Отправлено: 20.08.09 18:06. Заголовок: ХАШКИ ИНКВИЗИТОРИ И СРБИ

/18.8.2009/
Методы работы гаагской инквизиции
МЕТОДИ РАДА ХАШКЕ ИНКВИЗИЦИЈЕ


Ближайший соратник Ратко Младича, находящийся в застенках гаагского судилища генерал Армии Республики Сербской Здравко Толимир обвинил начальство и служащих тюрьмы Гаагского трибунала в употреблении в отношении его физической силы. Как пишет газета "Вечерне новости", "обслуге" гаагского судилища зачем-то захотелось в очередной раз взять у Толимира отпечатки пальцев и сфотографировать его для "идентификации".

В обнародованном на прошлой неделе заявлении генерала говорится: "Я был вызван 28 июля на допрос к управляющему тюрьмой. В кабинете я заметил несколько человек и техническую аппаратуру. Они захотели взять у меня отпечатки пальцев, но я отказался, так как мне до сих пор не вернули требуемые мной документы, отобранные у меня в моей квартире в Белграде".

Напомним, что Здравко Толимир был захвачен в мае 2007 года после активного сопротивления сербскому спецназу у себя на квартире в Белграде, и вынесен из дома в мешке для перевозки трупов. Затем его доставили на территорию Республики Сербской, где его и арестовали возле города Братунац.

Далее, в заявлении Толимир указывает, что к нему применили физическую силу лица, которых он никогда не видел ни в суде, ни в тюрьме, и взяли у него отпечатки пальцев, и сделали фотографии. Применение к Толимиру подобных мер, в том числе лишение сна, навязывание ношение электронной аппаратуры на теле совсем не случайно. Перед началом суда над генералом гаагской инквизиции во что бы то ни стало надо сломать его железную волю, о которой они хорошо знают. Подобных мер физического и психологического воздействия не применялось ни к одному сербу, попавшему в гаагские застенки.

В своем заявлении Толимир отмечает, что при первом появлении в зале судебных заседаний трибунала он отказался подтверждать свои имя и фамилию, так как, он был незаконно захвачен в Белграде, и у него незаконно изъяли необходимые для защиты документы, доказывающие, по его словам, "незаконные действия Сербии, Боснии и Герцеговины и органов гаагского трибунала".

Толимир потребовал, чтобы судебная палата в соответствии с ее обязанностями, провела расследование, на каком основании к нему была применена физическая сила: "Я требую от Палаты расследования, почему ко мне были применены запрещенные методы воздействия".

Источник: ИА "Русская линия"
Михаил Ямбаев, к.и.н., н.с. Института славяноведения РАН

 Отправлено: 18.06.11 01:03. Заголовок: Колумне Ђорђа Вукади..

Колумне Ђорђа Вукадиновића
„Ханибал“ анте портас

Ђорђе Вукадиновић
понедељак, 06. јун 2011.
Након што је пропао његов славни покушај да преласком преко Пиринеја и Алпа Римљане победи на домаћем терену, и након што је Картагина у другом пунском рату поражена, мада још не и дефинитивно уништена од стране Рима, картагински војсковођа Ханибал био је приморан да преда власт и оде у изгнанство. Било је то 195. године пре нове ере. Римљани су тражили његову смену (и „изручење“), и прогонили су га широм тада познатог света. Никада му нису заборавили понижење и страх који им је својевремено задао. Његова предаја, односно изручење римској правди, била је ултимативни услов који је Рим постављао владарима и државама у којима је Ханибал налазио уточиште. Ханибал је тринаест година избегавао потерама, потуцао се по афричким и малоазијским дворовима, а онда, коначно, у далекој Битинији, чији је краљ био суочен са ултиматумом да га преда или буде уништен од моћног Рима, извршио самоубиство.

Не знамо шта би тачно стајало у римској оптужници против Ханибала. Претпостављам, „прекомерна употреба силе“ и „кршење обичаја рата“. Вероватно оних обичаја којих су се Римљани држали након што су, неколико деценија касније, Картагину до темеља срушили и спалили, малобројно непобијено становништво продали у робље, а по пољима око града посули со, како ту ни убудуће никакав живот више не би могао да се зачне.

Од тада су прошла двадесет и два века, а ви драги читаоци сами извуците одговарајући закључак. За прву руку, ја сугеришем само два. Први: за поражену страну, била она крива или права, никада нема праведног суда. Друго, нема сумње да историја – барем у оном технолошком смислу – напредује. Наиме, оно што су Римљани у Картагини покушавали са сољу, данашња Империја неупоредиво лакше и ефикасније постиже бомбама са осиромашеним уранијумом. (Узгред, јесте ли се некада запитали зашто се, на пример, најславнији филмски психопата зове баш Ханибал (Лектор), а не, рецимо, Гај, Јулије или Марко?)

Историја се, наравно, никада не понавља дословно, али неке паралеле се тешко могу избећи. Свеједно да ли је у питању Бин Ладен или Ратко Младић. Свеједно да ли су и за шта они криви (Бин Ладен је, по сопственом признању, јесте). Свеједно и колика је њихова кривица, на једној, и колике су њихове заслуге на другој страни. Али империјална (победничка) правда је империјална правда и ту нема много разлике. Сем што се Ханибал убио, што су Бин Ладена убили – а Младића понижавају. И што је мој утисак да су прва двојица прошла у суштини боље.

На страну што ми Ратко Младић никада није био симпатичан и што ме је у оно време помало иритирала његова уочљива театралност и појмовна конфузија у јавним наступима које је очигледно волео. Али био је несумњиво храбар, није се богатио на народној муци и војници су га поштовали. А генерал Радован Радиновић који му је некада био професор (као и комплетном тадашњем војном врху СРЈ и Републике Српске) каже да је вероватно реч о „најталентованијем српском официру од Живојина Мишића наовамо“, при чему дотични генерал уопште није никакав национални романтик, а још мање „талибан“ или некритички љубитељ Младићевог „лика и дела“. Али баш због тога његова похвала има већу тежину.

Ратко Младић је још током рата постао глобални српски национални симбол, како у позитивном, тако и у негативном смислу, а тај митски статус се још додатно увећао током година хашког скривања. (И то се, свиђало нам се, или не, неће променити без обзира на то колико још Новак Ђоковић освојио турнира и гренд слемова.) Зато и верујем да је „рушење Младићевог мита“ био важан, ако не и најважнији разлог ове потере за њим. Нема то никакве везе са „међународном правдом“, а још мање опасношћу коју би Младић на слободи за било кога данас могао да представља. Требало га је ухватити живог, приказати остарелог и болесног, представити као егоистичног и излапелог старца и извргнути руглу. При чему је, да се не лажемо – под условом да је последњих десетак година уопште могао одлучивати о себи и својим поступцима, закључно са овим последњим догађајима везаним за хапшење – том урушавању мита генерал донекле и сам допринео. Знам да то неће пријати неким ушима, али хоћу рећи – или од саме чињенице скривања Караџића и Младића није требало правити национални мит – или је онда у томе требало истрајати до краја. Јер он није ни Милошевић ни Шешељ, па да „побеђује Хашки трибунал“, нити се то од њега може очекивати.

У мору намерно пласираних баналности и ефемерија у вези његовог хапшења, којима је последње две недеље напросто бомбардована српска јавност, и који заслужују посебан текст, тачније, студију, готово незапажено је прошла Младићева изјава да за злочин у Сребреници одговорност сносе „паравојска, параполиција и параполитика“. Изјава веома важна и стога – разуме се – затурена. И ја му у тој ствари верујем. И мени се чини, мада ће то сада, нажалост, бити најмање битно, да се његова, Младићева кривица у најбољем, односно, најгорем случају, креће у оквирима правно више него проблематичне „командне одговорности“ (шта је знао, шта је морао да зна, шта је могао или морао да спречи), одговорности која, узгред буди речено, уопште није важила за муслиманске команданте око Сребренице, или за албанске „војсковође“ на Косову и Метохији.

Младићева одговорност – сем што су његова матична држава и народ изгубили рат у коме до краја нису знали ни да ли уопште учествују – може се тицати управо те, евентуалне, командне одговорности за стрељање још увек неутврђеног броја мушкараца и младића након уласка у Сребреницу. Све остало („геноцид“ итд.) биће директни покушаји наметања „победничке правде“, са циљем ликвидације Републике Српске. А саучествовање саме српске стране, српске политике, власти, пре свега, али и доброг дела опозиције, медија и интелигенције у том пројекту представљаће тешку срамоту и тешко избрисиву „љагу“ на националном образу, памћењу и идентитету.

Она, пак, друга „љага“ о којој је говорио председник Тадић, она представа о Србима као кривцима и злочинцима, не само да неће бити скинута, него ће, захваљујући сликама и извештајима који су поводом Младићевог хапшења поново преплавили глобалне медије, бити само још додатно учвршћена и овековечена.

