о улози Русије у свим мировним процесима. Потпуно сам уверена да без Русије свет неће постати праведнији.

Вероватно се ове речи могу назвати лајтмотивом изложбе фотографија 14 година НАТО агресије у Југославији у Државној думи РФ.
опширније: http://serbian.ruvr.ru/2014_06_11/Drzhavna-duma-RF-setila-se-bombardovanja-Jugoslavije-3674/

 Отправлено: 18.06.14 18:50. Заголовок: Спустя 15 лет после ..

Спустя 15 лет после натовских бомбардировок Сербии спецкор «KP» Дарья Асламова отправилась в эту страну, чтобы посмотреть, какой след оставила там война.



Сербия. Отравленная земля
http://newsland.com/news/detail/id/1384147/

 Отправлено: 16.11.14 14:36. Заголовок: http://www.youtube.c..

 Отправлено: 20.11.14 02:36. Заголовок: Мучно је читати ове ..

Мучно је читати ове добро познате изјаве ''пријатеља'' са Запада али, у исто време, ове поруке наших крвника на неки начин треба учинити лектиром за млађе нараштаје. Непријатељ некада толико мрзи Србе да не осећа потребу за сплеткарењем, прикривањем и алегоријама, већ се отворено декларише против нас.