Отправлено: 03.03.10 22:04. Заголовок: MOMO КАПОР

3.3.2010/
Умер Момо Капор
В Военно-медицинской Академии 3 марта скончался великий сербский писатель, один из самых читаемых и переводимых авторов из Сербии. Художник, журналист Момчило Капор родился в 1937 г., а сразу после окончания Второй мировой войны переселился с семьей в Белград, где жил в течение всей жизни.

Закончил факультет живописи в 1961 г. Белградской академии изящных искусств по классу профессора Неделька Гвозденовича. В 1975 г. издал свой первый роман "Фолиранте". Автор многочисленных документальных фильмов и телепередач. По его сценариям снято нсколько полнометражных фильмов ("Бадеми с оне стране смрти", "Банкет", "Валтер брани Сарајево", "Джоли Джокей", "Крај викенда").

Его романы и повести были переведены на французский, немецкий, польский, чешский, болгарский, венгерский, словенский и шведский языки.

В прошлом году, в Санкт-Петербургском издательстве «Скифия» вышла его книга на русском языке «Хроника потерянного города. Сараевская трилогия». В книге объединены три романа «сараевской серии»:
Хранитель адреса
Последний рейс на Сараево
Хроника потерянного города

Эти романы были написаны во время военных действия в Боснии, Герцеговине и Краине, где автор был военным корреспондентом, и состоят из причудливым образом переплетенных войны и мира, юмора и слез, любви и ненависти...

«Линия огня — это линия жизни и смерти. Находясь на ней, человек получает самый важный урок в своей жизни — как справиться со страхом смерти. Как-то я проходил мимо танка, на котором было написано: СМЕРТЬ НЕ БОЛИТ! Говорят, что за мгновение перед смертью за одну единственную секунду в уме человека проносится вся его жизнь. Это идеальный роман, который каждый держит у себя в уме, но никто не может написать. На линии огня люди молчат, а слова редки и дороги. Не бойся свиста пули, не услышишь той, которая попадет в тебя…»

Возмутительнее всего, что ни в одном из романов, рассказов и повестей Капора и близко не слышно той интонации, которую принято сегодня называть словечком «виктимная». Он не жалуется. Что угодно — рассказывает байки, смеётся, стискивает зубы, проклинает, молится, читает оттоманскую хронику или православный псалом — но только не выжимает слезу. Даже говоря о вещах, о которых, казалось бы, уже давно стало хорошим тоном рассказывать с позиции жертвы — а она при нынешней общеевропейской, да и общемировой, моде сулит немалую выгоду.
Српска.ру

 Отправлено: 04.03.10 00:44. Заголовок: BEOGRAD 04. 03. 20..

BEOGRAD 04. 03. 2010

Press

Odlazak legende - Umro Momo Kapor

Velikan srpske književnosti i autor najpopularnijih romana poslednjih decenija preminuo je juče na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu
1
Izgubio bitku sa teškom bolešću... Momo Kapor
Izgubio bitku sa teškom bolešću... Momo Kapor

Jedan od najpoznatijih i najčitanijih srpskih pisaca, slikar i novinar Momčilo Momo Kapor (73), preminuo je juče u Beogradu na Vojnomedicinskoj akademiji. Momo Kapor je duže vreme bolovao od raka grla, a prošle godine drugi put je operisan u Lozani, u Švajcarskoj.

Srpsku javnost veoma je potresla vest o smrti popularnog pisca. Glumica Rada Đuričin, veoma dobra prijateljica preminulog velikana, možda i najpoznatija po monodrami „011", po tekstu Mome Kapora, za Press je rekla da je do poslednjeg trenutka bila uz njegovu postelju.

- Malopre sam se vratila iz bolnice, sve vreme sam bila uz krevet mog Mome. U ovom trenutku ne mogu ništa smisleno da kažem, a Momo zaslužuje da se od njega oprostim biranim rečima - potreseno je izustila poznata glumica.

Potresena srpska javnost

Režiser Emir Kusturica rekao je za Press da ga smrt Kapora rastužuje i zbog toga što pisac i slikar nije za života dobio priznanje koje je zaslužio.