На крају крајева, треба ли уопште подсећати да то што су се у име тадашњих „евро-афро-азијских“ интеграција, односно, у покушају да изађу у сусрет захтеву моћног непријатеља, одрекли најчувенијег сународника и протерали га, Картагини није донело спас?

(краћа верзија овог текста објављена је у Политици)

 Отправлено: 21.08.09 17:38. Заголовок: /21.8.2009/ Суд над ..

/21.8.2009/
Суд над Стояном Жупляниным начнется 14 сентября.

Судебное вече Гаагского суда назначило предпроцессную конференцию по делу Стояна Жуплянина и Миче Станишича на 4 сентября, а суд начнется десятью днями позднее, - сообщает радио «Свободная Европа».
Жуплянин и Станишич обвиняются в преступлениях против человечности, нарушении законов и обычаев войн и объединенном преступном заговоре в ходе войны в Боснии. Мичо Станишич во время войны был министром внутренних дел «Сербской Республики БиГ», а Стоян Жуплянин – членом Кризисного штаба «сербской автономной области Краина», а затем советником по внутренним делам Радована Караджича. Станишич добровольно сдался Трибуналу в марте 2005 и за прошедшее время несколько раз был временно отпущен на свободу, Жуплянин был схвачен в Сербии в июне 2008 года.

Српска.Ру

 Отправлено: 16.07.09 22:31. Заголовок: СРПСКИ ПРЕЛЕТАЧИ, ИЗДАЈНИЦИ, ПРОДАНЕ ДУШЕ

Nećemo na ulicu zbog Mladića
Ako bi uhapsili nekoga od haških optuženika ne bismo organizovali protesni skup,ističe zamenik predsednika Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić, dodajući da su protestovali kada je uhapšen Radovan Karadžić zbog načina na koji je uhapšen

Mi smatramo da Haški tribunal nije dobro radio svoj posao,
da je u više navrata pokazao potpuno različite aršine,
rekao je on.
Tu pre svega mislim na presude Naseru Oriću i Fatmiru
Ljimaju, ali i svim Srbima, koje te dvostruke aršine jasno
pokazuju. Iako to nema veze s tim da li vi želite u Evropu
ili ne, mi nismo slepi i nismo kreteni da bismo mogli da
hvalimo nešto što nije na najbolji način obavilo svoj
posao, objasnio je Vučić.
Hapšenje preostalih haških optuženika Mladića i Hadžića
obećala je vlast i uradiće sve što je u njihovoj moći da to
naprave. Ja se ne bih bavio tom temom u ovom trenutku.
Uostalom, imate još samo jedan slučaj, Mladića. Ko još
pominje Hadžića, koga on još interesuje. Srbija će se
suočavati s problemima mnogo ozbiljnijim od Tribunala u
Hagu, ali ne želim još o tome da govorim, istakao je
Vučić.
Prema njegovim rčima vlast Demokratske stranke neće ići na
izbore dok ne uradi apsolutno sve da uhapsi generala
Mladića. Dakle, ili će to da urade ili će da se desi ne
znam šta... Ako ga ne nađu, a budu izašli na izbore, to
znači da niko živ ne zna gde je on i da ne može da ga
pronađe. To je njihova glavna stvar i jedina stvar koju
jure.


http://www.pressonline.rs/page/stories/sr.html?view=story&id=72852&sectionId=37&seriesId=82

 Отправлено: 16.07.09 22:53. Заголовок: А ја идиоткиња, кад ..

А ја идиоткиња, кад су били избори за градску власт, сећам се, дошла ми у кућу стара професорка руског, нисмо се виделе годинама, и каже жена да ништа не верује Вучићу, а ја упорна као магаре - гласаћу за њега, гласаћу за њега, он се бори за српске интересе (писала сам ти чини ми се о њој, иначе она је Коштуничин гласач).
Сад јој морам, првом приликом, признати да сам била будала над будалама.

 Отправлено: 16.07.09 23:14. Заголовок: Verujem samo sebi, a..

Verujem samo sebi, ali ponekad ni sebi. Posebno kad sam dugo bio veran....

>nepoznati autor.... skunkking <

 Отправлено: 20.07.09 21:46. Заголовок: Има ли иког да ми на..

Има ли иког да ми налупа једно десетак добрих шамара што сам гласала за овог смрада и веровала да ради у интересу српског народа? Е, Бранка, будалетино једна. Ништа, ако нико неће, направићу сама себи један монокл још вечерас. Кад може отац Макарије да самог себе казни бичевањем, могу и ја један добар ударац да задам тој празноглавки - можда ће се једном опаметити.
Она стока издајничка Вучић у свом ауторском тексту за НИН (однедавно у власништву истих оних који су нас бомбардовали - бр.3055, 16.7.2009), између осталих бљувотина, написао је и ово:

" ... Зашто мислим да је појава СНС важна Европљанима? Разлог је једноставан. Базични курс Србије ка ЕУ неће се мењати, чиме се гарантује стабилност не само Србији, већ и у региону. Такође, ЕУ неће зависити од способности, воља и хтења само једне политичке елите, већ ће морати да тражи такмаце на српској политичкој сцени својим дојучерашњим, или чак и данашњим миљеницима. Истовремено, мислим да су уз бројна неслагања , задовољни да са руководством СНС имају отворен и искрен однос.

Зашто је ЕУ важна за Србију са становишта СНС? Зато што Србија нема довољно снаге, новца и знања да покрене своју привреду без кредита и помоћи из ЕУ. Зато што српска пољопривреда може да не пропадне само ако нам буду доступни фондови ЕУ. Зато што од Европе можемо много да научимо о функционисању демократских режима и владавини права. "

 Отправлено: 22.07.09 22:48. Заголовок: Тадићев избор Ђор..

Тадићев избор

Ђорђе Вукадиновић
понедељак, 20. јул 2009.

Б. Тадић и Б. Пајтић

У цара Тројана козје уши! У Демократској странци нема сагласности око статута Војводине! Та велика тајна демократске Србије за коју већ месецима знају и врапци са грана коначно је ових дана и јавно потврђена. Прошле недеље је, наиме, министар за државну управу и локалну самоуправу Милан Марковић (а он би се заиста тешко могао сматрати политичким авантуристом и слободним стрелцем) гласно рекао да су поједине одредбе Предлога статута Војводине несагласне са уставом, да би на ту његову изјаву већ сутрадан оштро реаговао покрајински одбор Демократске странке поручивши да једино Уставни суд (а не „индивидуалне импресије“) може да процењује уставност правних аката.

Дакле, нису то више само „медијске спекулације“ и „неоснована прижељкивања“ опозиционих политичара и злобних аналитичара. Тиква је пукла, или је пред самим пуцањем и верујем да чак ни маркетиншко-политички чаробњаци са Андрићевог венца више неће моћи да је слепе и закрпе.

Предлагачима статута се мора одати признање да су заиста све покушали – сем, наравно, да одустану од свог наума – уколико је наум уопште био њихов. После неуспелог „блицкрига“ прошле јесени („све је готово, све је јасно, нема никаквих проблема, још само да то републичка скупштина и формално верификује, али, ето, никако да стигне због опструкције у парламенту итд“), прешло се на позициони рат и тактику исцрпљивања противника. По принципу топло-хладно, наизменично су се смењивали претње и притисци на председника Тадића (оштре изјаве Ненада Чанка и челника мађарске коалиције, претње рушењем владе и интернационализацијом случаја) са периодима конструктивне тишине и пружањем прилике председнику да „преломи паметно“.

Ма, само да га ми усвојимо, тј. некако прогурамо кроз скупштину, а после, ако баш мора, нека се оспоравају и обарају поједине одредбе на Уставном суду! Као да је некоме било изузетно стало да се предлог статута по сваку цену усвоји у предложеном облику, па да се онда има папир којим се може махати, на чије се неодређене одредбе према потреби може позивати и који у (не)повољним околностима може послужити као „правни основ“ различитим пројектима за даље дестабилизовање и цепање Србије.

Није ово никакво параноисање и „теорија завере“, већ ствар елементарне политичке логике, искуства и здраве памети. Зашто би иначе Јелко Кацин и Дорис Пак, осведочени велики пријатељи мале и по могућству што мање Србије, толико бринули за судбину војвођанског статута и у (не)спремности власти да га усвоји видели ни више ни мање него тест демократичности и европеизације српског друштва?

Нема никакве сумње да је контроверзни Предлог статута плод политичке кухиње у покрајинској филијали Демократске странке – с тим да му корени леже у омнибус-закону из 2002. и у контроверзној одлуци Председништва ДОС-а из двехиљадите, по којој је тзв. „аутохтоним војвођанским странкама“ поклоњено чак педесет одсто места на заједничкој изборној листи. Али мора се признати да је и његово тренутно заустављање превасходно резултат несклоности страначког врха ДС-а да и даље (са)учествују у овом пројекту урушавања државе. Јесте да су се о Предлогу статута веома оштро и неповољно изјаснили многи правни стручњаци, Српска православна црква, опозиција, бројна грађанска удружења и националне организације. Јесте да су, са малом задршком, свој негативни став према статуту изнели и неки чланови владајуће коалиције попут СПС-а и Јединствене Србије. Али очигледно је да је да ствар ипак остала заглављена због отпора у централи демократа и у окружењу председника Тадића.

