Отправлено: 20.07.09 00:58. Заголовок: ЂУРА ЈАКШИЋ

Отаџбина

И овај камен земље Србије,
Што претећ сунцу дере кроз облак,
Суморног чела мрачним борама,
О вековечности прича далекој,
Показујући немом мимиком
Образа свога бразде дубоке.

Векова тавних то су трагови,
Те црне боре, мрачне пећине;
А камен овај, ко пирамида
Што се из праха диже у небо,
Костију кршних то је гомила
Што су у борби протиб душмана
Дедови твоји вољно слагали,
Лепећи крвљу срца рођеног
Мишица својих кости сломљене, -
Да унуцима спреме бусију,
Оклен ће некад смело презирућ
Душмана чекат чете грабљиве.

И само дотле, до тог камена,
До тог бедема -
Ногом ћеш ступит можда , поганом!
Дрзнеш ли даље? ... Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином страшном кидају;
Разумећеш их срцем страшљивим
Шта ти са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борбе страшној ломљави:
"Отаџбина је ово Србина!"

 Отправлено: 25.12.11 20:27. Заголовок: http://www.youtube.c..

 Отправлено: 20.07.09 07:44. Заголовок: А это на русском: О..

А это на русском:

Отчизне

Даже камни кряжей горных сербских,
Что сквозь облако грозятся солнцу,
Сумрачно кремнистый лоб нахмурив,
Повествуют о веках далеких
И показывают молчаливо
На лице глубокие морщины.
Это мрачный след веков прошедших,
Это борозды расщелин черных,
Камни эти, словно пирамида,
Поднимаются из праха к небу.
То гора костей окаменелых,
Что в борьбе с заклятыми врагами
Вольно наши прадеды сложили,
Кровью сердца своего скрепляя
Мышцы мощные костей разбитых,
Чтобы внукам крепость приготовить,
Где б могли они бесстрашно встретить
Хищные грабительские орды.
Может, ты дойдешь до этих кряжей,
До твердыни этой,
Даже ступишь здесь ногой поганой,
Но дерзнешь ли дальше? Ты услышишь,
Как вдруг тишину земли свободной
Громы страшным грохотом разрушат.
Ты поймешь тогда пугливым сердцем
Смелый голос громовых раскатов,
Будешь ты о каменные глыбы,
Обезумевши от страха, биться,
Голым теменем своим обритым,
Мысль одну, одно лишь изреченье
Ты услышишь средь борьбы смертельной
«Здесь отчизна сербов!»

Перевод, естественно, не мой)))

 Отправлено: 20.07.09 07:46. Заголовок: Европи Теби да пев..

Европи

Теби да певам - теби, тиранко!
А дух ми мори отров и гнев;
Увреда твојих жаоци јетки
Потпаљују ми племенит спев.

Милионима народи пиште,
Милион груди просипа крв -
Милионима пале кућиште,
Милион људи гмиже ко црв.

И милиони долазе смерно
Јевропи гордој на холи суд:
"Не може више, раја не може
Сносити јарам, мучити труд!

Тиран нас гази, срамоти жене,
Усева наших отима плод.
Пресуди, смерна, да л' живот може
У таквом игу несрећни род?...
Изгинућемо!...
"Па изгините!"

Подсмеха твога горди је збор.
"И гинућемо, гинути славно -
Ил' мачем пресећ Гордијев чвор!
Изгинућемо - али слободни,
Јер Србин неће да буде роб!
Тамо далеко, на светом гробљу,
Потражићемо живот ил' гроб!"

 Отправлено: 20.07.09 07:46. Заголовок: Европе Тебя восслав..

Европе

Тебя восславить, тебя — тираншу!
А душу гложут и гнев и яд,
И злые жала твоих насмешек
Живую песню мою казнят...
О, миллионы сердец страдают,
И миллионы домов сожгли,
И миллионы людей, как черви,
Живут в клоаке, ползут в пыли!
И миллионы людей смиренно
На суд суровый идут к тебе:
— Не можем больше мы жить рабами
И покоряться своей судьбе!
Тиран казнит нас, позорит женщин,
Посевов наших плоды берет.
Сама суди же, будь справедлива,
Да разве может так жить народ!
— Мы погибаем!..— И погибайте! —
Что ей, Европе! Все нипочем!
Сплотимся ж, братья! Падем со славой,
Но цепи рабства мы рассечем!
Пусть кровь прольется, но — мы свободны,
Мы не желаем рабами быть!
Клянемся, сербы: в бою погибнуть
Или свободу в бою добыть!

 Отправлено: 20.07.09 20:33. Заголовок: Ђура Јакшић је велик..

Ђура Јакшић је велики српски поета и сликар.