- To je nešto što me čini tužnim na dva načina. Žao mi je gubitka Kapora kao prijatelja. A žao mi je i zbog toga što nismo dovoljno pazili Kapora kao pisca koji je autor veoma dobrih i tiražnih knjiga. Nikada prema njemu nismo imali dovoljno obzira iako je uradio toliko velike stvari u žanru. Sada kada je umro, doći će sasvim izvesno do ponovne procene njegovog dela. Mi uvek tako postupamo prema velikanima - naveo je Kusturica.

Književnica Svetlana Velmar Janković potresena je vešću o Kaporovoj smrti.

- Veoma sam potresena i potpuno sam bez reči. Izvinite, stvarno nemam snage, moram da se saberem - jedva je izustila poznata beogradska književnica.

Pesnik Ljubivoje Ršumović rekao je za Press da je odlaskom Kapora srpska književnost izgubila veoma koloritnu, praktično renesansnu ličnost.

- Otišao je, prema mom mišljenju, posle Branka Ćopića najveći srpski stvaralac sa prostora Bosne i Hercegovine. Tuga je velika. Momo je bio univerzalan duh, ne samo slikar i pisac, već i veliki kozer, televizijski voditelj i sjajan drugar i prijatelj. Momo je bio sjajna ličnost i velika je tuga što je otišao - kaže Ljubivoje Ršumović.

Među brojnim ličnostima koje su porodici Mome Kapora uputile telegram sa izrazima najdubljeg saučešća, povodom smrti našeg poznatog književnika i slikara, bili su i predsednik Srbije Boris Tadić i premijer Mirko Cvetković.
a

Nije se plašio smrti

U jednom od poslednjih velikih intervjua pred smrt, Kapor, kome je prošle godine otkriven i operisan rak grla, rekao je da se pomirio sa mišlju o svojoj smrtnosti.

- Smrt i ja smo na ti. Ne bojim je se, jer se ispostavilo da je ona potpuno uobičajena stvar koja daje dimenziju životu. Čovek koji ne misli o smrti svakog jutra kad se probudi, nije normalan - rekao je Kapor za „Gloriju" i dodao da smatra da mu je život podario sve najlepše stvari koje je želeo da dobije:

- Jedino mi nije ostvario želju da budem visok i plav, sve ostalo sam dobio.



Napisao 40 knjiga

Veliki boem i jedan od najpopularnijih pisaca savremene jugoslovenske i srpske književnosti rođen je u Sarajevu 1937. godine. Odmah po završetku Drugog svetskog rata sa porodicom se preselio u Beograd u kome je, uz povremene odlaske u svet, ostao do kraja života i bio njegov svojevrsni hroničar.

Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića. Otkad je 1975. godine objavio „Folirante", napisao je veliki broj romana i zbirki priča. Autor je i brojnih dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova („Bademi s onu stranu smrti", „Banket", „Valter brani Sarajevo", „Džoli džokej", „Kraj vikenda"). Romani „Una" i „Knjiga žalbi" su i ekranizovani.

Prevođen je na francuski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik. Generacije koje su širom bivše Jugoslavije bile mlade sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, stasavale su uz Kaporove knjige, koje su sve bile bestseleri, mahom u izdanju zagrebačke kuće „Znanje" i njene slavne biblioteke „Hit".

O svojoj bogatoj bibliografiji najpreciznije se izrazio sam Kapor, rekavši pre oko dve godine da je iz njegovog pera izašlo oko 40 dela.

- Verujem da sam napisao 40 knjiga, od kojih je 20 romana. Ostalo su zbirke priča, putopisa i hronika, na primer o blokadi Beograda ili „Halo Beograd", koja govori o našim naravima. „Vodič kroz srpski mentalitet" na engleskom jeziku je već dugo na listama bestselera i doživela je nekoliko izdanja. Kupuje je veliki broj stranaca koji dolaze u Beograd da bi shvatili kakvi smo. Istovremeno, kupuje je i veliki broj keva i šalje svojoj deci u inostranstvo da bi nas bolje upoznali snaje strankinje i zetovi stranci. To je moja jedina knjiga koju ne mogu da pročitam jer ne znam toliko dobro engleski - duhovito je primetio pisac.