Овај статут, али и читава клима која је око њега створена у покрајинској јавности, представља увод у даље лабављење државног јединства и затезање односа између Београда и Новог Сада. Он је први корак ка некој будућој федерализацији – и феудализацији – Србије и отварању и интернационализацији „војвођанског питања“, са перспективом његове „црногоризације“. А видели смо и на примеру велике (СФРЈ) и „мале“ Југославије (СРЈ) како такве ствари – барем на Балкану – по правилу завршавају.

Хтео не хтео, Борис Тадић ће овде морати да решава својеврсну квадратуру круга у готово немогућем покушају да не ризикује расцеп у странци и истовремено не постане директно одговоран за даље институционално урушавање државе којој стоји на челу и на очување чије територијалне целовитости се заклео. Рекло би се да то, у принципу, не би смело да представља тежак избор и нерешиву дилему. Али не и када је реч о српској политици и политичарима и у ситуацији када вас да кренете у једном смеру сиренски маме и дискретно гурају многи фактори, почев од „страних пријатеља“, па до површних и/или излобираних медија и сопствене партијске номенклатуре. (А при томе вас, на другој страни, ионако већ сматрају непоправљивим издајником.)

Све у свему, из актуелног војвођанског ћорсокака постоје само два чиста излаза. Или да уставни и законодавни одбор Скупштине Србије затраже претходно мишљење Уставног суда о Предлогу статута и да се он, у случају готово извесне неповољне оцене, врати на дораду у покрајинску скупштину, а одговорни за његово доношење позову на политичку одговорност. Или да се Предлог, овакав какав је, коначно стави на дневни ред скупштине и, сходно владајућем расположењу и посланика и грађана, одбаци са убедљивом већином. И да се онда крене у озбиљну децентрализацију и, евентуално, паметну регионализацију Србије која не би угрожавала њену државну целовитост и функционалност. Све друго, попут помињане „правно-техничке редактуре“ текста статута или његовог најављеног „усаглашавања са текстом пратећег закона“ и сличне правно-политичке заврзламе и акробације усмерене на „спасавање Пајтићевог образа“ и очување привида страначког јединства само ће мало замутити воду, пролонгирати нашу државноправну агонију и никоме неће бити од користи.

 Отправлено: 25.07.09 00:00. Заголовок: ЈЕДАН ОД КЛОВНОВА СРПСКЕ ПОЛИТИЧКЕ СЦЕНЕ - ПАЛМА

Нема шансе да Влада падне
Ова Влада ће изгурати цео мандат, јер Србија никада није била популарнија у Европи него сада
Због куповине жирафе о мени су новине писале 20 дана. Све то ми је било симпатично. Политичари не могу да уживају само привилегије, мора и та лоша страна да се осети

У Србији више нису у моди политичари-аналитичари. Србија хоће политичаре-реализаторе, политичаре са делима. То ће бити критеријум за следеће изборе

Закон о медијима погодиће само новинаре, јер да би платили само једну казну, мораће да раде две године


Председник ЈС, Драган Марковић Палма, у разговору за Правду каже да ће три посланика ЈС гласати против Предлога закона о информисању. Он сматра да то неће угрозити рад Владе, за коју очекује да опстане цео мандат.
Због чега нећете да гласате за закон о информисању?
- Закон не ставља политичаре и новинаре у исти положај. Овај закон ће сметати новинарима, а не политичарима. Политичари могу да се крију иза имунитета, а новинари не многу да се крију иза свог слова. Досадашња пракса у судству показала је да су новинари изгубили 80 одсто процеса са политичарима. То је довољна штета за новинара и редакцију за коју ради, јер уколико се два или три пута деси да новинар плати казну, тај лист ће изгубити тираж, јер ће се смањити популарност.
Ви сте такође били мета новинарских критика. Није вам то сметало?
- Да, био сам због жирафе. Шта сам требао да урадим? Посао новинара је да истражује, да пише оно што је занимљиво, што би људи волели да знају. Показало се да држава није дала новац за куповину те жирафе зато што сам ја учествовао у формирању власти. Али, о томе се писало 20 дана и то свакодневно. Ипак, то не значи да ћу тражити да се казне новинари. Мени је то било симпатично. Политичари не могу да уживају само привилегије, мора и та лоша страна да се осети.
Шта вам у закону највише смета?
- Трн у оку ми је да неко од новинара треба да ради две године како би платио казну. Изгласавањем овог закона, не убрзава се улазак у ЕУ.
Мислите ли да су Владини амандмани ублажили Предлог закона о информисању?
- Не могу да кажем да нису. Смањен је депозит од 50.000 евра, неке су казне преполовљене. Али, ја нисам за то да се доносе казне у тренутку када је светска економска криза и када су смањени тиражи новина, да се кажњавају новинари. Уколико нека редакција плати оно што је зарадила продајом тиража за недељу дана, та реакција ће затворити своју фирму и неће више моћи да ради. Нису у питању овде власници медија, јер ће они сутра бити власници нечег другог. Проблем су запослени у медијима.
Хоће ли Влада успети да обезбеди већину за усвајање овог закона?
- Не знам шта ће бити и ја се не бавим сакупљањем већине у парламенту.
А да ли то може да буде претња опстанку Владе?
- Нема шансе! Ово није претња опстанку, јер се дешавало да су и друге странке гласале против неких других предлога закона. Треба да постоје различита мишљења, јер је то демократија. Када би сви исто мислили, онда би требало да будемо сви у истој партији. Ова Влада ће изгурати цео мандат, јер Србија никада није била популарнија у Европи него сада. Ова Влада је успела да грађане Србије ослободи виза. Недавно сам путовао за Грчку, колона на граници је била дужа од три километра. Журио сам, претекао их, али су се неки побунили. Изашао сам из аута, али људи се нису бунили када су видели да сам то ја. Рекли су само: „Захваљујући њему нећемо више морати да вадимо визе како би путовали у Грчку". Тог тренутка схватио сам да је неко наградио мој рад.
Да ли је то утицало на пораст рејтинга ЈС?
- Избори у Земуну и Вождовцу показују да смо добили дупло више гласова него на претходним изборима. Нећу да кажем да је то захваљујући мени, и други су заслужни за успех. У Врњачкој Бањи, прошле године, СПС није прешао цензус, а ЈС је ишла сама на изборе. У Ковину, на локалне изборе, СПС и ПУПС су изашли заједно и добили три одборника, а ове године СПС и ЈС су изашли заједно и добили смо осам одборника. ЈС има велику популарност у Србији.
Може ли се рећи да ЈС постаје један од важнијих фактора на политичкој сцени Србије?
- У Србији више нису у моди политичари-аналитичари. Србија хоће политичаре-реализаторе, политичаре са делима. То ће бити критеријум за следеће изборе.
Да ли сте задовољни радом ваше коалиције у Влади?
- ЈС није добила ниједну функцију. ЈС нема ниједног директора, неко јавно предузеће, државног секретара... Могу да кажем да је нашој странци требало да припадне 15 места у УО државних предузећа.
Зашто сте одустали од тога?
- Нисам одустао. Дали су нам само три места од обећаних 15.
Ко је узео остала места у УО?
- Узеле су велике рибе. Јер, они мисле по принципу - велика риба прогута малу. То само има у води, али у политици тога нема.
Предраг Јеремић

 Отправлено: 25.07.09 20:19. Заголовок: ПРЕДСТАВА ЗА НАИВНЕ ..

ПРЕДСТАВА ЗА НАИВНЕ - АКО ЈОШ ИМА ТАКВИХ У СРБИЈИ
КАО, УПУЋУЈУ ЖАОКЕ ЈЕДАН ДРУГОМ ...
ВУЧИЋУ И ЂУРИШИЋУ - НА ТО ВИШЕ НИКО НЕ НАСЕДА...
Марко Ђуришић: Вучић очигледно тешко подноси ове вруће дане
субота, 25. јул 2009.
Заменик председника СНС-а Александар Вучић оптужио је ДС да „стоји иза негативне кампање која се последњих дана води у медијима против СНС”. Функционер ДС-а Марко Ђуришић одбацио је у изјави за „Блиц” Вучићеве оптужбе, оценивши да заменик председника СНС „очигледно тешко подноси ове вруће дане”.

- Нека Вучић објасни грађанима где је био и шта је радио, а ДС са тим нема баш никакве везе - рекао је Ђуришић.

Иначе, Ратко Кнежевић, кум Мила Ђукановића, изјавио је да су се Вучић и Томислав Николић састали са Станком Суботићем и Милом Ђукановићем у париском хотелу „Риц” 2007, што су они демантовали. Николић тврди да су у Париз ишли на састанак с инвеститорима за изградњу гасне електране у Новом Саду. Вучић је у прекјучерашњој изјави за „Блиц” рекао да ће јавно показати пасош како би доказао да тврдње Драгана Тодоровића о његовом наводом путу у Москву и састанку са Суботићем нису тачне. Међутим, он то јуче није учинио на конференцији за штампу.

