Отправлено: 22.03.10 23:54. Заголовок: СРБЕ СУ УБИЈАЛИ, ЗАР НЕ???

/22.3.2010/
Годовщина нападения на мирную Югославию

24 марта – трагический день для всего славянского мира. В 2009 году исполняется ровно 10 лет со дня начала бомбардировок Югославии и развязывания геноцида против сербов.
В этот день американский «черный ворон» напал на «белую горлицу» – Югославию.
Начиная с 24 марта 1999 года, 78 дней самолеты альянса бомбами насаждали в Югославии демократию, кровью местных жителей отмывая путь к «цивилизованному миру», разрушая Белград, Нови Сад, Крагуевац, Панчево и другие города Югославии.
По разным данным в Югославии погибли от 1500 до 5000 гражданских лиц, в том числе большое число женщин, детей и пожилых людей. Вестники демократии не жалели никого.
Были уничтожены или серьезно повреждены 200 промышленных предприятий, нефтехранилища, энергетические сооружения и объекты инфраструктуры, в том числе 82 железнодорожных и дорожных моста. Так и не определена окончательная сумма материального ущерба.
В операции против Югославии, было задействовано 1260 самолетов и вертолетов, в том числе стратегические бомбардировщики Б-52 и Б-2А и 30 боевых кораблей, включая 3 авианосца и 6 атомных подводных лодок.
Свои боевые части прислали все страны альянса, за исключением Люксембурга, Исландии, Чехии, Польши и Греции. Для возможного вторжения в Косово в Албании и Македонии была сосредоточена 27-тысячная группировка сухопутных войск. Потери альянса были ничтожны. Югославской ПВО удалось сбить два самолета и 16 беспилотных летательных аппаратов. Ни один военнослужащий НАТО не погиб в бою. По оценкам американских экспертов, в ходе бомбардировок была выведена из строя половина сербской артиллерии и авиации и треть бронетехники.
В Сербии было разрушено 100 % нефтяной промышленности, половина военной промышленности, большинство топливохранилищ и трансформаторных станций, а также 40 процентов теле - и радиостанций и ретрансляторов, включая Центральный телецентр Белграда. Не в состоянии далее противостоять ударам неприятеля, которому она не могла нанести никакого серьезного ущерба, Югославия, в конце концов, согласилась на вывод своих сил из Косова и ввод туда миротворческого контингента.
Первые ракетные удары по команде Генерального секретаря НАТО Хавьера Соланы были нанесены около 20.00 по местному времени по радарным установкам, находящимся на черногорском побережье Адриатического моря. Одновременно ракетным атакам подверглись военный аэродром в нескольких километрах от Белграда и крупные промышленные объекты в городе Панчево, находящемся менее чем в 20 километрах от Белграда.
В течение второй половины 1998-го и первого квартала 1999 года НАТО почти демонстративно проводила подготовку к запланированной военной кампании путем наращивания своего потенциала в регионе и проведения соответствующих учений.
Первоначально, полагая, что достичь поставленной цели можно относительно невысокой ценой, руководство блока довело общую численность группировки боевой авиации до 330 единиц. При этом в район кризиса впервые прибыли малозаметные самолеты F-117А (12 единиц), началась переброска бомбардировщиков В-52Н с континентальной части США на британскую авиабазу Фэрфорд и создание мощной группировки стратегических заправщиков США типа КС-135 и КС-10А на испанской авиабазе Морон.
Для базирования самолетов альянса, задействованных в конфликте, использовалось свыше 20 авиабаз, расположенных в Италии, Германии, Венгрии, Франции, Великобритании, Испании, Боснии и Герцеговине и Македонии. Рассматривался также вопрос о возможности нанесения авиационных ударов по Югославии и из Турции.
Президент России Борис Ельцин выступил с обращением к миру, в котором попросил Клинтона не делать этого трагического, драматического шага. 28 марта Билл Клинтон после совещания с руководителями Великобритании, Германии, Франции и Италии подтвердил разрешение усилить военные удары по Югославии. Авиация НАТО нанесла точечные удары по военно-стратегическим объектам в пригородах Белграда.
НАТО бомбила нефтеперерабатывающие и нефтехимические заводы, что привело к некоторому нарушению экологического баланса и загрязнению окружающей среды.
Более 500 тысяч сербов были насильственно изгнаны из Хорватии и Боснии при помощи отставных офицеров американской армии, понимавших, что большая часть сербского населения уже никогда не вернется. Сегодня они по-прежнему живут в Сербии как беженцы.
В следствии развязывания войны на Балканах, в Югославии были уничтожены храмы, монастыри, святые места, в частности: монастырь св. Троицы, храм Пресвятой Богородицы (Мушутиште), монастырь св. марка Коришского (Кориша), монастырь св. Архангела Гавриила (Витина), монастырь Девич (Дреница), монастырь св. Уроша (Шереник), монастырь и храм св. Архангелов (Верхнее Неродимле), храм Николая Летнего (Нижнее Неродимле), храм св. Стефана (Нижнее Неродимле), монастырский храм Введения Богородицы (Долац), храм св. Николая (Словице), храм свв. Апостолов Петра и Павла (Сува Река), храм св. Троицы (Петрич), храм Введения Богородицы (Белое Поле), Соборный храм Св. Уроша (Урошевац), храм Св. Илии (Вучитрн), храм Св. Иоанна Предтечи (Самодрежа), храм св. Параскевы Пятницы (Дрсник) и сотни других храмов.
В это же время, пользуясь поддержкой НАТО, косовары, и в частности так называемая Армия Освобождения Косово захватили власть в крае.
Югославия погрузилась во мрак нищеты, экологического коллапса и социально-экономического упадка.
НАТО и средства массовой информации оправдывали нападение на Югославию как гуманитарную акцию, направленную на прекращение репрессий против этнических албанцев в Косово. Кроме желания развалить страну в центре Европы, оно было нацелено на захват материальных богатых минеральных ресурсов Косово, которые включают существенные месторождения свинца, цинка, кадмия серебра и золота.
Сегодня США продолжает свой курс на разрушение Сербии, занимаясь поставкой оружия для косоваров, аргументируя это тем, что вооружение ненавидящих сербов косовар будет способствовать укреплению безопасности и восстановлению мира в Косово.
Война продолжается….

Коломытченко Вадим Юрьевич

 Отправлено: 31.10.10 16:33. Заголовок: Истина и помирење н..

Истина и помирење на ex-YU просторима
Шокантно сведочење инсајдера против Насера Орића

Слободан Дурмановић
субота, 30. октобар 2010.
(Нови Репортер, Бањалука, 27.10.2010.)

Након што је правоснажном одлуком Апелационог већа Хашког трибунала, ратни командант Армије РБиХ на подручју Сребренице Насер Орић “због недостатка доказа” 3. јула 2008. године ослобођен свих оптужби у Хагу, а потом се вратио у Сарајево као национални херој, ипак су се појавиле нове оптужбе и против Орића, као и против осталих његових највиђенијих сабораца, попут Зулфе Турсуновића и других. Исказ инсајдера чији су иницијали А.С. из једног села у околини Братунца, који је све време рата био припадник јединица Армије РБиХ у Сребреници, у Тужилаштву стоји већ годину и по дана, али још увек, изгледа, није довољан за оптужницу против било кога од “Орићеваца”. Зашто је то тако - ваљаног одговора до данас нема. Делове исказа недавно је објавила ТВ БН, а “НР” је, такође, имао увид у цео исказ инсајдера А.С.

Преузимање предмета “Насер Орић и остали”

Упоредо са процесом у Хашком трибуналу, Окружно тужилаштво у Бијељини је, на основу сагласности Посебног одељења Тужилаштва БиХ за ратне злочине, у мају 2006. године наставило са истрагом против Орића и његових сабораца, да би се пред сам крај 2008. године - када је Орић већ био правоснажно ослобођен у Хагу - појавио исказ инсајдера А.С. Након тог “детаља”, Хашки трибунал одбија жалбу Орићевих бранилаца којом се покушава оспорити валидност нових доказа у истрази у БиХ. Али, у априлу прошле године Суд БиХ прихвата предлог Васвије Видовић и Едине Решидовић да преузме цео предмета против Насера Орића и осталих од бијељинског Окружног тужилаштва. У мају 2009. године Тужилаштво БиХ наставља да ради на овом предмет, али ни годину и по дана касније нема ниједне оптужнице, иако су тужиоци добили и исказ сведока А.С. који у свом ратном дневнику описује многобројне злочине које су, како тврди, починили лично Насер Орић, Зулфо Турсуновић, Ејуп Голић, као и припадници једница Неџада Бектића, Мује Манџића и осталих који су деловали на ширем подручју Сребренице од 1992. до 1995. године. Исказ овог инсајдера у истрази, у којем он, заправо, потврђује и још детаљније разјашњава све што је записао у свом ратном дневнику, обилује тешким оптужбама за злочине и над српским цивилима и над бошњачким становништвом у самој Сребреници.

Као болничар у једној од Орићевих војних формација, он наводи да је видео и чуо како су убијани Срби, међу којима и жене и деца, који су бежећи пливали реком Дрином према Љубовији у Србији, описујући да су припадници “Орићевци” пуцали из снајпера у цивиле који су покушали да пређу реку.

Монструозна убиства

Тако, на пример, овај инсајдер наводи стравичне детаље убистава након напада на српско село Кравицу на Божић 1993. године. “ Знам лично да су пет заробљених Срба убили, заклавши их ножем, Насер Орић и један по надимку Кезо из Глогове, који је био заменик Ејупа Голића из Глогове(вођа локалне јединице, касније погинуо,оп.а.), а сада живи у Тузли. Лично сам видео када су они заклали петорицу заробљеника, а после тога направили голове и играли лопте главама које су одсекли. Убили су их у месту Кајићи на улату у Кравицу. Знам да је један од тих убијених био конобар у Братунцу, радио је у кафани ‘Ловац’(...). Видео сам и у Кравици доста покланих цивила, али нисам видео ко их је побио. Међу њима је било и жена у црнини”, навео је сведок у исказу. Као болничар у једној од Орићевих војних формација, он наводи да је видео и чуо како су убијани Срби, међу којима и жене и деца, који су бежећи пливали реком Дрином према Љубовији у Србији, описујући да су припадници “Орићевци” пуцали из снајпера у цивиле који су покушали да пређу реку. У исказу који се односи на напад на село Лозничка ријека крајем лета 1992. године, овај инсајдер наводи како су злочинци убијали и старе и непокретне људе.

“Знам лично да је Насер Орић наредио да се запале две куће у којима су се, у моменту паљења, налазила лица српске националности која су тако изгорела жива. У једној кући је било четворо деце и једна старија баба. У другој кући су изгорела два стара непокретна човека и једна жена непокретна, с тим да је један од тих мушкараца ту донесен жив из неке друге куће, па онда запаљен са ових двоје. Куће су запаљене тако што је запаљен намештај и гардероба у кући. Ја сам својим ушима слушао кад је Насер наредио да се та лица у тим кућама запале(...) За Насера могу рећи и то да је говорио да се убијени Срби не закопавају, већ да се оставе на земљи како би брже трулили”, испричао је, између осталог, инсајдер А.С. У својој “књизи” на 102 стране - како још назива свој ратни дневник - овај инсајдер тврди да је Орић у Лозничкој ријеци убио и једну трудну Српкињу. “Насер јој је забо нож у стомак, и то отприлике на месту где је желудац, а затим је нож свукао низ стомак у пределу ногу, расекавши је целу, услед чега је из ње испало све, па и кеса, како бих је назвао, у којој се дете нерођено налазило у њеној утроби. Жена је јаукала и помињала имена неких Срба и у таквом стању је остала а да нико у њу није пуцао да би јој скратио муке(...) То је Насер урадио у присуству нас многих. С обзиром на питања која јој је пре тога постављао, у смислу “где ти је човек, што ми није донео паре, што ми је остао дужан” и слично - закључио сам да је он ту жену и њеног мужа од раније познавао. Тако нешто је Насер исто урадио и једној трудној жени у Кравици”, тврди у свом исказу инсајдер А.С.

