Отправлено: 04.08.09 22:23. Заголовок: МИЛАН РАКИЋ

Iskrena pesma

O sklopi usne, ne govori, ćuti,
Ostavi dušu, nek' spokojno sniva -
Dok kraj nas lišće na drveću žuti,
I laste lete put toplijih krajeva.


O sklopi usne, ne miči se, ćuti!
Ostavi misli, nek' se bujno roje,
I reč nek' tvoja ničim ne pomuti
Bezmerno silne osjećaje moje.


Ćuti, i pusti da sad zile moje
Zabrekću novim zanosnim životom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje,
Pred veličanstvom prirode! A po tom,


Kad prođe sve, i malaksalo telo
Ponovo padne u običnu čamu,
I život nov, i nadahnuće celo,
Nečujno, tiho, potone u tamu -


Ja ću ti, draga, opet reći tada
Otužnu pesmu o ljubavi, kako
Čeznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osećam tako...

A ti ćeš, bedna ženo, kao vazda,
Slusati rado ove reči lažne:
I zahvalićeš bogu što te sazda,
I oči će ti biti suzom vlažne.


I gledajući, vrh zaspalih njiva,
Kako se spušta nema polutama,
Ti nećeš znati šta u meni biva, -
Da ja u tebi volim sebe sama,


I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki živac rastrese i nadme,
I osećaji navale k'o plima!


Za taj trenutak života i milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja!
Al' ne volim te, ne volim te, draga!


I zato ću ti uvek reći: Ćuti!
Ostavi dušu, nek' spokojno sniva -
Dok kraj nas lišće na drveću žuti,
I tama pada vrh zaspalih njiva.


Nasleđe


Ja osećam danas da u meni teče
Krv predaka mojih, junačkih i grubih,
I razumem dobro, u to mutno veče,
Zašto brojne igre u detinjstvu ljubih.


I prezirem tugu, zaboravljam bolju,
Jer u meni teče krv predaka moji',
Mučenika starih i junaka koji
Umirahu ćutke na strasnome kolju.


Jest, ja sam se dugo sa prirodom hrvo,
Uspeo sam - sve se može kad se hoće -
Da na ovo stro i surovo drvo
Nakalemim najzad blagorodno voće.


I sad, ako plačem kad se mesec krene
S oreolom modrim niz nebesne pute,
Il' kad stare šume, čarobne sirene,
Jedno tužno veče zlokobno zaćute,


Ja osećam ipak, ispod svežih grana
I kalema novih, da, ko nekad jaka,
U korenu starom struji snažna hrana,
Neiscrpna krepost starinskih junaka.


Sve isčezne tada. Zaboravljam bolju,
A preda me staju redom preci moji,
Mučenici stari, i junaci koji
Umirahu ćutke na strasnome kolju...


Božur


Kako je lepa ova noć! Gle, svuda,
S topole, 'rasta, bagrema i duda,
U mlazevima zlatokosim pada
Nesustastvena mesečina. Sada,


Nad livadama gde trava miriše,
U rascvetanim granama, svrh njiva
Koje se crne posle bujne kiše,
Velika duša mesečeva sniva.


Sve mirno. tajac. Ćuti polje ravno
Gde nekad pade za četama četa...
- Iz mnoge krvi izniknuo davno,
Crven i plav, Kosovom božur cveta...

Simonida

Iskopaše ti oči, lepa sliko
Večeri jedne na kamenoj ploči,
Znajući da ga tad ne vidi niko,
Arbanas ti je nožem izbo oči.

Ali dirnuti rukom nije hteo
Ni otmeno ti lice, niti usta,
Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo,
Pod kojim leži kosa tvoja gusta.

I sad u crkvi, na kamenom stubu,
U iskićenom mozaik-odelu,
Dok mirno snosiš sudbu svoju grubu,
Gledam te tužnu, svečanu, i belu;

I kao zvezde ugašene, koje
Čoveku ipak šalju svetlost svoju,
Te čovek vidi sjaj, oblik, i boju
Dalekih zvezda što već ne postoje,

Tako na mene, sa mračnoga zida,
Na počađaloj i starinskoj ploči,
Sijaju sada, tužna Simonida, -
Tvoje već davno iskopane oči


Obična pesma


Naša je ljubav bila kratkog veka,
Trenutak jedan - tek godinu dana.
I rastavi nas naglo sudba preka,
Bez uzdisaja, bez suza, bez rana.


U svađi nam je proslo pola dana;
U pomirenju mučnom pola noći.
I bežao sam iz našeg stana,
Tražeci mira u poljskoj samoći.


No to je bilo kratko vreme;
Pa postadosmo tuđi jedno drugom;
I gledasmo se u ćutanju dugom,
Tupo, k'o sito dete šećerleme.