(Блиц)

 Отправлено: 18.08.09 17:29. Заголовок: Зашто је ЕУ важна за..

Зашто је ЕУ важна за Србију са становишта СНС? Зато што Србија нема довољно снаге, новца и знања да покрене своју привреду без кредита и помоћи из ЕУ. Зато што српска пољопривреда може да не пропадне само ако нам буду доступни фондови ЕУ. Зато што од Европе можемо много да научимо о функционисању демократских режима и владавини права. "

Koji je ovo smrad. Od svi smradova on mi je najodvratniji. Bolje bi bilo da cita knjige i nauci nesto o ekonomiji.

 Отправлено: 18.08.09 17:49. Заголовок: Ако ЕУ нуди кредите,..

Ако ЕУ нуди кредите, они не иду у српске економике.
Они су иду у џепу неколико представника власти.
И зато желим да се ЕУ , да више, више, више новца у свој џеп... а на економику српску пљуне.....

 Отправлено: 20.08.09 12:05. Заголовок: В чем еще обвинят..

В чем еще обвинят Россию?


Во главе СМИ, которые распространяют негативные стереотипы о России, «недемократичной, с отсутствием рынка» стране, стоит Б92, радиопередача которого «Пешчаник» более всего отличается антирусскими настроениями. В этой передаче мы могли слышать лишь непрекращающиеся тирады против газового соглашения, вредного и нелегального.

Кроме этого, по мнению Николы Самарджича и других авторов «Пешчаника», «русские уже давно обанкротились, у них нет денег, а те деньги, которые русские должны нам заплатить, гарантируем мы, а не они, гарантирует НИС». (30.01.2009).
Другому автору, Серджану Поповичу особенно мешает та надежда Сербии на «нашего друга, обанкротившуюся Россию, которую сейчас, ни с того ни с сего, провозгласили мировой силой».
Теофил Панчич даже не пытается скрыть своих эмоций, когда говорит: «Вот, Коштуница и Ко, радикалы и прочие заявляют: альтернатива – это Путин, альтернатива – это Россия. Эта альтернатива лично для меня абсолютно бессмысленна, проигрышна и отвратительна».

Но это негативное отношение к России авторов «Пешчаника», высказываемое на радио Б92 доходит до открытой ненависти и абсурдных теорий заговора.
Пера Лукович сходит с ума, если видит хоть что-то русское по телевидению, он бы «расстрелял сначала тех русских, а потом и тех наших, которые взяли от русских».

Еще дальше идет Ненад Прокич, который старается показать, как за главными покушениями в сербской истории стояла русская тайная полиция (от убийства князя Даниила в 1860 г. и убийства князя Михаила в 1868 г., вплоть до убийства Александра Карагеоргиевича в 1903 г. и убийства Зорана Джинджича в 2003 г.).

На десерт этой чудной «заговорологии» – утверждение Прокича, что русские виноваты в Холокосте, так как специально некий тайный агент охранки написал в Париже в 1898 г. «Протоколы сионских мудрецов».

Такие заявления комментирует Слободан Антонич: «И такую сатанинскую империю кто-то в Сербии хочет поставить выше таких друзей, как США? Никогда!» (журнал «Печать», №12, с. 48-50).
Русский империализм в корне плох, а Россия виновата почти во всех бедах этого мира – это квинтэссенция всех антирусских заявлений в СМИ, которые, к сожалению, остаются без внимания критики.
Когда бы хоть кто-то сказал что-либо подобное о западной стране, то сразу бы подвергся клеймению в СМИ и НПО-секторе как обскурантист, экстремист или фашист, использующий речи различных фобий.
К таким антирусским кампаниям присоединилось, к нашему большому сожалению, и РТВ (радио и телевидение Воеводины).
В своей сатирической передаче «Ночная смена» (17.06.2009 г.) они перешли всякие меры хорошего вкуса. Первую собаку, побывавшую в космосе они назвали «офицером Лайка», выбранного ввиду «нетолерантности к другим». У СССР были проблемы, так как ракеты летали на алкоголе, а сотрудники крали это «топливо». После идет зарисовка о спорте, где российские атлетки (в передаче это переодетые мужчины) разговаривают о применении допингов. Ельцина показали настоящим алкоголиком, не отвечавшим за свои действия, а Путина – смешным дзюдоистом, который борется с вымышленным противником или с самим собой, в отсутствии оного.
Ясно, что речь идет о политической сатире, но такая концентрация негативных стереотипов о России и русских уже стала мешать и тем, кто не является ярым русофилом. Странно только, что подобные СМИ получают рекламные заказы от НИС, которые они же потом и поливают грязью.

 Отправлено: 20.08.09 12:29. Заголовок: Kusha ! Брате ! И ..

Kusha ! Брате ! И код нас има такви МУДАКИ , коjи обливают грязью све Руско !!! Иако сами - Руски !!!

 Отправлено: 20.08.09 17:01. Заголовок: Sergej, moje misljen..

Sergej, moje misljenje je da je Srbija podeljena ali samo do jednog trenutka.
Ovi koji podrzavaju NATO i EU su kukavice. Uvek je takvih bilo. Kada je bio rat bezali su i kritikovali sve samo ne NATO jer se plase.
Kada procene da se stvari menjaju svi oni ce da se okrenu Rusiji i bice veci Rusi od Rusa...
Tada ih treba samo prepoznati... u rudare... lustracija..
Javne licnosti su zavrsile karijeru i oni ce se boriti do poslednjeg dolara. B=92 vec sada okrece list. Nisu oni mutavi!

 Отправлено: 08.08.09 19:05. Заголовок: СВИ НЕПРИЈАТЕЉИ СРПСКОГ НАРОДА

СРБИ И РУСИ КРОЗ ИСТОРИЈУ ИМАЈУ ЗАЈЕДНИЧКЕ НЕПРИЈАТЕЉЕ.
Желим да на овој теми јасно раздвојимо жито од кукоља.
Да све оне који су нам наносили зло - обележимо, да се зна - доста су Срби окретали и други образ. Већ одавно је било време да узвратимо ударац.
/8.8.2009/
История рассудит, кто интернационалисты, а кто - наёмники.
Историја ће пресудити ко су интернационалисти, а ко најамници.
http://www.srpska.ru/article.php?nid=12173

Во времена оные и не столь уж отдалённые российских добровольцев, отправлявшихся бороться за свободу и независимость сербских братьев, провожали, как героев, речами и цветами. Встречали с ещё большим почётом, вручали правительственные награды. Российские газеты писали о "волонтёрах-патриотах" восторженные статьи.
Ну а теперь Россия не просто бросила сербов на произвол судьбы. Она участвует в дискриминационных санкциях против них. А немногих сыновей своих, что, невзирая на все препятствия, едут проливать кровь во искупление нашей общей вины в демпечати обзывают наёмниками. Западная пресса, радуясь таким "подаркам" и нагнетая антисербские настроения, с восторгом их перепечатывает.




Канадский наемник

Между тем счёт арабским, турецким, афганским боевикам, которые воюют в Боснии и Герцеговине в составе мусульманских формирований, уже идёт на тысячи. Потянулись на шелест долларов и немецких марок, что платят наёмникам, и западноевропейские "дикие гуси". Упоминания о них пусть скупо, но попадаются в итальянской, французской, немецкой печати. В югославской таких фактов предостаточно, но мы из-за блокады к ней доступа не имеем. На днях же пришлось затронуть эту неприятную для официального Лондона тему и английской печати. К этому вынудили трагические обстоятельства гибель двух британских граждан Теда Скиннера и Дерека Арнольда близ города Травник в Боснии.
"Одному из убитых чуть более 20 лет, другому за 40, пишет газета "Гардиан". Тот, что помоложе, шотландец, и, похоже, он дезертировал из полка "Арджил энд Сазерленд Хайленд". Второй носил знаки отличия парашютного полка и говорил, что был капитаном британской армии. Оба работали военными инструкторами, обучая мусульманских боевиков. Пока неясно, кто их убил. Район, где обнаружили тела, с недавних пор превратился в арену ожесточённых столкновений".




Британский наемник




Чешские и британские наемники 108-й бригады ХВО

Британская пресса сообщает, что с 1991 года в Хорватии и Боснии сражается целая группа англичан, которые сформировали международную бригаду "Дикие гуси". Многие из них приобрели боевой опыт в Анголе, зоне Персидского залива и в Ольстере. По рассказам наёмников хорваты платят им довольно щедро. К примеру, те, что заключили трёхлетние контракты с хорватской группировкой "Чёрные легионы", могут рассчитывать на вознаграждение в 10 тысяч фунтов стерлингов.
Известно о гибели по меньшей мере ещё трёх британских наёмников. 24-летний, Эдвард Уайт, дезертировавший из второго батальона королевского танкового полка, расквартированного в графстве Дорсетшир, убит в ноябре 1991 года. Бывший солдат, 35-летний Джон Ламберт, сражён шрапнелью в сентябре прошлого года. По оценке Форин офис, на стороне хорватов и мусульман воюют в общей сложности более ста англичан.