Описујући напад на српско село Подравање у лето 1992. године, овај сведок је испричао и шта је било са више од 20 заробљених Срба, међу којима је било и жена и деце. “Након заробљавања, били су доведени до једног камиона у Подравању, где им је Насер одржао говор: причао им је како ће жене и деца бити одведени у Сребреницу, а одатле на размену у Братунац, док ће мушкарци остати у Подравању и са српском војском бити ту размењени. После тог говора, жене, деца и три мушкарца одведени су у Сребреницу у општину на други спрат, а мушкарци су на лицу места побијени, а са њима је био остао Насер са својом групом људи. Они Срби што су одведени у Сребреницу, следећи дан су предати Зулфи Турсуновићу, а после сам чуо да их је Зулфо побио са своја два момка(...) Није се смело причати по Сребреници да је Зулфо побио многе Србе цивиле из Подравања, јер у противном не би дочекао зоре жив. Зулфо је тада проглашен за највећег кољача”, испричао је сведок А.С. Као “највећи кољач”, Турсуновић се, према тврдњама сведока, “прославио” и након напада на српско село Залазје, такође у лето 1992. године.”Тада је заробљено 8 Срба, од чега је Зулфо седам заклао, а Насер је осмог убио одсекавши му главу, а прво му је извадио оба ока ножем. Насер је након тога, гледајући у нас присутне, рекао ‘ Ево, видели сте шта је с њих овде урађено, овако треба сваки Србин да прође’ ”, изјавио је сведок А.С.

У мало српско село Крњићи, на самом почетку рата у БиХ, према опису сведока, Орићеве и Турсуновићеве јединице ушле су након свега двадесетак минута отпора мештана, који су се предали након што су покушали да се бране са свега неколико пушака. Сведок није видео где је одведено неколико заробљених Срба са оружјем, нити шта је било с њима касније, али је испричао да је видео шта је било са осталим цивилима. “Пет мушкараца је убијено приликом уласка у село и то кад су покушавали да побегну из својих кућа. Они нису били наоружани, а остављени су мртви на местима где су убијани, јер нису дали да их копамо. Остали су изведени из својих кућа и међу њима је било и жена и деце. Једна жена је била глувонема, а једна је могла причати и њих обе је код сеоске чесме заклао Зулфо Турсуновић. Још цивила је убијено касније, али не знам тачно колико”, испричао је сведок А.С., наводећи да је у већини напада на српска села током 1992. и 1993. године учествовао као болничар.

Ово су само неки од најтежих злочина које је он у свом исказу описао. У томе се, као посебно интересантно, налази и прича о томе да су “Орићевци” гранатирали игралиште Средњошколског центра у Сребреници у пролеће 1995. године.

Ово су само неки од најтежих злочина које је он у свом исказу описао. У томе се, као посебно интересантно, налази и прича о томе да су “Орићевци” гранатирали игралиште Средњошколског центра у Сребреници у пролеће 1995. године, када је погинуло близу 80 младих Бошњака. ”Насер Орић је дао наредбу Муји Манџићу, брату Смаје Манџића, да минобацачем 120 мм гађа игралиште средњошкоског центра у Сребреници у моменту кад су деца одржавала турнир. Мујо је ту наредбу извршио и услед те испаљене гранате убијено је око 80 деце и било је доста рањених. После тога су оптужени Срби да су они бацили ту гранату, јер су српски положаји били изнад положаја на којима се налазио Мујо. Ја сам тада радио на радио станици и примао информације, па сам то тако сазнао”, тврди инсајдер А.С.

Сваки злочин (ни)је злочин

Из Тужилаштва БиХ нису желели да коментаришу ова случај, због интереса истраге. Ипак, портпарол Тужилаштва Борис Грубешић саопштио је да се “интензивно ради” на истрагама о почињеним злочинима над Србима у Подрињу. „Реч је о предметима на којима треба доста рада и доста анализе и прикупљања велике количине доказа. У међувремену, неки сведоци су умрли, а ми чинимо све што можемо, имајући у виду капацитете са којима располажемо. Сматрамо да су и тужилаштва у ентитетима могла много више да учине на процесуирању ратних злочина, поготово у првих десет година после рата“, тврди Грубешић. С друге стране, сведок А.С. тврди да је са истражиоцима Тужилаштва БиХ контактирао још у мају 2008. године, али да њих није занимало његово сведочење. „Њих није интересовало то шта је ко радио према Србима, њих је интересовало имам ли ја какве информације о ратним злочинима које су Срби починили према Бошњацима“, изјавио је овај сведок.

На крају, треба посебно напоменути да инсајдер чији су иницијали А.С. данас служи казну у једном затвору у РС због убиства. Он, међутим, тврди да га на исказ против Орића, Турсуновића и осталих нико није присилио, већ да је, практично, само својом изјавом потврдио све што је написао у личним белешкама током рата, на основу онога што је видео и чуо. Дакле, узимајући у обзир статус ове особе, тешко би се могло рећи да је његов исказ мање кредибилан од, рецимо, исказа Дражена Ердемовића који је, по сопственом признању, био тежак ратни злочинац. Разлика је “само” у томе што је Ердемовићев исказ да је убио више од стотину људи у Хагу искоришћен за подизање оптужница против високих официра ВРС, а исказ А.С., упркос томе што тврди да лично никог није убио, у Тужилаштву БиХ у Сарајеву још не сматрају довољним ни за оптужницу против Зулфе Турсуновића, а о Насеру Орићу и осталима да и не говоримо. Зато, поредећи поменута два исказа, није тешко закључити да се жртве на ширем подручју Сребренице и Братунца и даље различито третирају: како у Хагу, тако и у Сарајеву.

 Отправлено: 23.03.10 00:09. Заголовок: U toku je dobra emis..

U toku je dobra emisija na tv kosava , zivadin jovanovic, spasoje smiljanic ....

 Отправлено: 16.04.10 21:43. Заголовок: 16.4.2010/ Умер гене..

16.4.2010/
Умер генерал Расим Делич

ЦРКЛА ЈОШ ЈЕДНА ЏУКЕЛА КРВНИЧКА.


Генерал Армии БиГ на пенсии Расим Делич умер сегодня утром в 6.30 в своем доме в Високом, - подтвердил агентству «Срна» генеральный секретарь Партии Демократического Действия Амир Зукич, - ссылаясь на информацию от сына Делича.
Гаагский Трибунал осудил 15 сентября 2008 года бывшего командующего Главным Штабом Армии БиГ Расима Делича на три года заключения за преступления, совершенными моджахедами над сербскими пленными в средней Боснии в 1995 году.
Зуклич сообщил, что в последнее время Делич часто посещал врачей и сильно похудел, больше ничего о внезапной смерти генерала, а также о дате похорон он сообщить не смог.

Бывший командующий Армией БиГ генерал Расим Делич (61 год), умерший в своем доме в Високом, родился 4 февраля 1949 года в Челиче, БиГ.
В военную академию поступил в 1967 году, закончил в 1971 году, из Югославской Народной армии ушел 13 апреля 1992 года в чине подполковника.

С 8 июня 1993 до конца войны в БиГ командовал мусульманской Армией БиГ. Как командующий Главным Штабом Делич являлся высшим офицеров Армии БиГ, подчиняющимся только Председательству БиГ. Непосредственно Деличу подчинялись в том числе Второй Третий корпуса, командиры которых подчинялись непосредственно Деличу. 13 августа 1993 года Расим Делич отдал приказ о создании специального отряда «Эль Муджахеддин» в котором служили мусульманские добровольцы, известные как «моджахеды», отряд действовал в центральной Боснии до сентября 1995 года. Отряд «Эль Муджахеддин», находившийся под командованием Делича, за время войны в БиГ совершил множество военных преступлений и бесчеловечно вел себя по отношению к сербским и хорватским пленным и мирным жителям.

После войны в БиГ Делич командовал Совместным командованием Армии мусульманско-хорватской Федерации БиГ. На пенсию ушел в сентябре 2000 года. После того ,как Международный суд по бывшей Югославии в Гааге выдвинул против него обвинение, Делич добровольно сдался Трибуналу 28 февраля 2005 года, впервые появившись перед судьей 3 марта 2005 он заявил, что не признает себя виновным.

Первоначальное обвинение против Делича было изменено 30 июня 2006 ,после 11 месячного судебного процесса,15 сентября 2008 года Делич был осужден на три года заключения за преступления, совершенные отрядом «Эль муджахеддин», а также за «жестокие действия, нарушающие правила и обычаи войн» в связи с событиями в селе Ливаде и лагере Каменица в июле и августе 1995 года.

 Отправлено: 19.04.10 16:21. Заголовок: /19.4.2010/ «Великие..

/19.4.2010/
«Великие хиты» Насера Орича


События пятнадцатилетней давности сознательно вырываются из исторического контекста конфликта в бывшей СФРЮ, и, конкретнее, из контекста гражданской войны (с ее национальной и религиозной составляющими) в бывшей югославской союзной республике Боснии и Герцеговине (БиГ).

После длительных дебатов в ночь с 30 на 31 марта в Народной Скупщине (Парламенте) Сербии большинством всего в два голоса была принята Декларация о Сребренице, осуждающая события в этом городе, произошедшие в июле 1995 года.

Оставим в стороне возможные последствия для Сербии от принятия данного документа, подчеркнем лишь, что все случившееся в те дни мифологизировано мировыми масс-медиа, а созданная в результате этой мифологизации «информационная картинка» превращена в своеобразную историческую аксиому, не требующую и не предусматривающую никаких доказательств. Согласно господствующей трактовке тех событий, армия боснийских сербов 11 июля 1995 года совершила нападение на «боснийский город Сребреницу, и устроила там геноцид, убив 8 тысяч мусульманских мужчин и подростков». Для окончательного утверждения подобной версии были задействованы институты нового мирового порядка: в феврале 2007 г. Международный суд ООН признал события в Сребренице в 1995 г. геноцидом, сняв, правда, за это ответственность с Сербии, а в январе 2009 г. Европейский парламент провозгласил 11 июля «днем памяти геноцида в Сребренице».

Однако независимые эксперты, для мнения которых масс-медиа закрыты, признавая факт преступления в Сребренице, говорят о нескольких сотнях расстрелянных боснийских мусульман. Сербский исследователь Милан Булаич отмечал: «Если бы мусульманские власти действительно хотели установить количество жертв, они могли бы организовать в 1996 году перепись населения и сопоставить ее данные с данными переписи 1991 года, но этого не сделано». Перепись должна проводиться каждые 10 лет. Но это не было сделано и в 2001 году, потому что было бы установлено, сколько сербов погибло в Сараево и Сребренице, указывал Булаич. Перспективы переписи населения в БиГ и по сей день остаются туманными.