 Отправлено: 04.03.10 00:50. Заголовок: Beograd 03. 03. 20..

Beograd 03. 03. 2010

Beta

Nogo: Kapor je bio srpski Čehov

Momo Kapor je bio srpski Čehov, smatra naš veliki pesnik Rajko Petrov Nogo, koji je, kako kaže, Kapora doživlavao više kao brata nego kao prijatelja.

"Poput mitskog grčkog kralja Mide, koji je sve što pogleda pretvarao u zlato, Momo Kapor je imao prokletstvo da sve što napiše i objavi, pretvori u bestseler.

Kapor je čovek renesansnih darova. On je, kao što je poznato, pripadao bratstvu onih koji su čas pisali, čas slikali, pa su pisac i slikar jedan drugom vreme potkradali. Jedan se od drugog odmarali.

Njegova neutoljiva radoznalost, a onda i redak smisao da ovekoveči sitnice, drugo je ime za jedinstvenu kaporovsku erudiciju, u kojoj su, sem memorije, uposlena sva čula kojima je vrebao liniju, lik, jezik, priču, mirise, ukuse, atmosferu... Jer, on je svet, takoreći, kožom osećao.

Kapor je čudesan sunđer, veliki upijač. Zato je njegov crtež seizmograf duše, kardiogram i nade i beznađa. Kapor, zaista, svašta je znao, a šta je znao umeo je da saopšti na mio, otmen, očaravajući način.

Svaka velika kultura bila bi srećna da ima pisca kakav je Kapor, tog srpskog Čehova, koji je bio lak i prozračan, kako su voleli da kažu, u džinsu ili maskirnoj, ali Čehov", rekao je Nogo Tanjugu u jednom dahu, opraštajući se od jednog od najpoznatijih srpskih pisaca koji je danas preminuo.

 Отправлено: 04.03.10 20:25. Заголовок: У спомен Моми Капору..

У спомен Моми Капору: озбиљни људи
Тагови: Култура , Данас на Балкану, Коментари, Свет, Култура, књижевност
4.03.2010, 17:40

Велики писац се разликује од просечног по томе што је за свакога свој. Нисам много читао Мому Капора, свега 3 или 4 књиге, али за мене је он, пре свега, „Детињасто дете“. Сетите се овог дела, поново га прочитајте, а ја ћу покушати да објасним то.
Прво, вероватно зато што не разумем одговорну озбиљност. Када чујем „озбиљан“, чини ми се да овај човек од своје 2 и до 75 година, изолован у радној соби, цео боговетан саставља извештаје, извештаје који ће се најбољем случају наћи у архиви којом такође руководи озбиљан човек.
Друго, као и Капор. „ма нисам се честито ни окренуо око себе кад време пролете, док дланом о длан, а ја – отац!“ биље о тајни очинства не може се рећи. И то, без икаквих, хвала Богу, суза среће испред породилишта јер се понекад чини да озбиљним људима децу стварно доноси рода.
Треће, вредност времена. Књижевни теоретичар Александар Генис је једном признао да је његов омиљени јунак дела истакнутог руског писца Сергеја Довлатова „топли телеграм“ који једна девојка извлачи из недара. Е па. Мој омиљени јунак се, сигурно, крије у фрагменту у којем Капоров јунак признаје да нема папира за бележење и учитељица његовог сина намерава да му помогне: „После неког времена извуче календарчић у кожи. Хоће ли, неће ли – неће. Жао јој септембра, па склони календарчић, а мени пружи марамицу од хартије.“ Ево, септембар за који се жали је мој омиљени јунак. Другарица наставница, највероватније, покушава барем некако, на пример, листићем из календарчића који је знак 30 дана живота, да спаси време које пролази, али једва да ће успети у томе.
И најзад, мени, ђаку, на родитељским састанцима приговарана је прекомерна склоност смеху, па се надам да ће се то приговарати и мојој кћери.
„Мали напредује – казала је на идућем родитељском састанку учитељица – мање се смеје.“ Али озбиљни људи једва да ће дочекати такав напредак од моје кћери ма колико се трудили. И хвала вам, гне Каспоре, на томе - говорим већ озбиљно

 Отправлено: 05.03.10 23:46. Заголовок: 5.3.2010/ Сегодня со..