Французский наемник

Газета "Сан" цитировала недавно одного из них, похвалявшегося тем, что убил серба: "Я был рад, что попал в него, сербские солдаты заслуживают смерти". О другом газеты рассказывали, как он предлагает доставить на линию фронта медикаменты, ворует их и сбывает на "чёрном рынке", чтобы на вырученные деньги купить несколько доз героина.
Британское правительство, надо сказать, на редкость терпимо относится к этим "диким гусям". Многие из них совершенно спокойно приезжают домой провести отпуск, навестить родных. А Рон Уэрн, чьё воинское удостоверение с гербом хорватского совета обороны было опубликовано на фотоснимке в газете "Гардиан" даже дал обширное интервью британскому телевидению. Он рассказал, как воевал сначала за хорватов, потом - за мусульман в мостарской бригаде "армии Боснийской республики". Сейчас он служит в 4-й диверсионной роте и специалируется "на рейдах по глубоким тылам сербской армии".




Похороны британского наемника Джона Роунли (John Ronley) возле деревни Ланиста, северная Босния, 29.08.1992

И всё-таки, несмотря на массированную антисербскую пропаганду в средствах массовой информации, в глазах общественного мнения Великобритании "борцы за демократию" героями не стали. В отличие от более двух тысяч британских добровольцев, сражавшихся в конце 30-х годов в составе интербригад против франкистского режима в Испании, таких, как ставший впоследствии знаменитым писателем Джордж Оруэлл, автор романа "1984", который едва не погиб от тяжёлой раны в горло и который всегда вспоминал об этом "самом волнующем периоде моей жизни".

Сергей Свистунов: // "Правда" 38 (26992) от 25 февраля 1993 года.

Список иностранных наемников, убитых в ходе войн на территории бывшей Югославии.

К сожалению о боевиках Аль-Каиды, участвовавших в войне на стороне боснийских мусульман, информации практически нет.

Brian (фамилия неизвестна) (Denmark)
Центральная Босния – убит в результате неудачной шутки британского наемника

Frank (фамилия неизвестна) (British)
Босния и Герцеговина – бывший солдат Французского Иностранного Легиона, убит в ходе операции "Maestral II", служил в составе 1-й гвардейской бригады.

Heinz (фамилия неизвестна) (Germany)
Широки Брег, БиГ – убит в результате разборок между наемниками
Ноябрь 1, 1994

Janos (фамилия неизвестна) (Hungary)
Операция «Олуя» - воевал в Хорватии с 1991 года, в момент гибели служил в Гвардейской бригаде
Август 6, 1995

Mak (фамилия неизвестна) (Great Britain)
Мостар, БиГ – убит в первом же бою в результате «дружественного огня»

Marcel (фамилия неизвестна) (France)
Операция «Масленица», Хорватия- служил под командованием аргентинского наемника полковника Саведра в 1-м ударном батальоне «Вукови», позднее включенном в 4-ю бригаду. Убит в операции по захвату моста.

Meho (фамилия неизвестна) (Austria)
Район Посавины, БиГ- расстрелян в плену.

Stefan (фамилия неизвестна) (Germany)
Широки Брег, БиГ- убит в результате разборок между наемниками
Ноябрь 1, 1994

Abu Ibrahim Al-Turki (Turkey)
Сараево, БиГ – турок из Великобритании, убит французскими солдатами UNPROFOR возле сараевского аэропорта в 1993 году.

Derek Arnold (Great Britain)
Травник, БиГ – служил инструктором у хорватов, захвачен в плен мусульманами и казнен.
Февраль 5, 1993

Alaslan Bahattin (Turkey)
Район Посавины, БиГ – вступил в 106-ю бригаду боснийско-хорватской армии, через 15 дней убит в бою.
Октябрь 21, 1992

Francesco Bider (Italy)
Кошара, Косово – служил снайпером в 138-й бригаде УЧК «Agim Ramada», убит сербским снайпером.
Май 7, 1999

Constantin Biekse (Germany)
Широки Брег, БиГ – убит в ходе разборок между наемниками
Ноябрь 1, 1994

Michael Holte Biering (Denmark)
Тузла, БиГ – в составе небольшого отряда, в который входило еще двое британских наемников попал в окружение в районе Тузлы, убит в бою.
Ноябрь 9, 1992

Альберт Боровой (Ukraine)
Босански Брод, БиГ – бывший советский десантник, приехал в Хорватию в марте 1992 года, вступил в Хорватско-Мусульманскую Демократическую Партию и 101-ю бригаду Хорватского Вече Обороны, известную огромным количеством наемников, предположительно убит осколками снаряда в районе Дервенты.
Июль 31, 1992

Andreas Buhner (Germany)
Лесковац (Посавина) – служил в 104-й бригаде ХВО, ночью забрел на свое минное поле.
Октябрь 24, 1992

Agron Bytyqi (United States of America)
Тюрьма в Прокупле, Сербия. – вместе с двумя братьями служил в Атлантической бригаде УЧК, в которую входило около 400 граждан США после окончания бомбардировок настолько обнаглел, что попытался въехать в Сербию через переход Мердаре в форме УЧК и с медалями, доставлен в тюрьму в Прокупле в 2001 году его тело и тела братьев найден в захоронении возле села Петрово.
Mehmet Bytyqi (United States of America)
Тюрьма в Прокупле, Сербия

Ylli Bytyqi (United States of America)
Тюрьма в Прокупле, Сербия

Thomas Crowley (Ireland)
Южный сектор, Хорватия – служил в 9-м батальоне ХОС, затем в 114-й бригаде Хорваткой Армии, погиб на минном поле под Дубровником.
Июнь 10, 1995

(имя неизвестно) Estok (Hungary)
Ласлово, Хорватия – оборонял этническое венгерское село Ласлово (Szent-Laszlo) под Осиеком, погиб в бою с югославской армией, вместе с британским наемником по имени Edward White, двумя венгерскими и одним боснийским наемниками.
Ноябрь 23, 1991

Alexandre Fernandez (Portugal)
Район Посавины, БиГ – ветеран войны в Анголе, в 1991 году вступил в Интернациональный взвод, возглавляемый испанцем по имени Eduardo Rosa Flores, в бою под Осиеком потерял глаз, вскоре вернулся в строй, вступив в качестве наемника в 106-ю бригаду ХВО, подорвался на мине в ходе патрулирования в районе Посавинского коридора.
Октябрь 6, 1992

Malcolm Frame (Great Britain)
Горни Рахич, БиГ – шотландец, ветеран французского Иностранного Легиона, служил в 108-й бригаде ХВО – застрелен из охотничьего ружья сербским крестьянином при штурме села Горни Рахич.

David Freel (Rhodesia)
Сплит, Хорватия – ветеран войн в Родезии, ЮАР и Анголе, работал в Лондоне телохранителем, в Хорватии воевал с 1991 года в Хорватской национальной гвардии, Хорватской Армии, бригаде «Король Томислав» ХВО. Застрелился.

Dominique Gay (France)
Дубровник, Хорватия
Июнь 30, 1992 – убит в ходе бомбежки Дубровника.

Stojan Gogov (Bulgaria)
Винковцы, Хорватия – служил в 109 бригаде Хорватской Армии, за особые успехи награжден хорватским гражданством, за два дня до рождения сына был застрелен в своей квартире.
Июнь 2, 1992

Ivan Herman (Austria)
Овчара, Вуковар, Хорваия
Ноябрь 22, 1991

Mohamed Jah (Gambia)
Травник, БиГ – мусульманин из Гамбии, служил сначала в отряде ХОС в Посавине, затем в 104-й бригаде ХВО, убит в бою с сербами в районе Травника.

Edmond Jardas (Belgium)
Лика, Хорватия – фламандец, служил в 118-й бригаде ZNG-RH/HV и возможно в 9-й гвардейской бригаде HV, убит в 1993 году.

Andreas Kolb (Germany)
Горни Вакуф, БиГ – приехал в Хорватию весной 1992 года как журналист и фотограф, вскоре вступил в отряд наемников «Викинг», убит мусульманским снайпером.
Ноябрь 8, 1993

John Lambert (Great Britain)
Турич (район Посавины), БиГ – бывший английский солдат, после того, как его компания разорилась, с целью быстрого заработка приехал в Хорватию. Через несколько дней погиб при минометном обстреле.