Кроме того, стоит подчеркнуть, что имевшее место преступление было совершено не над мирным мусульманским населением, а в отношении военнопленных 28-й дивизии армии Боснии и Герцеговины (АБГ).

Военнослужащие этой дивизии под командованием Насера Орича были сконцентрированы в Сребренице, несмотря на то, что этот город был объявлен демилитаризованной зоной под защитой ООН в соответствии с Резолюцией СБ ООН 819/93 и Договором от 17 апреля 1993 года, подписанным сербским генералом Ратко Младичем и мусульманским генералом Сефером Халиловичем. Из этой «демилитаризованной зоны» головорезы Орича при полном попустительстве размещенных там голландских миротворцев совершали кровавые набеги на близлежащие сербские села.

Примерно за месяц до освобождения Сребреницы армией боснийских сербов мусульманское правительство в Сараево отозвало из города несколько высокопоставленных офицеров 28-й дивизии АБГ, в том числе и Насера Орича. А 26 июня 1995 года мусульманские силы совершили нападение на сербскую деревню Висница, дав сербам повод для наступления на город. В ходе сербской военной операции одна часть солдат 28-й дивизии АБГ сдалась в плен, другая же пошла на прорыв и погибла в столкновениях с подразделениями армии боснийских сербов.

Нельзя не отметить во всей этой информационной кампании вокруг Сребреницы откровенно выборочного, даже по-своему расистского подхода к жертвам Сребреницы. Что имеется в виду? Никого из тех, кто кричит о мифическом «геноциде», совершенно не интересуют сербские жертвы Сребреницы.

Всего за период с 1992 по 1995 год в городе и его окрестностях было убито не менее трех тысяч двухсот сербов. Мусульманские боевики Насера Орича не щадили ни женщин, ни стариков, ни детей.

К тому же, история о Сребренице будет не полной, если не сказать о личности самого Насера Орича. Он родился в 1967 году, после службы в югославской армии работал в силовых структурах. В 1991 году он был переведен в БиГ, а в апреле 1992 года стал начальником мусульманской полиции (Территориальной Обороны) в городке Поточары в окрестностях Сребреницы. 27 июня 1992 г. Сефер Халилович, начальник штаба АБГ, назначил Орича командующим частями Территориальной Обороны (ТО) в Сребренице. С января 1994 г. Орич командует «8-й оперативной группой ставки АБГ в Сребренице», переименованной в начале 1995 г. в «28-ю дивизию 2-го корпуса» АБГ. Начальник штаба АБГ наградил его орденом «За заслуги» и «Золотой лилией» - высшей воинской наградой. 12 июля 1994 г. Оричу было присвоено звание бригадного генерала.

Бывший командующий силами ООН в БиГ французский генерал Филипп Морийон указывал, что Насер Орич признавался в массовых убийствах, в которых сам принимал личное участие. Например, член независимой международной группы по расследованию событий в Сребренице Джордж Богданич пишет о том, как Орич демонстрировал некоторые собственные видеозаписи преступлений репортеру «Вашингтон Пост» Джону Помфрету и репортеру «Торонто Стар» Биллу Шиллеру. Шиллер подробно описывает свой визит домой к Оричу в январе 1994 г.: «Холодным и снежным вечером я сидел в его комнате и смотрел шокирующую видеозапись того, что можно было бы назвать «Великими хитами» Насера Орича. Там были горящие здания, отрезанные головы и бегущие люди. Орич все время ухмылялся, восхищаясь своей работой. «Мы устроили им засаду», - сказал он. В следующем ряде кадров были показаны мертвые тела людей, погибших от взрывов. «Мы отправили их на Луну», - хвастался он».

По словам Морийона, Насер Орич «сам признавал, что вел военные действия, которые привели к массовым убийствам сербского населения окружающих деревень»: «Он стал для сербов врагом номер один после того, как в священную для православных рождественскую ночь января 1993 г. совершил нападение на сербские деревни, и принял участие в массовых убийствах мирного населения… Людям отрубали головы. Подразделения под командованием Насера Орича совершили чудовищные преступления во всех окрестных деревнях».

В своих показаниях в Международном трибунале для бывшей Югославии (МТБЮ) 12 февраля 2004 года Морийон заявил о своей убеждённости в том, что нападение на Сребреницу 11 июля 1995 года было «прямой реакцией» на массовые убийства сербов Насером Оричем и его силами».

В 2002 году МТБЮ все же предъявил обвинения Насеру Оричу за «плохое обращение» с пленными. Как отметил тот же Богданич, систематические массовые убийства сербского мирного населения, видимо, не считались «преступлением против человечности». Орич понимал, что предъявление ему обвинения – чистая формальность, и ничего страшного его не ожидает. Когда же в июле 2006 г. ему зачитывали «приговор» на его лице играла улыбка: убийца знал, что «приговором» будет его освобождение в зале суда, т.к. он уже провел в тюрьме назначенные ему два года. Сербская газета «Глас явности» написала тогда: «Улыбка на лице Насера Орича во время зачитывания ему "приговора", наилучшим образом говорила о том, что он продолжает издеваться над своими жертвами». Буквально в тот же день Орич вернулся в Сараево. Мусульманское Сараево устроило торжественный прием "герою". Газеты вышли под заголовками "Герой, а не преступник", "Правда победила", "Насер освобожден", "Возвращение".

Занимавший в ту пору пост министра обороны Сербии Зоран Станкович заявил, что будет настаивать на возобновлении суда над палачом сербов, подчеркнув, что во время войны в Боснии подручные Орича убивали сербов целыми семьями. Станкович назвал несколько фамилий уничтоженных "бойцами" Орича мирных сербов и названия деревень, где происходили злодеяния (Станкович в качестве патологоанатома участвовал в свое время во вскрытии тел убитых). Он заявил, что отправил в Гаагу 120 дел об убийствах сербов из окрестностей Сребреницы. Данная экспертиза показала, что большинство сербских жертв перед смертью были подвергнуты пыткам, о чем свидетельствуют раны на голове, руках и ногах. У них были отрезаны пальцы и жизненно важные органы. В приговоре Оричу данные преступления даже не упоминались. Орича осудили как мелкого воришку, и тут же выпустили на свободу, тогда как поименно были установлены имена 3 тысяч 262 жертв его боевиков.

Однако глумление над здравым смыслом, правом и сербскими жертвами на этом не прекратилось. Оно достигло своей вершины в июле 2008 года, когда гаагское судилище сняло все обвинения с Насера Орича, удовлетворив жалобу его адвокатов. В решении апелляционной палаты МТБЮ от 3 июля 2008 года указано, что Орич не контролировал войска боснийских мусульман, убивавших сербов: "…Доказательства, что преступления совершены, недостаточно для того, чтобы человек был осужден за них. Преступление требует фактов, подтверждающих, что именно подсудимый ответственен за совершенное - только в этом случае может быть принят обвинительный приговор". "Апелляционная палата не имеет никаких сомнений в том, что военные преступления были совершены в отношении сербов, находившийся в Сребренице, - заявил судья Вольфганг Шомбург. - Но тот факт, что преступления имели место, не является достаточным основанием для осуждения Орича".

Как отметила в те дни белградская газета "Вечерние новости", "гаагская справедливость вновь закрыла глаза на преступления совершенные над сербами".

Издание подчеркнуло, что Орич уже никогда не предстанет ни перед каким судом, т.к. оправдательное решение апелляционной палаты обратной силы не имеет. Иными словами, палача выпустили на свободу, поблагодарив за проделанную работу.

Комментируя «приговор» Оричу, полковник французской армии в отставке, военный врач и правозащитник Патрик Баррио писал: «…Орич недавно был оправдан в связи с «отсутствием доказательств» массовых убийств сербских крестьян в районе Сребреницы, совершенных полицейскими формированиями боснийских мусульман. МТБЮ не дал себе труда собрать доказательства этих преступлений.

Итак, с точки зрения МТБЮ, первое смягчающее обстоятельство: Насер Орич, которому во время рассматриваемых событий было 25 лет, не имел «административного и военного опыта». Получается, что генерал Насер Орич, который командовал 28-й дивизией 2-го корпуса АБГ и был награжден исламским правительством в Сараево высшими воинскими наградами, заслуживает снисхождения судей в связи с «отсутствием военного опыта». Он не мог соблюдать законы и обычаи ведения войны, потому что просто не знал их в связи с отсутствием опыта!».

Еще одно «смягчающее обстоятельство» не менее смехотворно, и не выдерживает никакой критики: Орич де командовал «плохо обученными добровольцами, не имеющими опыта военной службы». Но ведь известно, что это были хорошо подготовленные боевики, бойцы ТО и АБГ!

В феврале 2008 года в Сараево увидела свет книга Ибрана Мустафича "Запланированный хаос". Автор - бывший соратник Орича, вошедший с ним в острый личный и политический конфликт. Мустафич был депутатом парламента БиГ. Во время войны находился в Сребренице, был взят в плен сербами, а затем при посредничестве международных организаций освобожден. В книге он описывает и нечеловеческую жесткость "командира 28-й дивизии Армии Республики БиГ".

Мустафич свидетельствует в книге, что однажды Насер Орич рассказал ему следующее: "Когда мы эту группу пленных [сербов] … снова повели ко входу в тюрьму и начали их резать, мне достался этот Слободан Илич. Я залез ему на грудь. Он был бородатый и косматый, как животное. Он смотрел на меня и не говорил ни слова. Я достал штык и ударил его прямо в глаз, а затем провернул там ножом. Он не закричал. Затем я ударил ножом его в другой глаз. Я не мог поверить, что он не реагирует. Искренне говорю, тогда я в первый раз испугался, так, что сразу после этого его зарезал!"

3 октября 2008 года Орич был задержан в Сараево по обвинению в рэкете, похищении людей и нелегальной торговле оружием.

В интервью белградской "Политике" 8 октября 2008 года Ибран Мустафич подчеркнул: "Если бы не был арестован и отправлен в Гаагу бывший президент Республики Сербской Радован Караджич, то полиция Федерации БиГ, скорее всего, никогда бы не схватила Насера Орича. Я считаю, что, задержав Орича, определенные круги хотят исключить возможность того, чтобы он давал свидетельские показания в Гааге на процессе Радована Караджича. Кое-кто, как мне представляется, заподозрил, что Орич может рассказать все, что знает о падении Сребреницы, и о трагедии, которая после этого коснулась боснийского народа этой общины". По мнению Мустафича, арест это лучший способ заставить молчать Орича.

24 июня 2009 года сараевский суд приговорил Орича к двум годам тюремного заключения за незаконное хранение оружия и взрывчатых веществ. Этому, в отличие от убийства гражданских лиц сербской национальности, видимо, оправдания нет…

Источник: "Столетие.Ру"
Михаил Ямбаев

 Отправлено: 04.05.10 09:02. Заголовок: Срби у Сарајеву су п..

цитата:

Срби у Сарајеву су први пут одали пошту погинулима у Добровољачкој улици 3.05.2010, 18:17 Срби у Сарајеву су први пут одали пошту погинулима у Добровољачкој улици. 3.маја 1992 године босански муслимани су напали колону ЈНА, у којој су претежно били Срби, која је напуштала Сарајево. Возило лидера босанских муслимана Алије Изетбеговића, које је било на челу колоне и служило као гарант безбедности, нестало је за неколико минута до напада. Убијена су 42 и рањена 73 лица. Још 215 војника и официра су заробљени.

