Îòïðàâëåíî: 30.07.09 00:14. Çàãîëîâîê: TAMA Ja ne znam..
TAMA
Ja ne znam kud ovo idu dani moji, ni kuda vode ove noći moje. Ne znam. Ni otkud magla ružna na sve što se čekalo, ni otkud nemar jadni na sve što se radilo, ni zaborav otkuda, žalosni na sve što se ljubilo. Magla. Ko će da mi kaže noćas, šta meni znače lica i stvari i spomeni minulih dana? I kuda idu ovi dani moji I zašto bije tamno srce moje? Kuda? Zašto?
-------------------
M.C.
Ostarićemo, što od burna života, I smirićemo se i proti volje; To ne znači da ćemo biti „razočarani“ -Bože, sačuvaj! - i nositi demonstrativno „časne sedine“. Ne, tek, tako, biće nam draže mesto kraj prozora i stišan razgovor; doživljaj će zameniti sećanja, i volićemo malo odviše knjige i slike na kojima drugi neće moći bogzna šta da vide. Ostarićemo, dabome, al to je daleko. Sada i još za dugo, volja da se srdimo, volimo, grdimo, burno lomimo, svuda kod ljudi otpor i raspre izazivamo, tugu kod svojih. I u svemu tome često pomislim, ne bez neke nežnosti sa samim sobom: ostarićemo. T.J. ako nas opet neka ognjena šimera pre vremena ne odnese do đavola.
Îòïðàâëåíî: 02.12.09 20:45. Çàãîëîâîê: Žena na kamenu ..
Žena na kamenu
(odlomci) Ivo Andric
... za velike i teske promene svog zivota covek ne bi mogao nikad da kaze tacno kad su pocele. Cas izgleda kao da su oduvek bile tu, cas opet kao da su se malocas pojavile i otkrile njegovim ocima. Zatim, to je podmuklo i varljivo. Ta muka izgleda ponekad teska, opipljiva, jedina i velika, kao crna planina koja zaklanja svet i nece se nikad promeniti ni pomeriti s mesta. A zatim dodju dani i citave nedelje kad izgleda da "planine" i nema, da nije nikada ni bila, da ne moze uopste biti. Dok jednog dana, jednog trena, ne iskrsne opet i ne ispreci se pred nama, stvarna, ogromna, veca i crnja nego sto je bila pre tog kratkog i varljivog zatisja i olaksanja.
....... Ne, starost nije dobra ni lepa. Ni u cem, ni u cem, ni u cemu! Nije cak ni cista! Ne samo sto paznja otupi, obzir oslabi, interes obamre, pa je covek sklon da se zapusti u odelu i drzanju, nego cak i samo telo kao da se tesko cisti a lako prlja. Samo od sebe, iznutra se prlja. A ako, sa krajnjim naporom, coveku koji stari i podje za rukom da se odrzi uredan i cist, to je sterilizovana cistoca apoteke a ne cistoca cveta. A mladost je cista, jer se njeni sokovi obnavljaju, dok su sokovi starosti ustajali i kad jos nisu potpuno usahli. Ni seda vlas nije casna kad lici na sramotu koju skrivas a sakriti je ne mozes. Ni bora na licu. Bore ulivaju svakome postovanje, daju draz i toplinu licima skromnih starica i dostojanstvo celu mislioca, ali te iste bore na licu lepe zene koja pocinje da stari izgledaju kao zli pecati i oziljci poraza, nesto nakazno, gotovo sramotno, jer te bore izazivaju kod onog ko ih gleda ista ona osecanja sa kojima ih ta zena nosi. One se ne mogu kozmetikom sakriti ni masazom zbrisati, cak kao da ne mogu - proklete bile! - ni oprati kako treba. U njima uvek ostaje senka starenja, kao sto na bronzanim i mramornim bistama, po provincijskim muzejima, ostaje uvek malo prasine u borama lica i naborima odela. Iza njih jedva vidljivih, a ipak uvek vidljivih i pre svega vidljivih bora na licu lepe zene koja pocinje da stari - bije hlad i pustos, kao iz dubokih haluga i planinskih provalija.
Takva je ta kleta starost da se sve okrece protiv onoga protiv koja je i inace sve, jer stari.