5.3.2010/
Сегодня состоятся похороны Момо Капора
Момо Капора похоронят сегодня в 16.00 по сербскому времени в Аллее почетных граждан на Новом кладбище. В Скупщине города в 13.30 состоится гражданская панихида, на которой выступят мэр города Драган Джилас, писатель, академик, Добрица Чосич, поэт Райко Петров Ного и художник Милош Шобайич.
На похоронах, по желанию самого Капора, выступит Матия Бечкович.

РТС

 Отправлено: 11.03.10 00:00. Заголовок: Сваки текст Моме Кап..

Сваки текст Моме Капора љубав је на први поглед

Тагови: Култура , Данас на Балкану

5.03.2010, 22:10

Момо Капор отишао је за Београдом, којег више нема, за Сарајевом, којег нема, за земљом која је нестала. Речи о томе да заједно са човеком одлази читав свет понављају се врло често, али мало када је то тако тачно као данас, пишу руски поклоници писца.
У нашој земљи, нажалост, велико наслеђе Капора није тако познато и броји неколико публикација у часописима. Писца у Русији знају они који су својевремено подлегли магији српског језика. Сећања о томе како су се упознали са Капором, писцем и човеком, износе филолог, преводилац Ана Ростокина и новинар Анатолиј Поморцев.

Сваки текст Моме Капора је љубав на први поглед за читаоца, убеђена је Ана Ростокина.



Мислим да моја перцепција Београда уопште не би била таква да својевремено нисам прочитала текстове Капора. Чини ми се да ниједном другом писцу није пошло за руком да тако пренесе дух овог града. Неочекивано за себе откривате тај дух, којег вероватно више нигде на свету нема. И ако сте пре тога читали неколико прича Капора, видите да је све заиста тако како је он описао. У његовим књигама нема никаквих композиционих или стилистичких финеси, али сваки пут када читам његове приче, које знај скоро већ напамет, чудим се колико је тачно он умео да пренесе атмосферу ове земље. Када говорим гостима који долазе код мене у српску престоницу шта је тако посебно у њој, просто неочекивано хватам себе на мисли да цитирам Капора.

Једном ми се посрећило да га видим, наставља Ана Ростокина. Прошле јесени уручили су му књижевну награду и он је држао говор тим поводом. Видело се да је болестан. Чак се чинило да се са муком креће по просторији. Али када је почео да говори, променио се у тренутку. Капор се сам није смејао, али у сваком његовом гесту, у сваком осмеху било је јасно колико је њему самом забавна прича коју је причао, тако да је публика у сали почела да се кикоће после њега. Замислите озбиљне људе у пословним оделима који се кикоћу као деца.

Сматрам Мому Капора једним од најбољих писаца у историји српске књижевности, говори новинар Анатолиј Поморцев.

У Моми Капору су ме зачудили његова смиреност, апсолутна отвореност и умеће да комуницира са људима. Због професије разговарао сам са огромним бројем познатих људи, могу да кажем да је Момо Капор био пре изузетак него правило. То што знамо о познатима, мене, да кажем искрено, не инспирише превише. Момо Капор је до краја остао обичан човек, мада је био необичан.

Он је поседовао апсолутно жив језик, наставља Анатолиј Поморцев, конструкције које је користио у својим књигама су сочне и живе. Увек је био летописац свог времена, и при томе је уносио свој осећај догађаја које је описивао необично простим и доступним језиком. Желео бих да препоручим свим људима који желе да се упознају са српском књижевношћу да започну управо од Капора, закључује наш саговорник.

 Отправлено: 12.03.10 16:24. Заголовок: 11.3.2010/ Памяти Мо..

11.3.2010/
Памяти Момо Капора


Истину говорили Святые: чем увлекаемся, тем и искушаемся. Бог поругаем не бывает, что посеет человек, то и пожнёт.
Строки сербского прозаика, которые мы приводим ниже, только подтверждают эту истину. Жаль только, что современному разуму нужны доказательства, непременно те, которые можно увидеть и потрогать руками. Осколки от взрывающихся бомб? Разрушенные и потеряннее города? Загубленные души?