Да ли ће за побијене Србе икада ико одговарати...

 Отправлено: 07.05.10 23:12. Заголовок: Годовщина гибели жит..

Годовщина гибели жителей Ниша от НАТО-вских бомб

Сегодня в Нише отметили годовщину гибели жителей города во время НАТО-вской бомбардировки 1999 года, когда от кассетных бомб за один день погибло 15 мирных жителей, а несколько десятков получили ранения.

Ниш подвергся нападению 7 мая 1999 года в 11.20, когда на городские кварталы возле Университета, городского рынка и клинического центра было сброшено несколько кассетных бомб.
Атака кассетными бомбами повторилась 12 мая в 15 часов, но тогда в подвергшихся бомбежке районах Дуваниште, Трошарина и на бульваре Немнича жертв не было.
За 78 дней воздушных атак на город сбросили 324 ракеты, в том числе восемь так называемых графитных бомб, погибло 56 мирных жителей, полицейских и солдат из Ниша.
НАТО-вские самолеты сбросили на Ниш 36 кассетных бомб, город 40 раз подвергался бомбардировкам, в том числе 28 раз ночью, 129 раз в городе звучали сирены воздушной тревоги.

А Шутановац "не знает" почему сербов не пригласили на парад в Москву

Министр обороны Сербии Драган Шутановац заявил сегодня, что для него было бы огромной радостью, если бы Армия Сербии приняла бы участие в параде, который пройдет в Москве в честь празднования 65-й годовщины Победы, и не знает почему сербских солдат не пригласили на празднование.
«Я считаю, что вклад Народноосвободительной борьбы в Сербии действительно значительный и… если посмотреть какие были понесены жертвы, то наше место именно там, где самым торжественным образом будут чествовать антифашистскую борьбу», - заявил Шутановац на выступлении в Доме Армии Сербии на открытии фотовыставки по материалом архивов генерал-полковника Владимира Ивановича Жданова, организованной посольством РФ в Белграде.
Министр обороны напомнил об участии бойцов Армии Сербии в параде по поводу 40-летия ливийской революции в сентябре 2009 года.
Шутановац отметил, что сербско-русские военные отношения «не следуют к сожалению общим политическим отношениям так, как бы мы этого хотели, но я совершенно уверен, что в нынешнем году эти отношения улучшатся».

Министр пояснил, что в конце года ожидается визит русской военной делегации во главе с начальником Генштаба.
«Тем самым практически будет открыта новая эра в отношениях, после чего как я ожидаю пройдет обмен визитами на уровне министров и окончание установление наших отношениях, чтобы они соответствовали тому, что происходит на политическом уровне», - заявил Шутановац.

На вопрос о причинах неучастия России в прошлогоднем авиашоу в Белграде министр заявил, что на праздник были приглашены все и даже из Китая приехала делегация, РФ также получила приглашение, но из Москвы ответили, что у представителей страны в настоящий момент нет возможности для того, чтобы принять участие в авиашоу.

 Отправлено: 07.05.10 23:17. Заголовок: Admin пишет: А Шута..

Admin пишет:

цитата:

А Шутановац "не знает" почему сербов не пригласили на парад в Москву Министр обороны Сербии Драган Шутановац заявил сегодня, что для него было бы огромной радостью, если бы Армия Сербии приняла бы участие в параде, который пройдет в Москве в честь празднования 65-й годовщины Победы, и не знает почему сербских солдат не пригласили на празднование.

Има код нас један погрдан израз за глупе и тупе људе : шунтав... све најгоре у једнј особи носи тај који је шунтав, није ни за шта... некако се потрефило, а ја у случајности не верујем, да наш министар оборони има презиме Шутанова - Шунтановац га већ одавно зове већи део Србије... у ствари он није шунтав, само је подмукао и гразмзив као и Тадић... све их треба заједно на онај пиратски корабл који је нетрагом нестао, ишчезао у виду магле... Зна он одлично зашто Срби неће марширати за два дана у Москви...

 Отправлено: 02.06.10 10:07. Заголовок: General Krstić ..

General Krstić u „štabu“ Al Kaide
Sreda - 02.06.2010
Penzionisani general Vojske Republike Srpske Radislav Krstić (62), kojeg su nedavno u britanskom zatvoru „Vejkfild“ napala trojica muslimanskih zatvorenika, premešten je u zatvor „Long Lartin“, u kome je smešten veliki broj osumnjičenih za terorizam, među kojima i Abu Katada, „desna ruka“ Osame bin Ladena u Evropi.

Kako piše engleski „Dejli star“, Abu Katada je zajedno sa šest muslimana iz inostranstva osumnjičenih za terorizam smešten u specijalni deo ovog zatvora.
Tomislav Višnjić, advokat generala Krstića, za „Alo!“ je kratko rekao da ne može da komentariše informaciju da se njegov klijent nalazi u istom zatvoru sa islamskim teroristima do sutra, kada će, kako je rekao, imati više informacija. Krstićev zet Mladen Đurković je izjavio da prvi put čuje za tu informaciju i da je zbog bezbednosti trebalo da ostane tajna gde se nalazi Krstić.
- Užasnut sam činjenicom da je obelodanjeno gde se on nalazi, da je smešten kod Bin Ladenovog pomoćnika i da mu je život sada još ugroženiji - kaže Đurković.

Generala Krstića je prošlog meseca nekoliko zatvorenika iz islamskih zemalja pretuklo i iseklo po licu i vratu u ćeliji u zatvoru „Vejkfild“, koja je bila otvorena tokom doručka.
Bivši komandant Drinskog korpusa VRS je težak invalid pošto je tokom rata izgubio nogu.

V. P.

 Отправлено: 14.07.10 11:17. Заголовок: Хроника Ни после 18 ..

Хроника
Ни после 18 година нема казни за злочине над Србима у Подрињу

уторак, 13. јул 2010.
Парастосом и полагањем венаца на спомен-обележја у српским селима Кравица, Залазје, Биљача, Сасе и Загони и на Војничком гробљу у Братунцу јуче је обележена годишњица страдања Срба у Подрињу у минулом рату у БиХ. На ширем подручју Подриња и Бирча убијено је 3.267 људи, а више од половина жртава били су цивили, жене и деца.

Радмила Јеремић из села Осредак код Сребренице на данашњи дан 1992. године изгубила је двадесеттрогодишњег сина Ратка.


„Надам се да ћу дочекати да онај ко је починио ово злодело буде кажњен. Највише нас боли чињеница да за злочине у прошлом рату кажњавају само Србе, а да за злодела над нашим народом нико не одговара“, каже Радмила.

Недељко Митровић, председник Организације породица погинулих и несталих РС, поручио је да је да међународна заједница мора престати да Србе третира као колективне кривце, а да истовремено амнестира припаднике других народа за почињене злочине.

„РС мора пронаћи механизам утврђивања одговорности у оба ова тела, како би их натерали да раде у складу са законом“, рекао је Митровић.

Председник Владе РС Милорад Додик рекао је да су „селективна правда“ и политизација злочина недопустиви.

„Невероватно је да ни 18 година након злочина над Србима у Подрињу нико не одговара. Нико у РС не спори да је у Сребреници почињен злочин и да су масовно страдали Бошњаци, али је и чињеница да су Срби на овим просторима страдали од 1992. до 1995“, рекао је Додик.

Сташа Кошарац, шеф Координационог тима Владе РС за истраживање ратних злочина и тражење несталих, посетио је да је тужилаштву БиХ поднесено 925 пријава које указују да су почињени злочини над 22.300 српских жртава, али да оне нису процесуиране.

(Блиц)

 Отправлено: 02.08.10 15:58. Заголовок: Politika http://www...

Politika
http://www.alo.rs/politika/29563/Ganicevi_ljudi_su_me_mucili_12_sati<\/u><\/a>
Ganićevi ljudi su me mučili 12 sati!

Pukovnik Slavoljub Belošević, koji je preživeo masakr u Dobrovoljačkoj:
Ganićevi ljudi su me mučili 12 sati!
Subota - 31.07.2010
Slavoljub Belošević, penzionisani pukovnik JNA, koji je prošao pakao Dobrovoljačke ulice, sa nevericom je primio vest da je londonski sud odbio da izruči Ejupa Ganića Srbiji.

Za razliku od engleskog sudije, Belošević nema dilemu ko je odgovoran za masakr kolone vojnika u centru Sarajeva.
- Glavni organizator napada na kolonu bio je Ejup Ganić. On je bio Alijin zamenik. Ganić je rukovodio dok je Alija bio držan na aerodromu. Konkretno, zločine su izvršavali pripadnici „zelenih beretki“ i Teritorijalne odbrane, kojom je komandovao Jovan Divjak - tvrdi Belošević. On se nerado seća samog događaja kada je kolona vozila JNA presečena.
- Bio sam u sedmom ili osmom teretnom vozilu. Sa mnom su bili kapetan Legen, a na karoseriji pukovnik Katalina, koji je u napadu ranjen, a Mihajlo Bošković je poginuo. Napadači su bili u toliko dobrom taktičkom položaju da su mogli s prozora da nas gađaju kako su hteli, lokaciju su odabrali pažljivo - seća se Belošević.

Preživele su posle zarobljavanja tukli kundacima i čizmama. Beloševića su odvezli u predsedništvo, gde je nastavljena tortura - tukli su ga kundacima, rukama, nogama, vukli za kosu, prislanjali nož uz vrat i govorili da će ga zaklati. Onda su mu vezanom prineli reflektor za noćno osmatranje na četiri centimetra od očiju.
- Dvanaest sati su mi držali svetlo upereno u lice. Četiri dana ništa nisam video, bio sam slep. Strašno su me bolele oči - svedoči Belošević.
I predsednik Srbije Boris Tadić juče je, kao „uvredu“ i zaprepašćujući komentar, označio obrazloženje suda u Londonu da bi suđenje Ganiću u Srbiji bilo politički motivisano. Tadić je podsetio da je Srbija pokazala spremnost vlastitog pravosuđa da bude objektivno i da ne meri prema nacionalnoj ili verskoj pripadnosti.
- Na drakonske kazne zatvora su osuđeni svi u Srbiji koji su učestvovali u ratnim zločinima protiv pripadnika drugih naroda. Svi koji žive u Srbiji to dobro znaju... Jedna uvreda manje više, nastavljamo dalje - rekao je Tadić.

R. F.

 Отправлено: 13.08.10 15:36. Заголовок: Седам година од убис..

Седам година од убиства деце у Гораждевцу

Село Гораждевац код Пећи данас обележава седму годишњицу терористичког напада албанских екстремиста у коме су на обали реке Бистрице, на купању убијена два српска дечака, а рањено још четворо младих. Богдан Букумирић из Гораждевца код Пећи, који је пре седам година преживео напад албанских терориста позвао је данас државне органе у Србији да предузму све кораке како би међународне снаге на Косову и Метохији разоткриле починиоце тог злочина.