Zanesena, kao da velikom, uzbudljivom brzinom plovi na iskričavom talasu, nije ni primećivala da li ko prolazi putem ni da li je gleda. Tek u jednom trenu, kao probuđena, ugledala je ispod sebe starog Matiju. Pedestogodišnjak bez kuće i bez žene, dobroćudan osobenjak, pola nadničar a pola prosjak, on je radio po imućnijim kućama. Zbog njegove vrednoće i potpune ravnodušnosti prema novcu, svi su ga voleli i tražili, naročito za baštenske radove. Radio je kao da je vezan za zemlju, govorio vrlo malo, smeškao se stalno i čoveku, i životinji i biljci koju okopava. Onda bi danima lutao, dokon, obalom ili putevima između baštenskih ograda. Nepomična devojka je gledala jedan trenutak tog čoveka kao da ga nikad nije videla, i treptala očima kao zatečena u lakoj krivici, prisećajući se s naporom s koje strane je došao i otkud tu stoji ispod zida, sa malo uzdignutom glavom, kao da ga je zovnula. Čim se pribrala i rekla sebi da je to "samo" stari, bezazleni Matija, postala je mirna i sigurna. Ali kad mu je uhvatila pogled, nagonski je brzo spustila uzdignutu nogu, a odmah zatim je, nešto sporije, vratila u prvobitan položaj. Ostajući nepomičan i jednako zagledan u nju, Matija je škrtim pokretom skinuo izbedelu kapu, kao pred kapelicom pored puta. Tada je primetila da mu se oči šire i da su neobično sjajne. To je bio snažan pogled, nov i živ. Boreći se sa stidom kao sa hladnom strujom, podigla je malo više nogu. On je ispružio glavu napred, prateći celim telom taj pokret. Oči su mu bile velike, čiste; u neobrijanom preplanulom licu njihov pogled je bio sav od neke bogate skupocene vatre, bez ikakve veze sa njegovim od rada iskrivljenim telom i prosječkim odelom. (Šta je to što vide oči koje tako gledaju?) Još malo je podigla nogu, osjećajući kako trne od nekog straha i visine. Matija se još više nagnuo prema njoj, kao da je vezan za njene pokrete. Izgledalo je da u tom položaju ne može dugo ostati i da će pasti. Sva ostudenela, ona je još podignula nogu, privukla je sasvim na grudi, tako da je bradom dodirivala koleno. Čovjek se još jače nagnuo. Sa obe ruke držao je kapu na grudima, nepomičan u svom neprirodnom položaju, i zanosu koji, izgleda, savlađuje i fizičke zakone. Sve je bilo izmenjeno. Po svom položaju, izrazu lica i celom držanju niti je ona bila devojčica iz gospodske kuće, niti Matija nadničar i čudak; ni zid nije bio zid, ni prohladni vetar ono što je inače. Sve je postalo bezimeno, sporedno i lako, i letelo nekud kao vetrom nošeno maslačkovo paperje, ali bez uspona i pada, bez mere, kraja i konačnog izgleda, gonjeno nepojmljivim, bezimenim snagama. I da li je sve to upravo tako bilo i koliko je stvarno trajalo o tom ona ni onda nije mogla sebi da računa, a kamoli danas, posle trideset i toliko godina. Ali zna i danas, kao i onda, da je sama odjednom učinila kraj tom izuzetnom trenutku, koji je i pre toga i posle toga izgledao posve neverovatan, a koji je negde između te dvije neverovatnosti ipak bio i postojao tako živo i sigurno kao svaki drugi javni i priznavani događaj njenog života. Naglim i slobodnim pokretom tijela zaokrenula se i odjednom prebacila na drugu stranu zida. (Zavijorila je svetla suknja. Tarući se jedna o drugu, zašuštale su svilene čarape tiho, ali oštro i siktavo kao dva tanka sečiva kad munjevito i ploštimice pređu jedno preko drugoga. Još jednom je osetila uz naga stegna, sve do utrobe, struju hladnog vetra s mora.) I već je sve opet bilo izmenjeno i vraćeno u svoj prvobitni svakidašnji položaj. I već je sa obe noge stajala na srednjoj prečanici drvenih lestava u vrtu. Nije odmah sišla na zemlju. Okrenula je glavu i, do vrata skrivena iza zida, još nekoliko trenutaka posmatrala čovjeka na putu. Najprije je posrnuo kao da je od njenog naglog pokreta odjednom izgubio oslonac, ali se zadržao na nogama. A zatim je odmah krenuo dalje, i hodom i izgledom opet onaj stari, svakidašnji Matija. Samo je još mrmljao. - Hvala, sinjorina. Glas mu se gubio. Okrenuo se još jednom. -I...i...hvala!
- ó÷àñòíèê ñåé÷àñ íà ôîðóìå
- ó÷àñòíèê âíå ôîðóìà