«Я говорю о невинных временах в Сараево, когда мы не чувствовали и не подозревали о существовании страшной власти, которая нас тогда совсем не интересовала, но которая железной рукой направляла наши маленькие сиротские жизни.
Сентиментальное воспитание в молодые годы, когда мы бежали от отечественной духовной усредненности, определялось великими образцами западного искусства. В старом деревянном сарае бега Сабурии над Ковачами, стены которого насквозь продували резкие сараевские ветры, занося в нанятую мастерскую даже зимний снег, жил неизвестно как попавший в Сараево художник. Его звали Франьо Ликар, и он открывал нам тайны современной итальянской живописи. Там мы впервые увидели выцветшие репродукции метафизических пейза¬жей Де Кирико, Карло Каро, Сирони и Моранди... Тогда мы не знали, что отстали от Европы почти на тридцать лет. У Ликара был один из первых электропроигрывателей в Сараево, на котором мы ночами крутили пластинки и слушали ледяные сюиты Баха и ранние безумные записи Стена Кентона. С деревянной террасы с уцелевшими кольями, на которые некогда бег Сабурия насаживал головы непослушной райи, Сараево было видно как на ладони. В городах, далеко отстоящих от моря или от больших рек и озер, я ощущаю острые приступы клаустрофобии, не могу вдыхать воздух полными легкими. Тем не менее река Миляцка, какой бы мелкой она ни была, виделась из дома Сабурии сверкающей светлой лентой, пересеченной мостами; она спасает город от безутешной изоляции от моря. Казалось, что речка дает лучик надежды, что ее течение, само того не желая, выведет нас из сырой котловины и уведет за собой к месту слияния с большой водой.
В соитии двух несоединимых звуков — холодной акусти¬ки органа, на котором исполняются токкаты и фуги Баха, и стонов и скрипов ветхого сарая Сабурии — скрывалась сущность раннего образования, раз и навсегда определившего нашу жизнь.
Короче говоря, небольшая группа молодых людей, страдающих по смутным очертаниям Запада, не могла в тот момент даже и предположить, что тот же самый Запад отвергнет их болезненную любовь и много лет спустя укажет им их место, где они обязаны сидеть и помалкивать и откуда нет никакой возможности бежать. Когда мы с восторгом, словно какие-то божества, встречали, дрожа с самого рассвета, на железнодорожном вокзале образцы высокого подражания из сказочной Франции — Жана-Поля Сартра и Симону де Бовуар, Ива Монтана и Симону Синьоре, Жерара Филипа, который в Сараево с Французским национальным театром играл «Сида» Корнеля в постановке Жана Вилара, когда мы Артуру Адамову, одному из отцов авангардистского театра, или миму Марселю Марсо показывали горы над Сараево, никто из нас и помыслить не мог, что французские «миражи» днями напролет будут бомбить те самые мирные местечки и умерщвлять их жителей, разрушать мосты и бедные сиротские дома, уничтожать скотину и загаживать землю, которая кормит трудолюбивый народ. Наблюдая метафизическое зрелище — сбитый над Пале «мираж», обгоревшие обломки убийственного французского самолета, — я словно оказался на развалинах своей старой любви: как будто преступление против сербов совершил некто другой, как сам Антуан де Сент-Экзюпери на своем военном самолете, уничтожив при этом в нас, кроме многих прочих людей, и Маленького принца. («Пожалуйста... нарисуйте мне овцу», — попросил Маленький принц.)