<\/u><\/a>
Река Бистрица после напада албанских терориста

На седму годишњицу монструозног злочина на реци Бистрици Букумирић сматра да међународни представници нису учинили ништа како би били откривени одговорни.
"Жао ми је што за седам година међународна заједница ништа није предузела да се открију починиоци. У више наврата сам писао њеним представницима на Косову и Метохији и увек их исто питао - да ли је нешто предузето, али у сваком одговору су само изражавали жаљење због трагедије и да конкретних резултата нема", рекао је Букумирић Тањугу.
Он је додао да је одустао од писања представницима међународних снага, јер сматра да је то узалудно, али не и од тужбе Међународном суду правде у Стразбуру.
"Сматрам да би требало да тужим међународну заједницу на Косову и Метохији, која ме није заштитила у складу са Резолуцијом 1244. Њихове снаге су дужне да заштите сваког грађанина. Нисам одустао од тужбе, јер међународне снаге нису урадиле ништа да открију починиоце", рекао је Букумирић.



Преузето са<\/u><\/a>

 Отправлено: 20.08.10 21:54. Заголовок: Група крајишких Срба..

Група крајишких Срба тужи америчку фирму МПРИ за учешће у геноциду

четвртак, 19. август 2010.
Група Срба која је до 1995. године живела у Крајини тужила је америчку војно-консултантску фирму МПРИ, тврдећи је да је учествовала у геноциду и тражи милијарде долара одштете, пише данашњи "Вечерњи лист".Према тврдњама тужиоца, приватна компанија је војно опремала хрватске војне снаге, подучавала хрватске официре и осмислила план операције "Олуја".

У тужби, написаној на 40 страна, сведоци наводе да је циљ "Олује" био "силом протерати мањинску етничку групу", а компанију МПРИ спомињу као "учесника у геноциду", пише хрватски лист.

"Операција Олуја постала је највећа копнена офанзива у Европи од Другога светског рата, а као последицу је имала убиства и нехуман однос према хиљадама Срба, насилно протеривање 200.000 Срба из њихових вековних домова, пљачку и уништавање имовине вредне стотине милиона долара", наведено је тужби.

Група Срба је навела и да је тадашњи министар обране Гојко Шушак на састанку с представницима фирме МПРИ у октобру 1994. године, кад је с америчком компанијом наводно склопљен мултимилионски уговор, казао да "жели Србе истерати из Крајине".

Случај се води у федералном суду у Чикагу, пренео је "Вечерњи лист".

Документационо-информациони центар "Веритас" ће пружити сву потребну помоћ крајишким Србима који су подигли тужбу против америчке војно-консултантске фирме МПРИ због учешћа у геноциду почињеног у операцији "Олуја", изјавио је данас председник те невладине организације Саво Штрбац.

Штрбац је навео да ће америчким адвокатима бити стављена на располагање сви докази које поседује "Веритас": спискови убијених и рањених Срба, евиденција о њиховом изгону, спаљеним домовима, уништеној и опљачканој имовини, током и после операције "Олуја".

"Учествовали смо у припремама тужбе", рекао је он у изјави Тањугу и објаснио да су први контакти успостављени пре годину дана, а тројица америчких адвоката посетила "Веритас" 17. новембра прошле године.

"Ми смо спона између крајишких Срба и америчког адвоктског тима и радо смо прихватили ову сарадњу", указао је Штрбац.

"Према мојим сазнањима, прве тужбе покренули су Срби који су избегли у САД и постали амерички држављани, а којима је у 'Олуји' убијен неко од чланова породице", казао је Штрбац.

Он је поручио да ће касније уследити и тужбе чланова породица страдалих у "Олуји" који живе у Србији, Републици Српској и другим земљама за претрпљену душевну бол и накнаду штете за уништену и девастирану имовину.

Штрбац је навео да Србе прогнане из Крајине пред америчким федералним судом у Ццикагу заступа велика америчка фирма, која има на десетине адвоката и филијале у више земаља широм света.

Према његовим речима, адвокати од породица неће узимати новац унапред, већ раде на проценат, а у ову веома скупу грађанску парницу "не би ушли да не очекују да ће им се исплатити."

(РТС)

 Отправлено: 31.10.10 16:37. Заголовок: Истина и помирење н..

Истина и помирење на ex-YU просторима
Шокантно сведочење инсајдера против Насера Орића

Слободан Дурмановић
субота, 30. октобар 2010.
(Нови Репортер, Бањалука, 27.10.2010.)

Након што је правоснажном одлуком Апелационог већа Хашког трибунала, ратни командант Армије РБиХ на подручју Сребренице Насер Орић “због недостатка доказа” 3. јула 2008. године ослобођен свих оптужби у Хагу, а потом се вратио у Сарајево као национални херој, ипак су се појавиле нове оптужбе и против Орића, као и против осталих његових највиђенијих сабораца, попут Зулфе Турсуновића и других. Исказ инсајдера чији су иницијали А.С. из једног села у околини Братунца, који је све време рата био припадник јединица Армије РБиХ у Сребреници, у Тужилаштву стоји већ годину и по дана, али још увек, изгледа, није довољан за оптужницу против било кога од “Орићеваца”. Зашто је то тако - ваљаног одговора до данас нема. Делове исказа недавно је објавила ТВ БН, а “НР” је, такође, имао увид у цео исказ инсајдера А.С.

Преузимање предмета “Насер Орић и остали”

Упоредо са процесом у Хашком трибуналу, Окружно тужилаштво у Бијељини је, на основу сагласности Посебног одељења Тужилаштва БиХ за ратне злочине, у мају 2006. године наставило са истрагом против Орића и његових сабораца, да би се пред сам крај 2008. године - када је Орић већ био правоснажно ослобођен у Хагу - појавио исказ инсајдера А.С. Након тог “детаља”, Хашки трибунал одбија жалбу Орићевих бранилаца којом се покушава оспорити валидност нових доказа у истрази у БиХ. Али, у априлу прошле године Суд БиХ прихвата предлог Васвије Видовић и Едине Решидовић да преузме цео предмета против Насера Орића и осталих од бијељинског Окружног тужилаштва. У мају 2009. године Тужилаштво БиХ наставља да ради на овом предмет, али ни годину и по дана касније нема ниједне оптужнице, иако су тужиоци добили и исказ сведока А.С. који у свом ратном дневнику описује многобројне злочине које су, како тврди, починили лично Насер Орић, Зулфо Турсуновић, Ејуп Голић, као и припадници једница Неџада Бектића, Мује Манџића и осталих који су деловали на ширем подручју Сребренице од 1992. до 1995. године. Исказ овог инсајдера у истрази, у којем он, заправо, потврђује и још детаљније разјашњава све што је записао у свом ратном дневнику, обилује тешким оптужбама за злочине и над српским цивилима и над бошњачким становништвом у самој Сребреници.

Као болничар у једној од Орићевих војних формација, он наводи да је видео и чуо како су убијани Срби, међу којима и жене и деца, који су бежећи пливали реком Дрином према Љубовији у Србији, описујући да су припадници “Орићевци” пуцали из снајпера у цивиле који су покушали да пређу реку.

Монструозна убиства

Тако, на пример, овај инсајдер наводи стравичне детаље убистава након напада на српско село Кравицу на Божић 1993. године. “ Знам лично да су пет заробљених Срба убили, заклавши их ножем, Насер Орић и један по надимку Кезо из Глогове, који је био заменик Ејупа Голића из Глогове(вођа локалне јединице, касније погинуо,оп.а.), а сада живи у Тузли. Лично сам видео када су они заклали петорицу заробљеника, а после тога направили голове и играли лопте главама које су одсекли. Убили су их у месту Кајићи на улату у Кравицу. Знам да је један од тих убијених био конобар у Братунцу, радио је у кафани ‘Ловац’(...). Видео сам и у Кравици доста покланих цивила, али нисам видео ко их је побио. Међу њима је било и жена у црнини”, навео је сведок у исказу. Као болничар у једној од Орићевих војних формација, он наводи да је видео и чуо како су убијани Срби, међу којима и жене и деца, који су бежећи пливали реком Дрином према Љубовији у Србији, описујући да су припадници “Орићевци” пуцали из снајпера у цивиле који су покушали да пређу реку. У исказу који се односи на напад на село Лозничка ријека крајем лета 1992. године, овај инсајдер наводи како су злочинци убијали и старе и непокретне људе.

“Знам лично да је Насер Орић наредио да се запале две куће у којима су се, у моменту паљења, налазила лица српске националности која су тако изгорела жива. У једној кући је било четворо деце и једна старија баба. У другој кући су изгорела два стара непокретна човека и једна жена непокретна, с тим да је један од тих мушкараца ту донесен жив из неке друге куће, па онда запаљен са ових двоје. Куће су запаљене тако што је запаљен намештај и гардероба у кући. Ја сам својим ушима слушао кад је Насер наредио да се та лица у тим кућама запале(...) За Насера могу рећи и то да је говорио да се убијени Срби не закопавају, већ да се оставе на земљи како би брже трулили”, испричао је, између осталог, инсајдер А.С. У својој “књизи” на 102 стране - како још назива свој ратни дневник - овај инсајдер тврди да је Орић у Лозничкој ријеци убио и једну трудну Српкињу. “Насер јој је забо нож у стомак, и то отприлике на месту где је желудац, а затим је нож свукао низ стомак у пределу ногу, расекавши је целу, услед чега је из ње испало све, па и кеса, како бих је назвао, у којој се дете нерођено налазило у њеној утроби. Жена је јаукала и помињала имена неких Срба и у таквом стању је остала а да нико у њу није пуцао да би јој скратио муке(...) То је Насер урадио у присуству нас многих. С обзиром на питања која јој је пре тога постављао, у смислу “где ти је човек, што ми није донео паре, што ми је остао дужан” и слично - закључио сам да је он ту жену и њеног мужа од раније познавао. Тако нешто је Насер исто урадио и једној трудној жени у Кравици”, тврди у свом исказу инсајдер А.С.

Описујући напад на српско село Подравање у лето 1992. године, овај сведок је испричао и шта је било са више од 20 заробљених Срба, међу којима је било и жена и деце. “Након заробљавања, били су доведени до једног камиона у Подравању, где им је Насер одржао говор: причао им је како ће жене и деца бити одведени у Сребреницу, а одатле на размену у Братунац, док ће мушкарци остати у Подравању и са српском војском бити ту размењени. После тог говора, жене, деца и три мушкарца одведени су у Сребреницу у општину на други спрат, а мушкарци су на лицу места побијени, а са њима је био остао Насер са својом групом људи. Они Срби што су одведени у Сребреницу, следећи дан су предати Зулфи Турсуновићу, а после сам чуо да их је Зулфо побио са своја два момка(...) Није се смело причати по Сребреници да је Зулфо побио многе Србе цивиле из Подравања, јер у противном не би дочекао зоре жив. Зулфо је тада проглашен за највећег кољача”, испричао је сведок А.С. Као “највећи кољач”, Турсуновић се, према тврдњама сведока, “прославио” и након напада на српско село Залазје, такође у лето 1992. године.”Тада је заробљено 8 Срба, од чега је Зулфо седам заклао, а Насер је осмог убио одсекавши му главу, а прво му је извадио оба ока ножем. Насер је након тога, гледајући у нас присутне, рекао ‘ Ево, видели сте шта је с њих овде урађено, овако треба сваки Србин да прође’ ”, изјавио је сведок А.С.

