ВУЧИЦА

/5.11.2009/
Константин Кинчев: „Кроз десет година желим да себе видим као човека“

Група „Алиса“ се последњих година из музичке претворила у социјалну појаву. Православно-родољубива усмереност њеног вође Константина Кинчева и даље је повод за разматрања у круговима блиским музичким. Кинчев, који себе отворено назива националистом, сада не пева о „плесању на пијаним столовима“, већ о „небу Словена“. Испразне приче, укључујући и интервјуе, Константин Евгењевич не воли и пристаје на разговор само уочи значајних догађаја. Ових дана група „Алиса“ спрема чудан јубилеј: 20-годишњицу једног од својих албума „Шести шумар“. Од приче о томе је и започео разговор дописника листа „Новије Известија“ са Константином КИНЧЕВИМ.

- „Алиса“ ће одржати концерт посвећен 20-годишњици „Шестог шумара“. Зашто је одлучено да се широко обележи јубилеј управо те плоче?
- Зато што је изашла 1989. а сада је 2009. година.

- Али, плоче „Енергија“ и „БлокАда“ су још пре тога навршиле 20 година, а није било никаквих громких јубилеја.
- Просто нам тада није пало на памет да све то обележавамо. Вероватно ћемо прославити 30-годишњицу албума.

- Па онда можемо сваке године уприличити јубилеје.
- Да, идуће године се може обележити 20-годишњица „Шлуса“.

- Када група обележава јубилеј и почиње да се спрема за наредни, то означава њену стваралачку старост: значи, ново стваралаштво је више не занима нарочито. Да ли је у вашем случају тако?
- Ми смо неоспорно прокушани ветерани, али се и даље бавимо новим албумима. Следећи предвиђамо за јесен 2010. године.

- Да ли је снимање већ почело?
- Албум је готов у демо-верзији, остало је да се сними. Последњих годину дана смо се бавили изградњом сопственог студија. Истерали су нас с омиљеног места, морали смо тражити нови дом. Закупили смо стару-прастару предреволуционарну бараку у Петербургу и од ње направили студио и базу за пробе. Сада је преостало да монтирамо опрему и позабавимо се акустиком: мичемо бубњеве и слушамо како звучи, и тако даље.

- Тамо ћете снимати само ви или намеравате да пуштате колеге?
- Па то је наша база, не планирамо да је са неким делимо… Једино са блиским пријатељима. Желели бисмо да и нови албум снимамо у свом простору - да испробамо тај звук. Студио смо градили по енглеским технологијама, један зид је од камена, сложене акустичке схеме, и све мора звучати жестоко - сада нас занима какав ће бити резултат.

- Осећате ли свој узраст?
- Наравно. Ускоро навршавам 51 годину, а тако се и осећам.

- Многи истичу како сада изгледате знатно млађе него пре десет година.
- Хвала на комплименту.

- Како се то постиже - физичким вежбама или можда разним духовном праксама?
- Ма никакве праксе, напросто живим. Сам живот ми пружа задовољство. Малчице вежбам у спортској сали, и то ми такође пружа задовољство. Речју, трудим се да живим онако како ми се свиђа. То је повезано и са спољашњим, и са унутрашњим светом. Трудим се да тежим хармонији.

- Има ли шансе да чланови групе „Алиса“ постану буржуји, или ви то нећете допустити?
- А шта то имате у виду?

- Када музичару угодан комфоран живот постаје важнији од стваралаштва.
- Мени мој живот одговара. Волим свој посао, он ми пружа максималну радост. А комфор и све остало се придодаје оном чиме се бавим. Тако је испало да за посао који волим још и паре добијам. Имам лепу кућу, леп стан од 70 квадратних метара. Да ли је то много или мало за четворочлану породицу? Мислим да је прилично скромно. Али ми је то довољно. Никакав замак немам, а ни средстава за то. Потребан ми је велики аутомобил, теренско возило, пошто волим пецање. Да не волим пецање, био би ми довољан некакав седан. У извесној мери сам сибарит, волим да се излежавам на троседу. Може ли се то назвати буржујским?

- Ко је од колега-вршњака способан да вас још увек некако изненади?
- „Акваријум“ ми је увек занимљив. Слушам сваки њихов албум који изађе. Не пропуштам ни дискове „Калиновог моста“.

- А од млађих?
- F.P.G., „Дајте 2“, „Мордор“.

- Такав списак сте већ наводили. Од тада се ништа свеже није појавило?
- Па, засад се ништа није томе придодало.

- Значи ли то да је у рок-музици криза?
- Откуд ја да знам? Све се види издалека, а ја се налазим у средишту кретања.

- А да ли се криза, која је и светска и економска, некако одразила на групу „Алиса“ или на вас лично?
- Ми смо се бавили градњом и све смо изградили. Криза се никако није могла одразити на нас зато што као и пре свирамо на концертима. Као што смо у поређењу са поп-уметницима били голаћи, то смо и остали. То код уметника шоу-бизниса нема више корпоративних празнка, а ми на корпоративним празницима никад нисмо ни свирали. И даље као и пре путујемо по земљи и ближем иностранству.

- Брине ли вас то што се музика прелива у Интернет? Публика радије бесплатно скида с интернета него што купује дискове.
- Засад је то проблем издавача а не мој. Лејбли стају у ред за моје албуме и организују тендере. Ја дајем онима ко понуди боље услове. Барем је с последњим плочама тако било. Ако нови диск не буде занимао издаваче, поставићу албум бесплатно на Интернет. Али они засад нуде износе које сматрам достојним. Када се ситуација промени нећу скинути цену - даћу бесплатно.