Но всех овец разбомбили.
И пока отечественные писатели в основном описывали распад и пропасть сельских родов или воспевали семь вражеских наступлений в мировую войну, мы спасались чтением Скотта Фитцджеральда, Фолкнера и Хемингуэя, слушали до бессознательности джаз и пытались понять забрызганные полотна Джексона Поллока, по свежей краске которых придурковато раскатывал велосипед или джип, наслаждаясь одновременно музыкой Джона Кейджа, о котором мы не знали ровным сче¬том ничего. В провинциальных залах нескольких сараевских кинотеатров мы воспитывались на ковбойских сказках о том, что хорошие в конце концов побеждают плохих, даже не предполагая что в один прекрасный день сами окажемся в роли индейцев — загнанных подыхать не в Скалистые, а в наши собственные горы. Не позволив нам летать во время знамени¬той операции «Запрещенное небо» и ежедневно совершая на нас налеты, американские самолеты типа Р-16, которыми, как нам казалось, командовал лично Джон Уэйн, разрушили все, во что сумели попасть, но прежде всего убийственно точно — разбомбили нашу американскую мечту. Все начиналось достаточно наивно — появление гуманитарных организаций, оделявших воюющие народы пищей и лекарствами, срок годности которых давно истек; потом их становилось все больше, сначала дипломатов, потом европейских наблюдателей, потом небольшие отряды для их защиты от нас — дикарей, и в конце концов Сараево и всю Боснию придавила армия в шестьдесят тысяч до зубов вооруженных солдат с мощной поддержкой с воздуха и с сильным флотом на Адриатике. И все они были против нас. А когда мы пожаловались на них, мир, который мы некогда обожали, объявил нас параноиками. Так мы остались без города, без земли и, что хуже всего, без идеалов нашего сентиментального воспитания.»


Момо Капор «Хроника потерянного города»


Приобрести книгу можно в книжном интернет-магазине Piterbooks по адресу www.piterbooks.ru

ВНИМАНИЕ! ЧИТАТЕЛЯМ САЙТА СРПСКА.РУ ПРЕДОСТАВЛЯЕТСЯ СКИДКА. ПРОСТО УКАЖИТЕ В КОММЕНТАРИИ К ЗАКАЗУ, ЧТО ВЫ ЯВЛЯЕТЕСЬ НАШИМ ЧИТАТЕЛЕМ!

Српска.Ру

 Отправлено: 14.03.10 23:03. Заголовок: Није му се одлазил..

Није му се одлазило са овога света
PDF Штампа Ел. пошта
Матија Бећковић
петак, 12. март 2010.

(НИН, 11.3.2010)

Смрт Моме Капора јединствена је прилика да се види је ли Београд жив или није.

И већ на његовом испраћају уверавамо се да 011 још живи, и да најврелијим сузама оплакује свог омиљеног писца и највољенијег грађанина.

Од велике господе које је Београду подарила Херцеговина Момо Капор остаје међу највећима као и понајвећи Београђанин међу Београђанима.

И дан његове смрти морао је бити “таман и хладан дан“.

Има најмање педесет година откад ми је песникиња Сана Танасковић у редакцији „Просвете“ рекла како се само још један човек смеје и говори као ја и да се зове Момо Капор. Тада сам први пут чуо за њега, а данас нема никог ко не зна то име и готово да нема ни једне куће без неког од његових дела. Написао је колико једно удружење књижевника и насликао колико цела ликовна академија.

У вишегодишњој бици са опаком болешћу показао се и уписао у знамените херцеговачке јунаке, мирно гледајући смрт право у очи. Више је мислио на своју редовну рубрику него на своју бољку. И кад му се узимао говор и слабио вид није се одвајао од прибора за цртање и писаће машине. До последњег даха се није затворио у собу већ замајавао смрт скачући у море и пентрајући се уз планине. Није му се одлазило са овог света нити му је његова љубав дала да оде. Сваки дан се распитивао шта је објављено у медијима и знам колико га занима какви су некролози и данашња сахрана. Зато би било праведно и лепо кад би његове рубрике још дуго редовно излазиле како би се продужио његов једини прави живот и теже примећивало да га нема. Од свих галаксија најмилија и најважнија била му је она Гутенбергова из које никад неће отићи. Имао је три године кад му је мајка Бојана погинула штитећи га својим телом. Остао је жив да о томе посведочи и докаже да није залуду дала живот за њега. Сведоци смо како се међу брдима снимака Моме Капора као икона издвојила она фотографија на којој се види та лепа стасита жена како води за руку свог сина.

Његов отац је написао Родослов Капора у којем је свом јединцу (замислите, чудио се Мома) посветио само једну реченицу: “Момчило Гојка Капор. Нема мушке деце.“ За женску децу нема места у Родослову.