Позната слика Ђуре Јакшића - Девојка у плавом

Песник и сликар - ПЕСМА "СТАЗЕ"
"ДВЕ ПРЕДА МНОМ СТАЗЕ СТОЈЕ
ЈЕДНА С ЦВЕЋЕМ ДРУГА С ТРЊЕМ,
ГВОЗДЕНЕ СУ НОГЕ МОЈЕ
ИДЕМ ТРЊУ ДА СЕ ВРНЕМ.

ЈА УСТУПАМ ЦВЕЋА СТАЗЕ,
КОЈИМА ЈЕ НОГА МЕКА
НЕК ПО ЦВЕЋУ ЖЕНЕ ГАЗЕ
А ТРЊЕ ЈЕ ЗА ЧОВЕКА..."

 Отправлено: 21.07.09 09:56. Заголовок: Бранка , к сожалению..

Бранка , к сожалению, пока не очень понимаю. О чем стихотворение?

 Отправлено: 21.07.09 15:43. Заголовок: СТАЗЕ - ЕТО ПУТИ, ДО..

СТАЗЕ - ЕТО ПУТИ, ДОРОГИ
ОН ПИШЕТ ЧТО ПЕРЕД ИМ ДВЕ ДОРОГИ, НА ОДНОЈ ЦВЕТИ, НА ДРУГОЈ... ТРЊЕ... КАК ЕТО СКАЗАТ, НАЈДИ В СЛОВАРЈЕ , СПРАСИ СЕРГЕЈА - ОН ТЕБЈА БУДЕТ ПЕРЕВЕСТИ... ОН ИДЕТ НЕТ ЕТОМ ДОРОГОМ ПО КОТОРОЈ ЦВЕТИ, ПОТОМУ ЧТО ТАКИЕ ДОРОГИ ПО МНЕНИЈУ ПОЕТА ДЉА ЖЕНШЋИНАХ КОТОРИМА НОГИ МЈАГКИ, ОН ИДЕТ ПО ТЈАЖЕЛИМ ДОРОГАМ ...ОЧЕН КРАСИВАЈА ПЕСЊА...

Јешчо одна о его љубимој:

МЕСЕЧИНА
МЕСЕЧИНА АЛ МЕСЕЦА НЕМА
МОЈА МИЛА СЛАДАК САНАК СНИЛА
ПА СЕ ЈАДНА У СНУ НАСМИЈАЛА
ОД ТОГА СЕ ПОНОЋ ЗАСИЈАЛА.

 Отправлено: 29.07.09 01:06. Заголовок: ПОНОЋ ...Поноћ је...

ПОНОЋ


...Поноћ је.
У црном плашту нема богиња;
Слободне душе то је светиња...
То глуво доба, тај црни час -
Ал' какав глас?
По тамном крилу нема поноћи
Ко грдан талас један једини
Да се по морској ваља пучини -
Лагано хуји - ко да умире,
Ил' да из црне земље извире?
Можда то души земљи говоре?
Ил' земља куне своје покоре?
Ил' небо, можда, даље путује,
Да моју клетву више не чује?
Па звезде плачу, небо тугује,
Последњи пут се с земљом рукује...
Па зар да неба свету нестане?
Па зар да земљи више не сване?
Зар да остане -
Тама?...
И ход се чује -
Да л' поноћ тако мирно путује?
Ни ваздух тако тихо не гази -
Ко да са оног света долази?
Ил' крадом облак иде навише?
Ил' болник какав тешко уздише?
Ил' анђо мелем с неба доноси?
Ил' оштру косу да га покоси?
Да љубав не(ј)де?... Да злоба није?...
Можда се краде, да нам попије
И ову једну чашу радости?
Ил' можда, суза иде жалости?
Да нас ороси тужна капљица?
Или нам мртве враћа земљица?
. . . . . . . . . . . . . .
Врата шкринуше...
О, душе О мила сени
О, мајко моја О, благо мени
Много је дана, много година,
Много је горких било истина;
Много ми пута дрхташе груди,
Много ми срца цепаше људи;
Много сам кајо, много грешио
И с хладном смрћу себе тешио;
Многу сам горку чашу попио,
Многи сам комад сузом топио ...
О, мајко, мајко О, мила сени
Откад те, мајко, нисам видео,
Никаква добра нисам видео ...
Ил' можда мислиш: Та добро му је,
Кад оно тихо ткање не чује,
Што паук везе жицом тананом
Над оним нашим црним таваном,
Међу људма си - међу ближњима -"
Ал' зло је, мајко, бити међ њима
Под руку с злобом пакост путује,
С њима се завист братски рукује,
А лаж се увек онде находи
Где их по свету подлост проводи;
Ласка их двори, издајство служи,
А невера се са њима дружи...
О, мајко, мајко, свет је пакостан -
Живот је, мајко, врло жалостан...
. . . . . . . . . . . . . . . .