Thomas Otto Raimond Linder (Germany)
Мостар, БиГ – бывший парашютист французского Иностранного Легиона, в 1991 году вступил в хорватскую полицию, в феврале 1992 ему был присвоен чин лейтенанта и он был переведен в Зринско-Франкопанский батальон в район Купреса, а затем под Мостар, погиб при минометном обстреле при штурме казарм ЮНА, пи попытке вытащить раненого британского наемника.
Май 20, 1992

Anthony Grant Mann (Great Britain)
Осиек, Хорватия – бывший британский десантник, служил в Северной Ирландии, приехал в Хорватию в 1991 году, сначала вступил в отряд «Черные Орлы», а затем из-за разногласий с командованием в отряд наемников под командованием Эдуардо Роса Флореса, убит в Осиеке 23 марта 1992, обстоятельства гибели наемника полны загадок, по результатам вскрытия скорее всего убит своими.

Erwin van der Mast (Netherlands)
Тень, Хорватия
Декабрь 17, 1991

Pierre L. Metral (France)
Томиславград, БиГ – бывший офицер французской армии, скорее всего первый иностранный наемник, приехавший на войну в Боснию, убит в Томиславграде при минометном обстреле, в 1999 году в честь него названа улица в городе Сесветски Кралевац.
Апрель 23, 1992

Jean-Michel Nicolier (France)
Вуковар, Хорватия – первый иностранный наемник, убитый в ходе войны в Югославии, расстрелян сербами после взятия Вуковара.
Ноябрь 19, 1991

Ronnie Pereversov (Canada)
Мостар, БиГ – ветеран британской и родезийской армий, а также французского Иностранного Легиона. В 1992 году воевал в качестве снайпера в Посавине в составе 108-й бригады ХВО, после ранения в ногу вернулся во Францию, чтобы официально разорвать контракт с Легионом, в 1994 году вернулся в Боснию, где сражался в составе отряда «Викинг» бригады «Король Томислав» как гранатометчик, затем перешел в 1-ю гвардейскую бригаду ХВО, убит в селе Жупания под Мостаром.

Francois Pires (France)
Кулина, БиГ
Октябрь 3, 1992

Cody Richmond (Great Britain)
Гребина, БиГ – служил во 2-м батальоне 104-й бригады ХВО, пропал без вести в ходе вылазки к сербским позициям.

Francois Roulet (France)
Маркович Поле, БиГ – в ноябре 1991 года вступил в 1-ю гвардейскую бригаду ХВО, затем работал инструктором в 140-й бригаде в Загребе, стал одним из первых иностранных наемников, воюющих в Боснии, где он воевал в составе 108-й бригады ХВО, специализировался на борьбе с танками, считается что на его счету до восьми сербских танков, убит при штурме сербской деревни в двух километрах от Маркович Поля.
Декабрь 26, 1992

John Rowley (Great Britain)
Церик (район Посавины), БиГ – бывший моряк и солдат Иностранного Легиона, служил в разведывательно-диверсионном взводе 2-го батальона 108-й бригады, состоящем в основном из наемников. Убит при штурме сербского села Церик.
Август 29, 1992

Jurgen Schmidt (Germany)
Дуретбегов Долац, БиГ – служил в противотанковом подразделении 134-й бригады ХВ, затем перебрался в Боснию, где вступил в бригаду «Eugen Kvaternik» ХВО, убит в засаде возле села Дуретбегов Долац, рядом с Горним Вакуфом.
Январь 24, 1993

Hans Schtefen (German)
Травник, БиГ – немец из восточной Германии, в сентябре 1992 года вступил в боснийскую армию, после подготовки в Риеке вступил в 7-ю бригаду в Яйце, участвовал во множестве боев, покончил с собой 1 января 1994 года в Травнике.
Январь 1, 1994

Edmund Skinner (Great Britain)
Травник, БиГ – вступил в боснийскую армию в октябре 1992 года, работал инструктором и разведчиком в боснийской армии, кроме того подрабатывал в качестве разведчика для Чеширского полка британской армии в составе UNPROFOR, а также помогал британской разведке САС, подробности смерти неизвестны скорее всего его мусульманским «работодателям» не понравилась что Скиннер передавал информацию о планах мусульман англичанам.
Февраль 5, 1993

David Stallard (Great Britain)
Хорватия – ветеран Иностранного Легиона, убит в Хорватии в 1991 ли 1992 году.

Hans Strassburger (Germany)
Остра Лука, БиГ – ветеран Иностранного Легиона, служил в 106-й бригаде ХВО, затем в 4-й гвардейской бригаде ХВО в качестве снайпера, подорвался на мине.
Сентябрь 12, 1995

Assad Tahirovic (Australia)
БиГ – воевал в Ливане и против советских войск в Афганистане, в 1991 году вступил в Хорватскую Национальную Гвардию и 109-ю бригаду в Винковцах, весной 1992 года перешел в разведывательно-диверсионный взвод в 108-й бригаде ХВО.

Christian Thomas (Great Britain)
Томиславград, БиГ – ирландец или валлиец, воевал в 9-м батальоне ХОС, затем перешел в ХВО, убит возле деревни Суица к северу от Томиславграда.

Johannes Tilder (Netherlands)
Тюрьма в Книне – бывший офицер голландской армии вместе с отрядом из 18 наемников, в основном датчан, с ноября 1991 года служил в 118-й бригаде Хорватской Национальной Гвардии, затем присоединился к 9-й гвардейской бригаде ХВ в Госпиче, в 1992 году был ранен, но после ранения вновь вернулся в хорватскую армию и в 1993 году принял участие в операции MEDAK, был произведен в чин капитана и в течение последующего года исполнял обязанности офицера связи и занимался контактами с французами из UNPROFOR, по неизвестным причинам оказался в зоне контролируемой сербами и попал в плен, находясь в тюрьме много рассказал о зверствах хорватской армии и иностранных наемников. Расстрелян.
Май 10, 1994

Unknown Volunteer (United States of America)
Мостар, БиГ – гражданин США, член ХОС, погиб при атаке на аэродром, контролируемый ЮНА.
Октябрь 7, 1992

Неизвестный (Australia)
Район Купреша, БиГ – служил в боснийско-хорватской армии, ХВО убит английским наемником

Неизвестный (Germany)
Гребина, БиГ – служил во 2-м батальоне 104-й бригады, убит при вылазке к сербским позициям в 1993 или 1994 году.

Неизвестный (Germany)
Остра Лука, БиГ- вступил в ХВО в сентябре 1995, служил в 4-й гвардейской бригаде, через несколько дней погиб вместе с Хансом Страссбургером при подрыве на мине.

Неизвестный (Scotland)
Брчко, БиГ – ветеран Шотландской Гвардии и Иностранного Легиона, вступил в 108-ю бригаду ХВО, убит сербским снайпером в первый же день службы.

Неизвестный (Hungary)
Ласлово, Хорватия – служил в Хорватской Национальной Гвардии, вместе с другими наениками – двумя венграми, боснийцем и англичанином погиб при обороне села Ласлово от сил ЮНА.
Ноябрь 23, 1991

Неизвестный (Great Britain)
Широки Брег, БиГ – убит немецкими наемниками в ходе внутренних разборок.

Неизвестный (Great Britain)
Широки Брег, БиГ – убит немецкими наемниками в ходе внутренних разборок

Неизвестный (Algeria)
Кошара, Косово - служил в 138-й бригаде УЧК «Agim Ramada», убит в бою с сербской армией в районе Кошары на албанской границе.

Неизвестный (France)
Кошара, Косово – приехал в Албанию в 1999 году и заявил главному инструктору УЧК «Delta Forcat Komando» что он инструктор по минно-взрывному делу, французский офицер и разведчик, ему не поверили и предложили показать умения на деле и помочь боевикам УЧК в Косово в разминировании, в первый же день подорвался на первой мине.

Неизвестный (France)
Кошара, Косово – боевик УЧК, убит в бою с сербами возле Кошары на албанской границе.

Неизвестный
Кошара, Косово- один из группы, состоящей из троих наемников, убитых сербами под Кошарой.

Неизвестный
Кошара, Косово

Неизвестный
Кошара, Косово

Неизвестный (France)
Ливно, БиГ – служил под командованием аргентинского наемника Саведры в 1-м ударном батальоне известном как «Вукови», позднее включенном в 4-ю гвардейскую бригаду, подорвался на фугасе в районе Ливно в 1992 году.

Неизвестный (Poland)
Хорватия – один из небольшой группы польских наемников, служивших в Хорватской Армии, погиб где-то в Хорватии в первой половине 1992 года, подробности неизвестны.

Edward White (Great Britain)
Ласлово, Хорватия – служил в британской армии, в Королевском Танковом полку в Германии, дезертировал и уехал в Хорватию, где вступил в интернациональный отряд, где стал снайпером, убит солдатами сербского паравоенного отряда при попытке убежать из осажденного Ласлово.
Ноябрь 24, 1991

Eric Williams/di Tomaso (Canada)
Мостар, БиГ – ветеран Иностранного Легиона, служил в отдельном подразделении ХВО под названием «Tuta Grupa», убит снайпером в районе деревни Бьело Поле под Мостаром осенью 1993 года.