У мало српско село Крњићи, на самом почетку рата у БиХ, према опису сведока, Орићеве и Турсуновићеве јединице ушле су након свега двадесетак минута отпора мештана, који су се предали након што су покушали да се бране са свега неколико пушака. Сведок није видео где је одведено неколико заробљених Срба са оружјем, нити шта је било с њима касније, али је испричао да је видео шта је било са осталим цивилима. “Пет мушкараца је убијено приликом уласка у село и то кад су покушавали да побегну из својих кућа. Они нису били наоружани, а остављени су мртви на местима где су убијани, јер нису дали да их копамо. Остали су изведени из својих кућа и међу њима је било и жена и деце. Једна жена је била глувонема, а једна је могла причати и њих обе је код сеоске чесме заклао Зулфо Турсуновић. Још цивила је убијено касније, али не знам тачно колико”, испричао је сведок А.С., наводећи да је у већини напада на српска села током 1992. и 1993. године учествовао као болничар.

Ово су само неки од најтежих злочина које је он у свом исказу описао. У томе се, као посебно интересантно, налази и прича о томе да су “Орићевци” гранатирали игралиште Средњошколског центра у Сребреници у пролеће 1995. године.

Ово су само неки од најтежих злочина које је он у свом исказу описао. У томе се, као посебно интересантно, налази и прича о томе да су “Орићевци” гранатирали игралиште Средњошколског центра у Сребреници у пролеће 1995. године, када је погинуло близу 80 младих Бошњака. ”Насер Орић је дао наредбу Муји Манџићу, брату Смаје Манџића, да минобацачем 120 мм гађа игралиште средњошкоског центра у Сребреници у моменту кад су деца одржавала турнир. Мујо је ту наредбу извршио и услед те испаљене гранате убијено је око 80 деце и било је доста рањених. После тога су оптужени Срби да су они бацили ту гранату, јер су српски положаји били изнад положаја на којима се налазио Мујо. Ја сам тада радио на радио станици и примао информације, па сам то тако сазнао”, тврди инсајдер А.С.

Сваки злочин (ни)је злочин

Из Тужилаштва БиХ нису желели да коментаришу ова случај, због интереса истраге. Ипак, портпарол Тужилаштва Борис Грубешић саопштио је да се “интензивно ради” на истрагама о почињеним злочинима над Србима у Подрињу. „Реч је о предметима на којима треба доста рада и доста анализе и прикупљања велике количине доказа. У међувремену, неки сведоци су умрли, а ми чинимо све што можемо, имајући у виду капацитете са којима располажемо. Сматрамо да су и тужилаштва у ентитетима могла много више да учине на процесуирању ратних злочина, поготово у првих десет година после рата“, тврди Грубешић. С друге стране, сведок А.С. тврди да је са истражиоцима Тужилаштва БиХ контактирао још у мају 2008. године, али да њих није занимало његово сведочење. „Њих није интересовало то шта је ко радио према Србима, њих је интересовало имам ли ја какве информације о ратним злочинима које су Срби починили према Бошњацима“, изјавио је овај сведок.

На крају, треба посебно напоменути да инсајдер чији су иницијали А.С. данас служи казну у једном затвору у РС због убиства. Он, међутим, тврди да га на исказ против Орића, Турсуновића и осталих нико није присилио, већ да је, практично, само својом изјавом потврдио све што је написао у личним белешкама током рата, на основу онога што је видео и чуо. Дакле, узимајући у обзир статус ове особе, тешко би се могло рећи да је његов исказ мање кредибилан од, рецимо, исказа Дражена Ердемовића који је, по сопственом признању, био тежак ратни злочинац. Разлика је “само” у томе што је Ердемовићев исказ да је убио више од стотину људи у Хагу искоришћен за подизање оптужница против високих официра ВРС, а исказ А.С., упркос томе што тврди да лично никог није убио, у Тужилаштву БиХ у Сарајеву још не сматрају довољним ни за оптужницу против Зулфе Турсуновића, а о Насеру Орићу и осталима да и не говоримо. Зато, поредећи поменута два исказа, није тешко закључити да се жртве на ширем подручју Сребренице и Братунца и даље различито третирају: како у Хагу, тако и у Сарајеву.

 Отправлено: 07.11.10 11:16. Заголовок: Новинска агенција СР..

Новинска агенција СРНА објављује исповести силованих Српкиња током грађанског рата у БиХ

субота, 06. новембар 2010.


Новинска агенција Срна почела је да објављује исповести Српкиња које су током грађанског рата у БиХ 90-их година силовали муслимани – припадници Армије БиХ, комшије и познаниници.

Срна наводи да се у истраживању користила директним изјавама силованих Српкиња које су дале правосудним органима Србије, материјалима из архиве српског Тужилаштва за ратне злочине, подацима некадашњег Комитета за прикупљање података о извршеним злочинима против човечности, те подацима Гинеколошко-акушерске клинике у Вишеградској улици у Београду, где су примане силоване Српкиње ради прекида трудноће.

Та агенција у наставцима преноси директне исказе неких од силованих Српкиња (наводећи само њихове иницијале - да не би био нарушен интегритет жртава), али и исказе других затворених Српкиња, сведока злостављањ.

После силовања родила дете

Фризерка С.К. (1970) познавала је Исмета Бајрамовића Ћелу одраније, хтео је да се са њом "забавља", а она га одбијала.

Њу су 25. априла 1992. на улици, док је ишла с другарицом, зауставили Ћело и још двојица муслимана, затворили је у шупу, крај једне куће у Пофалићима. Ту је била и девојчица Јелена, коју су такође силовали, као и још девојака, којима је чула гласове.

Ту су била десеторица муслимана, тзв. "љиљани", са надимцима: Алибаба, Кемо, Ари. Ћело јој рекао: "Ипак ћеш бити моја, кучко, треба вас поубијати, боље нисте заслужили. Ви сте поган народ, треба вас уништити", покидао је одећу са ње и силовао је. Он и још седморица.

Изашла је из тог затвора у мају, на интервенцију муслимана Е.Т. - мужа њене колегинице.

Остала је трудна. А кад је била у другом месецу, отишла је у болницу на Кошеву да абортира. Међутим, рекли јој да ће то урадити ако пристане да дођу новинари и да каже да су је силовали Срби. Лекар се звао А. Н.
У новембру 1992. године стигла је у Београд, породила се 21. новембра у ГАК-у, у Вишеградској улици. Родила је женско дете, које није хтела да прихвати.

Лечила се у психијатријској болници "Лаза Лазаревић" у Београду, а психијатријски налаз од 21. новембра 1992. године гласи: "Од еуфорије до утучености. Плаче. Говори: Дете не могу да видим, то не могу да поднесем, то ме подсећа на све што сам преживела".

Силоване у подруму зграде

Удовица Б.А.Ј., мајка двоје деце, становала је у улици Ђуре Ђаковића, а у подруму те зграде више пута је силована, са још осам жена из исте зграде, које су биле затворене ту од јуна 1993. године.

Кад је била у поодмаклој трудноћи, абортирала је у ГАК-у у Вишеградској улици у Београду, а у њеном психијатријском налазу наводи се да је била "у тешком психичком стању, са суицидним тенденцијама".

Почетком 1992. почела су узнемиравања, упади у станове, пљачке... Одвели су јој мужа, кога више није ни видела, рекли су да је погинуо, а у пролеће 1993. године све Српкиње из њене зграде сместили су у подрум те зграде. Било их је осам. Она била најмлађа, а било их је и старијих од 60 година.

Прво су прале веш и радиле разне друге послове. Биле су малтретиране месец дана. Прво су напаствовали Ружицу (60 година) јер је протестовала због нељудског понашања, а онда су почели да их све силују, дању-ноћу, уз тучу, претње ножевима да ће им сећи дојке, уши и друге делове тела.

Једна жена, најстарија, имала више од 60 година, умрла је након задобијених батина (у августу 1993).

Жена која нам је дала изјаву не зна имена злочинаца, само надимке. Зна једино комшију из суседног улаза, он био главни, одређивао је како ће бити напаствоване и мучене, звао се Асим Чампара или Чапара (35-40 година), црног изгледа, остали су били Ченга (28-29), Ака (30), Зика (Зимић).

Након силовања помокрио се по њој

Двојицу браће дактилографкиње С.К. из Пазарића код Хаџића у мају 1992. године ухапсили су муслимански војници и одвели у логор Силос у Тарчину, а она и мајка остале су у кућном притвору и свакодневно малтретиране.

Другог септембра 1992. ова девојка и њена мајка затекле су у кући К.К, где је била и двогодишња кћерка и свекрва те К.К. Око поноћи на врата су им закуцала двојица муслиманских полицајаца и запретили да ће убацити бомбу ако не отворе.

Када су ушли, претили су ножем да ће да их закољу, а потом су извели К.К. и силовали је, а после су извели и С. К. И њу су силовали. Један је ножем расекао спаваћицу, мало засекао иза врата, па је крварила, а након сексуалног иживљавања над њом, помокрио јој се на главу, ударио је ногом и шутнуо.

С.К. и К.К. сутрадан су кренуле да пријаве силовање у полицију у Пазарићу, а путем их је напао комшија Кемо Шарић. У полицији у Пазарићу, када су пријавиле силовање, инспектор и полицајац Мујо Фатић рекао им је: "Шта хоћете, остале сте живе".

"Нисам се удавала, остала сам осрамоћена, без куће и будућности", каже С.К. у исказу, наводећи да је оболела од рака.

К.К. је у свом исказу потврдила причу С.К., наводећи да су јој у кућу упала двојица, који су преко лица имали црне чарапе, силовали је уз претњу ножем - један, а затим и други.

(Вестионлајн)

 Отправлено: 24.11.10 14:30. Заголовок: У 220 казамата мучен..

У 220 казамата мучено 100.000 српских цивила ПДФ Штампа
сриједа, 24 новембар 2010 11:45

Хрватска, вероватно, тужбом против официра некадашње ЈНА „због конц-логора“, жели да прикрије истину да је, као новостворена држава, у чак 220 логора држала више од 100.000 српских цивила. У тим Туђмановим казаматима бар половина заточених Срба је мучена и убијена

Република Хрватска је, формирана насилном сецесијом уз помоћ Немачке, у потпуности остварила циљеве нацистичке усташке НДХ у последњој деценији прошлог века, решавајући „српско питање у Хрватској“ геноцидом над преосталим Србима.

Главни подстицај за геноцид над Србима давали су председници Хрватске Фрањо Туђман и Стјепан Месић. Први је, на почетку сецесионистичке побуне, јасно одредио континуитет Републике Хрватске у односу на нацистичку творевину ставом да „НДХ није била само пука квислиншка творба и фашистички злочин, већ и израз повијесних тежњи хрватског народа за самосталном државом“, прецизирајући да „рата не би било да га Хрватска није желела“, јер „ми смо процијенили да само ратом можемо изборити самосталност Хрватске“.

Туђманови позиви да се „кости сваког хрватског човјека нађу у хрватској држави“, да „Србе у Хрватској треба прогласити хрватским грађанима и назвати их православним Хрватима“, да „Србе треба снажно ударити да практично нестану“ и да је „сретан, јер му жена није ни Српкиња, ни Жидовка“, значили су позив на освајање туђих територија и завршетак процеса геноцида над српским народом.

Стјепан Месић се трудио да не заостане за Туђманом у руковођењу пројектом геноцида над Србима, што се види из његовог упутства проусташким паравојним формацијама да „не треба остављати свједоке и не треба узимати заробљенике“, и да треба све учинити како би „Срби у Хрватској стали сви под један кишобран“.