А сироче Момчило Гојка Капор је написао: “Историја ме никад није занимала. Осећао сам се као да сам себе родио и да потичем ни од куда. Моје породично стабло не иде даље од мојих ђонова.“

Па ипак кад је дошло стани-пани и био приморан да бира само једно, овај најградскији и најмодернији писац чији су ђонови држали корак с временом, ни за благо и славу целог света није дао ни свој родослов ни земљани под своје куће у Мириловићима.

Изговарам ово невесело слово и по његовој жељи а нисмо се никада срели а да смо и трена бивали невесели. Момо Капор је био од оних људи који не могу да остаре и остао је младић и у својој 73. години.

Смрт је однела оно што је њено. Докопала му се тела, али његовом делу није наудила него га учинила још видљивијим и непоновљивијим него што је било.

Драги ми сабрате и куме Момчило, све те питах сем којим си путем отишао: преко Лијешња или уз Мртвицу, поред школе или поред Бајчетића кућа? Који год си пут изабрао стигао си не само у бољи свет него и у боље друштво. Ко ти не би завидео што ћеш већ вечерас бити са Душком Радовићем и Браном Петровићем, Богданом Тирнанићем и Јованом Рашковићем, Петром Лубардом и Недељком Гвозденовићем. И толиким твојим пријатељима у овој алеји који ће те сачекати.

 Отправлено: 14.03.10 23:04. Заголовок: Докони Шетач хита ..

Докони Шетач хита ка небу
PDF Штампа Ел. пошта
Драган Јовановић
петак, 12. март 2010.

(НИН, 11.3.2010)

Рођен 8. 4. 1937. у Сарајеву. Још није одрастао. Његову најкраћу биографију изговорила је његова неписмена стрина у Херцеговини и она гласи: Да наш Момчило нешто случајно полуди, не би му се ништа познало. Никада није прославио годишњицу матуре, јер је једном избачен из гимназије, други пут понављао, па тако не зна с којом генерацијом је матурирао. Дипломирао је 1961. на Академији ликовних уметности у Београду у класи академика професора Недељка Гвозденовића. Када га представљају, пријатељи кажу да је академски сликар и наивни писац, јер за писца није учио. Написао је двадесетак романа. Из првог брака има кћери Ану и Јелену, Ана је сликарка која живи и ради у Риму, а Јелена пијаниста у Београду. Ана му је подарила унука Луку Пајевића. Из другог брака има жену Љиљану. Она је била стјуардеса и звала се Љиљана Тодоровић. Будући да се Момо Капор плашио летења, он је за време једног лета држао Љиљану за руку, и држао ју је двадесет година, све до последњег дана.

Овако је Мома скицирао своју биографију још пре седам година.

Када је Фране Барбијери избацио Мому Капора, из НИН-а јер је, тобоже, дошао крај „ауторског новинарства“ ми, новински жутокљунци из београдског бермудског троугла, а који смо о уласку у НИН сањали, у тежак очај смо пали. Јер, ако у НИН-у више нема места за Мому Капора чему онда наша слабашна надања. Али, после два-три месеца, Барбијерију почне, малко, тираж да се љуља, па и стрмоглављује те је „лукави Латин“ брзо, брже-боље, по Мому емисаре послао.

Тешком и озбиљном НИН-у, одвајкада су били потребни „лаки“ и „живи“ писци. И глодури који то нису схватали, по правилу, су са таквим преозбиљним НИН-ом заједно тонули. Било је, дакле, и после Барбијерија ригидних главних уредника којима Момо Капор није био НИН-ова мера. Али, тих несрећних уредника тешко да се, данас, сећа и највернија ниновска публика, а Моме ће се сећати довека.

Мома је, последњи пут, враћен у НИН пре три године. Учествовао сам, и рукама и ногама, у тим тешким преговорима. Био је љут, видно увређен, али рањив и на само помињање НИН-а. И, видело се, очи су му зацаклиле када му је предложено да сам и илуструје своје текстове. То га је, ваљда, сломило. Тако сам Моми постао, шатро, уредник, тачније, први читач. Јер, шта да дираш у Момином тексту кад у њему нема ни једне словне грешке и где не можеш ни запету да помераш. Ипак, звао ме је „уредниче“, а ја њега „сарадниче“. А, када би НИН имао више сарадника попут Момчила Капора, уредници у редакцији били би сувишни.