Christian Wurtenberg (Switzerland)
Осиек, Хорватия – швейцарский журналист, приехал в Хорватию осенью 1991 года, затем вступил в Хорватскую Национальную Гвардию, интернациональный отряд Спаниарда Флореса 28 декабря в Осиеке, через девять дней был убит хорватами, из дневника, возвращенного семье было вырвано несколько страниц, информация на компьютере стерта, английский журналист Paul Jenks, через несколько месяцев попытавшийся выяснить обстоятельства гибели коллеги также был убит, остается лишь предполагать, что швейцарец узнал и мог раскрыть какие-то тайны войны, которые общественности знать не полагалось.
Январь 6, 1992

Неклюдов Дмитрий
Српска.Ру

 Отправлено: 10.08.09 22:23. Заголовок: Да, за правое дело р..

Да, за правое дело русские сражались, а эти не за правое!

 Отправлено: 15.07.09 21:59. Заголовок: Хит-парад сербоненавистников.

Правое гражданское движение «Наши» из Аранджеловца оклеило несколько городов плакатами с изображением «самых ненавидимых» людей в Сербии. В их хит-парад вошло пять человек, выделяющихся своим расизмом, ненавистью и сербофобией: председательница Фонда за гуманитарное право Наташа Кандич, лидер ЛДП Чедомир Йованович, председатель Лиги социал-демократов Воеводины Ненад Чанак, председательница Хельсинкского комитета по правам человека Соня Бисерко, а также председательница Фонда политических деятелей Соня Лихт. И логотип Телеканала Б92 с подписью «без конкуренции».

«Министерство по правам человека и правам меньшинств подаст в суд в связи с угрозой безопасности ряда людей. В интересах всех граждан быть защищенными от самовольного поведения отдельных людей, распространяющих ненависть и скрывающихся за ложными опросами, в которых выражают свои личные позиции», - заявил госсекретарь в министерстве Марко Караджич.
Он отметил, что авторы плакатов по сути создают расстрельные списки. «В списке находятся политики, борцы за права человека, журналисты… Очевидно, что у нас есть проблемы с отдельными личностями, скрывающимися за фантомными организациями, угрожающими обществу. Разумеется это не останется безнаказанным, а последствия коснутся и тех, кто оказывает им поддержку», - заявил Караджич.

Председатель объединения «Наши» Иван Иванович заявил в интервью газете «Борба» ,что его организация провела Интернет анкетирование и опрашивала людей на улицах, кто по их мнению является наибольшим сербофобом и действует против интересов своей страны и народа. «Все опрошенные указали телеканал Б92, а так как это учреждение, то мы поставили возле их логотипа подпись «без конкуренции». В нашем опросе первое место заняла Наташа Кандич, опрошенные отмечали ее выступления за отсоединение Косово. Затем идут Чедомир Йованович, Ненад Чанак, Соня Бисерко и Соня Лихт. Все они нарушали Конституцию Сербии, но не понесли наказания», - рассказал Иванович, отметив, что Ненада Чанака опрошенные упоминали из-за его выступлений за автономию Воеводины.

 Отправлено: 16.07.09 09:47. Заголовок: М-да, хорошенький хи..

М-да, хорошенький хит-парад... Хотя, может, по сути их и больше будет...

 Отправлено: 16.07.09 10:11. Заголовок: Так это самые, самые..

Так это самые, самые....

 Отправлено: 30.08.09 00:47. Заголовок: Политички живот Упут..

Политички живот
Упутство Хелсиншког одбора за добијање међународних награда
http://www.nspm.rs/politicki-zivot/uputstvo-helsinskog-odbora-za-dobijanje-medjunarodnih-nagrada.html
Маринко М. Вучинић
среда, 26. август 2009.

Соња Бисерко

Обележавање четрнаесте годишњице прогона више од двеста хиљада Срба из Хрватске у акцији „Олуја“ и злочина почињених у току ове редарствене акције хрватске војске била је јединствена прилика за наше истакнуте боркиње за људска права и њихове организације које се иначе тако истрајно залажу за суочавање са злочинима почињеним у наше и име Србије да својим манифестацијама и перформансима покажу бригу и за људска права прогнаних Срба. Међутим, оне се нису појавиле, нити су се огласиле саопштењима. За њих су жртве српског народа оправдана последица погрешне националне политике и зато су оне задужене да се боре за људска права само оних народа који су били изложени великосрпској агресији и геноциду.

Срби по овим боркињама за људска права не заслужују да „Жене у црном“ развију своје транспаренте и одају почаст српским жртвама у акцији „Олуја“. То вероватно не би било довољно политички коректно, а Срби ионако по њима себе стално приказују као највеће жртве геноцида и етничког чишћења, позивајући се чак и на искуства из Другог светског рата. Срби су најзад добили оно што су заслужили као извршиоци геноцида у Босни и агресори на Хрватску.

Није се огласила овим поводом ни Соња Бисерко чија организација не пропушта прилику да осуди опасне појаве српског нацизма. Зато није пропустила да у интервјуу у листу Борба изнесе основне идеолошке ставове о српској колективној кривици и појави српског фашизма и ксенофобије, овога пута као добитница награде града Вајмара која се додељује истакнутим појединцима и организацијама у свету које се активно и често и по цену властите сигурности залажу за слободу и једнакост свих људи, за спречавање геноцида, заштиту мањина, жртви ратова...

Јасно је да Соња Бисерко не испуњава основни услов за добијање ове награде јер се она и не залаже за слободу и једнакост свих људи, будући да се права Срба и њихове жртве не третирају једнако као права и жртве других народа изложених великосрпском национализму. Њен основни став садржан је у тврдњи да је Србија аутистична и ксенофобична земља, а људска права нису прихваћена као имплант неолибералне демократије. Без обзира на то што сва релевантна истраживања говоре о предоминантној проевропској оријентацији наших грађана и отворености наше земље (организација великих међународних спортских такмичења, гостовање светских музичких звезда, повећан број туриста, борба за либерализацију визног режима), ова селективна боркиња за људска права истрајава на тврдњи о доминацији ксенофобије и аутизма у Србији. Управо су недавни избори за Европски парламент показали успон ксенофобичне и расистичке деснице у Европи, а у земљама Балкана расту или су већ на власти конзервативне и ксенофобичне политичке парије и покрети.

Недавно је објављен податак да четвртина Немаца одобрава поједине нацистичке идеје. Међутим, за Соњу Бисерко је једино Србија легло аутизма у коме није могуће применити стандарде Европске уније у заштити људских права. Узрок томе је што наше политичке елите не дозвољавају било какав дијалог на тему недавне прошлости када су људска права масовно кршена. А какав би се дијалог и могао водити када су боркиње за људска права већ пресудиле да је реч о колективној кривици српског народа. Треба избрисати сећања на српске жртве у Подрињу и многобројним логорима и стратиштима у Босни и Хрватској и једино тако ће Срби, а посебно нове генерације моћи да се суоче са злочинима и усвоје нову културу сећања у којој има места само за жртве других народа.

Права истина је увек целина, целовит историјски и друштвени контекст одређених догађаја, и једино суочавање са таквом истином може унапредити нашу културу сећања, али и укупну политичку културу. Соња Бисерко не одустаје, и даље без икакве ваљане аргументације тврди да је целокупна државна енергија концентрисана на негирање геноцида, а да је Србија изабрала изолацију и ксенофобију. Соња Бисерко не пропушта да посебно истакне да Србија није прихватила демократску трансформацију Југославије као стварне федералне државе и изабрала је ратну опцију. Србија је пресудни фактор у разбијању југословенске федералне државне творевине јер није пристала да судбину Срба препусти на бригу новим „демократским“ националним државама, већ је поставила питање заштите људских, националних и историјских права свог народа на отцепљеним територијама бивше заједничке државе. И то је био довољан разлог да се Србија и данас третира као реметилачки фактор на овом делу политички нестабилног Балкана који уцењује цео регион и одуговлачи његов опоравак, при томе бранећи наводно свој територијални интегритет и не прихватајући нову реалност на Балкану, а и спречава међународну легализацију Косова као самопроглашене независне државе.

Управо овако формулисаним бајатим тезама Соња Бисерко показује да је остала заробљена у свом идеолошком аутизму несвесна дубоких промена у нашем друштву. Њој као да још нико није јавио да су се у Србији збиле озбиљне (не и довољно дубоке и доследно спроведене) друштвене промене и да тај свет о коме она тако запенушано говори више не постоји осим у билтенима Хелсиншког одбора за људска права и Великој Србији Српске радикалне странке. Она такође тврди да је Србија подривала и даље подрива све међународне напоре да бившу Југославију, а сада србијанско друштво повеже са евроатлантским интеграцијама. Њој смета што Србија замишља да је земља социјалне правде, упркос тајкунизацији земље, а у ствари се српски народ истрајно противи америчком неолиберализму и империјализму. А то је већ неопростив грех и недопустиви аутизам. Соња Бисерко стоји на мртвој стражи неолиберализма и америчког империјализма, а Срби се не уклапају у ту врсту подаништва, желећи још и да одбране целовитост и територијални интегритет своје државе.