Дакле, под командом Туђмана и Месића, уз подршку и помоћ НАТО-а, Хрватска је од 1991. до 1995. извршила највеће етничко чишћење на тлу Европе, протеравши са вековних огњишта око 500.000 Срба, заточивши у 220 логора близу 100.000 српских цивила, од којих је бар половина мучена и убијена на зверски начин, покрстивши у урбаним срединама близу 100.000 Срба и Југословена, учинивши и друге злочине из арсенала геноцидних радњи.

Протераним Србима, како им случајно не би пало на памет да се врате, послата је јасна порука тако што је у потпуности разорено и уништено 1.200 српских насеља, 37.000 објеката, од чега 24.000 стамбених и 13.000 економских, 182 задружна дома, 58 амбуланти и здравствених центара, 78 црква, 12 манастира, 28 музеја, 1.810 гробаља, 325 трговина, 113 водовода, 36 трафо-станица, 167 фабрика, 410 занатских радњи, 311 угоститељских објеката, 920 јавних споменика, 118 складишта, преко 3.500.000 књига писаних ћириличним писмом, 95 библиотека и све друго што је било српско или је подсећало на Србе.

После војне акције „Олуја“ на српске територије под заштитом УН, Туђман је поручио Хрватима и хрватским савезницима да су „Срби неславно нестали из ових крајева као да их никада није ни било. Нису успјели покупити ни своје прљаве гаће. Нека им је сретан пут. А они из свијета који нам и данас пребацују да палимо српске куће на ослобођеним дијеловима Хрватске, нека се присјете да је управо библијско начело из Старог завјета – око за око, зуб за зуб“. Врховник је додао да је „Хрватска прихватила повратак дијела Срба, како би онемогућила напад на Хрватску и приговоре како је Хрватска наставак НДХ и да не жели ниједног Србина. Ријешили смо српско питање и Срба више неће бити 12 одсто и 6 одсто Југословена, колико их је било, а 3 одсто колико ће их бити неће више угрожавати хрватску државу“.

Што се тиче везе Републике Хрватске са шиптарском терористичком организацијом, она је створена још под окриљем фашизма за време Другог светског рата, само што је НДХ била под патронатом нацистичке Немачке, а тзв. Велика Албанија под патронатом фашистичке Италије.
Саучесник у агресији

Злочини Хрватске над српским народом нису завршени 1995, већ настављени учешћем Хрватске у агресији НАТО-а на СРЈ 1999.

Хрватска је војскама које су учествовале у разарању Србије и убијању српских војника, полицајаца и цивила, ставила на располагање територију, акваторију, ваздушни простор и економски и војни потенцијал што је, на основу међународног ратног права, сврстава у агресоре. Уколико се узме у обзир да је око 60 одсто напада на СРЈ долазило са територије Хрватске, онда се може закључити да је Хрватска саучесник у убиству најмање 1.800 српских војника, полицајаца и цивила, рањавању око 6.600 људи и да је одговорна за причињену ратну штету од око 70 милијарди долара.
З. Пешић (Правда)
Коментари

Tadic bi se trebao izviniti i zbog ovog teksta

 Отправлено: 22.12.10 19:15. Заголовок: "Ranjenom mi puc..

"Ranjenom mi pucao u usta"

Komentara 42 | veličina teksta:+-
Radovan Krstić (38), jedan od preživelih u "Tuzlanskoj koloni", rekao je da ne postoji nikakva sumnja da je Izet Smajić, koji je oslobođen krivice za ratne zločine i ubistva vojnika JNA na Brčanskoj malti, osoba koja je pokušala da ga ubije dok je ranjen i bespomoćan ležao na ulici.


Hladnokrvni zločinac: Izet Smajić (prvi s desna) tokom izricanja oslobađajuće presude

"Može biti da sam pogrešio jedino ako Izet Smajić ima brata blizanca. To lice nikda neću moći da zaboravim... Još ne mogu da verujem da je sud oslobodio čoveka, koji mi je bez trunke savesti, ranjenom prišao na ulici, stavio cev pištolja u usta i mrtav hladan povukao obarač. To je zaista neverovatno", kaže Krstić.

Napominjući da je svog egzekutora preklinjao za milost, Krstić je za list "Pres RS" rekao da su Smajićevog metka bili pošteđeni jedino oni koju su glumili da su mrtvi ili su već stradali u prvom napadu na kolonu JNA.

"U opštem metežu, sećam se da sam sav krvav bespomoćno ležao na asfaltu kada se iznad mene pojavio policajac sa pištoljem. Sećam se da sam mu rekao: `Nemoj, molim te`, ali to ga nije sprečilo da mi puca u usta... Kada mi je pre nekoliko godina Tužilaštvo prvi put pokazalo fotografije nekolicine osumnjičenih za zločine u 'Tuzlanskoj koloni', istog momenta sam prepoznao mog nesuđenog ubicu", naglasio je Krstić.

Sud: Nije mu pucano u usta već u donji deo vilice

Tuzlanski sud, koji je sudio Smajiću za zločine počinjene u tom gradu, ocenio je da on nije počinio ratni zločin za koji ga tereti optužnica Tužilaštva Tuzlanskog kantona, te da nijednim svedokom ili materijalnim dokazom nije dokazano suprotno.

Kantonalni sud u Tuzli je u ponedeljak, 22. novembra, oslobodio Izeta Smajića iz Tuzle optužbi da je kao pripadnik samostalne policijske čete Mosnik, učestvujući u napadu na kolonu JNA na Brčanskoj Malti 15. maja 1992. pucao u usta rezervisti JNA Radovanu Krstiću, te mu na taj način naneo teške i po život opasne povrede.

Sud je istakao nalaze doktora Zdenka Cilharža, u kojima se navodi da Krstiću nije pucano direktno u usta, kako se navodi u optužnici, nego u donji deo vilice.

S druge strane, u nalazima veštaka je zaključeno da takva povreda može nastati od metka ispaljenog iz bilo koje udaljenosti, a ne striktno od onog ispaljenog iz oružja koje se nalazi naslonjeno na vilicu.

On je ponovio da nema nikakve sumnje da je Izet Smajić isti onaj koji je u maju 1992. godine na Brčanskoj malti pokušao da ga ubije.

U napadu na kolonu JNA koja se povlačila iz Tuzle 15. maja 1992. godine ubijeno je najmanje 50 vojnika, dok je više stotina ranjeno i zarobljeno.

Kantonalni sud u Tuzli 22. novembra je oslobodio optužbi za ratni zločin u "Tuzlanskoj koloni" bivšeg pripadnika rezervnog sastava MUP takozvane Republike BiH Izeta Smajića.

Nekadašnji član Kriznog štaba opštine Tuzla i bivši policajac Ilija Jurišić uhapšen je 11. maja 2007. godine u Beogradu zbog optužbi za ratne zločine počinjene nad vojnicima JNA, ali je Apelacioni sud u Beogradu 11. oktobra ove godine ukinuo prvostepenu presudu kojom je on bio osuđen na 12 godina zatvora i pustio ga da se brani sa slobode.

Republika Srpska RS Tuzlanska kolona

 Отправлено: 11.01.11 18:14. Заголовок: Bestijalno muče..

Bestijalno mučenje i ubijanje Srba u neoustaškoj Hrvatskoj



Link na članak: Strasburg primio dodatnu dokumentaciju

Članak:

"DOKAZUJEMO da tijelo kaznenog progona, Državno odvjetništvo Republike Hrvatske nikako nije neovisno i samostalno, odnosno nije nepristrano, jer je čelni čovjek te institucije glavni državni odvjetnik Mladen Bajić i sam umiješan kako u najmanje jedan slučaj ratnog zločina, tako i u druge manipulacije u slučajevima ratnih zločina", stoji u prijavi Darka Petričića i Domagoja Margetića koji su podnijeli Europskom sudu za ljudska prava u Strasbourgu te dostavili dokumente koji dokazuju navodnu umiješanost glavnog državnog odvjetnika Mladena Bajića u ratne zločine u vojnom logoru Lora u Splitu.

"Organizirano prikrivanje zločina"

Europski sud za ljudska prava otvorio je dana 15. studenog 2010. godine sudski spis pod brojem 66060/10, vezano uz slučaj Bajić, odnosno vezano za slučaj umiješanosti Mladena Bajića u ratne zločine u vojnom logoru Lora u Splitu 1992. godine, a jučer je predana i dopunjena dokumentacija koju je prethodno zatražio Sud.

Dvojac je podnio dokumente koji bi trebali dokazati kako državni sustav u Republici Hrvatskoj, prije svega Ministarstvo unutarnjih poslova, policija, pravosuđe, obavještajne službe, Državno odvjetništvo Republike Hrvatske, ali i sama Vlada Republike Hrvatske, te najviši dužnosnici tih institucija, organizirano prikrivaju najteže oblike kršenja Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

U vrijeme zločina u Lori, Bajić bio vojni tužitelj

"Državne institucije smišljeno, organizirano, planirano i sustavno prikrivaju slučajeve ratnih zločina i onemogućavaju pokretanje istraga i kaznenih sudskih postupaka u pojedinim slučajevima ratnih zločina, a posebno onemogućavaju istrage i procesuiranje onih ratnih zločina u čijem su počinjenju sudjelovali i najviši državni dužnosnici, kao primjerice trenutni glavni državni odvjetnik Republike Hrvatske Mladen Bajić", navodi se u posebnom priopćenju povodom otvaranja spisa protiv Mladen Bajića zbog ratnih zločina u Lori pred Europskim sudom za ljudska prava u Strasborgu.

Podsjetimo, Margetić i Petričić prijavili su glavnog državnog odvjetnika Mladena Bajića te tvrde da je Bajić među odgovornima za ratne zločine koji su počinjeni u Lori jer je u to vrijeme bio vojni tužitelj u Splitu.

Nekoliko stotina metara od Bajićeva ureda mučeni zatvorenici?

Margetić i Petričić tvrde da su po Bajićevom nalogu zatočenici hapšeni i saslušavani. Također postoje određene indicije da je Bajić bio u Lori kada su zatvorenici mučeni te da su se zločini u Lori događali nekoliko stotina metara od Bajićeva ureda.

Zapisnik o mučenju i Srba i zataškavanju zločina pred Crvenim Krstom.

http://www.index.hr/images2/mariobarisic45lines.jpg<\/u><\/a>

U buducoj clanici EU glavni drzavni tuzilac je ratni zlocinac i nacista !

 Отправлено: 25.01.11 23:29. Заголовок: Колико у Србији вред..

Колико у Србији вреди српски живот?
Пише: Коментар "Видовдана"
уторак, 25 јануар 2011 17:09

За одузимање живота једног француског навијача, 25. јануара 2011. године, од стране судског већа Вишег суда у Београду, 15 Срба кажњено је са укупно 240 година затвора. За убиство најмање 32 Срба (тј. заједно са другим не-Шиптарима, чији се животи очигледно исто вреднују, па се могу сврстати међу Србе), 9 Шиптара из тзв. Гњиланске групе „Ослободилачке војске Косова“, кажњено је 21. јануара 2011. године, од стране Одељења за ратне злочине Вишег суда у Београду, са укупно 101 годину затвора.

На први поглед, аритметика овде говори да француски живот вреди казне затвора од 240 година, а српски (101/32) 3,16 година затвора, тј. да француски живот у Србији вреди скоро 80 пута више од српског живота (при томе, треба запамтити да се ради о најмање 32 убијених од стране Гњиланске групе, тј. да тај број може бити и већи, тако да француски живот може вредети и више од 80 пута од српског).