Када је НИН постао власништво компаније „Ringier“ Мома, свикнут на редакцијске прогоне, забринуто ме питао: “Хоће ли моћи да се пише код Швајцараца?“ Рекао сам му: “Сарадниче, за тебе нема зиме!“ И писао је, већ тешко болестан, и из Швајцарске, из женевске болнице. Писао је, из недеље у недељу, све јаче и лакше, писао је полуслеп као Борхес, писао је као српски Селинџер, као, зашто да не, београдски, ововековни Чехов. Његова „Размишљања доконог шетача“ писана су плајвазом на пристојној даљини од компјутерског миша и бешумне тастатуре компјутера. Зато су, ваљда, Момине реченице имале кундеровску, неподношљиву лакоћу писања коју као да није разумео ниједан састав НИН-овог жирија. Често су, некако, уместо „лаког писца“ Мому Капора за лауреата НИН-а измишљали неког генија чијег смо се имена и презимена, догодине, једва присећали и с муком му срицали име и презиме.

Пре пет година умро је Драгош Калајић, онај са којим је Мома босанска ратишта обилазио и исту болештину, по свој прилици, тамо, на неком уранијумском пољу, запатио. На овом истом београдском Новом гробљу, Драгошу је говор одржао његов „ратни друг“ Момо Капор. Док је, из главе, као написан говор ишчитавао, сви смо поред Драгошевог одра као деца плакали. Кад је говор завршио Мома ми је, у пролазу, рекао: “Јеби га, изгубио си још једног читача“.

Са Момином смрћу, прошле сам недеље изгубио ненадокнадивог „сарадника“. У капели, поред одра, грлим Раду Ђуричин, а она, кроз плач, каже: “Из Турске ме је звао да му прочитам његов последњи текст у НИН-у и да му опишем како је текст преломљен. “Душко Ковачевић, некад фудбалер шабачке „Мачве“, а сада тренер ФК „Звездара театар“, онако, „маратонски“ ми на љуту рану досољава: „До прошле недеље имао си два убојита центарфора у тиму, Мому и Мићу Данојлића. Како ћеш сада без једнога? Ослабиће ти навала...“

Да, Докони Шетач својевољно је напустио наш овоземаљски тим и сада база или хита ка небу, ка небеском НИН-у. Хита ка небеским ниновцима који седе и пију дупле вињаке у небеском „Шуматовцу“ и одозго нам мере сваки текст, сваку реч, сваку глупост коју у новинама направимо. Докони Шетач им се у том послу придружио, засео у то небеско ниновско друштванце , а да није предао текст за овај број.

И љут због тога Моминој Ликици нисам ни изразио саучешће. Само сам је пољубио шапућући: “Лики, остао ми је дужан један текст.“ Она се тужно осмехнула и одговорила: „Да, ено га до пола је написан и спакован у компјутеру.“
Да, од овог броја НИН игра са десет играча.

 Отправлено: 22.04.10 10:00. Заголовок: /20.4.2010/ В Белгра..

/20.4.2010/
В Белграде стартовала первая посмертная выставка картин и рисунков Момо Капора
Вчера в белградской галерее «В подвале» ("U podrumu") стартовала первая посмертная выставка картин и рисунков Момо Капора (1937 - 2010), в присутствии многочисленных деятелей культуры и общественной жизни открыл выставку академик Матия Бечкович. «Момо не был бы Капором, если бы не доказал, что есть жизнь и после смерти, так как прошло 40 дней, а он за это время с того света послал новый роман, подготовил новую выставку и выпустил новое вино», - заявил академик. На первой посмертной выставке были представлены рисунки Капора из коллекции его семьи. Также на выставке было представлено новое вино компании "Wineco - Podrum Radenković" название и рисунок на этикетке которого были созданы Момо Капором. Последний роман Капора «Как стать писателем», написанный уже в больничной палате, был представлен 25 марта в издательстве Сербское литературное объединение. Выставка в галерее «В подвале» продлится до 31 мая.
Српска.Ру