[реклама вместо картинки]

 Отправлено: 29.07.09 01:12. Заголовок: Okana пишет: ПОНОЋ ..

Okana пишет:

цитата:

ПОНОЋ ...Поноћ је. У црном плашту нема богиња; Слободне душе то је светиња...

 Отправлено: 15.08.09 01:01. Заголовок: http://i27.tinypic.c..

.

 Отправлено: 22.08.09 01:48. Заголовок: Зашто ме... Зашто ..

Зашто ме...


Зашто ме не љубиш,
Мог живота рају?
Без љубави часи
Што да пропадају?
Зашто ноћи чарне
У самоћи стојиш?
Што груди немарне
Са студењу гнојиш?
Потамнеће лице
И те очи црне;
Охладнеће срце,
Кад зима нагрне.
Све твоје лепоте,
Милине и сласти,
Све што срце хоће,
Достаће пропасти.
Па зато не губи
Твог пролећа дане:
Већ ме грли, љуби,
Док нас не сахране.


(1856)

 Отправлено: 22.08.09 01:50. Заголовок: Моји болови Зашто,..

Моји болови


Зашто, Боже, срцу моме
Ти намени терет љути?
Зашто срцу уморноме
Не даш једном одахнути...?

Ах, ил' горке сузе моје
Са земљице ове прле
Више сунца трону твоме
Нису, можда, још допрле...?

Кад весело други пева
Ја, пун туге, јаде јадам;
Када мирно други снева,
Ја на гробљу гробу падам.

Кад се драги с драгом грли,
Кроз сузе се питам грозне:
»Где су твоји?«... Сви помрли!
О, судбине немилосне!

Ја имадох мајку своју,
Која ме је миловала;
Ја имадох љубу своју,
Па се с мајком гробу дала.

Ах, сви што ме оставише
Није терет то мој прави:
Ја осећам боле више —
Што ме живот не остави!

(1856)

 Отправлено: 22.08.09 01:52. Заголовок: Косово Где преста ..

Косово


Где преста закон, нестаде греха,
Не чујеш плача, не чујеш смеха;
У пусту земљу, у стене голе
Срце ме зове...

Камен до кама, стена до стене,
Небу се дижу, крвљу појене,
Храстови над њим' гордо се шире,
Громове, муње, међ' собом мире;
Тамо развале — раке крваве
Негдашње снаге, негдашње славе!
Многих јунака ту кости леже,
Из њих се после ор'о излеже
И с овог света горе одлета,
Да јаде наше небу докаже.

Пода мном поље од крви наше,
На њему паде све што бејаше!
Ту царе Лазо, ту сунце зађе,
Ту девет миле изгину браће,
Ту с дружбм давно Обилић спава!
Косово равно!... Рано крвава!

Ту паше нема за мирна стада,
Где кости леже многих хиљада;
Ни са њих тече изворна вода,
Крв где је текла целог народа!
Песмицу славуј не пева мали,
Где бесан хајдук џевердар пали;
Тек ветар хуји... врани гаврани
Унапред гракћу о новој храни...

Севкају муње, громови буче.
Посред олује ја, јунак, стојим,
Нити се муње ни грома бојим,
Та мене срце на страшно вуче!
Виша су дела мојих очева,
Нег' да ј' уз гусле унуче пева:
Глас грозе, страха, грома, олује,
Уз песму треба громко да хује,
Да чује свете, чују нељуди
Громовну песму србињских груди!

А кад ми старост косе почупа,
Дршћућа нога већ гробу пође,
Нека ми човек гроба мимође —
Глас човека нек вихор заступа!


(1857)

 Отправлено: 29.08.09 01:10. Заголовок: http://i30.tinypic.c..

 Отправлено: 13.01.10 03:43. Заголовок: Успомене По грудима..

Успомене

По грудима хладне руке
Вали блуде, лутајући –
Рекао бих сјајне сенке
Миле неке успоменке
Из низова лепших дана
Враћа жељу усијана,
Уздишући, тугујући;

Па се онда према сјају
Сетно бледе месечине,
Из санова своје тмине
У заносу заблистају;
Загрле се и пољубе,
Растопе се…и изгубе.
Па ко њина бела пена,
Остаје ти успомена…

Па те сећа по сто пута:
Зеница јој првог сјаја,
Првог љуба и гугута
И првог уздисаја;
И белине чистог снега,
И румени њена лица,
И сутона вечерњега,
И звездица и зеница –

Па те сећа састанака
У потаји и самоћи;
Па те сећа бледог зрака
Посвећене црне ноћи…
Па те сећа њеног гласа,
Па те сећа оног чела,
Кад су твоја млада чула
На груд'ма јој утонула,
Обамрла…
…Па те сећа…
Ал' ко она бела пена,
Остаје ти успомена,
Пуна бола и позледа –
А коса је давно седа…