- Користите ли торенте?
- Да. То су реалије данашњице, то је нормално. А зарађујемо, како некад тако и сад - концертима. Вука ноге хране, основни извор прихода је рад уживо на позорници. Не може се живети од зараде за албум.

- Шта мислите, слуша ли власт речи неког од музичара?
- Не. Имам осећај да они живе апсолутно у свом свету који има исто онолико везе са стварношћу колико и Далијева платна. Потпуни надреализам. У земљи нема нормалних путева, а они маштају о некаквим нанотехнологијама. Чини ми се да просто немају чиме да ослушну. То су другачији људи, код њих су и чула другачија.

- Али о Путину сте увек говорили позитивно. Да ли се та оцена променила?
- А шта сад да оцењујем? Кад буду имали изборе - видећемо, посматраћемо.

- Па ево управо су одржани локални избори.
- Њих чак нисам ни приметио.

- Хоћете ли изаћи на изборе за Думу и председничке?
- Не, ја не излазим на изборе. Који је смисао? Свеједно ће без мене све решити. Схватам да је то малограђански став и са њиме се „Јединствена Русија“ бори. Али ако она сваки пут себи накарика онолико гласова колико треба - чему излазити на изборе?

- Значи ли то да је демократија у западном смислу речи непримењива за Русију?
- И на Западу је исто тако.

- Тамо на изборима постоји конкуренција и нема осећања предодређености исхода.
- Исто говно - друго паковање.

- Који би политички систем био идеалан за Русију?
- Имајући у виду да ја нисам политичар, већ по начину схватања највероватније будала, могу причати шта год хоћу. За мене је такав систем монархија. То је модел који највише одговара мојој земљи. Са тог становишта се нико са мном не мора слагати, ја ту несагласност схватам као датост.

- Али Русија често није имала среће са монарсима.
- То обезоружава, наравно, али је у планетарном смислу државно устројство увек несавршено. У читавој историји човечанства идеалних владара није било. Ту се ништа не може учинити.

- Сматрате ли себе родољубом?
- Да. Ја волим своју земљу, драго ми је што сам се овде родио, задовољан сам тиме што мање-више владам руским језиком.

- Дешава ли вам се да се стидите због своје земље?
- Дешава се. Када препуштамо међе и одричемо се будућности зарад пролазног ћара. Када испољавамо слабост, глупост, сујету.

- А то што путева нема и пензије су мале?
- Наравно. Све то ту спада.

- Износили сте мишљење како не смете у политику, пошто ћете се тамо понашати као крвави диктатор.
- Ама ко ће ме тамо пустити? А и нећу, зато што да би сте постали политичар морате имати посебне квалитете, у које постојање савести не спада. Тешко да ћу се икада и дотаћи политике - после тога ми се хоће да оперем руке.

- Не смета ли вам таква бескомпромисност у обичном животу?
- Компромис, наравно, није за нас, али у чему је овде бескомпромисност? Не бих да се дружим с онима с којима је дружење непријатно.

- Када сте последњи пут били у прилици да се у буквалном смислу потучете?
- Не могу се ни сетити. Одавно. Већ имам подоста година и изгледа да сам тако устројио свој живот да не срећем људе које би ми се хтело да звекнем.

- Ко улази у круг најближих пријатеља?
- Породица. И група. Остали су ми пријатељи из детињства.

- Има ли међу њима познатих људи?
- Нема.

- Осећају ли они да сте ви звезда? Или сте за њих остали исто оно што и у детињству?
- Надам се да за њих нисам постао звезда.

- Зашто се жута штампа не интересује за вас, не пише о вама скандалозне вести?
- То треба питати жуту штампу. Са своје стране сам задовољан што не спадам међу особе које њу интересују.

- Папараци не дежурају код вашег улаза?
- Не. Слободно идем улицом, чак се и метроом возим.

- Препознају ли вас?
- Па, не баш толико да се не бих могао кретати.

- Много времена проводите код куће у природи а не у Москви. Је ли то за вас одмор?
- Пре је живот. Тамо сам од априла до новембра. Кућа ми је два сата вожње од Санкт-Петербурга, и одатле такође крећем на гостовања.

- Шта може да вас запањи, остави снажан утисак на вас? Можда књиге, филмови?
- Шта да вам кажем… Могу рећи шта сам у последње време прочитао. Кћерка је почела да чита, а и ја сам се занео и такође са занимањем прочитао - „Рад глумца на себи“ Константина Сергејевича Станиславског. Али не бих рекао да је на мене то оставило снажан утисак. Било је занимљиво, и ништа више.

- Неће ли вам та књига помоћи у раду на себи?
- Тешко да хоће (смеши се).

- Каквим себе видите кроз десет година?
- Каквим сам себе видео пре 30 година, таквим бих желео да се видим и кроз десетак година, ако будем жив. Управо - као човека.

- Шта мислите, да ли ће се у међувремену музика некако променити?
- Откуд знам? Радим оно што ме занима, што ме заноси и даје емоције. Дешава се да седнем за посао ујутру - кад оно очас падне ноћ.

- Да ли често тако бива?
- Просто ја тако живим. То је део омиљеног посла. Постоји и други део - концерти. И тамо се време зауставља, просто не постоји. Снимања и пробе су мање занимљив процес, али и он ме заокупља. Тако се листа календар, пролазе дани, недеље, године. Гле, и живот је већ на измаку.

http://www.srpska.ru/article.php?nid=12828

на овој страници је снимак песме РОДИНА-ОТАЏБИНА