I tako sve je prošlo; i ja sada
Ne mogu kleti nebo ni sudbinu,
Il' s pesnicama stisnutim, pun jada,
Prokleti žene ili podlost njinu


Pa ipak - da si samo katkad znala
Veliki, kobni oganj duše ove,
I silnu ljubav što nisti k'o hala
Sve druge misli i nade i snove; -


Pa ipak - da si samo katkad htela
U zanosu, i sličnu mekoj svili,
Da nađeš nežnu reč iz srca vrela -
I mi bi možda dugo srećni bili


A sad polako teče ovo vreme;
Postasmo tako tuđi jedno drugom;
I gledamo se u ćutanju dugom
Tupo, k'o sito dete šećerleme.


Očajna pesma

Upij se u mene zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojim žednim.
Kao Hermes stari i s njom Afrodita,
Stopi se u meni strašću tvojom celom,
Da sav iznemognem pod vitkim ti telom,
I da duša moja bude sita…
-Kada pomislim, draga, da će doći vreme
Kad za mene neće postojati žene,
Kad će čula moja redom da zaneme,
I strasti da prođu kao dim i pena,
A da će, još uvek, pokraj mene svuda
Biti mesečine pod kojom se žudi,
I mladih srdaca što stvaraju čuda,
I žena što vole i voljenih ljudi,
Vrisnuo bih, draga, riknuo bih tada
Kao bik pogođenom zrnom posred čela
Što u naporima uzaludnim pada
Dok iz njega bije krv crna i vrela
Upij se u mene zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojim žednim

 Отправлено: 22.01.11 23:07. Заголовок: Хвала за Милана Раки..

Хвала за Милана Ракића! Волим његове песме! Посебно "Симониду". Прочитала сам ово песме у руском преводу. Али jе српски jош лепо!

 Отправлено: 04.08.09 23:43. Заголовок: http://i27.tinypic.c..

Јефимија

Јефимија, ћерка господара Драме
И жена деспота Угљеше, у миру,
Далеко од света, пуна верске таме,
Везе свилен покров за дар манастиру.

Покрај ње се крве народи и гуше,
Продају царства, свет васколики цвили.
Она, вечно сама, на злату и свили
Везе страсне боле отмене јој душе.

Векови су прошли и заборав пада,
А још овај народ као некада грца,
И мени се чини да су наша срца
У грудима твојим куцала још тада,

И у мучне часе народнога слома,
Кад светлости нема на видику целом,
Ја се сећам тебе и твојега дома,
Деспотице српска с калуђерским велом!

И осећам тада да, ко некад, сама,
Над несрећном коби што стеже све јаче,
Над пламеном које обухвата тама,
Стара Црна Госпа запева и плаче...

 Отправлено: 04.08.09 23:50. Заголовок: Долап Ја знам један..

Долап

Ја знам један долап. Црн, гломазан, труо,
Стоји као спомен из прастарих дана.
Његову сам шкрипу као дете чуо;
Стара груба справа давно ми је знана.

Један мали вранац окреће га тромо,
Малаксао давно од тешкога труда;
Вуче бедно кљусе сипљиво и хромо,
Бич га бије, улар стеже, жуљи руда.

Вранче! Ти си био пун снаге и воље,
И долап си стари окретао живо;
Тешила те нада да ће бити боље;
Млад и снажан, ти си златне снове снив'о.

Ал' је прошло време преко твоје главе,
Изнемогло тело, малаксале моћи;
Познао си живот и невоље праве,
И јулијске жеге, и студене ноћи.

О, како те жалим! - Гле, сузе ме гуше,
Олишена судбо свих живота редом! -
Тебе, браћу људе, и све живе душе,
Једнаке пред општом, неминовном бедом...

Подне. Ти би воде. Ко ће ти је дати?
Ту крај твојих ногу жуборећи тече.
Али бич фијукне... Напред! Немој стати,
Док не падне најзад спасоносно вече.

Подне. Ти си гладан. Ти би траве хтео;
Свуда око тебе буја трава густа,
И мирисе њене цув доноси врео.
Али бич фијукне: збогом, надо пуста!

Ти си као и ја, младости ране,
Осетио општу судбу што нас гази,
И гладан и жедан проводио дане
Све у уском кругу, све на истој стази.

Ти си као и ја, на јулијској жези,
Док жубори вода крај тебе у виру,
Сањао о срећи, награди и нези,
Сањао о добром, заслуженом миру.

О! к'о змија љута кошуљицу своју,
Оставити беду, несрећу, и злобу,
И ударце бича стечене у зноју,
И свемоћну подлост, и општу гнусобу!...

Пусти снови!... Напред, вранче, немој стати,
Не мириши траву, не осећај вир:
Награду за труде небо ће ти дати,
Мрачну, добру раку, и вечити мир!

 Отправлено: 19.08.09 00:00. Заголовок: Milan Rakic - Na Gaz..