Не смеју да се занемаре ни паклена мучења кроз која су прошли српски и други не-шиптарски цивили. НАТО-спонзорисани шиптарски терористи су им, према РТС-у, „кљештима чупали нокте, убадали језике ножем, закуцавали упаљач у лобању, давили кесом и жицама“, а да би прикрили злочин, „тела су секли на комаде, потом их стављали у џакове и убацивали у контејнере поред интерната, или бацали у Ливочко језеро“. Уз то, сви заједно, шиптарски терористи су „учествовали у паљењу кућа, противправном затварању, мучењу великог броја цивила српске, неалбанске и албанске националности“.

Дакле, у вредновању српских живота у „Републици Србији“, приближили смо се размери од 100:1, из доба нацистичке окупације. С тим што немамо посла ни са немачким, ма колико страшним ипак брзим начином убијања, већ најмрачнијим усташоидним мрцварењем Срба. Да ли ишта више треба да се каже?

Уредништво сајта „Видовдан“

 Отправлено: 03.02.11 14:48. Заголовок: Strani lekari vadili..

Strani lekari vadili organe i u Sijekovcu i Sisku

BANjALUKA - Profesor Fakulteta bezbednosti u Beogradu Darko Trifunović izjavio je da bi posredstvom poslanika Bosne i Hercegovine u Savetu Evrope trebalo pozvati specijalnog izvestioca Saveta Evrope (SE) Dika Martija da ispita monstruozne zločine "Handžar divizije" u Sijekovcu kod Broda u Republici Srpskoj (RS) i u Sisku u Hrvatskoj, gde postoje indicije da su strani doktori žrtvama vadili organe.




"Mislim da se radi o zločinu koji je toliko monstruozan da bi bacio senku na građanski rat i događaje u BiH. Niko više ne bi pričao o Srebrenici. Zato se sve zataškavalo", rekao je Trifunović, i naglasio da Haški tribunal nije hteo da otvara to pitanje.


On je rekao da je spona između zločina na Kosovu i u RS zloglasna jedinica "Handžar divizija" u kojoj su mahom bili kosovski Albanci.
"U okviru hrvatske vojske postojala je jedinica ‘Handžar divizija’, specijalni odred MUP-a Hrvatske. U toj jedinici redom su bili Albanci", rekao je Trifunović.



Predsednik Udruženja za traženje zarobljenih boraca i nestalih civila opštine Brod Marko Grabovac rekao je da bi Marti u Sijekovcu otkrio skoro identične tragove monstruoznih zločina, čiji je krajnji cilj ilegalna trgovina ljudskim organima, piše "Fokus".



Grabovac kaže da su četiri autobusa puna Roma nameravala da se preko Broda prebace u Hrvatsku i dalje nastave put ka nekoj od zapadnoevropskih zemalja, ali da im se upravo u Sijekovcu gubi svaki trag.

Grabovac podseća da se u ovom selu, na samom početku rata u BiH, dogodio stravičan zločin nad ženama i decom, mahom romske nacionalnosti.


"Masovna grobnica sa posmrtnim ostacima 23 dece i ukupno 59 pronađenih skeleta posebno uznemirava. Gube se istovremeno još tri autobusa ljudi, što znači ukupno 216 osoba, među kojim je najviše dece i njihovih majki", kaže Grabovac.


On ima saznanja da su autobusi otišli prema Dubočcu, odnosno prema Derventi.
"Ta masovna grobnica daje povod za sumnju, što potvrđuje izjava jednog svedoka, koji mi je lično potvrdio da su žrtve ubijene, a da su im organi vađeni. Radi se o svedoku oficiru HVO-a", rekao je Grabovac.


On je istakao da postoje indicije da se radi o istoj međunarodnoj ekipi trgovaca organima koja je kasapila kosovske Srbe.


"Institut iz Britanije potvrdio je da žrtve nisu ubijene pre 1992. godine. Sve vodi prema 'žutoj kući'. Zato mislim da treba pritisnuti istražne organe, ali i sve druge, koji očigledno žele da se sve zaboravi. Moramo da pitamo Martija da li je zainteresovan da dođe u Sijekovac, pa da mu kažemo sve što smo čuli od svedoka", rekao je Grabovac.


http://www.blic.rs/Vesti/Hronika/225...ekovcu-i-Sisku<\/u><\/a>

Tamo su i poceli da uzimaju organe - izmedju ostalog i za lecenje Pape Vojtile ..

Органи извађени и из тела 116 малишана


Објављено: 29. 03. 2010.


Сијековац - злочин без казне: Рат у Босни почео месец дана пре званичног датума упадом ХВ и масакром српских цивила у околини Босанског Брода - следеће жртве били су Роми

Пре десетак дана, у босанском градићу Високом на брзину су закопани остаци 23 детета, пронађени још 2004. у масовној гробници у селу Сијековац крај Брода у Републици Српској.

-Напрасна сахрана дечјих скелета, који су шест година чамили у депоима због одлагања истраге, још један је покушај заташкавања ужасног злочина - каже Горан Крчмар, руководилац Оперативног тима за тражење несталих лица Републике Српске. - Реч је о масакру 250 Рома, од којих су 116 били малишани стари до 15 година. У мају 1992. они су у конвоју од четири аутобуса покушали да оду у Италију, и постоје докази да су пропуштени кроз српске линије. Нико није знао шта се с њима десило све док 2004. нису ексхумирана тела у Сијековцу.

Крчмар се још од 1993. бави потрагом за несталима и наглашава да су пронађене жртве из само једног аутобуса, док се за осталима још трага, али да се истрага непрестано и на све начине омета и из Федерације БиХ и из иностранства.

-Дошли смо до сведока злочина, бивших хрватских и муслиманских војника који су нам рекли да су жртве у Сијековцу масакриране због трговине органима - каже Марко Грабовац, председник Удружења за тражење заробљених бораца и несталих цивила из Брода. - Постоје индиције да је реч о истој међународној екипи која је касапила и косовске Србе у „жутој кући“ у Албанији. Сведоци помињу два хирурга из Славонског Брода и беле хеликоптере који су транспортовали органе, а такве су имале само међународне посматрачке екипе у Хрватској.

Грабовац напомиње да су се баш у време распада СФРЈ појавиле невладине, наводно хуманитарне, организације специјализоване за ратна подручја, која су, пак, позната као најбогатији мајдан органа за црно тржиште.

Истрага о Сијековцу од самог почетка била је заогрнута неоуобичајеном тајанственошћу, кажу у Оперативном тиму за тражење несталих лица Републике Српске.

-Реч је о јединој ексхумацији у БиХ на којој је било забрањено присуство медија - истиче Горан Крчмар. - На остале су долазили пуни аутобуси новинара, високи представници Федерације и амбасадори правећи морбидни спектакл. Чудно је и то што је ексхумација у РС, а њом су руководили Федерална комисија за нестале из Сарајева и тужилац из Зенице, који је чак покушао да нам забрани да дајемо икакве изјаве о ономе што је пронађено.

Овај стручњак истиче да је од краја рата у БиХ учествовао у ископавању 3.500 лешева, али да никад није видео ништа слично ономе што је пронађено у Сијековцу.

-Сва пронађена тела била су скелетизована, без одеће и некомплетна - каже Крчмар. - Нигде није било ни најмањих остатака органа, а горњи и доњи екстремитети били су раздвојени од трупа. Први пут смо видели растављено дете од 12 година. Иако су информације о гробници добијене од сведока учесника злочина, представници Федерације и неки људи из међународног тима су тврдили да је реч о жртвама из Другог светског рата. Зато смо тражили ДНК анализу, а резултате смо добили тек пре два месеца!

У међувремену, остаци жртава пренети су у Високо, а за истрагу, која није ни вођена, остао је надлежан тужилац из Зенице. Међутим, оптужница до данас није подигнута.

-Ми ниједног тренутка нисмо имали дилему шта је у гробници, али је проблем настао кад је Федерална комисија однела тела - објашњава Крчмар. - Истрагу је требало да води надлежно тужилаштво из Добоја, које је и званично захтевало од тужилаштва БиХ да се и предмет и тела уступе тиму Владе РС. Међутим, преписка се отезала, а онда је одједном неко одлучио да се тела сахране у Високом, баш кад смо од врхунске британске ДНК лабораторије добили потврду да је реч о жртвама из овог рата!

Тужилаштво из Добоја тражило је од колега из Зенице да објасне зашто су тела покопана уместо да се врате у РС, а ови су одговорили да је то захтевао Институт за нестала лица БиХ у Сарајеву.

-Тела су сахрањена истог дана кад смо ми добили ДНК анализу која је била услов за наставак истраге - тврди Крчмар. - То указује на велику манипулацију с врло мрачном позадином, јер је потврда британске ДНК лабораторије да кости припадају жртвама из 1992. стигла у Федерацију још 2004. Значи, неко је шест година свесно крио налазе о злочину, што је озбиљно кривично дело.

Српски истражитељи из Брода наглашавају умешаност страних екипа у трговину органима.
-Сведоци су навели име држава чији су били хеликоптери којима су транспортовани органи - каже Грабовац. - После Дејтона на месту злочина појавио се контингент Сфор из једне од тих држава и насуо и заравнао терен за саобраћајницу баш преко масовне гробнице.

 Отправлено: 03.02.11 14:56. Заголовок: МАРГЕТИЋ: ЗАГРЕБ..

МАРГЕТИЋ: ЗАГРЕБ БЛОКИРАО СЛУЧАЈ "СИЈЕКОВАЦ"


Загреб је блокирао случај "Сијековац" јер ће отварање приче у вези са убијањем цивила и вађења органа лицима ромске националности довести истрагу до врха ХДЗ-а, изјавио је хрватски новинар Домагој Маргетић.



Он је навео да је за сада у Хрватској једино предсједник Иво Јосиповић спреман да се обрачуна са ратним злочинцима.

Маргетић, који је експерт за организовани криминал и ратне злочине, каже да је дошао до шокантних сазнања, која указују да је случај "Сијековац" јасан примјер да је у Хрватској у току рата постојала паралелна ратна хијерархија, којом је руководио ХДЗ.

"Случај `Сијековац`, али и `Сисак" и `Лора` очигледни су примјери паралелног правосуђе ратних година у Хрватској. Главни ратни тужилац Хрватске тада је био Младен Бајић, који је данас главни хрватски тужилац", рекао је Маргетић за "Вечерње новости".

Према његовим ријечима, Бајић је у рату био задужен да спроводи злочиначку политику ХДЗ, а у миру да заштити оне који су учествовали у злочинима. Тако ће случај "Сијековац", сматра Маргетић, тешко бити отворен у Хрватској све док Бајић сједи у Тужилаштву "јер би се тада неки из врха ХДЗ-а из деведесетих, а много тих људи је и сада у политици, нашли на оптуженичким клупама".

Маргетић је нагласио да за злочин у Сијековицу постоје и форензички докази који указују да су пронађеним лешевима повађени органи, али да се они крију у неколико тужилаштава у региону.

Случај "Сијековац" доводи се у везу са убиством 59 жена и дјеце за које се сумња да су им претходно повађени органи. За овај злочин оптужују се припадници ХВО-а, који су, како се сумња, заједно са албанским екстремистима половином 1992. године стријељали 59 жена и дјеце којима су претходно повадили органе.


http://rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=35054<\/u><\/a>