Довољан разлог да Соња Бисерко не буде задовољна вођењем спољне политике је и тај што Србија упорно не прихвата најважније резултате нове америчке империјалне политике – независну државу Косово. Зато србијанско друштво (увођење србијанства је још један покушај цепања јединственог српског идентитета) не иде у сусрет нормализацији у региону и стално се изнова јавља као реметилачки фактор.

Соња Бисерко говори о маргинализацији хашких пресуда и њиховој релативизацији. Тако она истиче речи председника Републике Србије Бориса Тадића: „Ми смо народ који заслужује поштовање и не дамо никоме да гази наше достојанство, као што не дамо онима који хоће да нам узму Косово, тако не дамо онима који, плашећи се живота, желе да нам ускрате будућност и унизе наше достојанство.“ А шта би друго могао да каже председник наше републике осим да брани достојанство државе и народа, а при томе је положио заклетву да ће чувати уставни поредак Србије, њен интегритет и територијалну целовитост. Међутим, по Соњи Бисерко свако залагање за поштовање нашег националног достојанства је недопустиво. За њу је посебан проблем у изградњи њене пре свега селективне визије културе сећања јер она стално инсистира на неспремности наше политичке елите да буде јавни носилац културе која подразумева критичку рефлексију недавне прошлости. Једино тако се може створити модерна српска нација и то следећи образац који подразумева негирање и потирање националног и културног идентитета, безрезервно прихватање неолибералне економије и праведног америчког империјализма, колективне кривице и оптужбе да је великосрпска политика највећи, ако не и једини кривац за рат у бившој социјалистичкој Југославији. Уместо покајништва и безрезервног признавања своје кривице српска елита својим порицањем континуирано генерише аутизам, ксенофобију и посебну верзију српског нацизма. Соња Бисерко је посебно забринута што аналитичари попут Ђорђа Вукадиновића и Слободана Антонића стављају знак једнакости између невладиних организација које се баве људским правима (осим одбране и заступања људских и грађанских права Срба) и селективним суочавањем са прошлошћу са организацијама које се баве одбраном српских националних интереса, што је само по себи у тумачењима Соње Бисерко пузајући облик српског фашизма. То је та „слобода“ која дозвољава све, чије границе слободе мишљења треба да одређују искључиво посвећене боркиње за људска права и њихове организације.

Соња Бисерко се не либи да отворено говори о нашим/њеним присталицама које је укорила што нису са више страсти реаговали на текст позоришне представе „Српски Фауст“. Ни овога пута није могла бити заобиђена вечно присутна тема о Добрици Ћосићу и тзв. одлучујућој улози његовог политичког круга у артикулацији државне стратегије. У овакву тврдњу вероватно још увек верује само Соња Бисерко и њени поклоници, настојећи да што убедљивије подупре своју тезу о предоминацији концепта српског национализма и ксенофобије у нашем друштву.

У овом интервјуу постоји и једна специфична потерница издата за носиоцима српске ксенофобије. На потерници су Слободан Милошевић, Добрица Ћосић, Ђорђе Вукадиновић, Слободан Антонић и Љиљана Булатовић. То је вероватно допринос листа Борба ширењу медијских слобода. Као и увек, агилно удружење Независних новинара Србије и Надежда Гаће нису се огласили поводом ове потернице.

Тврдња о прећуткивању ратних злочина и неспремности Срба и српске елите да се суочи са злочинима из грађанских ратова представља још једну од упоришних тачака политичких симплификација у разарању српског идентитета и српске историјске свести. Чињеница да постоји сарадња са Хашким трибуналом није довољан доказ да је Србија дубоко у процесу суочавања са последицама вођења погрешне и погубне националне политике. То још једино не види или из њима знаних разлога неће да види тај ексклузивни круг боркиња за људска права.

Ево неколико примера како треба да узгледа процес нашег суочавања са прошлошћу. Резултати су заиста поражавајући, али нам говоре о стварним дометима ове веома утицајне, активне и добро организоване политичке групације. У тексту „Пастрмка из Вишеграда“ Динко Глухоњић пише: „У Вишеграду, дакле, слабо ко једе пастрмку из Дрине у оном ресторану поред саме ћуприје, јер знају да су се пастрмке не тако давно гостиле људским месом. Само, кад бисте сада те из Вишеграда питали зашто не једу пастрмку, нема шансе да бисте добили искрен одговор. Све их питајте само то не. Остаје пуста нада да ће некада, једног дана, нека деца и унуци питати очеве и дедове: а где сте ви били и шта сте радили у време ратова деведесетих година 20. века на простору бивше Југославије? Које су се рибе јеле а које нису и зашто? Само, Вили Брант се није појавио ниоткуда, он је брижљиво стваран, четврт века се припремао терен за канцеларево кајање у варшавском гету. Код нас је мали проблем што се 14 година након Сребренице брижљиво стварају генерације деце и унука још крволочније од својих очева и дедова. Једина је нада, што би рекао Ласло Вегел, да се синови под хитно одрекну својих очева. За своје добро.“

Зоран Јанић у тексту „Симптом Ћосић“ је још експлицитнији. „Његова физичка смрт само ће га додатно канонизовати, јер у овој култури он већа сада јесте светац. Не мора нигде да се жури, вечност га већ ионако раскриљених руку чека. За друштво неспремно за било какву дубљу интроспекцију или не дај боже за прихватање одговорности за злочине, Ћосић је светац и права фигура по мери. По мери оних најподлијих и најбројнијих међу нама, што су јуче клали, а данас се залажу за национално помирење.“

Мирослав Филиповић као стални сарадник Хелсиншке повеље у тексту „Држ’те лопова – наводни тероризам на југу Србије“ демонстрира нам тај пожељни образац суочавања са прошлошћу. „Као што је косовским Албанцима под претњом смртне казне забрањено да дирају Србе, истом казном су господари Косова и ‘српским’ Албанцима ако у Прешеву или Бујановцу, или Београду, свеједно дирну Србе, или учине било шта што би успорило ово одбројавање. И због тога је у домену фантазије веровати у албански тероризам. Данашњи ниво националистичке хистерије није забележен још од Милошевићевих ’раних радова’, с тим што је популистичка основа клеронационалистичке хистерије неколико пута већа и већ дубоко прожета елементима фашизма.“

Текст Сташе Зајовић „Суочавање с прошлошћу“ садржи феминистички приступ овом проблему кроз преношење искустава „Жена у црном“. „Док сам жива стидећу се што сам Српкиња, док сам жива осећаћу гађење према народу коме припадам, док сам жива ићи ћу у Сребреницу“ (Виолета, Нова Пазова). „Срамота ме што долазим из земље која је починила злочине, овде сам да личним искуством преносим другима идеју суочавања“ (Марија, Врбас). „Туга, очај, резигнација што се негира или умањује број жртава и размере сребреничког злочина. Гађење и презир што српски народ нема ни вољу, ни снагу да призна да је саучесник, али и одговоран за злочине јер су гласали за Милошевића и Караџића“ (Перса, Сврљиг).

Борка Павићевић је у једном од својих коментара изразила неслагање са пасивношћу Демократске странке јер дозвољава све веће испољавање жудње за преузимање културне хегемоније. А управо Соња Бисерко одлично разуме колико је важна борба и настојање за придобијање и одржавање одлучујућег утицаја у креирању и вођењу културне политике. Зато није чудно што је већина „независних интелектуалаца“ из овог либерално демократског идеолошког и политичког круга укључена у остваривање културне хегемоније и то преко обављања државних и саветничких функција у министарствима културе и просвете, руководећих места у културним институцијама, кроз креирање медијске слике о Србији као неумитном тамном вилајету, учешће на конкурсима за финансирање уметничких пројеката, преко катедри друштвених наука.

Један од успешних пројеката Хелсиншког одбора могао би да буде писање упутства за добијање међународних награда за одбрану људских права и суочавање са прошлошћу. Рецепт би могао да буде једноставан. Треба само упорно истрајавати на неколико идеолошких аксиома о Србији и колективној одговорности Срба за покретање грађанског рата у Југославији, аутистичности и ксенофобичности Срба, њиховој неспремности и невољности да се суоче са злочинима почињеним у њихово име, нарастању клерикализма, фашизма и посебне врсте српског нацизма, неприхватању неолибералне економије и благодети америчког империјализма, склоности Срба да се служе популизмом и њиховој оданости ауторитарним вођама, примитивизму и антимодерности. Ово упутство би могло да има почасно место на сајту Либерално демократске партије чији је Соња Бисерко један од важнијих политичких ментора и идеолога.

Историчар Чеда Антић је у својој изјави о контроверзама српске историје најпрегнантније изразио парадоксалност наше садашње друштвене ситуације. „Чињеница је да смо пре десет година изгубили рат, али је извесно да постоје неки кругови који мисле да га нисмо довољно изгубили. Морамо да водимо рачуна о прошлости, која можда и није богзна шта, али је наша, па нам је зато дужност да негујемо успомену на њу и штитимо истину о њој.“