Milan Rakic - Na Gazi-Mestanu

Silni okopnici, bez mane i straha,
Hladni k'o vas oklop i pogleda mrka,
Vi jurnuste tada u oblaku praha,
I nastade tresak i krvava trka.

Zaljuljano carstvo survalo se s vama.
Kad oluja prodje vrh Kosova ravna,
Kosovo postade nepregledna jama,
Kosturnica strasna i porazom slavna.

Kosovski junaci, zasluga je vasa
Sto posljednji beste. U krvavoj stravi,
Kada trulo carstvo oruzja se masa,
Svaki les je svesna zrtva, junak pravi|

Danas nam kazu, deci ovog veka,
Da smo nedostojni istorije nase,
Da nas zahvatila zapadnjacka reka,
I da nam se duse opasnosti plase.

Dobra zemljo moja, lazu| Ko te voli
Danas, taj te voli. Jer zna da si mati;
Jer pre nas ni polja ni krsevi goli
Ne mogase drugom svesnu ljubav dati.

I danas, kad dodje do poslednjeg boja,
Neozaren starog oreola sjajem,
Ja cu dati zivot, otadzbino moja,
Znajuci sta dajem i zasto ga dajem...
_________________

 Отправлено: 25.08.09 12:16. Заголовок: ВАРИЈАЦИЈЕ Твоје је..

ВАРИЈАЦИЈЕ

Твоје је лице као љупка фреска
На чађавоме зиду старог храма.
Добра си као Дантова Франческа,
У тишини и миру живиш сама,
Без света, да ти замера ил пљеска.
Тело ти је у филиграну љуска
Кроз коју блиста кротка душа твоја,
Из очију ти бистрих благост пљуска,
Врлинама ти већ не знам ни броја;
Ал знам: за душу тамница је уска
Та прекрасна у филиграну љуска.
Зар хоћеш, дарага, да се теби ласка,
Ко свакој другој каћиперки? Зашто
И теби годи празних речи праска?
О, кад је тако, ти овамо, машто!
Речима финим као ваза саска
Показаћу ти ја како се ласка!
Доста, за љибав вечитог Христа!
Не могу више, досадно ми све је.
Једанпут срце на ласкање приста
Но више неће. Гледај, сунце греје
И кривуда река под њим блиста
Ко ореол на глави старог Христа.
О, гледај поља и планине модре,
Ко ромеже се, ко из сна се буде
Кад зрак сунчани кроз облак продре.
О заборави љубав, патње, труде.
Отвори душу и очи ти бодре
И дуго гледај те планине модре.
Јер ту је спас, и утеха и нада,
Ми ћемо, слаби, преврнути вером,
Идолу другом. без сузе и јада,
Предаћемо се и речју и пером;
А она биће иста, увек млада
Природа, тај спас, и утеха, и нада.
Сад знаш. Па ако хоћеш да се ласка
Теби ко свакој другој жени, драга,
Ако ти годи празних речи праска,
У изобиљу имам тога блага:
Речима финим као ваза саска
Показаћу ти ја како се ласка!

***

 Отправлено: 23.12.09 00:13. Заголовок: PONOSNA PESMA Bez..

PONOSNA PESMA
Bezbrojne su oci po tvom stasu pale
Ko umorna jata na pomorsku ladju,
I, sve ocarene, za trenutak stale
Da na tebi odmor I lepotu nadju.

Bezbrojna su usta rekla da te ljube,
I umukla zatim, da nikada vise
Ne prozbore reci ni nezne ni grube,
Jer tebi recena rec- sve druge brise!

Bezbrojni jauci prate tvoje stope
Kad ti, ko bozanstvo strasno, sidjes k nama,
I bezbrojne strasti zaplamte ko slama,
I bezbrojna srca crnom krvlju lope...

I niko, I nikad, ne dotace vrele
Usne tvoje, niti rec ti neznu zacu.
Samo, ko dve seste u bezglasnom placu,
Dve se duse nase u milosti srele.

I ja sam gospodar tvoj I tvoga tela,
Ko despoti stari vladam tobom sada,
Sam napajam usta sa svih tvojih vrela,
I sva neznost tvoja samo na me pada.

O, kada je tako stari Usud hteo,
Da ja izabranik budem, ja jedini,
I da, uvek uz nju, vek provedem ceo
Ocaran, I bacen u carobne cini,

Podignucu glavu svoju ponosito,
I kao mujezin sa tankog minareta,
Dok podamnom susti nepregledno zito
I na mesecini plavi kukolj cveta,

Uzviknucu gromko kroz predele nema,
Da obuzme svakog nevernika strava:
" Jest, samo je ona lepotica prava,
A ja njezin prorok za vecito vreme!"

 Отправлено: 22.01.11 23:08. Заголовок: Хвала за Милана Раки..

Хвала за Милана Ракића! Волим његове песме! Посебно "Симониду". Прочитала сам ово песме у руском преводу. Али jе српски jош лепо!